Verovali ili ne, to već postoji i izgleda super.
14 July 2009
Augmented Reality
Šetate po nekom nepoznatom gradu i zanima vas šta je ona zgrada preko puta ulice. Ništa lakše, izvadite mobilni, uključite kameru, uperite je u zgradu i na kameri izađu razni podaci. Na primer, istorija zgrade, ali i podatak ako je neki stan na prodaju.
Misterija
Jedna od najvećih misterija srpske tranzicije, po mom mišljenju, je sledeća...
Koji god političar šta god da izjavi na temu ekonomije, komentari na internetu su negativni. Ako je to neka dobra vest, komentar je "opet laže". Ako je loša vest, komentar je "dobro si se setio". Ako najavi nešto novo - "nema šansi da to urade". Mislim da bukvalno nema političara na vlasti koji, ako izađe sa bilo kojom izjavom, makar 90% komentara ne bude negativno. Evo, čak i na vest oko ukadanja viza ima komentara "kome je to bitno" i "bilo je krajnje vreme".
Iz ovoga ja mogu da izvučem samo jednu pouku - srpski političari su veoma, veoma omraženi.
Dobro, to je i razumljivo, ali kako onda objasniti činjenicu da su komentari i na tekst Borisa Begovića takođe uglavnom negativni? Boris se u tekstu ne zalaže nizašta ekstremno, kaže -"smanjite državnu intervenciju". Komentari su uglavnom "taj koncept je propao, uloga države u privredi treba da bude značajna".
Dakle, pitanje je kako objasniti činjenicu da ljudi vole državu, a ne vole političare? Kao da ta država nisu upravo ti omraženi političari...
Zoran Đinđić vs Slavko Perović
Istorijske arhive su đavolska stvar. Čak i ako želite da imate neke iluzije o prošlim ličnostima i događajima, one su tu da vas spreče. Još kad ih imate na internetu, nije tako teško održati treznu glavu. A vrlo teško verovati u propagandu i hagiografije.
Zoran Đinđić je kanonizovan, posle svoje smrti u sveca demokratske Srbije, novog Kenedija, Kneza Mihaila, reformatora, borca protiv nacionalizma, jedinu opozicionu snagu u vreme Miloševića. Ipak, istina je mnogo spornija i dvosmislenija u njegovom slučaju. Zoran Đinđić je dugo vremena, sa Dragoljubom Mićunovićem, bio dvorska opozicija Slobodana Miloševića, dok je Vuk Drašković krvario na ulicama, i predstavljao jedinu autentično opozicionu ličnost i političku snagu u Srbiji. Ne samo da je predstavljao najveću aktuelnu pretnju po Miloševića, nego je u odsudnom trenutku zauzeo pravi stav - stav osude Miloševićeve ratne politike, zločina i izolacije (bez obzira na svoju raniju nacionalističku retoriku). Đinđić je, sa Koštunicom zajedno, pripadao opoziciji kojoj Milošević nije valjao jer je izgubio ratove, a ne što ih je vodio.
Na ideološkom planu, Zoran Đinđić je bio socijaldemokrata i populista. Kad pogledam recimo ovaj snimak njegovog duela sa Vojislavom Šešeljem iz 1998, ja moram da priznam, da ako izuzmemo priče o Kosovu i Zapadu, patriotima i izdajnicima, ja se slažem sa 90% onoga što kaže Vojsilav Šešelj, a samo 10 što kaže Đinđić. Šešelj priča o privatnoj svojini, konkurenciji, poziva se na američki primer da bi dokazao da se kvalitet obrazovnih institucija dokazuje plasmanom njenih kadrova na tržištu, a ne poštovanjem birokratskih propisa države. Đinđić zagovara čistu socijalnu demagogiju u najvećem delu intervjua. Za jednog liberala, Šešelj zvuči 5 puta suvislije od Đinđića u toj debati.
