Prvo, naučna fantastika nije ista u svim delovima sveta. Da je u pitanju kanal koji spaja tri razvijene, uračunljive i elementarno organizovane države, koje bi ga mogle izgraditi, njime upravljati i od njega imati i nekakvu korist, ne bi to bila naučna fantastika - to bi bio projekt koji bi se možda i ostvario, verovatno nikada ne bi otplatio, ali bi se kroz nategnute gimnastike eksternih efekata mogao podvesti pod grupu koliko-toliko smislenih državnih projekata. Kako nam svi pokazatelji govore da Grčka, Firom i Srbija ne zadovoljavaju gore pobrojane uslove, onda smo žanrovski odredili projekt. Imajući u vidu da je NF, u ovom slučaju podržanr INF, blagodaran kao oblik brejnstorminga, koji daje kreativnost, a to je ono što našem društvu nedostaje u svim oblastima osim u sferi polurazbojničke preraspodele, ima smisla dati i neke argumente.
Prvi argument se odnosi na vodeni saobraćaj kao takav. Ako je nečega u Srbiji napisano na hiljade strana, a učinjeno groteskno malo, to je korpus projekata vezanih za Koridor 7, u našem narodu poznat kao Dunav. Taj Dunav, teče kako teče već vekovima, ne ište para da se njime plovi, ali avaj, od sve te silne dunavske infrastrukture skoro pa ništa, saobraćaj stagnira, a Srbija kao država nije u stanju da Dunav očisti decenijama od olupina iz Drugog svetskog rata. Logički argumenti govore da će se teško pojaviti neki novi saobraćaj i da će naša država pametnije upravljati onime što skupo plati nego onime što ne košta ništa. Ko iole poznaje taj vodeni saobraćaj zna da vreme i nije baš neki problem, par dana više-manje neće promeniti troškove prevoza koji bi umesto putanjom Egejsko More-Mramorno more-Crno more - Dunav išli kroz kanal, koji bi se, ipak morao naplaćivati pa su sve šanse da ne bi bio neka opcija. Sve i da pretpostavimo da je taj krak saobraćaja neviđeno bitan. Ako je reč o samoj privredi duž kanala, pa sve i da se ista razvije, jeftinije je obnoviti železnicu i uraditi čestitu intermodalnu luku.
I tako se kroz natuknutu železnicu stiže do realnosti. Naša država se pokazala nesposobnom u svakom pogledu kada je reč o infrastrukturi. Ako ćemo krenuti u stanje sposobnosti bolje je ići sa nečim što se meri u stotinama miliona nego odmah udariti u desetine milijardi. Zemlja koja gradi 10-ak kilometara auto puta godišnje, koja nije u stanju da obnovi više od 10 kilometara pruge godišnje i gde su svi ti poslovi specifična inženjerska tehnika izgradnje & ugradnje je očajno mesto za investiciju ovakve vrste, taman i da se svaki dan sudaraju brodovi u Dunavu.
Kada je reč o finansijama, pričati da će neko finansirati projekat koji je skuplji od svih SDU u Srbiji zajedno ili da će država koja prosi po svetu da ne bi bankrotirala još neku godinu ući u finansiranje radova reda veličina sa 10 nula u evrima je lišeno elementarne logike. Sve i da se ne vraćamo na pitanje koliki je to obim saobraćaja koji generiše prihode koji investitoru omogućavaju da ostvari normalan prinos ponderisan rizikom.
I na kraju, ne najmanje bitno. Kanal kada se napravi ište pare za održavanje. Ako je verovati našim praksama održavanja kanalske mreže u Vojvodini, mrka kapa.
A Kinezi? Pa oni imaju para što ih ne bacaju, a i kada ih bace to rade u Kini, što bi to radili u Srbiji?
