U tri nepovezana posta.
1. U intervjuu NIN-u, Jože Mencinger kaže:
Nažalost, u savremenoj privredi u kojoj je rast određen tražnjom, a ne ponudom, drastično i brzo smanjivanje deficita i podsticanje rasta i zapošljavanja se ne mogu ostvariti.
Ovo "rast određen tražnjom" je ključna greška, ne Jožea Mencingera, nego ukupnog kejnzijanskog pogleda na svet. Ako tražnja stvara rast, a tražnje nema, onda znači da se tražnja može i veštački podstaći da bi stvorila rast. A državna potrošnja, budžetski deficit ili direktnije javni radovi, su metodi podsticanja tražnje. To je Maltus-Kejns-Krugman linija razmišljanja.
Njena suprotnost je Sejov zakon (Jean Baptiste Say, francuski ekonomista iz 18 i 19. veka) koji kaže da je obrnuto -- ponuda stvara tražnju. Kad nešto proizvodite vi dodajete vrednost i ta dodata vrednost, raspodeljena u vidu plata i profita, je osnova kupovne moći u ekonomiji. Ekonomski rast ne možete, osim vrlo privremeno, podstaći povećanjem tražnje, možete samo podsticajima na strani ponude.
Pitanje je klasičan problem kokoške i jajeta. Ali u zavisnosti od toga koju viziju prihvatite imaćete veoma različite zaključke -- kejnzijanizam na jednoj ili tržišnu ekonomiju na drugoj strani.
2. Mencinger je, osim u ključnoj stvari kao što je kejnzijanstvo, dobar ekonomista i posebno me čudi da nije sebi pripisao više zasluga za predviđanje nekih posledica finansijske krize u Istočnoj Evropi. U ovom radu, pisanom neposredno pre krize, prepoznao je platnobilansnu zavisnost istočnoevropskih zemalja od priliva stranih direktnih investicija i upozorio na makro (platnobilansne, valutne) posledice naglog prestanka tog priliva. Nagli prestanak je ubrzo posle toga i stigao. Nije Mencinger predvideo krizu ali jeste jednu specifičnu posledicu i imao je više prava na hvalisanje od mnogih koji su se predstavljali prorocima.
3. Ne znam za ostatak Balkana, ali u srpskoj javnosti Mencinger ima status ikone. On je tvorac slovenačkog, postepenog i umerenog, modela postkomunističke tranzicije koji se navodno pokazao uspešnim. Silogizam glasi: Slovenija je imala uspešnu tranziciju, Mencinger je bio zadužen za ekonomiju, prema tome Mencingerov model tranzicije sa jakom ulogom države je dobar.
Međutim, kad se pogledaju rezultati tranzicije po zemljama, teško je videti jaku vezu između konkretnih tranzicionih poteza i posledica. Tokom 1990-ih i ranih 2000-ih se vodilo mnogo rasprava oko stvari kao što su brzina ekonomske tranzicije (šok terapija ili gradualizam) ili koji je od različitih metoda privatizacije bolji. Kad danas pogledamo kako su koje zemlje prošle, sve to pada u drugi plan i vidi se da je ubedljivo najjača deteminanta uspešnosti tranzicije u kapitalizam bila geografsko-kulturološka. Ako pogledate mapu Evrope, postkomunističke zemlje su prema GDP per capita i drugim pokazateljima savršeno poređane od zapada/severa prema jugu/istoku. Što bi Steve Pejovich u naslovu jednog svog rada o rezultatima tranzicije rekao, "It's the culture, stupid".
Slovenija, kao ni Češka, Litvanija ili Istočna Nemačka, nisu mogle mnogo da pogreše; kao što ni neke druge zemlje, da su uradile sve kako je trebalo, ne bi prošle mnogo bolje. Slovenački relativni uspeh u odnosu na ostatak Balkana je posledica mnogo stvari, ali najmanje "modela tranzicije".
