Adam Smith je pisao "ono što je mudro u vođenju porodice teško da može biti pogrešno u upravljanju kraljevstvom". Kada je u krizi, porodica štedi. Kenjzijanci su okrenuli Smitha naglavačke i kažu da kada je u krizi, država treba da troši. To što ljudi kad je kriza štede je po njima "paradoks štednje", jer prolongira krizu zbog nedovoljne potrošnje.
Ova tvrdnja ima neke unutrašnje logike, zato je mnogima tako primamljiva. Sa druge strane, to je očigledan perpetum mobile -- potrošnja povećava proizvodnju, koja onda povećava potrošnju. Suviše lako da bi bilo istinito. Mises je tu ideju zvao pretvaranje kamenja u hleb, po biblijskoj priči.
Osnova greške i istovremeno ove prividne logičnosti je u tome što se pretpostavlja da je proizvodnja krajnji cilj, dok je potrošnja sredstvo za postizanje tog cilja. Fokus na proizvodnju ili na bruto društveni proizvod kao na krajnji cilj ekonomije navodi i mnoge učene ekonomiste da prihvate kejnzijanski mehanizam. Merenje standarda proizvodnjom je toliko opšteprihvaćeno (što je u redu, u nedostatku boljih mera), da se zaboravlja da je cilj ekonomije, odnosno raznih individualnih akcija od kojih se ona sastoji, zadovoljenje ličnih preferencija, dok su proizvodnja i zaposlenost samo sredstva potrebna da se to postigne.
Pošto je logika izvrnuta, čak i ako se prihvati da se sredstvo treba podsticati ciljem, rezultati izostanu. Uzročno posledična veza potrošnje i proizvodnje u obrnutom smeru može funkcionisati samo privremeno i ograničeno. Proizvodnja se može veštački podstaći povećanjem agregatne tražnje, ali povećanje će biti kratkotrajno. Ono što će ostati trajno je javni dug nastao iz nagomilanih budžetskih deficita. Porast produktivnosti je jedini realni uzrok trajnog povećanja životnog standarda. Povećanje tražnje to nije, jer čim se stimulus iscrpi ekonomija će se vratiti na prethodni nivo. (To je jako dobro testirano u Americi u protekle dve godine).
I ovo bi se moglo nekako prihvatiti ako bi se tvrdilo da, pošto je sada velika kriza, potrebno je hitno, makar i tako kratkotrajno, stimulisati ekonomiju. Ali u tom slučaju treba znati da ovakav tražnjom generisani stimulus nije prosto prelivanje iz budućnosti u sadašnjost već i neto gubitak. Jedan deo prilikom prelivanja se gubi jer budžetski deficit obično poveća kamatne stope i tako istiskuje privatna ulaganja. Država se na tržištu kapitala pojavljuje kao dodatni igrač na strani tražnje, što poskupljuje kapital ostalima i neke potencijalne investicije se zbog toga ne ostvare. Potrošnja možda stimuliše, ali zato istovremeno državno zaduživanje destimuliše.
Dalje, u maloj i relativno otvorenoj ekonomiji domaća tražnja se deli sa inostranstvom. Od podsticaja tražnje otprilike polovina će podstaći domaću proizvodnju, druga polovina će podstaći uvoz i tako besplatno stimulisati susedne ekonomije. O tome i ostalim razlozima protiv kejnzijanske politike u Srbiji sam već pisao.
