Kad vas neko natera da protiv njih navijate za evrokrate, znate da su u pitanju posebno problematični tipovi. Nije problem ideologija Sirize -- da su oni posvećeni levičari koji neće da budu deo neoliberalne Evrope, koji misle da je evrozona kapitalistički projekat i neće da vraćaju dugove bankama -- posumnjao bih u njihovu informisanost, ali karakteru ne bih imao šta da prigovorim.
Ako bliže pratite ovaj blog znate da ni ja uopšte nisam pristalica državnog duga. Ceo koncept mi je filozofski sporan: zadužuje se jedna grupa ljudi, dug vraća druga. To što su obe grupe, praktično bez mogućnosti izbora, pripadnici fikcije zvane država, ne čini jedne odgovornim za postupke drugih. Ni poreski obveznici ni Cipras nisu odgovorni za dugove koje su napravili Karamanlisi i Papandreui -- čak i ako su neki od tih poreskih obveznika imali neke koristi od pozajmljenog novca. Da sam Grčka, ponavljam, ja bih bankrotirao. Odavno. To bi bio principijelni stav protivnika državnog zaduživanja, a ekonomija bi tako brže profunkcionisala na zdravim osnovama nego što će uraditi sa ovom nastavljenom grčkom agonijom.
Siriza, međutim, neće to. Odbijanjem da otplaćujete dug vi se na neko vreme odričete i mogućnosti da pozajmljujete novac sa međunarodnih tržišta. U slučaju Grčke, to znači i formalni izlazak i evrozone i prekidanje nekih veza, možda i izlazak iz Evropske unije.
Siriza ne razmišlja u tom pravcu. Oni nisu protiv državnog duga, nisu protiv evra, nisu za ekonomsku samoodrživost. Sve što oni hoće je veći oprost duga. Oni hoće da ostanu neto primaoci sredstava EU, od finansijske pomoći trojke, preko redovnih strukturnih fondova, do poslova i funkcija u EU institucijama. Oni hoće da budu deo sistema, ne samo u EU nego i u evrozoni. Samo hoće da im se oprosti više duga.
Stav koji pri tome novi grčki lideri imaju je pravednički i arogantan. Način na koji Cipras i Varufakis nastupaju u medijima nije pokajnički. Za njih je državni dug legitiman koncept i hoće da budu deo te igre, a ipak ne uviđaju da je Grčka bilo kako odgovorna za dug koji je napravila. Oni su, naprotiv, uvereni da je njima Evropa ostala dužna. Kao nezreli adolescent koji je ubeđen da mu roditelji uvek nešto duguju, kao mladi evropski student koji misli da država nije učinila dovoljno da mu obezbedi lagodan život, tako lideri Sirize nastupaju sa indignacijom prema ostatku Evrope i uverenošću u sopstvenu moralnu superiornost. Možda je to nova generacija evropskih političara; generacije odrasle u relativnom izobilju unutar EU, kojima obrazovni sistem i intelektualne elite decenijama pune glavu o privilegijama i beneficijama koje im odnekud pripadaju, postale su političari koji se sada shodno tome ponašaju.
Levičari širom Evrope ushićeni su što se Cipras i Varufakis oblače neformalno, ne nose kravate i voze motore. Kad pogledam prvih nekoliko dana Sirize na vlasti, ovi detalji dobijaju dodatnu dimenziju; oni su još jedna usputna indikacija da su ovi ljudi i mentalno petnaestogodišnjaci. Oni nemaju teoriju, nemaju moralni princip na koji se oslanjaju. Oni se samo dure. To je ceo argument.
Pogledajte ovaj jučerašnji razgovor Varufakisa sa BBC-em. Nakon što uporno izbegava da odgovori na konkretna pitanja i umesto odgovora prosipa demagogiju, ministar optužuje sasvim korektnu voditeljku da je gruba. Duri se.
Za Grčku i sa Sirizom na vlasti ima rešenja. Ali paradoksalno, Siriza bi za to trebalo da bude mnogo radikalnija nego što ustvari jeste. Politički, Siriza se sada koleba između populističkog talasa koji je doveo na vlast, koji očekuje oštre poteze i punu odgovornost za njih; i udobne pozicije unutar evropskih struktura, gde se mentorstvo EU nastavlja ali uz nešto mekše uslove. Sa malo hrabrosti, Siriza bi mogla da napravi radikalni prekid i u tom slučaju za njih imam rešenje u dva poteza: 1) objaviti obustavu otplate duga (bankrot); 2) objaviti ostanak u evru kao valuti (čak i uz izbacivanje iz evrozone). Jedan bankrot se već desio, drugi će boleti manje. Gubitnici će biti više druge evropske države koje su do sada uglavnom preuzele dug iz privatnog sekotra (nekih 80%). Ostanak u evru će smanjiti odliv novca iz zemlje, barem onoga što se nije već odlilo (jer trenutno se odliva po stopi od 1% dnevno).