Međutim, ima jedna još problematičnija strana strana Zorana Đinđića koja isplivava još jasnije kad se udubimo malo više u arhivu. Ovde je njegov TV duel sa Slavkom Perovićem iz juna 1994 godine. Zastrašujuće je i šokantno do kog stepena se tu vidi Đinđićevo pristajanje i opravdavanje Miloševićeve politike; do koje mere on stoji iza ratnog projekta, za sankcije okrivljuje Klintona, govori o "bivšoj Bosni i Hercegovini" itd. Na Perovićevu primedbu da se Srbija i Crna Gora nalaze u paklu, on odgovara, u IV delu intervjua, da se ne nalaze u paklu: "gde vi vidite pakao, ako je u paklu ovako kako je onda u raju?". Sve to u vreme dok u Bosni traje stvarni pakao 200 km od studija u kome oni sede, dok dve godine bez prekida junaci njegovih drugara Karadžića i Mladića bombraduju i sravnjuju sa zemljom Sarajevo, dok se Srbija vraća u kameno doba pod hermetičkim sankcijama, njemu je sasvim dobro, i opominje Perovića da ne dramatizuje situaciju ("jeste da ima problema ali..."). Naravno, još ništa nije dramatično, u junu 1994 još manje-više držimo liniju Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, sve drugo je manje važno, šta košta da košta, šta su dve-tri generacije Srba i ostalih na Balkanu, njihova fizička i ekonomska budućnost, naspram sna o Državi. Tek kad se ratna sreća okrenula, kad je pala "Republika Srpska Krajina", kad su Srbi u Bosni počeli da klecaju pod zajedničkim udarima protivnika i NATO avijacije, kad se ispostavilo da je rat za Veliku Srbiju izgubljen, e onda je postalo dramatično. Onda je Milošević postao đavo. Naravno, jasno da Zoran Đinđić nije bio doktrinarni nacionalista. Ali je verovao da mora podržavati Miloševića u pogledu rata i Velike Srbije ako želi da zadrži političku relevantnost u zemlji. Odabrao je, zajedno sa najvećim delom opozicije, da bude saučesnnik i kibicer u poduhvatu uništavanja zemlje. Sve drugo su izgovori.
Ima u špici Peščanika ona Đinđićeva vrlo mudra rečenica: "Vi možete od akvarijuma da napravite riblju ćorbu, ali ne možete od riblje čorbe akvarijum.To je cena naše gluposti. Ne može to besplatno. Skuvali ste ribe gotovo je. To je istorija."
Da, prijatelju, samo što si ti itekako, sa ovim ili onim opravdanjem, učestvovao u tom kulinarskom poduhvatu sve vreme i itekako imaš svoj udeo u toj istorijskoj "gluposti" od koje se naknadno distanciraš.
Mislim da je Đinđić paradigma, model, za ponašanje najvećeg broja ljudi u Srbiji 1990-ih. Ima jedan drugi čovek, koji mnogo pre zaslužuje da bude kanonizovan (naravno, shvatite ovo uslovno i metaforički). Takođe je mrtav, takođe je bio harizmatska ličnost i briljantan intelektualac, takođe je bio voljen od strane građanskog sloja ljudi u Srbiji. Takođe je bio i ostao smatran vizionarem i čovekom ispred svog vremena. I takođe smatran izdajnikom od strane mnogih. Samo što nije išao na Pale, niti govorio o bišoj Bosni, niti krivio Klintona za propast Srbije, nego je 1990 je prozreo i osudio Miloševića i Vukovar i Dubrovnik i sve svinjarije po Bosni, postavši paradigma "izdajnika". Zvao se Ivan Đurić. Njega istorija neće da pamti. Barem ne ona u udžbenicima.
Zoran Đinđić je kanonizovan, posle svoje smrti u sveca demokratske Srbije, novog Kenedija, Kneza Mihaila, reformatora, borca protiv nacionalizma, jedinu opozicionu snagu u vreme Miloševića. Ipak, istina je mnogo spornija i dvosmislenija u njegovom slučaju. Zoran Đinđić je dugo vremena, sa Dragoljubom Mićunovićem, bio dvorska opozicija Slobodana Miloševića, dok je Vuk Drašković krvario na ulicama, i predstavljao jedinu autentično opozicionu ličnost i političku snagu u Srbiji. Ne samo da je predstavljao najveću aktuelnu pretnju po Miloševića, nego je u odsudnom trenutku zauzeo pravi stav - stav osude Miloševićeve ratne politike, zločina i izolacije (bez obzira na svoju raniju nacionalističku retoriku). Đinđić je, sa Koštunicom zajedno, pripadao opoziciji kojoj Milošević nije valjao jer je izgubio ratove, a ne što ih je vodio.
