Upravo sam gledao zanimljivo izdanje Poligrafa B 92, gde je gost bio Nenad Čanak. On je jedan od onih koji su podržali Tadića još u prvom krugu (jer se izgleda posvađao sa Čedom oko plena). Dakle, Čanak nam je držao 20 minuta vakelu o opasnostima radikalske pobede, o tome da se stoga mora glasati za Tadića, nije propustio da provuče kroz toplog zeca ni Koštunicu itd. A onda je krenuo u napad na sporazum Vlade sa Gaspromom. I sve vreme je napadao Koštunicu i DSS zbog toga. Interesantno da inače vrlo vispreni novinar B 92 Ćosić nije uočio ovu neloogičnost: rečeni sporazum podržava i DS, a Čanak podržava DS-ovog kandidata na izborima. (no valjda je politika da se ne kvare Tadićeve šanse)
Ovaj Čankov nastup dobro sumira šizofrenu poziciju u kojoj se danas nalazi veliki deo "demokratske javnosti" koji misli da je glasanje za Tadića stvar spasavanja zemlje od radikalske pošasti: preti nam se nečim što je već naša stvarnost, u čijem kreiranju ili barem aminovanju aktivno učestvuje i Boris Tadić, koji nam se onda podmeće kao spasilac od te stvarnosti. Tadić je zajedno sa Koštunicom i radikalima izglasao Ustav sa sve preambulom, pa prvu Rezoluciju, pa Rezoluciju podrške Kastru, ovu novu znamenitu Rezoluciju u Skupštini kojom se kaže da Srbija ne može nastaviti u EU ako Kosovo bude nezavisno. Pa je pokrivao Velju oko koncesija. Pa je sad odobrio i posao sa Gaspromom. Aminovao je svaku Koštuničinu odluku, ma koliko bila luda i blesava, samo da bi opstao na vlasti, a njegovi ljudi na direktorskim položajima i upravnim odborima, u strahu da Koštunica ne uđe u savez sa radikalima, a najuri njih. Ali, izgleda da sve to nije bilo dovoljno. Upravo smo saznali da Koštunica želi da još podvrgne Tadića nekim dodatnim testovima patriotizma i "kooperativnosti", pre nego što ga podrži u drugom krugu. U današnjem saopštenju DSS i NS se kaže:" DSS-NS i DS su saglasne da Vlada Srbije na prvoj narednoj sednici donese zaključak da bi odluka EU o slanju Misije predstavljala najgrublje kršenje Povelje UN, Rezolucije 1244, Ustava Srbije i parafiranog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Time bi za Republiku Srbiju prestao da važi ovaj Sporazum i Vlada Srbije bi ga proglasila nevažećim, a Skupština Srbije ne bi mogla da ga ratifikuje sve dok EU u potpunosti ne ukloni razloge zbog čega je Sporazum poništen i dok EU ponovo ne prizna suverenitet i teritorijalni integritet Srbije u njenim sadašnjim međunarodno priznatim granicama." Dakle, stvar je jasna - ukoliko Boris Tadić želi da ga DSS i NS podrže moraće da se obaveže na prekid EU integracija ukoliko oni pošalju misiju na Kosovo ili priznaju nezavisnost pokrajine. I što je posebno važno, da će poništiti Sporazum o asocijaciji ukoliko se slanje misije desi posle njegovog potpisivanja.
