Konačno odgovor

Dugo se već pitam šta je tačno socijalna pravda, ali mi je nekako odgovor na to pitanje uvek izmicao.

Zato sam se posebno obradovao kada sam video na sajtu Politike tekst pod naslovom "Socijalna pravda". Rekoh, evo konačno nekog konkretnog odgovora. Nisam ga baš dobio, jer i dalje nisam baš siguran šta je, ali sam barem dobio odgovor na pitanje "Kako postići socijalnu pravdu?":

Stoga, kada se kod nas poslednjih godina restaurira takvo kapitalističko društvo, socijalna pravda ne može biti zahtev koji je ostvariv bez dovođenja u pitanje samih njegovih osnova. Ona se ne može zadovoljiti nekakvom privremenom izmenom u budžetu, a naročito ne iz izvora čija je veza sa pravdom krajnje sumnjiva. Ona je nemoguća bez radikalnije preraspodele društvenog bogatstva, što znači, bez ponovnog prisvajanja onoga što je prethodno uzurpirano od same zajednice.

Znači, opet komunizam i društvena svojina. Ja sam mislio da smo to probali i da se nešto nije baš najbolje pokazalo. Mislim, nemoguće je da su svi narodi Istočne Evrope, Rusi, Kinezi, Vijetnamci baš tolike budale, da ne shvataju da se, napuštanjem komunizma, odriču i pravde, jednakosti, socijalne harmonije i raja na zemlji. Doduše, tu su još uvek Kubanci i Severnokorejanci, koji mogu da nam prepričavaju sve uspehe komunizma. Samo još da im vlast dozvoli da putuju van zemlje. Ili, za početak, da im dozvoli da koriste Internet.

Obavezno vezivanje pojasa

Rekao bih da je praksa obaveznog vezivanja pojasa u automobilu flagrantan primer kršenja ljudskih prava. Nevezivanjem pojasa mi ne ugrožavamo nikoga osim sebe. Kakvo opravdanje onda ima država da nas za nevezivanje pojasa kažnjava? Jedino opravadnje za kršenje slobode pojedinca može biti da se time čuvaju slobode drugih pojedinaca. Kretanje tvoje ruke je ograničeno položajem moje vilice. Kod pojasa to naravno nije slučaj, jer posledice svoje odluke snosi sam pojedinac.

Najviše iznenađuje to što je ova praksa sveprisutna u svetu. Ne znam za zemlju gde ova obaveza ne postoji i ne znam da igde postoji značajnija grupa koja se organizovano protivi ovoj invaziji na slobodu pojedinca. Ne bune se ni organizacije za zaštitu ljudskih prava ni pojedinci. Možda su ljudi u početku gunđali, ali su na kraju jedostavno prihvatili roditeljski autoritet države i navikli da vezuju pojaseve. Što se mora nije teško.

Obično se pretpostavlja da vezivanje pojaseva, iako mala neprijatnost za one koji ne vole, barem nesumnjivo vodi do poboljšanja bezbednosti u saobraćaju. To se verovatno uzima kao opravadnje ove politike. Jeste to malo nasilje nad slobodnom voljom, ali to je u redu jer je, eto, u krajnjoj liniji dobro za nas same. Država se roditeljski brine ne samo za kolektivnu nego i za pojedinačnu bezbednost.

Međutim, problem je što podaci pokazuju da nije baš tako. Sam Peltzman je ekonomista koji je prvi pokazao da obavezno vezivanje pojasa ustvari nema efekta na broj povreda. U SAD je obaveza vezivanja pojasa uvedena 1965. Peltzman je prvi put 1975. izmerio broj odnosno procenat smrti i povreda u saobraćaju pre i posle 1965. Zaključak je bio da obavezni pojas ništa nije promenio. Peltzman i drugi su onda nastavili sa praćenjem podataka u raznim zemljama sve do današnjih dana i stalno dolazili do istih zaključaka: obaveza vezivanja pojasa nema pozitivnog efekta. Udeo smrti i povreda u saobraćajnim nesrećama se dugoročno smanjuje po konstantnoj stopi, i ova stopa je ista pre i posle uvođenja obaveznog pojasa. Uvođenje obaveznog vezivanja pojasa nije nikakva prelomna tačka koja dovodi do značajnijeg pada.

Zašto je to tako? Ne zato što pojas nije efektan, nego naprotiv, zato što jeste. Znajući da ih pojas štiti, vozači se u saobraćaju osećaju malo lagodnije i počnu da voze automobil malo brže i malo rizičnije. Promenljiva koja se u praksi prilagodila politici obaveznog pojasa nije broj smrtnosti i povreda, nego način vožnje. Još gore, stradali u saobraćajnim nesrećama su nadproporcionalno postali ostali učesnici u saobraćaju: pešaci i biciklisti. Vozači su, verovatno ne sa predumišljajem nego spontano i intuitivno, procenili da je rizik nepažljive vožnje sada, sa pojasem, manji. U ekonomskom žargonu, pojas je doveo do toga da je cena saobraćanje nezgode (u životu i povredama) pala. A kada cena padne, tražena količina raste.

