Namere i posledice

Izgleda da se politika ovde meri po namerama, a ne po rezultatima. Milošević, Šešelj, Koštunica, Tadić, svi su imali najbolje namere po svojim nacionalističkim merilima. Ali kakvi su im rezultati? Za vreme Miloševića egzodus Srba iz Krajine, za vreme Miloševića i Šešelja faktički gubitak Kosova, za vreme Koštunice i Tadića i formalni gubitak Kosova i propuštanje da se dođe do nekog srednjeg rešenja. Naravno da je ovo rešenje sa Kosovom sada nepravedno, isto kao što je bio i egzodus iz 1995. ili bombardovanje iz 1999. Ali to je zato šta sva mudrost srpske diplomatije stane u basnu o ovnovima na brvnu. Scenario je svaki put isti: Srbija traži više nego što joj pripada, odbija da pravi ustupke, i na kraju zbog toga izgubi sve.

Interesantno je da Đorđe Vukadinović juče u Politici počinje tekst sa "Svi smo znali da će se to dogoditi". Ako ste znali, zašto se niste ponašali kao da ste znali? Zašto niste predložili rešenje koje je bilo bolje od sadašnjeg, a opet dovoljno dobro za Albance i EU da se jednostrana nezavisnost predupredi?

Rešenje koje smo recimo mi na ovom blogu predlagali je bila podela Kosova. To je bilo potkrepljeno argumentima kao što su stav međunarodne zajednice, važnost EU procesa za budućnost Srbije, ekonomski pragmatizam, prihvatanje činjenice da Srbi i Albanci uglavnom ne vole da žive zajedno, kao i suočavanje sa nekim istorijskim zabludama, prećutkivanjima ili lažima o Kosovu kojima nas je naša sopstvena državna propaganda decenijama izlagala. Onda smo u komentarima optuživani da smo antisrbi, izdajnici i plaćenici. (Inače upravo suprotno je slučaj, jer ovakvim istupima ne samo da ne dobijamo ništa, nego uglavnom diskvalifikujemo sebe učešća u isplativim državnim projektima).

Pre samo tri meseca podela Kosova je bila realna opcija. Predsednik, premijer, ministri, analitičari su propustili da to predlože iako su znali ili morali znati da će u slučaju tog propusta uslediti jednostrano proglašenje nezavisnosti. Svaka strategija se formuliše u odnosu na ponašanje protivnika. Ako smo znali da će Albanci ako sve ostalo propadne na kraju sami proglasiti nezavisnost i da će EU, SAD i ostali to prihvatiti, zašto nismo formulisali predlog koji Albanci i EU ne bi mogli da odbiju?

Zato se, što se Srbije tiče, ovo mora posmatrati kao skandalozan poraz naše diplomatije. I neko mora preuzeti odgovornost. Ako premijer ne podnese ostavku hoće li barem neko od njegovih savetnika dobiti otkaz? Ministar za Kosovo i Metohiju? Hoće li neki kolumnista javno priznati grešku? Možda su oni svi patriote, ali njihova politika je izdajnička. Tako govore rezultati.

Sačekajte još samo malo

Politika piše:

Profesor Ratko Jankov, pomoćnik ministra nauke, rekao je da se višetomni rečnik srpskog jezika pravi već 50 godina i da se u njegovoj izradi stiglo do pola.

Nacionalizacija u Engleskoj

Država je potpuno finansijski nesposobna. Ne bih im dao ni kasicu prasicu da mi čuvaju.

Kaže jedan ljuti akcionar Northern Rock banke, koju je vlada UK ni manje ni više nego nacionalizovala. Banka je blizu bankrota, ali bilo je i privantih ponuda za otkup koje je država odlučila da ignoriše.

Kosovo - najbogatija država na svetu

Ili bar tako kaže Politika. Ne baš tim rečima, ali ako je vrednost imovine na koju polaže pravo Srbija 220 milijardi dolara, kolika je tek vrednost svega na šta Srbija ne polaže pravo?

