Svi oni kojima domaće novine svakodnevno ispiraju mozak o medu i mleku u kojem se kupaju talentovani ljudi u inostranstvu ("samo mi ne umemo da cenimo...") treba da pročitaju ovaj tekst. Radi se o ispovesti profesora univerziteta (City College of New York, dakle nikakav Harvard ili Princeton), koji opisuje iskustvo zapošljavanja docenta na odeljenju za filozofiju. Na oglas se prijavilo preko 600 kandidata a kraj je neočekivano srećan jer je, umesto jednog, zaposleno dvoje.
Autor na više mesta naglašava ono što van Srbije manje-više svako zna, a to je da broj prihvatljivih kandidata daleko prevazilazi broj slobodnih mesta. Načelno govoreći, sve su ovo talentovani i vredni ljudi koji su, da bi stigli do "stočne pijace" koja se u tekstu opisuje, savladali veliki broj popriličnih prepreka. Sam upis na postdiplomske studije filozofije je vrlo selektivan (prima se reda veličine par procenata prijavljenih), a onda su tu i godine učenja, čitanja i analiziranja složenih, apstraktnih tekstova, smišljanje, pisanje, odbrana teze i sl. Prema kriterijumu "Politike" koja na naslovnu stranu stavlja ljude čiji je glavni uspeh to što su uspeli da diplomiraju u Americi, većini ovih kandidata bi, da su Srbi, pripadao višenedeljni feljton.
Zašto se sve ovo dešava? Jedan od razloga su mnogo hvaljene besplatne postdiplomske studije. Studenti doktorskih studija ne plaćaju školarinu, koja bi, za pet godina studiranja, iznosila možda i $200,000. Da se plaća, skoro niko od njih se ne bi upustio u doktorat iz filozofije budući da za iste, ili čak manje pare, moze da završi lakši, kraći i daleko profitabilniji law school. Ali pošto se ne plaća, marginalni studenti se usmeravaju u ovom, kao što će se pokazati kasnije, tragičnom smeru. Jer filozofijom se u svakom slučaju neće baviti, a pri tome će biti i mnogo slabije plaćeni.
Naravno, ovo nije nova pojava. Još je Adam Smith kritikovao stipendiranje "men of letters" - pametnih i savesnih ljudi, koji su mogli da budu korisni drugima, a koji su usmeravani ka sticanju naoko važnih a u realnosti uglavnom beskorisnih znanja, da bi na kraju školovanja molili za dozvolu da prose.
"It has been considered as of so much importance that a proper number of young people should be educated for certain professions, that, sometimes the public, and sometimes the piety of private founders have established many pensions, scholarships, exhibitions, bursaries, &c. for this purpose, which draw many more people into those trades than could otherwise pretend to follow them. ..The long, tedious, and expensive education, therefore, of those who are, will not always procure them a suitable reward, the church being crowded with people who, in order to get employment, are willing to accept of a much smaller recompence than what such an education would otherwise have entitled them to...That unprosperous race of men commonly called men of letters, are pretty much in the situation which lawyers and physicians probably would be in upon the foregoing supposition...The time and study, the genius, knowledge, and application requisite to qualify an eminent teacher of the sciences, are at least equal to what is necessary for the greatest practitioners in law and physic. But the usual reward of the eminent teacher bears no proportion to that of the lawyer or physician; because the trade of the one is crowded with indigent people who have been brought up to it at the public expence; whereas those of the other two are incumbered with very few who have not been educated at their own. The usual recompence, however, of public and private teachers, small as it may appear, would undoubtedly be less than it is, if the competition of those yet more indigent men of letters who write for bread was not taken out of the market. Before the invention of the art of printing, a scholar and a beggar seem to have been terms very nearly synonymous. The different governors of the universities before that time appear to have often granted licences to their scholars to beg. In ancient times, before any charities of this kind had been established for the education of indigent people to the learned professions, the rewards of eminent teachers appear to have been much more considerable."
Premotaj dvesta i kusur godina unapred, i naš profesor se setio rešenja za višak doktora filozofije, a to je - izdavanje licenci.
Kako kaže Paul Johnson: "The study of history is a powerful antidote to contemporary arrogance. It is humbling to discover how many of our glib assumptions, which seem to us novel and plausible, have been tested before, not once but many times and in innumerable guises; and discovered to be, at great human cost, wholly false."
