Odliv mozgova

Prethodnih par dana je prozujala vest da je "Srbija druga u svetu po odlivu mozgova". Taj podatak je prema članku u Blicu izvučen iz "Svetskog izveštaja o poslovanju". Pošto takav izveštaj ne postoji, ali postoji Globalni izveštaj o konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma, a znam da tamo ima neki podatak o odlivu mozgova, rekoh da pogledam, malo mi deluje sumnjivo. Kad ono stvarno, Srbija je rangirana kao 136. zemlja po odlivu mozgova od 139 ocenjenih u izveštaju. Dobro, nije baš druga u svetu od pozadi, već četvrta, ali to zaista nije bitno (možda je recimo naveden podatak iz prošlogodišnjeg izveštaja, sada iza nas nije Gvineja Bisao, već su tu Svazilend, Bosna i Kirgizija).

Prvo pitanje koje mi je palo na pamet je naravno - odakle im uopšte podaci? Koliko ja znam, država Srbija ne vodi evidenciju (kao ni druge zemlje, valjda) o tome koliko je pametnih ljudi zemlju napustilo (uzgred, ne vodi se statistika ni o glupim ljudima). Dakle, odakle im podaci?

Podaci potiču iz "Executive Opinion Surveya", odnosno upitnika koji popunjavaju poslovni ljudi u zemljama koje izveštaj pokriva. Konkretno pitanje je "Da li vaša zemlja zadržava i privlači talentovane ljude?", a odgovori se kreću od 1 - "Ne, najbolji i najpametniji uglavnom odlaze da traže šansu u drugim zemljama" do 7 - "Da, u zemlji postoji mnogo šansi za taletnovane ljude". Prosečan odgovor za Srbiju je 2, a na ovo pitanje odgovor je dalo 80 ljudi.

Dobro, pa?

Pa, suština je da se ovo teško može nazvati "podatkom". Radi se o mišljenju (stavu, zaključku) 80 ljudi, koji možda imaju, a možda i nemaju pravu sliku. Prava mera bi bilo nešto poput "procenat diplomaca koji napuštaju zemlju u roku od 5 godina nakon diplomiranja" ili tako nešto, ali takvih podataka prosto nema.

Takođe, skrećem pažnju da je naš blog odlična ilustracija samog problema, ali i razmatranja da li se uopšte radi o problemu. Naime, od nas sedmoro blogera, četvoro ne živi u Srbiji, radi se o klasičnom brain drainu, pa smo mi kao društvo uskraćeni za Ivanove, Slavišine, Željkine i Lazarove tekstove, ideje, razmišljanja.

Ali, da li smo? Pa nismo, jer savremena tehnologija omogućava kako njima da prate šta se u Srbiji dešava, tako i nama da pratimo šta oni o svemu tome misle.

U stvari, savremena tehnologija upravo omogućava onim najtalentovanijima da odu, ali da u stvari ne odu, jer se ti najtalentovaniji upravo bave proizvodnjom ideja, filmova, muzike, naučnih doprinosa, a tu nije bitno gde se tačno nalaze. Naravno da neko ko čisti ulicu u Dizeldorfu ne može da čisti ulicu i u Beogradu, ali je potpuno irelevantno da li je neko dao naučni doprinos, napravio dobar film, ili izmislio bolju sijalicu u Beogradu, Minhenu ili Torontu.

Interesi

Libijska intervencija je aktuelizovala temu uloge interesa u politici. Ja već odavno tvrdim da, u domaćoj ili spoljnoj politici svejedno, interesi igraju mnogo manju ulogu nego što se obično misli. Tu akademski ekonomisti i kafanski komentatori prave istu grešku. Ekonomisti govore suptilno o racionalnoj maksimizaciji interesa, u kafani se razvijaju teorije zavere i zaključak se u oba slučaja svodi na to da akteri u domaćoj i svetskoj politici vrlo dobro znaju šta rade i zašto to rade.

U slučaju libijske intervencije danas odmah se spominje nafta. Ali osim uopštene tvrdnje da se tu nekako radi o nafti, ja nisam čuo objašnjenje kako to tačno zemlje koje su napale Gadafija mogu da profitiraju od libijske nafte.

U slučajevima vojnih intervencija niko nikome ne krade naftu. Kada Amerika i kopneno okupira Irak, ne znači da otuda uzima naftu. Iračka nafta se opet prodaje na svetskom tržištu, po istoj ceni kao i ostala nafta, a sav prihod od toga ide Vladi Iraka (pošto poreze skoro da i ne mogu da prikupljaju). SAD od toga nema baš nikakvu korist, dok ih rat u isto vreme košta preko 900 milijardi dolara (što je inače mnogo veća suma nego sav irački izvoz nafte od okupacije do sada, pa ni kad bi uzimali naftu ne bi im pomoglo).

