Kada ovih dana raspravljamo o finansiranju nauke čini mi se da je deo problema u postojanju defaulta u delu javnosti. Još uvek u javnoj debati, ovde ili na drugim mestima, nisam čuo dobro objašnjenje zašto je državno finansiranje nauke neophodno. Glavni argument izgleda da je to što je država uvek finansirala nauku, pa je kod ljudi stvoren utisak da jednostavno to tako treba. Taj problem postoji kod mnogih stvari, ne samo nauke -- vlada ne kreira budžet na praznom listu papira nego na prošlogodišnjem budžetu, čemu onda samo dodaje ili oduzima. Ali kod nauke je to shvatanje posebno uvreženo. Zbog toga naučnici i pristalice državne nauke ne samo da traže državne fondove, nego budu uvređeni ako ime neko te tuđe fondove negira. Moj je utisak da se ne radi samo o rent-seekerima, nego o ljudima koji duboko veruju da su ti fondovi potpuno zasluženi. Ako pogledate peticiju iz Petnice vidite da su oni "revoltirani" "olakim odnosom" vlade, koja prema njima postupa "neprincipijelno i neodgovorno".
Ako se pak oslobodite defaulta i krenete od nule, argumenti za državno finansiranje bilo kakve nauke su vrlo slabi. Već sam po komentarima kod prethodnih postova pisao kako je moralni argument posebno naopak. Davati dodatna sredstva najtalentovanijima i najpametnijima, dakle najpovlašćenijima među nama, je nepravedno po bilo kojem moralnom kodu koji izaberete -- hrišćanskom, islamskom, Marksovom, Nozikovom, Rolsovom. Dakle moralni argument je lako eliminisati bez obzira na ideologiju. Niko ne zagovara preraspodelu prema najprivilegovanijima.
Ostaje utilitarni argument, a to je da razvoj nauke donosi napredak koji se preliva na sve nas, pa smo na kraju svi dobitnici. Pošto je ta dobit navodno toliko velika, uzimanje od radnika i davanje naučnicima je opravdano, jer na kraju, za nekoliko godina, i sami radnici od toga profitiraju. Za taj argument, međutim, nema dobre empirijske podrške. Nema podrške čak ni u naučno najrazvijenijim zemljama sveta kod kojih načelno ima šanse za tako nešto, a gotovo sigurno to nije slučaj van njih, gde je doprinos nauke dosta skroman. Recimo Bill Easterly u Elusive Quest for Growth pokazuje kako porast ulaganja u nauku nije doneo nikakve rezultate i citira veliki broj dodatnih studija o tome.
Razlog za izostanak ekonomskog efekta nauke je to što je veza između državnog izdvajanja za nauku na jednom kraju i ekonomskog rasta na drugom kraju veoma posredna. Od svog naučnog izdvajanja države, samo jedan mali deo je efikasan -- svako ko je imao dodir sa državnim fondovima to zna. Od tog dela, samo jedan je povezan sa nekakvim ekonomskim rastom. Ekonomski rast jeste jednim delom posledica tehnološkog progresa, ali ne nužno progresa podsticanog od strane države (videti prethodni Markov post). Točkići za kofere su privatni i gotovo besplatni izum, dok su cipele koje rastu rezultat višegodišnjih donacija državnim institutima. Dalje, od tehnološkog progresa je za ekonomski rast mnogo važniji institucionalni kontekst. Rast je posledica pre svega razmene, a u delu u kojem jeste posledica inovacija, važniji od samih tehnoloških inovacija je sistem podsticaja (videti ovaj moj post). Sve u svemu, nema dokaza o neto ekonomskoj isplativosti ulaganja u nauku. A u manje razvijenim zemljama, neto efekat je gotovo sigurno negativan.
Odakle onda naučnicima ideja da zaslužuju jedan deo rudareve plate? I ne samo naučnicima nego velikoj većini ljudi koja misli da naučnici zaslužuju nešto više od onog što mogu da zarade. Ja mogu jedino da mislim da se prosto radi o defaultu. Pošto je nauka dugo vremena sponzorisana, to je počelo da se tretira kao njihovo stečeno pravo, dok se na nesponzorisanje onda gleda kao na ukidanje postojećeg prava. Otuda ogorčene reakcije ljudi iz Petnice i svih ostalih. Jer ja mislim da oni ne traže svesno privilegiju, već što je mnogo gore, ozbiljno misle da zaslužuju državne donacije. Zbog toga je država neodgovorna, neoliberali ispadoše zli i pokvareni, ali ja mislim da se jedino radi o iluziji zasluge koja je posledica postojećeg dobro etabliranog sistema finansiranja.
