Libor skandal

Ako niste pratili, skandal je izbio oko toga što su Barclays i možda neke druge banke nameštali Libor kamatne stope. Pokušavali su da na njih utiču naniže ili naviše, da bi profitirali na drugoj strani, da bi njihova druga odeljenja ostvarila profit na raznim derivativima vezanim za Libor. Mnogo ugovora širom sveta je vezano za Libor pa bi to imalo velike posledice. 

Ko određuje Libor? Neposredno to radi 18 banaka koje svakog jutra daju svoje procene kamatnih stopa po kojima one same trenutno mogu pozajmljivati od nekoga. Onda se te procene saberu, izračuna se prosek i to je onda Libor (za datu valutu i ročnost). Pošto su u pitanju procene a ne stvarno ostvarene kamatne stope, moguće je i da se neka banka debelo prevari u svojoj proceni ili čak i da namerno slaže. Međutim, na to se već ranije mislilo i da bi se taj problem izbegao, nekoliko najnižih i najviših procena se izbacuje iz računanja Libora. Ekstremi se izbacuju, računa se prosek samo onih koji već jesu u sredini. 

Šta nam ovo govori? Ako je Barclays hteo da utiče na Libor, onda nije smeo da daje najveće ili najniže ponude, već ponude koje već jesu negde u sredini. Ali time bi uticaj na kamate bio stvarno minimalan, jer okviri u kojima se kreću procene različitih banaka već jesu veoma uski. Druga mogućnost je da je nekoliko banaka bilo u dosluhu, pa ako neke ekstremne vrednosti budu izbačene iz računa druge manje ekstremne ostanu. To je moguće, ali je malo verovatno da je svim tim bankama u isto vreme odgovaraju niže ili više kamate. Sve ove banke imaju i druge poslove na finansijskom tržištu koje zavise od kamatne stope i jako su retke situacije u kojima svima odgovaraju više ili svima odgovaraju niže kamate u raznim trgovinama. A i kad bi htele i smele da rade u dosluhu, za to bi valjda bilo i boljih načina od zajedničkog uticaja na Libor. Ali ko zna, možda se eto desilo da su neke od njih zajednički manipulisale Libor.

Ako jesu, u kojoj meri bi to bilo moguće? Prethodni odgovor na pitanje ko određuje Libor je bio trivijalan -- da, u proceduralnom smislu, određuje ga nekoliko velikih banaka. To je privatno određena kamatna stopa. Ali ko stvarno određuje Libor? Koje su granice u kojima ove banke mogu odrediti Libor? Mogu li ga sutra povećati za 0.25%?   

Granice kamatnih stopa u kojima banke mogu da deluju bez da izvrše finansijsko samoubistvo su vrlo uske. Kratkoročne kamatne stope su pod ekskluzivnom kontrolom centralnih banaka. Kada Fed kaže da je referentna kamatna stopa Feda 1%, to znači da i Libor iste ročnosti mora biti ekstremno blizu tih 1%, nekoliko promila manje ili više. Ukoliko nije, otvaraju se mogućnosti za arbitražu -- za zaradu pozajmljivanjem na jednoj strani i kreditiranjem na drugoj, dok se kamate ne izjednače. 

Pogledajte ovu sliku koja pokazuje desetogodišnje kretanje referentne kamatne stope Feda (plava linija) i dolarskog Libora (crvena). Linije su identične, osim što je u jeku finansijske krize zbog rizika i neizvesnosti Libor privremeno skočio nešto iznad. 

Posebno je zanimljivo kakva se samo halabuka digla povodom navoda o manipulaciji (pogledajte samo ovu naslovnu stranu Economista), kada se u isto vreme zna da su najveći manipulator kratkoročnim kamatnim stopama centralne banke. Ali to je nekako skroz u redu. Centalne banke, čak i nisu neke demokratske institucije pa da je to kao neki razlog što im se manipulacija dopušta, nego im je eksplicitno data politička nezavisnost i vode ih eksperti koji o ovim odlukama vrlo malo odgovaraju bilo kome. I njihovo manipulisanje kamatnim stopama ne samo da je dozvoljeno, nego je poželjno, oblici manipulacije su čak predmet respektabilne nauke, dok pokušaj privatnih banaka da se u proces minimalno umešaju izgleda da predstavlja zločin protiv čovečnosti. Ne pokušavam da opravdavam pokušaj Barclaysa, oni su svojom manipulacijom prekršili dogovor o načinu definisanja Libora na koji je javnost računala, ali mi nije jasna ova histerija sa jedne strane kada to Barclays radi, a istovremeno nazivanje Greenspana genijem i maestrom kada Fed to radi u za nekoliko redova veličina većoj meri. 

