Živimo u vremenu kada je rasizam postao jedan od najvećih tabua. Iako je na jednom nivou to vrlo dobro, postoji i mračnije naličje ove "prosvećenosti": svaki govor o razlikama među različitim grupama se tabuizuje kao maligni izraz predrasuda. Predsednik Harvard Univerziteta Larry Summers je bio otpušten i proveden kroz pravog medijskog toplog zeca zbog puke sugestije da znatno veći broj muškaraca nego žena među profesorima teorijske fizike i matematike možda ima veze sa disproporcionalno većim brojem muškaraca nego žena sa jako visokim IQom (nužna pretpostavka uspeha u ovim fundamentalnim disciplinama). Charles Murray, u svojoj knjizi Bell Curve je prezentirao evidenciju da postoje značajne razlike u prosečnom koeficijentu inteligencije između belaca i crnaca. Bio je i još uvek je podvrgnut pravom ostrakizmu kao "rasista" i "bigot", bez obzira što je osnovni empirijski nalaz knjige neoboriv (iako je njegova interpretacija tog nalaza sumnjiva, kao što je Thomas Sowell pokazao).
Ovo je samo plastičan izraz jednog opštijeg trenda koji traje duže vremena, a u znaku je negiranja ili minimizovanja uticaja i značaja genetskih faktora u socijalnim istraživanjima. Ja volim da ga pratim u jednom pomalo opskurnom domenu koji ipak ima šireg političkog značaja: studijama o poreklu Indeovropljana, njihovog jezika i kulture. Interesantna začkoljica zbog koje indoevropske studije predstavljaju izazov za političku korektnost je urpavo to što problematizuju ovu "antirasističku paradigmu".
Čitam sada knjigu vrlo zanimljivog indijskog naučnika s kraja 19 veka, Bal Gandahar Tilaka, koja je naslovljena "Arktički dom Veda". On analizira neke inače enigmatične delove drevnog indijskog speva RigVede koje govore o šestomesečnom danu, dugim zorama i sutonima, i sličnim astronomskim fenomenima koji nemaju smisla za bilo koga ko živi u tropima ili umerenom pojasu , i tvrdi da Vede dokazuju da je poreklo Indoevropljana u arktičkom krugu, blizu Severnog pola. Interesantna je stvar da Tilak, koji piše 1897-98 godine, govori o "arijevskoj rasi" u neutralnom učenjačkom tonu, podrazumevajući da su Indoevropljani (Evropljani, plus Indusi i Iranci) ne samo lingvistička, nego i genetska tj "rasna" grupacija. To je bio standard u nauci druge polovine 19 veka - identifikovanje zajednica koje se danas smatraju lingvističkim sa njihovom genetskom osnovom, korišćenjem frenologije i drugih naučnih i pseudonaučnih tehnika. Nacistička opsesija arijevskom rasom i svi sumanuti zaključci koje su oni izveli iz te teorije nisu "tikva bez korena", već neopravdana genealizacija i radikalizacija legitimnih naučnih doktrina tog vremena.
Kasnija sudbina teorija o "arijevskoj rasi" je bila zapečaćena ne samo nacističkom epizodom, nego i razvojem nauke o Indoevropljanima tokom druge polovine 20 veka. Dugo vremena najuticajnija knjiga o Indoevropljanima napisana je od strane litvanske arheološkinje Marije Gimbutas, naslovljena "Civilizacija boginje". U njoj Gimbutas dokazuje da je civilizacija stare Evrope, pre bronzanog doba bila u znaku ekonomske jednakosti: miroljubiva, bez ratova, i matrijarhatska. A onda su iz ruskih i ukrajinskih stepa došli Indoevropljani ("Kurgani") sa svojim konjima, dvokolicama, gvozdenim kopljima i mačevima, trgovinom, ekonomskom nejednakošću i patrijarhalnom opresijom i za kratko vreme istrebili evropske protosocijalističke domoroce, a ostacima nametnuli im svoj jezik, i svoju surovu akvizitivnu i ratničku kulturu. Na neki način ova teorija (koja u nekim segmentima još uvek uživa podršku nauke) bila je na liniji starih teorija ratničke arijevske rase, samo sa suprotnim vrednosnim predznakom: umesto starog divljenja arijevskoj plavoj zveri sada smo dobili užasavanje nad njenom militantnošću i surovošću, u savršenom dosluhu sa večnim levičarskim lamentom nad destruktivnošću belog zapadnog čoveka i žalosnom sudbinom miroljubivog, plemenitog, socijalističkog divljaka, kao njegove večite žrtve.