Kad već ne kradete nego kupujete naftu, potpuno je nebitno od koga je kupujete. Rusija možda nekima daje gas po povlašćenoj ceni, ali nafta je roba koja na svetskom tržištu ima jedinstvenu cenu. Kupovali je u Teksasu, Venecueli ili Libiji, cena je ista. Saudijska Arabija ne daje nižu cenu Americi zato što je prijatelj, kao što ni Iran ne može da naplaćuje skuplje zato što je neprijatelj.

Ne može se uticati ni na svetsku cenu nafte. Vlade zemalja u svakom slučaju gledaju da naplate naftu što skuplje mogu, bez obzira ko je na vlasti. Americi nafta neće biti jeftinija ako je u Libiji ili Iranu demokratija.

Nešto bolja verzija priče o interesima je da ljudi u SAD ili UK nemaju nikakvu korist od intervencija, odnosno da imaju štetu jer ih plaćaju kroz poreze, ali da profit imaju naftne kompanije. Ali i to je veoma problematično. Tačno je da će neke strane kompanije sklopiti ugovore sa iračkom ili libijskom vladom koje nisu imale pod Sadamom ili Gadafijem -- ali pravo pitanje je zašto te kompanije nisu sklapale ugovore sa Sadamom ili Gadafijem? To nije bilo zato što ovi nisu hteli, nego zato što su postojale domaće američke sankcije firmama da posluju u Iraku i Libiji. Da su naftne kompanije tako uticajne da mogu izazivati ratove, one bi pre svega rekle svojim vladama da ukinu sankcije. Uopšte ne bi bio potreban rat i ne bi bilo potrebno na prvom mestu praviti neprijatelje od Sadama i Gadafija. Mnogo lakše rešenje bi bilo poslovati s njima normalno sve vreme i nikada im ne lupati sankcije. To je ono što bi naftne kompanije htele.

U nekim drugim slučajevima domaći diktatori mogu da budu protiv saradnje sa stranim kompanijama. Onda bi već bilo verovatnije da se, pod uticajem naftnih kompanija, na njih izvrši agresija ne bi li se uspostavila vlast koja sarađuje sa ovim firmama. To bi bio slučaj Čaveza u Venecueli, koji nacionalizuje kompanije i sve radi kroz svoje državne firme -- ali nisam primetio da je okupacija Venecuele ikad bila u planu. Ako se to desi, govorićemo o interesima i o nafti.

Nije iznenađujuće da u moru afera i dokaza koje su proizvodili brojni protivnici rata u Iraku, ništa relevantno nije povezalo odlluku o ratu sa naftom ili naftnim kompanijama. Ako je to uopšte potrebno, jer ceo argument o naftnim interesima je logički neodrživ. Interesa nema. Kao i mnoge druge državne politike, taj rat je bio obična budalaština.

Ironično je da oni koji govore o interesima misle da prave sofistikovani argument -- ako su kafanski komentatori, onda oni nisu naivni, oni znaju da je sve u parama, nafti, bakru ili ne znam čemu. Za ekonomiste isto, objašnjenja koja se svode na iskreno neznanje, greške i zablude kod aktera se smatraju manje naučnim od "savršene racionalnosti". Ali u oba slučaja oni su ti koji su naivni, jer objašnjenje odluka koje uzima u obzir ograničeno znanje, zablude ili emocije je mnogo zahtevnije i komplikovanije od jednostavnog praćenja vulgarnih interesa.

Neočekivani lek

Svi vi nelekari u publici, upoznajte se sa novim pojmom - fekalna transplantacija. Radi se upravo o onome što vam prvo padne na pamet kada čujete taj pojam - "presađivanje" fekalija jedne osobe u creva druge osobe.

Koliko sam mogao da pročitam u nedavnim člancima u Slate-u i New York Timesu, procedura ima neke logike - u slučajevima u kojima je crevna flora (valjda se tako kaže) iz nekog razloga uništena, direktna "transplantacija" tuđe flore pomaže u obnavljanju. Međutim, u ovom intervjuu na Freakonomics sajtu, čovek tvrdi da mu je taj tretman izlečio multipl sklerozu.

Posebno je zanimljiva rasprava o tome kako bi proceduru trebalo nazvati, pošto fekalna transplantacija zvuči baš, baš gadno. Ideje su "flora therapy" (što skoro pa liči na neki aroma terapi) i transPOOsion.