Dakle, argument koji slušamo je - glasajte za Tadića, zato što on u koaliciji sa Koštunicom vodi ipak zemlju ka EU, za razliku od Nikolića. Ali sad (zapravo odavno) je jasno da Koštunica gura kud i Nikolić i da je mnogo bliži njemu po stavovima nego Tadiću. Ako je Kosovo nezavisno, kaže Koštunica, MI NEĆEMO U EU I TAČKA. Dok se ne pokaju i ne zamole me za oproštaj. Dakle, vidimo da će Tadić moći da računa na podršku Koštunice samo ukoliko se svečano zakune da će oterati dođavola Evropu, ukoliko oni urade ono što je jasno da će uraditi - priznaju Kosovo i pošalju svoju misiju tamo. Ali, onda postaje krajnje misteriozno zašto bi iko ko želi "evropsku perspektivu" za Srbiju verovao da glas za Tadića doprinosi išta tom cilju.To znači da Koštunica ultimativno zahteva od Tadića da se obaveže na radikalsku politiku (znamo koliko je Tadić mekog srca kad je reč o Koštuničinim molbama), a Čanak, kao i mnogi od vas ovde, od glasača da glasaju za Tadića kao alternativu radikalima.
Šta Tadić može da učini i kakve su posledice toga što učini? Bolja i po meni manje izgledna varijanta - može da kaže Koštunici - nosi se, i da proba, obećanjem LDP da će izaći iz koalicije s Koštunicom i raspisati nove parlamentarne izbore, da pobedi bez Koštuničine podrške. Ili, što je izglednija i lošija opcija, može da pristane na ovu najnoviju ucenu, i da izbriše i poslednju formalnu razliku između sebe i Tome i time izgubi glas ne samo LDP-ovaca, nego mislim i svakog razumnog u ovoj zemlji, pa verujem i vas koji ste do danas mislili da on predstavlja bolje rešenje od Nikolića.
23 January 2008
Uticaj veš mašine na ljubav, brak i sve ostalo
Na Cato Unboundu tema za ovaj mesec je "Can marriage survive".
Prvo mali uvod. Ekonomisti su tradicionalno posmatrali porodicu kao preduzeće, što znači da su imali razumevanja za činjenicu da se supružnici specijaliziju. Uglavnom, jedan bi se specijalizovao za proizvodnju unutar kuće (za "kućne poslove"), a drugi za proizvodnju na tržištu. Takva situacija je dovodila do toga da se "suprotnosti privlače" - ako ste muškarac koji očekuje da će u životu dovoljno dobro da zarađuje, tražili ste ženu koja će biti dobra domaćica i obrnuto. Ekonomskim žargonom, tražili ste osobu sa komplementarnim veštinama.
Međutim, budući da je dobar deo proizvodnje unutar domaćinstva u razvijenim zemljama u poslednjih 30-ak godina, ili outsourceovan (restorani, gotova jela, hemijsko čišćenje, šišanje trave, opravke po kući, vrtići) ili skoro potpuno automatizovan (pranje veša i sudova, čišćenje kuće, čak i kuvanje), domaćinstva više nisu preduzeća, jer je udeo kućnih poslova značajno opao. Jednostavno, takva vrsta specijalizacije više nema smisla.
Ili, tako barem tvrde Betsey Stevenson i Justin Wolfers, a ja sam sklon da se složim sa njima. Oni tvrde da se moderno domaćinstvo može pre posmatrati kao mehanizam zajedničke potrošnje dvoje supružnika, nego kao mehanizam zajedničke proizvodnje. Supruga vam više ne treba da kuva i pegla, već da sa vama gleda film ili ide zajedno na skijanje. Suprug vam više ne treba da bi donosio platu svakog prvog u mesecu, već da vas sasluša, popriča sa vama, a ponekad možda da ode sa vama i na balet. Ali, kada želite da nešto sa nekim zajedno trošite, ili u nečemu zajedno da uživate, ne tražite nekoga ko je različit od vas, već upravo suprotno - nekog ko vam je sličan po interesovanjima, obrazovanju i svemu ostalom.
Ovo dvoje autora smatra da njihova teorija objašnjava pojavu u Americi da se brakovi sve više sklapaju između osoba sličnog profila. Takođe, smatraju da njihova teorija objašnjava i veliki skok u stopi razvoda brakova tokom 70-ih godina prošlog veka. Jednostavno, tvrde da su to bili brakovi koji su sklopljeni u jednom sistemu (kada se tražila komplementarnost veština), a da su vremenom, kako je, usled tehnološkog napretka, značaj komplementarnosti veština opadao, ti ljudi shvatili da se nalaze u potpuno pogrešnim, besmislenim brakovima.
