Pošto sam boravio par dana u glavnom gradu Francuske, evo tri kratka lična utiska.
1. Bastilja je pala. Definitivno, nema je uopšte, ništa
ne ostade. Otišao sam lično na adresu, gledao, tražio - ništa! Neko bi trebalo da tu ekskluzivnu
vest, da je feudalizam propao i da mu nema povratka, javi Javnom servisu (anti)evropske Srbije i
velikom delu srpskog biračkog tela koji i dalje duhom pogubljen negde u carstvu
Nemanjića.
2. Satima se čeka u redovima za umetnost. Izložba Renea
Magrita u Centru Pompidu je odista spektakularna, ali u izvesnom smislu još je
spektakularnija činjenica da se ljudi odvažuju na tu avanturu da čekaju po 3-4
sata u ogromnim redovima (delimično napolju, po nimalo prijatnom vremenu) radi “dekadentne
buržoaske” moderne umetnosti, kao što su socrealistički drugovi
voleli da defeciraju. I pored relativno jeftinih ulaznica, nema šanse da takvi događaji ne zabeleže veliki profit.
3. Gospodin Fransoa
Fijon deluje kao vrlo pristojan čovek. Ne samo što mu je politički uzor
Margaret Tačer (a pominje, što je još indikativnije, i pozitivan uticaj ser
Kifa Džozefa), već je kao i ona u prethodnoj karijeri dužio resor obrazovanja i
nauke i to čak dva puta u dve različite vlade. Nekako se u tom ozbiljnom svetu
taj resor smatra jednom od najuglednijih pozicija u državi, što pojedincima u
Srbiji koji se i dalje kunu u “ministarstva sile” očigledno nije javljeno.
Gospodinu Fijonu sve najlepše i nadam se da će, come April, zaustaviti najezdu fašističke gamadi i odvratne <cenzurisano>
Lepen.