To bi uradili radikalni političari ali zreli ljudi. Zato od Sirize ne očekujem to; sudeći prema ovih nekoliko dana nastaviće da se dure, Evropljani će im malo popustiti i oni će prihvatiti, uz dalje gunđanje. Do sledećih izbora, kada ih Grci budu pročitali i kad se njihov balon izduva.
Ako bliže pratite ovaj blog znate da ni ja uopšte nisam pristalica državnog duga. Ceo koncept mi je filozofski sporan: zadužuje se jedna grupa ljudi, dug vraća druga. To što su obe grupe, praktično bez mogućnosti izbora, pripadnici fikcije zvane država, ne čini jedne odgovornim za postupke drugih. Ni poreski obveznici ni Cipras nisu odgovorni za dugove koje su napravili Karamanlisi i Papandreui -- čak i ako su neki od tih poreskih obveznika imali neke koristi od pozajmljenog novca. Da sam Grčka, ponavljam, ja bih bankrotirao. Odavno. To bi bio principijelni stav protivnika državnog zaduživanja, a ekonomija bi tako brže profunkcionisala na zdravim osnovama nego što će uraditi sa ovom nastavljenom grčkom agonijom.
Siriza, međutim, neće to. Odbijanjem da otplaćujete dug vi se na neko vreme odričete i mogućnosti da pozajmljujete novac sa međunarodnih tržišta. U slučaju Grčke, to znači i formalni izlazak i evrozone i prekidanje nekih veza, možda i izlazak iz Evropske unije.
Siriza ne razmišlja u tom pravcu. Oni nisu protiv državnog duga, nisu protiv evra, nisu za ekonomsku samoodrživost. Sve što oni hoće je veći oprost duga. Oni hoće da ostanu neto primaoci sredstava EU, od finansijske pomoći trojke, preko redovnih strukturnih fondova, do poslova i funkcija u EU institucijama. Oni hoće da budu deo sistema, ne samo u EU nego i u evrozoni. Samo hoće da im se oprosti više duga.
Stav koji pri tome novi grčki lideri imaju je pravednički i arogantan. Način na koji Cipras i Varufakis nastupaju u medijima nije pokajnički. Za njih je državni dug legitiman koncept i hoće da budu deo te igre, a ipak ne uviđaju da je Grčka bilo kako odgovorna za dug koji je napravila. Oni su, naprotiv, uvereni da je njima Evropa ostala dužna. Kao nezreli adolescent koji je ubeđen da mu roditelji uvek nešto duguju, kao mladi evropski student koji misli da država nije učinila dovoljno da mu obezbedi lagodan život, tako lideri Sirize nastupaju sa indignacijom prema ostatku Evrope i uverenošću u sopstvenu moralnu superiornost. Možda je to nova generacija evropskih političara; generacije odrasle u relativnom izobilju unutar EU, kojima obrazovni sistem i intelektualne elite decenijama pune glavu o privilegijama i beneficijama koje im odnekud pripadaju, postale su političari koji se sada shodno tome ponašaju.
Levičari širom Evrope ushićeni su što se Cipras i Varufakis oblače neformalno, ne nose kravate i voze motore. Kad pogledam prvih nekoliko dana Sirize na vlasti, ovi detalji dobijaju dodatnu dimenziju; oni su još jedna usputna indikacija da su ovi ljudi i mentalno petnaestogodišnjaci. Oni nemaju teoriju, nemaju moralni princip na koji se oslanjaju. Oni se samo dure. To je ceo argument.
Pogledajte ovaj jučerašnji razgovor Varufakisa sa BBC-em. Nakon što uporno izbegava da odgovori na konkretna pitanja i umesto odgovora prosipa demagogiju, ministar optužuje sasvim korektnu voditeljku da je gruba. Duri se.
Za Grčku i sa Sirizom na vlasti ima rešenja. Ali paradoksalno, Siriza bi za to trebalo da bude mnogo radikalnija nego što ustvari jeste. Politički, Siriza se sada koleba između populističkog talasa koji je doveo na vlast, koji očekuje oštre poteze i punu odgovornost za njih; i udobne pozicije unutar evropskih struktura, gde se mentorstvo EU nastavlja ali uz nešto mekše uslove. Sa malo hrabrosti, Siriza bi mogla da napravi radikalni prekid i u tom slučaju za njih imam rešenje u dva poteza: 1) objaviti obustavu otplate duga (bankrot); 2) objaviti ostanak u evru kao valuti (čak i uz izbacivanje iz evrozone). Jedan bankrot se već desio, drugi će boleti manje. Gubitnici će biti više druge evropske države koje su do sada uglavnom preuzele dug iz privatnog sekotra (nekih 80%). Ostanak u evru će smanjiti odliv novca iz zemlje, barem onoga što se nije već odlilo (jer trenutno se odliva po stopi od 1% dnevno).
To bi uradili radikalni političari ali zreli ljudi. Zato od Sirize ne očekujem to; sudeći prema ovih nekoliko dana nastaviće da se dure, Evropljani će im malo popustiti i oni će prihvatiti, uz dalje gunđanje. Do sledećih izbora, kada ih Grci budu pročitali i kad se njihov balon izduva.