U poslednjim decenijama 20 veka, jedna nova paradigma, sa sličnim efektima, postala je vrlo popularna, iz razloga koji će biti očigledni. Naime, neki arheolozi i lingvisti su lansirali tezu da o anatolijskom poreklu Indoevropljana: oni više nisu bili surovi, stepski ratnici na konjima i dvokolicama (kako ih portretiše ne samo Maria Gimbutas nego i freske indijskih domorodaca iz 5 veka pre nove ere) već miroljubivi farmeri koji su se postepeno širili iz svoje maloazijske postojbine po Evropi i dalje, bez ikakvog nasilja, mešajući se sa tamošnjim stanovništvom. Nova teorija je bila vrlo privlačna u eri političke korektnosti jer je uklanjala nezgodne rasističke implikacije stepske teorije: indoevrospki jezici nisu više bili proizvod invazije surovih Varvara sa severa koji su istrebili mirne domoroce nego postepenog ukrštanja i stapanja raznih miroljubivih kultura. Stoga je nova paradigma bila znatno više šik i multikulti. Indoevropski identitet je izgubio svaku vezu sa nacističkom rasnom ili genetskom osnovom i postao samo lingvistička kateorija: Indoevropljani su prosto narodi koji govore, sticajem raznih okolnosti, indoevropske jezike, ali to nema nikakav biološki značaj.
Ova teorija se savršeno uklapa u moderni trend negiranja genetike i biologije koji smo spomenuli na početku. Ima samo jedan problem - nije tačna. Nova istraživanja koja su znatno proširena i usavršena genetskim mapiranjem, dala su nove dokaze da su stare teorije indoevropske invazije iz ruskih stepa bile istinite. Dokaza da su Indoevropljani ne samo lingvistička nego i genetska grupacija je bezbroj i ja ću navesti samo nekoliko. Genetski marker R1a koji dominira kod Slovena, a najviše kod Poljaka, Ukrajinaca, Belorusa i evropskih Rusa istovremeno dominira u Severnoj Indiji, Pakistanu, Avganistanu i Kirgistanu! Da stvar bude još gora, vrlo detaljna genetska analiza ljudi iz različitih kasta u Indiji je pokazala da su članovi viših kasta (bramina i kaštrija) mnogo bliži belim Slovenima nego njihovim sopstvenim dravidskim sunarodnicima sa juga Indije. Ovo je naišlo na vrlo loš odjek kod indijskih nacionalista jer je potkopavalo nacionalističke mitove o "indijskoj naciji". Kakva je to "nacija" čije su "više kaste" genetski bliže ljudima preko pola sveta nego sopstvenim sunarodnicima?