Sad kad smo okrivili centralne banke za manipulaciju kamatnim stopama, ono što se često ne razume je da čak ni centralne banke nemaju punu kontrolu na kamatnim stopama. Što su kamatne stope kratkoročnije to je mogućnost njihove kontrole od strane centralnih banaka veća, ali čak ni kod najkratkoročnijih, prekonoćnih, kamata centralna banka nema punu kontrolu. Ako je inflacija 8%, nema sile kojom centralna banka može da spusti kamatu ispod toga. Da, moći će na neko vreme, ali će to onda izazvati još veću inflaciju, inflacija će doći na 10 ili 12% i na kraju će uvek centralna banka biti ta koja će morati da popusti, a ne tržište. Tačno je da centralne banke ciljaju kratkoročne kamate, ali ono što se golim okom ne vidi je da one nemaju moć da izaberu bilo koju stopu i ostvare je ako hoće, već moraju to da rade u okvirima kamatne stope već određene na tržištu. Tržište je, jednostavno, veće od bilo koje centralne banke. Može li Narodna banka Srbije da spusti referentnu kamatnu stopu na 5%? Neka proba -- do nove godine dobiće još veću inflaciju i onda će kamate morati da podigne na 30%. A ako nastavi da pokušava, dobiće hiperinflaciju. 

Kamatne stope su, prema tome, fundamentalno određene na tržištu -- ponudom, odnosno preferencijama za štednju sa jedne strane i tražnjom, odnosno profitnim prilikama za ulaganje kapitala sa druge strane. Samo u okviru tih granica koje postavi tržište, centralne banke mogu menjati, odnosno intervencijama manipulisati kratkoročne kamatne stope. (Dugoročne već ne mogu nikako menjati, mada ima optimista koji i to pokušavaju.) A onda, nakon što kamate fundamentalno odredi tržište, i nakon što centralna banka njima izmanipuliše u okviru svojih mogućnosti, kamatne stope kao što je Libor možda, samo možda, mogu za koji promil privremeno pomeriti velike banke kao Barclays.

Zbog svega ovoga, iako se iz nekih e-mailova zna da su iz Barclaysa pokušavali, uopšte nema dokaza da su i uspeli da pomere Libor na željenu stranu. I najverovatnije ni sami manipulatori u pokušaju iz Barclaysa nisu bili svesni svoje nemoći.

Program nove vlade

Praviteljstvujušči sovjet, kako nas Dorćolac u komentaru obaveštava, objavio je svoje načertanije.

Nekako mi je uzaludno da raspravljam o programu koji su sastavili likovi poput Vučića, Dačića, Palme, Krkobabića ili Dinkića. Ni bilo koja druga garnitura ne bi bila drugačija, u svakoj kombinaciji imao bih osećaj da se neko podsmeva mojoj naivnosti -- zar ovaj stvarno misli da smo mi ovde zbog nekakvog programa?

Ali progutaću knedlu i prokomentarisati ukratko. Ekonomski deo programa počinje dosta dobro, mada su te iste stvari stajale u verovatno svakom programu vlada od 2001. i uvek ostajale nerealizovane.

Tu je recimo fiskalna konsolidacija zasnovana na smanjenju rashodne strane budžeta. To je vraški teško, budžet se ne može smanjiti štednjom na kancelarijskom materijalu već smanjenjem krupnih rashoda, plata, penzija, subvencija i socijalnih davanja. Mnogo je veća verovatnoća da ova vlada ubedi NBS da potrošnju finansira inflatorno ili čak proglasi bankrot na spoljni dug, nego da osetno smanji ozbiljne rashode. 


Tu je i pojednostavljenje poreza i smanjenje parafiskalnih nameta. Koliko puta smo ovo u raznim programima videli? Ovaj input je nema sumnje Dinkićev, ali on je sam sedeo u svim vladama koje su to isto nekoliko puta obećavale. Sada, posle 11 godina reformi, u programu opet stoji isto obećanje. Ako se to nije uradilo tokom dobrih godina, kada je u budžetu bilo i viška novca, budite sigurni da neće ni sada. 

Tu je i plaćanje PDV-a po naplati robe umesto unapred po fakutri, što mali privrednici odavno traže. I za ovo je potrebna budžetska rezerva tako da opet sumnjam da će se ostvariti.

I to je sve što se pristojnog dela ekonomskog programa tiče. Ostatak programa čine iste stare zablude -- subvenciije, besplatni krediti, bespovratna sredstva, privrednicima, preduzetnicima, ovome i onome. Razvojna banka, podsticanje investicija, dvostruko veći budžet za poljoprivredu, trajno opredeljenje za zadržavanje vlasništva u Komercijalnoj banci,  ulaganje u ovo i ono, rudarstvo, nacionalni projekti. Sve to uz, setite se, smanjenje rashodne strane budžeta. 

Da skratim priču, program sadrži:

a) nekoliko dobrih obećanja za koje nemamo razloga da verujemo da će biti ispunjena, i

b) mnogo loših ideja, intervencionističkih i rasipničkih politika, koje najverovatnije hoće biti sprovedene jer su bile, sa fantastičnim rezultatima za sprovodioce, dosledno sprovođene i do sada.