Coup d'état

Na prvi pogled mi se čini da našu demokratiju čuva najviše to što bi potencijalni avanturista dobio samo u ruke mnoštvo problema koje ne bi znao & mogao da reši i što bi sankcija za takvog avanturistu bila mnogo bolnija i "životnija" nego za one koji nakon demokratskog izbora siđu sa scene. Nisu u potpunosti ni zadovoljeni suštinski uslovi za nedemokratsku smenu vlasti, a to su dovoljna nezavisnost zemlje od spoljnih uticaja, koncentracija moći i nezainteresovanost birača za participaciju u političkom životu. S druge strane, kockanje sa podilaženjem najnižim strastima, evidentno neodgovorna demokratija, negovanje veza sa državama koje ne bi imale ništa protiv nedemokratske smene vlasti i puštanje sa lanca grupa koje bi uživale u takvim stvarima tera na razmišljanje. Kada se na to doda policija koja se konstantno ponižava u svakom smislu, ima razloga da se stavi prst na čelo i dobro promisli gde ide naša demokratija.
Ako neko misli da lep dan za Beograđane, a loš dan za ljudska prava divna vest, taj ne zna koliko je to pogrešno. Ovde uopšte nije reč o pravima homoseksualaca i pravu na mirno okupljanje, ovde je reč o činjenici da država kapitulira pred skoro pa paravojnim ekstremistima. I nije reč o tome da je glavni rizik da bi isti preuzeli vlast jerbo za to treba imati i ponešto u glavi, već da bi isti sutra mogli da šamaraju žene u kratkim suknjama, ateiste, ljubitelje SAD i EU ili bilo koga ko im se ne svidi jer nije krojen po njihovom sistemu "vrednosti".

Što je babi milo...

Već sam imao jedan post o govoru mržnje protiv Jevreja u Srbiji, za koji su optužene dve javne ličnosti. Moja konstatacija je da se kod nas govor mržnje (štagod to tačno značilo) protiv američkog naroda može do mile volje praktikovati, i da je neka doza pritimitvnog ili malo sofisticiranijeg, a la Mur antiamerikanizma, postalo paradigmatsko u zatupljenom Srbistanu. Ovih dana mi posebno bode oči "što je babi milo to joj se i snilo" & "došla mečka na vrata" pojava, gde su naši ljudskopravaški i levičarsko-nacionalistički mediji (a takvi su u velikoj većini) posvetili enormnu pažnju marginalnom događaju "okupacije". Prosto je neverovatno koliko je tu žaljenja, isticanja da se hapse oni koji bi da blokiraju Menhetn, priviđanja klasnog društva kakvo nije video ni Marks... Nekako se zaboravi pomenuti da nezadovoljstvo Vol Stritom mora da znači i nezadovoljstvo državnim programima spašavanja "odveć velikih da propadnu", ali to bi već bilo mnogo. I ne bi tu bilo ništa specijalno da našim analitičarima iz srbistanizujućih medija nije promakao mnogo veći fenomen "čajanke", osim kada je trebalo pažljivim seciranjem skalakuriti još jednu murovsku priču u srpskoj režiji. Kada sve ovo posmatram, postaje mi nejasno odakle tolika doza antiamerikazma, ne samo u donekle razumljivom smislu što se neko jedi što je dobio batine, i odakle toliko energije za temeljno izvrtanje činjenica i nipodaštavanje društva kome se mi nećemo moći primaći u narednih 50 godina, čak i ako temeljno zapnemo?