Ne treba da naglašavam da su konsekvence svega ovoga po balkanske nacionalizme krvi i tla jednako kobne i smehotresne. Prvo, "Južni Sloveni", osim Slovenaca i kajkavaca Hrvata nisu nikakvi Sloveni, makar genetski gledano. R1A marker koji je zajednički Slovenima i indijsko-pakistansko-avganistanskim Arijevcima je mnogo manje zastupljen kod Južnih Slovena. Kod nas dominira takozvani I2 marker koji odgovara pred-slovenskim stanovnicima Balkana: Ilirima, Tračanima i Dačanima o kojima se istorijski malo zna, osim da su govorili indoevropske jezike najbliže današnjem litvanskom i letonskom. Još bizarnije, varijanta ovog istog genskog markera, I1 dominira kod Šveđana i Norvežana! Dakle, Južni Sloveni su neka pobočna "arijevska" grupacija koja se nalazi u čudnoj vezi sa skandinavskim Germanima, ali ne i sa Nemcima, Englezima i Holanđanima (koji su bliži Keltima nego Skandinavcima!). Današnji Južni Sloveni su tako sui generis, "rasni" bastardi nastali mešanjem glavnine domaćeg predslovenskog balkanskog stanovništva i manjine slovenskih zavojevača (nacional-romantičari XIX veka "Ilirci" su makar u tome izgleda bili u pravu). To što ja ovo pišem a vi čitate upravo na ovom jeziku proizvod je velikog kulturnog genocida nad našom autohtonom ilirsko-tračkom civilizacijom Balkana, genocida počinjenog od strane surovih slovenskih okupatora u "stoljeću sedmom". Mi Balkanci pored "500 godina turskog jarma" imamo bogami i skoro 1500 godina slovenskog jarma. Nikad nismo bili svoji na svome, uvek neki okupator dođe da nas tlači.
No, ne samo da Južni Sloveni i nisu genetski neki naročiti Sloveni, nego i genetske razlike među razlitim grupama potpuno proizvoljno odstupaju od nacionalnih granica i etno-religijskih oznaka iz 20-og i 21 veka. Pa je tako recimo ovaj I2 balkanski marker najzastupljeniji među stanovnicima istočne i zapadne Hercegovine koji su genetski praktično jedna ista grupa (a znamo da tamo žive dve vrlo miroljubive i tradicionalno prijateljske nacionalne grupe ljudi). Dalje, "Srbi", "Hrvati" i "Bošnjaci" u Bosni su praktično jedan narod, mnogo sličniji međusobno nego bilo ko od njih za bilo kojom drugom grupom van Bosne. Srbi iz Južne i istočne Srbije, Makedonci i Bugari su isto tako, u genetskom smislu, jedan "narod", dočim su većina Srba iz centralne, severne i zapadne Srbije bliži Hercegovcima i Crnogorcima nego svojoj južnoj braći (što i nije čudo, jer je većina njih odande i došla, tj oni jesu Hercegovci i Crnogorci). Većina Hrvata iz Varaždina, Zagreba ili hrvatskog Zagorja su genetski mnogo bliži Slovencima, nego "Hrvatima" iz Ljubuškog ili Imotskog. I tako dalje i tako dalje.
Ima nečeg zabavnog u tome kako moderna genetika potkopava jednako levičarsku i desničarsku političku korektnost. Da, etničke grupe nisu samo konvencionalne zajednice jezika i kulture, nego su u jakom i doslovnom smislu reči zasnovane na zajedničkoj "krvi". To nikako nije popularno na levici jer naglašava značaj genetike a relativiziju uticaje okoline. Ali je problem što ta zajednička krv ima običaj da se neodgovorno preliva ne samo preko naionalnih i religijskih nego i "rasnih" linija, onako kako ih desničari i konzervativci zamišljaju. Paštuni iz Avganistana, koji su baza talibanskog pokreta, tamnoputi Indusi i Pakistanci ili pak Kirgistanci su u doslovnom i direktnom smislu reči braća Poljacima, Rusima i Ukrajincima. Pokušajte to da objasnite prosečnom istočnoevropskom rasisti!
