Prvo je navođenje da je EBRD dobar primer kako banka treba da deli sudbinu firme. Banka uvek deli sudbinu firme u koju je uložila jer ako je dala kredit lošoj firmi onda mora da reprogramira kredit i/ili menja uslove kreditiranja, uglavnom smanjujući svoju zaradu od plasiranih sredstava, a na kraju ako se sve iscrpi mora ući u vlasništvo nad takvom firmom. Nijedna banka na kugli zemaljskoj ne funkcioniše drugačije, naravno ako nije neko državno čedo. Komercijalne banke ne postaju ciljano vlasnici, to rade investicione banke koje kod nisu baš nešto zaživele.
Druga je teza o špekulacijama kao lošim. Prvo same špekulacije su normalan deo tržišne privrede i u njima nema ništa loše i o tome smo već mnogo puta pisali. Drugo, glavni partner u špekulacijama je onda država jer njene hartije od vrednosti čine najveći deo aktive kojom se trguje na tržištu hartija od vrednosti. Ne znam da li predsednik možda poziva banke da ne kupuju državne hartije.
Kada je reč o finansiranju sumnjivih ili nepostojećih projekata naš bankarski sektor ima probleme te vrste, a u tome ubedljivo prednjače institucije poput Fonda za razvoj, Agrobanke i druge državne čeljadi. Dakle, takvu praksu treba sistemski sprečiti i tu je predsednik u pravu. Takve banke i fondovi pod državnim skutima su istinski način da samo povlašćeni dobiju povlašćena sredstva, a da građani plaćaju sumnjive projekte iz svog džepa. Stoga je Razvojna banka najgori put da se ostvari ono što predsednik hoće kao cilj, osim ako predsednik ne misli da je korupcija u Srbiji problem nesistematskog karaktera, a vrapci na grani dobro znaju da nije tako.
Za kraj, privrednicima nije cilj da propadnu, pa nepropadanje ne može biti uspeh sam po sebi (mada Victoria jeste veoma uspešna, i na tržištu i mimo njega). Stvaranje elitne kaste burazera propalih firmi i odličnih ličnih računa je posledica jednog lošeg modela privatizacije i zaštite domaćeg tržišta i tu će se prepoznati hrabra vlada, ako je nekada bude.
