Predsednik Hrvatske i ministar spoljnih poslova Hrvatske ovih dana se satraše od davanja preporuka šta treba da bude odluka sudskih vlasti Srbije u procesu rehabilitacije Ministra odbrane Kraljevine Jugoslavije i Vrhovnog komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini. Meni se diže kosa od toga jer, em se neko našao iz inostranstva da nam soli pamet kako treba da funkcioniše naše pravosuđe, em izgleda da ono ne treba da sudi isključivo na osnovu dokaza koje prikupi u procesu rehabilitacije. Mnogo je tu istinskog kriptokomunističkog smeća, a meni bodu oči sledeće stvari.
1. Rehabilitacija nam samo govori da je neko osuđen u procesu u kojem optuženi nije imao prilike da se brani i u kome nisu korišćeni dokazi koji su karakteristični za uređene pravne sisteme. Mihailoviću je suđeno od strane suda koji ima jednak legitimitet i legalitet kao i sudovi Al-Kaide, Cvenih kmera, pa ako hoćete i sudovi RSK sa stanovništa Republike Hrvatske. Reč je o sudu nekoga ko je na krilima okupatora iz šume došao na vlast i sudio onima koji su bili legalni i legitimni predstavnici organa Kraljevine Jugoslavije. Ja da sebe nazivam evropejcem i demokratom nikada se ne bi busao u odluke takvih sudova.
2. Međutim, to nije ni pola problema. Meni je jasno da neko u Hrvatskoj može da ne voli Kraljevinu Jugoslaviju. Jasno mi je da može i da ne voli ono što bi se desilo da je JKVO bila pobednik, a to bi bilo kažnjavanje kvislinga. Međutim, to je jedna stvar, a ono što se prebacuje Mihailoviću je nešto sasvim drugo. Postojanje zločina koje su počinile jedinice JKVO koje su se odmetnule od kontrole Mihailovića nikako nije dokaz o zločinačkom karakteru JKVO (šta više Mihailovićeve snage su likvidirale neke od tih odmetnih kabadahija), jer onda bi zločini koji su počinjeni u Oluji mogli da govore po istoj analogiji o zločinačkom karakteru Hrvatske i celog njenog rukovodstva iz 1995. godine. Dalje, ponajmanje pravo da govore o tome imaju oni koji su pripadali ideološkom korpusu onih koji su pobili bez suđenja nekoliko desetina hiljada ljudi samo u Srbiji i to samo zato što isti nisu želeli da žive u ropstvu.
3. Osim u Hrvatskoj i delu Bosne i naravno, kod naših kriptokomunista-evropejaca, nigde Mihailović nije ratni zločinac i saradnik nacista. Meni je dovoljno šta su o njenu govorili Ronald Regan, Dvajt Ajzenhauer, Hari Truman i Ričard Nikson. Niko u civilizovanom svetu nije ikada video u JKVO saradnika nacista nego antifašističku formaciju, koja se borila protiv svakog totalitarizma. Ako je zločin to što su želeli da nam Jugoslavija/Srbija ne postane to što je postala pod komunistima, to je samo razlog za pohvalu. Ceo rat je Mihailović proveo po šumama i pećinama samo zato da bi bolje sarađivao sa nacistima, a ovi su ga ucenili na 100.000 maraka jer im je baš mnogo pomagao. Istovremeno neki drugi su imali u nacistima svoje prijatelje i saveznike sve do juna 1941. godine, a tokom rata su manje-više konstantno sa njima sarađivali.
4. Meni je jasna potreba za analogijom zločina i saradnje sa nacistima, ali ona može biti samo na nivou Pavelić-Ljotić, nategnuto Nedić. Ako se želi da se ikada Srbi i Hrvati izmire u pravom smislu te reći, možemo ili da čekamo još par decenija, ili da pogledamo istoriju kakva jeste, ali to se nikada ne može desiti time što ćemo se vratiti starim fikcijama bolesne partizanštine. Da budem iskren, više cenim one koji neće da nas sve trpaju u taj koš, nego one koji spajaju partizanki pedigre i put ka EU. Dok ne bude bilo jasno da su muslimane u Srebrenici, Albance na KOsmetu i Hrvate na Ovčari ubijali oni koji su izašli iz šinjela ubica iz 1944. i 1945. godine, a ne iz nasleđa JKVO bićemo tragičan narod koji nema razloga da se stidi niti Kraljevine Jugoslavije, niti Karađorđevića, niti JKVO, a koji uporno velikim delom slavi one koji su ga civilizacijski upropastili.