Moderna nauka je tako, između ostalog, demonstrirala činjenicu da su nacionalizam i moderna država zapravo veštački konstrukti prosvetiteljstva, racionalističke utopije zasnovane na političkoj moći i nasilju, a ne izrazi zajedničkog porekla, jezika i kulture, nacionalne "autohtonosti" i "samobitnosti". Ona pokazuje da je moderni nacionalizam samo jedna disidentska frakcija prosvetiteljstva. Nacije nisu zapravo nikakve nacije u etimološkom smislu reči: nešto izvorno, "rođeno", autentično. Nacije su veštački politički zabrani u koje su konkurentske kaste "stacionarnih bandita" pozatvarale sve podanike koje su mogle da pokore silom oružja. I onda im nametnule jedan kodifikovani jezik, jedan politički okvir, i jedan set oficijelnih laži da ih ubede da fakat da oni žive u ovom a ne u onom rezervatu nije proizvod slučaja, nego toga što su svi pripadnici našeg rezervata, "iskonski", organski, jedna zajednica, jedna porodica, jedna grupa. Danas znamo "egzaktno" da je to laž.
Ovo je samo plastičan izraz jednog opštijeg trenda koji traje duže vremena, a u znaku je negiranja ili minimizovanja uticaja i značaja genetskih faktora u socijalnim istraživanjima. Ja volim da ga pratim u jednom pomalo opskurnom domenu koji ipak ima šireg političkog značaja: studijama o poreklu Indeovropljana, njihovog jezika i kulture. Interesantna začkoljica zbog koje indoevropske studije predstavljaju izazov za političku korektnost je urpavo to što problematizuju ovu "antirasističku paradigmu".
Čitam sada knjigu vrlo zanimljivog indijskog naučnika s kraja 19 veka, Bal Gandahar Tilaka, koja je naslovljena "Arktički dom Veda". On analizira neke inače enigmatične delove drevnog indijskog speva RigVede koje govore o šestomesečnom danu, dugim zorama i sutonima, i sličnim astronomskim fenomenima koji nemaju smisla za bilo koga ko živi u tropima ili umerenom pojasu , i tvrdi da Vede dokazuju da je poreklo Indoevropljana u arktičkom krugu, blizu Severnog pola. Interesantna je stvar da Tilak, koji piše 1897-98 godine, govori o "arijevskoj rasi" u neutralnom učenjačkom tonu, podrazumevajući da su Indoevropljani (Evropljani, plus Indusi i Iranci) ne samo lingvistička, nego i genetska tj "rasna" grupacija. To je bio standard u nauci druge polovine 19 veka - identifikovanje zajednica koje se danas smatraju lingvističkim sa njihovom genetskom osnovom, korišćenjem frenologije i drugih naučnih i pseudonaučnih tehnika. Nacistička opsesija arijevskom rasom i svi sumanuti zaključci koje su oni izveli iz te teorije nisu "tikva bez korena", već neopravdana genealizacija i radikalizacija legitimnih naučnih doktrina tog vremena.
Kasnija sudbina teorija o "arijevskoj rasi" je bila zapečaćena ne samo nacističkom epizodom, nego i razvojem nauke o Indoevropljanima tokom druge polovine 20 veka. Dugo vremena najuticajnija knjiga o Indoevropljanima napisana je od strane litvanske arheološkinje Marije Gimbutas, naslovljena "Civilizacija boginje". U njoj Gimbutas dokazuje da je civilizacija stare Evrope, pre bronzanog doba bila u znaku ekonomske jednakosti: miroljubiva, bez ratova, i matrijarhatska. A onda su iz ruskih i ukrajinskih stepa došli Indoevropljani ("Kurgani") sa svojim konjima, dvokolicama, gvozdenim kopljima i mačevima, trgovinom, ekonomskom nejednakošću i patrijarhalnom opresijom i za kratko vreme istrebili evropske protosocijalističke domoroce, a ostacima nametnuli im svoj jezik, i svoju surovu akvizitivnu i ratničku kulturu. Na neki način ova teorija (koja u nekim segmentima još uvek uživa podršku nauke) bila je na liniji starih teorija ratničke arijevske rase, samo sa suprotnim vrednosnim predznakom: umesto starog divljenja arijevskoj plavoj zveri sada smo dobili užasavanje nad njenom militantnošću i surovošću, u savršenom dosluhu sa večnim levičarskim lamentom nad destruktivnošću belog zapadnog čoveka i žalosnom sudbinom miroljubivog, plemenitog, socijalističkog divljaka, kao njegove večite žrtve.