1. U intervjuu NIN-u, Jože Mencinger kaže:
Nažalost, u savremenoj privredi u kojoj je rast određen tražnjom, a ne ponudom, drastično i brzo smanjivanje deficita i podsticanje rasta i zapošljavanja se ne mogu ostvariti.
Ovo "rast određen tražnjom" je ključna greška, ne Jožea Mencingera, nego ukupnog kejnzijanskog pogleda na svet. Ako tražnja stvara rast, a tražnje nema, onda znači da se tražnja može i veštački podstaći da bi stvorila rast. A državna potrošnja, budžetski deficit ili direktnije javni radovi, su metodi podsticanja tražnje. To je Maltus-Kejns-Krugman linija razmišljanja.
Njena suprotnost je Sejov zakon (Jean Baptiste Say, francuski ekonomista iz 18 i 19. veka) koji kaže da je obrnuto -- ponuda stvara tražnju. Kad nešto proizvodite vi dodajete vrednost i ta dodata vrednost, raspodeljena u vidu plata i profita, je osnova kupovne moći u ekonomiji. Ekonomski rast ne možete, osim vrlo privremeno, podstaći povećanjem tražnje, možete samo podsticajima na strani ponude.
Pitanje je klasičan problem kokoške i jajeta. Ali u zavisnosti od toga koju viziju prihvatite imaćete veoma različite zaključke -- kejnzijanizam na jednoj ili tržišnu ekonomiju na drugoj strani.
2. Mencinger je, osim u ključnoj stvari kao što je kejnzijanstvo, dobar ekonomista i posebno me čudi da nije sebi pripisao više zasluga za predviđanje nekih posledica finansijske krize u Istočnoj Evropi. U ovom radu, pisanom neposredno pre krize, prepoznao je platnobilansnu zavisnost istočnoevropskih zemalja od priliva stranih direktnih investicija i upozorio na makro (platnobilansne, valutne) posledice naglog prestanka tog priliva. Nagli prestanak je ubrzo posle toga i stigao. Nije Mencinger predvideo krizu ali jeste jednu specifičnu posledicu i imao je više prava na hvalisanje od mnogih koji su se predstavljali prorocima.
3. Ne znam za ostatak Balkana, ali u srpskoj javnosti Mencinger ima status ikone. On je tvorac slovenačkog, postepenog i umerenog, modela postkomunističke tranzicije koji se navodno pokazao uspešnim. Silogizam glasi: Slovenija je imala uspešnu tranziciju, Mencinger je bio zadužen za ekonomiju, prema tome Mencingerov model tranzicije sa jakom ulogom države je dobar.
Međutim, kad se pogledaju rezultati tranzicije po zemljama, teško je videti jaku vezu između konkretnih tranzicionih poteza i posledica. Tokom 1990-ih i ranih 2000-ih se vodilo mnogo rasprava oko stvari kao što su brzina ekonomske tranzicije (šok terapija ili gradualizam) ili koji je od različitih metoda privatizacije bolji. Kad danas pogledamo kako su koje zemlje prošle, sve to pada u drugi plan i vidi se da je ubedljivo najjača deteminanta uspešnosti tranzicije u kapitalizam bila geografsko-kulturološka. Ako pogledate mapu Evrope, postkomunističke zemlje su prema GDP per capita i drugim pokazateljima savršeno poređane od zapada/severa prema jugu/istoku. Što bi Steve Pejovich u naslovu jednog svog rada o rezultatima tranzicije rekao, "It's the culture, stupid".
Slovenija, kao ni Češka, Litvanija ili Istočna Nemačka, nisu mogle mnogo da pogreše; kao što ni neke druge zemlje, da su uradile sve kako je trebalo, ne bi prošle mnogo bolje. Slovenački relativni uspeh u odnosu na ostatak Balkana je posledica mnogo stvari, ali najmanje "modela tranzicije".