Podsećam da prihod od privatizacije u Srbiji, od 2001. do danas, iznosi ispod 10 milijardi dolara, a da su optimističke procene vrednosti svih javnih preduzeća oko 25 milijardi. A Srbija je četiri puta veća od Kosova i građani su ovde bar dva do tri puta bogatiji. Odakle im 220 milijardi, stvarno mi nije jasno... Da nisu greškom uneli onu nulu na kraju? Mada, i to bi bilo previše.

Nekoliko pitanja

1. Ako neka EU država ne prizna Kosovo, da li Kosovo može da pregovara o pristupanju EU? Da li to što neka država nije priznala Kosovo znači da pasoš Kosova tamo ne važi, odnosno da građani Kosova ne mogu tamo da odu? Šta ako neko sa Kosova dobije francusku Šengen vizu sa kojom uđe u Španiju, koja ne priznaje taj pasoš? Da li je tamo legalno ili ne?

2. Koliko ja vidim, na Kosovu će u narednim godinama biti tri vlasti - UNMIK, EULEX i lokalna vlada. Mi jedva izlazimo na kraj sa jednom, Bosni je još teže sa dve, a zamislite tek tri. Da ne pominjem srpsku upravu na severu. Da li sam u pravu da sve tri vlasti imaju neku vlast, ali da se ne zna baš tačno ko šta radi?

3. Šta će se desiti u Bosni kada i oni budu morali da priznaju nezavisnost Kosova ako žele u EU? I onako je sve na staklenim nogama, samo im još treba rasprava o tome.

4. Kako ubediti 50% građana Srbije da nam je EU prijatelj?

5. Kako donošenje relativno drastične mere može da se tumači kao "stabilizacija regiona", u odnosu na održanje relativno mirnog statusa quo?

Argentinski scenario

Izjavu prof. Mlađena Kovačevića da Srbiju čeka argentinski scenario, koja je u medijima privukla dosta pažnje, treba uzeti sa rezervom iz dva razloga: 1) profesor ne zna šta se događa u Srbiji i 2) profesor ne zna šta se dogodilo u Argentini.

Njegov najveći problem je što ne shvata da uvoz nije uzrok, nego posledica viška u kapitalnom bilansu. Srbija ima trgovinski deficit zato što ostvaruje priliv kapitala, a ne obratno. Kovačević uporno govori o finansiranju trgovinskog deficita kao da je nivo deficita nekako zadat, a onda mi naknadno nalazimo način da ga finansiramo. Ali to je naopako gledanje na platni bilans. Ako pojedinci uvoze, to je zato što imaju novca da plate taj uvoz. Ako se preduzeća zadužuju da bi uvezla, to je zato što očekuju da taj uvoz prodaju. Kad prestane priliv kapitala, smanjiće se i uvoz.

To nema veze sa argentinskim scenariom. Argentina je imala problem sa kursom, jer je država držala fiksni kurs pezosa, a na drugoj strani vodila nezavisnu monetarnu politiku. Ako imate fiksni kurs i garantujete konvertibilnost dolar-pezo kao što je radila Argentina, onda bi smeli da štampate pezo samo na osnovu priliva-odliva dolara u zemlju. Ali oni su štampali pezo i bez pokrića i onda na kraju centralna banka nije mogla više da garantuje za njega. Zato je morala da ga devalvira, a nestabilni bankarski sektor je onda pogoršao problem.

Srbija zaista nema veze sa tim. Kurs dinara je fluktuirajući, devizne rezerve velike i rastuće, državna zaduženost nije velika u odnosu na GDP ili na devizne rezerve, privatna zaduženost nije državni problem. Čak i ako bi neko hteo da kritikuje makroekonomsku politiku, teško je videti vezu sa "argentinskim scenariom".

Naše i njihovo

Posebno mi upada u oči ovaj tekst: Koliko vredi imovina Srbije na Kosovu? Nije iz Politike nego sa B92. Ideja da imovina preduzeća na Kosovu danas nekako pripada Srbiji samo pokazuje da kosovske Albance nikad nismo ni hteli da tretiramo kao ravnopravne građane, nego kao kolonizovano stanovništvo. Kao da smo "mi" tu gradili nešto za "njih". Oni nisu deo Kosova, oni nisu stvarno bili deo Srbije ni Jugoslavije, mi smo njih samo pustili da tu žive.