U poslednjim decenijama 20 veka, jedna nova paradigma, sa sličnim efektima, postala je vrlo popularna, iz razloga koji će biti očigledni. Naime, neki arheolozi i lingvisti su lansirali tezu da o anatolijskom poreklu Indoevropljana: oni više nisu bili surovi, stepski ratnici na konjima i dvokolicama (kako ih portretiše ne samo Maria Gimbutas nego i freske indijskih domorodaca iz 5 veka pre nove ere) već miroljubivi farmeri koji su se postepeno širili iz svoje maloazijske postojbine po Evropi i dalje, bez ikakvog nasilja, mešajući se sa tamošnjim stanovništvom. Nova teorija je bila vrlo privlačna u eri političke korektnosti jer je uklanjala nezgodne rasističke implikacije stepske teorije: indoevrospki jezici nisu više bili proizvod invazije surovih Varvara sa severa koji su istrebili mirne domoroce nego postepenog ukrštanja i stapanja raznih miroljubivih kultura. Stoga je nova paradigma bila znatno više šik i multikulti. Indoevropski identitet je izgubio svaku vezu sa nacističkom rasnom ili genetskom osnovom i postao samo lingvistička kateorija: Indoevropljani su prosto narodi koji govore, sticajem raznih okolnosti, indoevropske jezike, ali to nema nikakav biološki značaj.
Ova teorija se savršeno uklapa u moderni trend negiranja genetike i biologije koji smo spomenuli na početku. Ima samo jedan problem - nije tačna. Nova istraživanja koja su znatno proširena i usavršena genetskim mapiranjem, dala su nove dokaze da su stare teorije indoevropske invazije iz ruskih stepa bile istinite. Dokaza da su Indoevropljani ne samo lingvistička nego i genetska grupacija je bezbroj i ja ću navesti samo nekoliko. Genetski marker R1a koji dominira kod Slovena, a najviše kod Poljaka, Ukrajinaca, Belorusa i evropskih Rusa istovremeno dominira u Severnoj Indiji, Pakistanu, Avganistanu i Kirgistanu! Da stvar bude još gora, vrlo detaljna genetska analiza ljudi iz različitih kasta u Indiji je pokazala da su članovi viših kasta (bramina i kaštrija) mnogo bliži belim Slovenima nego njihovim sopstvenim dravidskim sunarodnicima sa juga Indije. Ovo je naišlo na vrlo loš odjek kod indijskih nacionalista jer je potkopavalo nacionalističke mitove o "indijskoj naciji". Kakva je to "nacija" čije su "više kaste" genetski bliže ljudima preko pola sveta nego sopstvenim sunarodnicima?
Ne treba da naglašavam da su konsekvence svega ovoga po balkanske nacionalizme krvi i tla jednako kobne i smehotresne. Prvo, "Južni Sloveni", osim Slovenaca i kajkavaca Hrvata nisu nikakvi Sloveni, makar genetski gledano. R1A marker koji je zajednički Slovenima i indijsko-pakistansko-avganistanskim Arijevcima je mnogo manje zastupljen kod Južnih Slovena. Kod nas dominira takozvani I2 marker koji odgovara pred-slovenskim stanovnicima Balkana: Ilirima, Tračanima i Dačanima o kojima se istorijski malo zna, osim da su govorili indoevropske jezike najbliže današnjem litvanskom i letonskom. Još bizarnije, varijanta ovog istog genskog markera, I1 dominira kod Šveđana i Norvežana! Dakle, Južni Sloveni su neka pobočna "arijevska" grupacija koja se nalazi u čudnoj vezi sa skandinavskim Germanima, ali ne i sa Nemcima, Englezima i Holanđanima (koji su bliži Keltima nego Skandinavcima!). Današnji Južni Sloveni su tako sui generis, "rasni" bastardi nastali mešanjem glavnine domaćeg predslovenskog balkanskog stanovništva i manjine slovenskih zavojevača (nacional-romantičari XIX veka "Ilirci" su makar u tome izgleda bili u pravu). To što ja ovo pišem a vi čitate upravo na ovom jeziku proizvod je velikog kulturnog genocida nad našom autohtonom ilirsko-tračkom civilizacijom Balkana, genocida počinjenog od strane surovih slovenskih okupatora u "stoljeću sedmom". Mi Balkanci pored "500 godina turskog jarma" imamo bogami i skoro 1500 godina slovenskog jarma. Nikad nismo bili svoji na svome, uvek neki okupator dođe da nas tlači.