Peltzman i ostali su to pokazali podacima, ali možda je stvar jasnija kada se upotrebi jednostavni misaoni eksperiment genijalnog Gordona Tullocka. Tullock kaže, zamislite da svaki vozač na volanu ima ugrađenu zašiljenu šipku uperenu u sebe. Da li bi možda vozili malo pažljivije? Naravno. Obavezni pojas je isto to, samo u suprotnom smeru. Čini vozače samo malo nepažljivijim, zbog čega opet jednako stradaju, a uz njih još i ni krivi ni dužni pešaci i biciklisti.

Fond srpske domaćice

Mirjana Bobić Mojsilović, koju inače rado čitam, kritikuje državu što je pokojnom Šabanu Bajramoviću dala samo 100.000 dinara državne pomoći. Kako je moguće da ovaj muzički genije, kome danas svi odaju priznanje, i čija sahrana dobija obrise državne predstave, završi život u bedi, sa sto hiljada dinara pomoći (hvala što je bar ministar Ljajić pokazao ljudsku brigu za Šabana Bajramovića), a da nikome nije palo na pamet da je Šaban Bajramović zaslužio nacionalnu penziju?

Mislim da je pravilnije reći da nikome nije palo na pamet da je Šaban Bajramović zaslužio ili mu je potrebna pomoć od pojedinaca, a nikako da je zaslužio penziju, i to nacionalnu. Penzija se ne zaslužuje nego zarađuje. Penzija nije socijalna kategorija već oblik štednje. Možda je zaslužio pomoć od kolega javnih ličnosti koji su bili nešto štedljiviji, kao na primer autor teksta. MBM ustvari nevešto nameće svoju moralnu superiornost u odnosu na nas ostale koji se nismo setili da posthumno preporučimo Šabana Bajramovića za nacionalnu penziju.

Sa druge strane ministar Rasim Ljajić nije pokazao ljudsku brigu jer se ona pokazuje tako što se ruka zavuče u sopstveni novčanik, a ne tuđi. Što se mene tiče ministar je pokazao kako se neodgovorno troši novac poreskih obveznika. Jedan od mnogih problema sa "nacionalnim penzijama," bilo sportskim, naučnim ili umetničkim, je izrada kriterijuma na osnovu kojih se ove penzije dodeljuju. MBM bi mogla da kaže da je Šaban Barjamović zaslužio pomoć više od Slađane Milošević i da komisija koja ih je dodeljivala nije dobro razvila kriterijume ili ih se nije pridržavala. Komisija bi onda mogla da je demantuje, i svi bi bili u pravu, jer se u suštini ipak radi o subjektivnoj proceni pojedinca. Mogućnost zloupotrebe se krije u ovlašćenjima koja poseduju vladini službenici. Dok komisije odlučuju, jedni će dobijati previše a drugi premalo. Možda baš kao Šaban Bajramović. Jedini garant da svaki naučnik, umetnik ili sportista dobiju koliko zaslužuju jeste da se ove nacionalne penzije ukinu. Po mogućstvu retroaktivno.

Na stranu što se davanjem nacionalnih penzija sportistima, naučnicima i umetnicima diskriminišu sve ostale profesije čijim se predstavnicima u najvećoj meri ispostavlja račun, one diskriminišu i protiv pripadnika privilegovane kaste, kao što je to možda i bio slučaj sa Šabanom Bajramovićem. Ne sumnjam da je MBM ovaj tekst napisala iz najbolje namere, možda i zbog sopstvenog osećaja krivice. Mislim da bi ipak bilo daleko bolje da je u tekstu kritikovala svoju pasivnost što nije pomogla kada je trebalo. Istina je da je Šaban Bajramović najviše kriv za sopstveno siromaštvo. Možda je bio galantan dok je zarađivao pa je krajem života imao pravo da bude kivan na prijatelje što mu nisu pritrčali u pomoć kada mu je bila potrebna. Mogao je da bude i razočaran u ljude i ljudski rod generalno, ali nikako u PIO fond u koji tokom svog radnog veka verovatno nije uplatio dve flaše piva. MBM bi najviše učinila za kulturu ukoliko bi osnovala fond za siromašne umetnike koji bi se punio isključivo privatnim donacijama i koji bi vodio računa o velikanima kao što je Šaban Bajramović. Vreme je da se pređe sa reči na dela. Sama može da razvije kriterijume na osnovu kojih će pomagati umetnicima a ja ću biti prvi donator.

Stari postovi o nacionalnim penzijama, ovde, ovde, i ovde.