Da rezimiram citatom iz linkovanog teksta: "In case the language of economics lacks romance, let’s be clearer: modern marriage is about love and companionship."
Prvo mali uvod. Ekonomisti su tradicionalno posmatrali porodicu kao preduzeće, što znači da su imali razumevanja za činjenicu da se supružnici specijaliziju. Uglavnom, jedan bi se specijalizovao za proizvodnju unutar kuće (za "kućne poslove"), a drugi za proizvodnju na tržištu. Takva situacija je dovodila do toga da se "suprotnosti privlače" - ako ste muškarac koji očekuje da će u životu dovoljno dobro da zarađuje, tražili ste ženu koja će biti dobra domaćica i obrnuto. Ekonomskim žargonom, tražili ste osobu sa komplementarnim veštinama.
Međutim, budući da je dobar deo proizvodnje unutar domaćinstva u razvijenim zemljama u poslednjih 30-ak godina, ili outsourceovan (restorani, gotova jela, hemijsko čišćenje, šišanje trave, opravke po kući, vrtići) ili skoro potpuno automatizovan (pranje veša i sudova, čišćenje kuće, čak i kuvanje), domaćinstva više nisu preduzeća, jer je udeo kućnih poslova značajno opao. Jednostavno, takva vrsta specijalizacije više nema smisla.
Ili, tako barem tvrde Betsey Stevenson i Justin Wolfers, a ja sam sklon da se složim sa njima. Oni tvrde da se moderno domaćinstvo može pre posmatrati kao mehanizam zajedničke potrošnje dvoje supružnika, nego kao mehanizam zajedničke proizvodnje. Supruga vam više ne treba da kuva i pegla, već da sa vama gleda film ili ide zajedno na skijanje. Suprug vam više ne treba da bi donosio platu svakog prvog u mesecu, već da vas sasluša, popriča sa vama, a ponekad možda da ode sa vama i na balet. Ali, kada želite da nešto sa nekim zajedno trošite, ili u nečemu zajedno da uživate, ne tražite nekoga ko je različit od vas, već upravo suprotno - nekog ko vam je sličan po interesovanjima, obrazovanju i svemu ostalom.
Ovo dvoje autora smatra da njihova teorija objašnjava pojavu u Americi da se brakovi sve više sklapaju između osoba sličnog profila. Takođe, smatraju da njihova teorija objašnjava i veliki skok u stopi razvoda brakova tokom 70-ih godina prošlog veka. Jednostavno, tvrde da su to bili brakovi koji su sklopljeni u jednom sistemu (kada se tražila komplementarnost veština), a da su vremenom, kako je, usled tehnološkog napretka, značaj komplementarnosti veština opadao, ti ljudi shvatili da se nalaze u potpuno pogrešnim, besmislenim brakovima.
Da rezimiram citatom iz linkovanog teksta: "In case the language of economics lacks romance, let’s be clearer: modern marriage is about love and companionship."
Čeda vs. Toma
Kategorija:
Politika
Zamislite da su u drugi krug prošli Čeda i Toma. Koga bi podržali neopredeljeni liberali? Da li bi svoju podršku Čedi uslovljavali ukidanjem ne tako liberalne LDP-ove Povelje slobode ili insistiranjem na poštovanju principa slobode govora? Verovatno ne. Tog 3. februara bi neopredeljeni liberali, a verovatno i svi Tadićevi glasači, bez rezerve podržali Čedu.
Zašto bi u Tadićevom slučaju razmišljali drugačije?
Zašto bi u Tadićevom slučaju razmišljali drugačije?
Subscribe to:
Posts (Atom)