Tekst u New York Times-u

Novi NYT objavljuje zanimljiv tekst Grega Mankiwa o oporezivanju dohotka i pravednosti.

U tekstu navodi nove proračune američkog Congressional Budget Office-a po kojima najbogatijih 1% Amerikanaca za savezne poreze (koji uključuju i porez na dohodak) izdvaja oko 31,1% svog dohotka, a najsiromašnijih 20% samo oko 4,5% dohotka.

Takođe, daje i dobar kratki pregled Rawlsove i Nozickove teorije pravde.

Regulacija sporta

Sport je verovatno jedna od retkih industrija, ako ne i jedina, koja je više regulisana u Americi nego u Evropi. U američkom sportu postoje razne mere za unapređenje jednakosti i redistribuciju zarada kao što su draft, kvote, ograničenja zarada i sl. Razlog: učiniti sport više jednakim i time privući publiku. Ovako ponašanje u skoro svakoj drugoj industriji bi bilo kažnjavano po osnovu antimonopolskih zakona. Bejzbol je čak i zvanični izuzetak.

Evropska komisija je 11. jula usvojila Belu knjigu o sportu oko koje se vodila velika debata. Naime, bilo je velikih pritisaka da se sport više reguliše na način na koji se to radi u Americi, odnosno da se izuzme iz antimonoplskog zakona. Na razočaranje FIFA-e to se nije dogodilo. Bar ne još uvek.

Ko je u pravu? Jedna strana objašnjava da trenutno u evropskom sportu samo par klubova u svakoj ligi dobija većinu novca, što utiče na smanjenje popularnosti sporta uopšte. Drugi misle da i očigledna superiornost jednog tima ili pojedinca može da bude interesantna (Real, Manchester United, Chicago Bulls za vreme Majkla Džordana ili Tajger Vuds).

The Economist (i ovde) predlaže neku vrstu hibrida u kome bi samo TV prava, što je najveći izvor prihoda, trebalo izuzeti iz antimonoplskog zakona. Objašnjenje, sport je specifičan. Dok u drugim industrijama firme mogu da posluju i bez konkurencije za utakmicu su ipak potrebna dva tima. Sve ostalo, bi po njima trebalo ostati kako jeste. Otprilike to je i zaključak Evropske komisije. Jedino racionalno rešenje je ostaviti sport ligama i federacijama da ga regulišu kako žele. Na kraju će ipak oni snositi posledice svojih odluka. Doduše, pošto sport donosi 400 milijardi evra godišnje u Evropi (odnosno 3.7 % GDP), ne čudi me što birokrate iz EU osećaju potrebu da se mešaju.

Antimonopolski zakon je priča za sebe. Već par puta je pisano o tome na TR, i očigledno je njegovo postojanje najveći problem u ovom slučaju. Gde smo mi u ovoj raspravi? Na nas se ovi problemi još uvek ne odnose jer i dalje raspravljamo o Bjekovićima, Džajama i sličnim. Interesantne teme nas čekaju tek kad (i ako) privatizujemo klubove.

Korupcija, ponovo

Boris Begović, u Politikinom poslovnom klubu:

Što manje monopola i države, to manje korupcije. Šta je to što čisti korupciju? Konkurencija. Konkurencija ukida rentu i više nema šta da se preraspodeljuje, pa nema ni korupcije kao sredstva takve preraspodele.

Glas razuma

Konačno neko (osim TR) razumno govori o spoljnotrgovinskom deficitu: Goran Nikolić za B92. Interesatno je kako su ga komentatori napljuvali, ali nije ni čudo kada im ostalih 98% ekonomista uporno servira svoju fikciju o deficitu-ubici. Orvelovski: izvoz dobar, uvoz loš, izvoz dobar, uvoz loš...