Pages

17 February 2012

Zemlja krvi i meda

Ne znam koliko je ljudi gledalo ovaj Anđelinin film koji im se i bez gledanja ne sviđa. Ja sam gledao pre par nedelja i bio sam prijatno iznenađen. Kao prvo, ne znam zašto bi neko od holivudskog filma očekivao da bude posebno realan ili verodostojan. Nije posao režisera i producenata da se bave utvrđivanjem istorijskih istina. Holivudske filmove ne sponzorišu ministarstva kulture, nego se prave na komercijalnoj osnovi i glavno merilo uspeha je gledanost.

Apsurd je što ovaj film ustvari jeste prilično verodostojan. Ne bavi se širom slikom, ne zamara gledaoce politikom, ne objašnjava zašto se ratuje ili ko je prvi počeo, ne prikazuje mape i mirovne planove, ali je prilično verodostojan na mikro nivou. Prikazuje događaje u okupiranom gradu i unutar jedne vojne jedinice i koliko ja o tom ratu znam, to je, uz par standardnih filmskih preterivanja, otprilike tako i izgledalo.

Bjelogrlić je negde izjavio da je film plitak, da ne razume suštinu i tako to, kao i to da je on izašao iz sale posle pola sata. Da je još malo sačekao možda bi i video da film uopšte nije tako plitak. Naprotiv, iza njega stoji ozbiljnije istraživanje nego iza bilo kog ratnog filma kojeg mogu da se setim. Da ne kvarim previše onima koji će tek gledati, ali posebno jedan Šerbedžijin monolog (a on je u filmu nešto poput Ratka Mladića) lepo prikazuje kako srpska strana vidi sukob, kako sebe vidi kao ugroženu stranu. Tu on pominje i cara Lazara i Otomansko carstvo i II svetski rat i Handžar diviziju i sve druge razloge zašto srpska strana u sukobu sebe vidi kao pravedničku. Ne znam da li film može da prikaže više od toga a da ne zbuni gledaoca i pokvari radnju. Pa i pola političkih analitičara i istoričara svet vidi kao sukob dobra i zla i ne možete ih od toga odučiti.  Meni se čini da ovaj film sadrži mnogo kompleksnije objašnjenje sukoba nego što sadrži prosečna stručna analiza iz Le Monde Diplomatiquea ili Weekly Standarda.