No, ne samo da Južni Sloveni i nisu genetski neki naročiti Sloveni, nego i genetske razlike među razlitim grupama potpuno proizvoljno odstupaju od nacionalnih granica i etno-religijskih oznaka iz 20-og i 21 veka. Pa je tako recimo ovaj I2 balkanski marker najzastupljeniji među stanovnicima istočne i zapadne Hercegovine koji su genetski praktično jedna ista grupa (a znamo da tamo žive dve vrlo miroljubive i tradicionalno prijateljske nacionalne grupe ljudi). Dalje, "Srbi", "Hrvati" i "Bošnjaci" u Bosni su praktično jedan narod, mnogo sličniji međusobno nego bilo ko od njih za bilo kojom drugom grupom van Bosne. Srbi iz Južne i istočne Srbije, Makedonci i Bugari su isto tako, u genetskom smislu, jedan "narod", dočim su većina Srba iz centralne, severne i zapadne Srbije bliži Hercegovcima i Crnogorcima nego svojoj južnoj braći (što i nije čudo, jer je većina njih odande i došla, tj oni jesu Hercegovci i Crnogorci). Većina Hrvata iz Varaždina, Zagreba ili hrvatskog Zagorja su genetski mnogo bliži Slovencima, nego "Hrvatima" iz Ljubuškog ili Imotskog. I tako dalje i tako dalje.
Ima nečeg zabavnog u tome kako moderna genetika potkopava jednako levičarsku i desničarsku političku korektnost. Da, etničke grupe nisu samo konvencionalne zajednice jezika i kulture, nego su u jakom i doslovnom smislu reči zasnovane na zajedničkoj "krvi". To nikako nije popularno na levici jer naglašava značaj genetike a relativiziju uticaje okoline. Ali je problem što ta zajednička krv ima običaj da se neodgovorno preliva ne samo preko naionalnih i religijskih nego i "rasnih" linija, onako kako ih desničari i konzervativci zamišljaju. Paštuni iz Avganistana, koji su baza talibanskog pokreta, tamnoputi Indusi i Pakistanci ili pak Kirgistanci su u doslovnom i direktnom smislu reči braća Poljacima, Rusima i Ukrajincima. Pokušajte to da objasnite prosečnom istočnoevropskom rasisti!
Moderna nauka je tako, između ostalog, demonstrirala činjenicu da su nacionalizam i moderna država zapravo veštački konstrukti prosvetiteljstva, racionalističke utopije zasnovane na političkoj moći i nasilju, a ne izrazi zajedničkog porekla, jezika i kulture, nacionalne "autohtonosti" i "samobitnosti". Ona pokazuje da je moderni nacionalizam samo jedna disidentska frakcija prosvetiteljstva. Nacije nisu zapravo nikakve nacije u etimološkom smislu reči: nešto izvorno, "rođeno", autentično. Nacije su veštački politički zabrani u koje su konkurentske kaste "stacionarnih bandita" pozatvarale sve podanike koje su mogle da pokore silom oružja. I onda im nametnule jedan kodifikovani jezik, jedan politički okvir, i jedan set oficijelnih laži da ih ubede da fakat da oni žive u ovom a ne u onom rezervatu nije proizvod slučaja, nego toga što su svi pripadnici našeg rezervata, "iskonski", organski, jedna zajednica, jedna porodica, jedna grupa. Danas znamo "egzaktno" da je to laž.