Na ideološkom planu, Zoran Đinđić je bio socijaldemokrata i populista. Kad pogledam recimo ovaj snimak njegovog duela sa Vojislavom Šešeljem iz 1998, ja moram da priznam, da ako izuzmemo priče o Kosovu i Zapadu, patriotima i izdajnicima, ja se slažem sa 90% onoga što kaže Vojsilav Šešelj, a samo 10 što kaže Đinđić. Šešelj priča o privatnoj svojini, konkurenciji, poziva se na američki primer da bi dokazao da se kvalitet obrazovnih institucija dokazuje plasmanom njenih kadrova na tržištu, a ne poštovanjem birokratskih propisa države. Đinđić zagovara čistu socijalnu demagogiju u najvećem delu intervjua. Za jednog liberala, Šešelj zvuči 5 puta suvislije od Đinđića u toj debati.
Međutim, ima jedna još problematičnija strana strana Zorana Đinđića koja isplivava još jasnije kad se udubimo malo više u arhivu. Ovde je njegov TV duel sa Slavkom Perovićem iz juna 1994 godine. Zastrašujuće je i šokantno do kog stepena se tu vidi Đinđićevo pristajanje i opravdavanje Miloševićeve politike; do koje mere on stoji iza ratnog projekta, za sankcije okrivljuje Klintona, govori o "bivšoj Bosni i Hercegovini" itd. Na Perovićevu primedbu da se Srbija i Crna Gora nalaze u paklu, on odgovara, u IV delu intervjua, da se ne nalaze u paklu: "gde vi vidite pakao, ako je u paklu ovako kako je onda u raju?". Sve to u vreme dok u Bosni traje stvarni pakao 200 km od studija u kome oni sede, dok dve godine bez prekida junaci njegovih drugara Karadžića i Mladića bombraduju i sravnjuju sa zemljom Sarajevo, dok se Srbija vraća u kameno doba pod hermetičkim sankcijama, njemu je sasvim dobro, i opominje Perovića da ne dramatizuje situaciju ("jeste da ima problema ali..."). Naravno, još ništa nije dramatično, u junu 1994 još manje-više držimo liniju Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, sve drugo je manje važno, šta košta da košta, šta su dve-tri generacije Srba i ostalih na Balkanu, njihova fizička i ekonomska budućnost, naspram sna o Državi. Tek kad se ratna sreća okrenula, kad je pala "Republika Srpska Krajina", kad su Srbi u Bosni počeli da klecaju pod zajedničkim udarima protivnika i NATO avijacije, kad se ispostavilo da je rat za Veliku Srbiju izgubljen, e onda je postalo dramatično. Onda je Milošević postao đavo. Naravno, jasno da Zoran Đinđić nije bio doktrinarni nacionalista. Ali je verovao da mora podržavati Miloševića u pogledu rata i Velike Srbije ako želi da zadrži političku relevantnost u zemlji. Odabrao je, zajedno sa najvećim delom opozicije, da bude saučesnnik i kibicer u poduhvatu uništavanja zemlje. Sve drugo su izgovori.
Ima u špici Peščanika ona Đinđićeva vrlo mudra rečenica: "Vi možete od akvarijuma da napravite riblju ćorbu, ali ne možete od riblje čorbe akvarijum.To je cena naše gluposti. Ne može to besplatno. Skuvali ste ribe gotovo je. To je istorija."
Da, prijatelju, samo što si ti itekako, sa ovim ili onim opravdanjem, učestvovao u tom kulinarskom poduhvatu sve vreme i itekako imaš svoj udeo u toj istorijskoj "gluposti" od koje se naknadno distanciraš.
Mislim da je Đinđić paradigma, model, za ponašanje najvećeg broja ljudi u Srbiji 1990-ih. Ima jedan drugi čovek, koji mnogo pre zaslužuje da bude kanonizovan (naravno, shvatite ovo uslovno i metaforički). Takođe je mrtav, takođe je bio harizmatska ličnost i briljantan intelektualac, takođe je bio voljen od strane građanskog sloja ljudi u Srbiji. Takođe je bio i ostao smatran vizionarem i čovekom ispred svog vremena. I takođe smatran izdajnikom od strane mnogih. Samo što nije išao na Pale, niti govorio o bišoj Bosni, niti krivio Klintona za propast Srbije, nego je 1990 je prozreo i osudio Miloševića i Vukovar i Dubrovnik i sve svinjarije po Bosni, postavši paradigma "izdajnika". Zvao se Ivan Đurić. Njega istorija neće da pamti. Barem ne ona u udžbenicima.
Subscribe to:
Posts (Atom)