02 September 2009
Obamina podela vlasti
Kategorija:
SAD
Jedna dimenzija Obamine vladavine koja se sve jasnije vidi je njegova korenita promena sistema vlasti. Od samog početka mandata, Obama imenuje specijalne rukovodioce za mnoge od svojih pojedinačnih inicijativa. Funkcije imaju razne nazive ali ih mediji ukratko nazivaju "carevima" za ovo ili ono. Te funckije nije izmislio Obama, bilo ih je sporadično i kod ranijih predsednika, ali su postale Obamina specijalnost.
Problem je u tome što ove pozicije narušavaju ustavni sistem podele vlasti. Sekretare države (ministre) za svaku oblast imenuje predsednik a potvrđuje Senat. Ali sada, pored legalno izabranih sekretara, Obama nastavlja da samostalno imenuje, bez potvrde drugih tela, svoje specijalne poverenike za razne oblasti koji su odgovorni samo njemu. Dodatni, praktični i politički problem kod ovoga je preplitanje nadležnosti, a svako ko je radio u bilo kakvoj organizaciji, od firme do države, zna kako to može da izgleda. Recimo legalno imenovani i kongresno potvrđeni sekretar za energiju sada mora da koordiniše sa carem za energiju koji uživa podršku predsednika. Sekretari su takođe u službi predsednika (jer je on u Americi istovremeno i premijer i predsednik), ali pored njih on sada ima i svoje specijalne izvršioce od poverenja.
Za sada je imenovao čak 34 cara. Evo kopiram, alfabetnim redom:
Afghanistan czar, AIDS czar, border czar, car czar, climate czar, copyright czar, cyberspace czar, drug czar, economic czar, education czar, energy czar, executive pay czar, faith-based czar, Great Lakes czar, green jobs czar, Guantanamo closure czar, health reform czar, infotech czar, intelligence czar, Iran czar, Middle East peace czar, non-proliferation czar, Persian Gulf/Southeast Asia czar, regulatory czar, science czar, stimulus accountability czar, Sudan czar, TARP czar, terrorism czar, urban czar, war czar and WMD and terrorism czar.
Ova promena strukture administracije je dobra savremena tema za studente političkih nauka. Problem je dakle zaobilaženje Kongresa i postavljanje svojih ljudi van uobičajene ustavne procedure, ali šta je uzrok? Neki kažu da je u pitanju Obamino nagomilavanje izvršne vlasti. To sigurno jeste slučaj, ali drugi i važniji izvor ove tendencije je njegova progresivistička ideologija. I bez posebne želje da nagomilava vlast, Obama misli da su ljudi koje on imenuje eksperti, da su oni tu da upotrebe svoje znanje i efikasno reše zadate probleme, umesto da se natežu sa dosadnim procedurama imenovanja i podela nadležnosti. Ali po posledicama, takvo razmišljanje nije ništa manje opasno od običnog vlastoljublja.
Reforme, Šveđani, kultura i institucije
Za sve one koje zanima kako treba sprovesti program fiskalne konsolidacije, predlažem intervju sa Goranom Perssonom, bivšim ministrom finansija i premijerom Švedske, inače socijaldemokratom. Između ostalog:
One strategy—aiming to improve productivity, service quality, and freedom of choice—involved the liberalization of telecommunications, mail, railways, and other infrastructure industries. It also involved allowing privately run providers to compete with public ones in providing tax-financed services for the school system, health care, child care, and care for the elderly.
Švedsku liberali baš i ne vole, zbog ogromnog javnog sektora, ali Švedska danas nije ista kao pre 15 godina. Dobrim delom, upravo zbog Perssona. Ali, zašto je uopšte Švedska došla u tako dramatičnu poziciju početkom devedesetih? Na prvu loptu, odgovor je - uglavnom zbog imigranata.
Moja baba živi u Štokholmu, pa sam bio tamo više puta i upoznao dosta naših ljudi. Budući da veliki broj njih bukvalno parazitira tamo, niko ne voli savremene švedske političare. Sa setom se sećaju Palmea. Navešću dva primera.
Prvo, u davna, srećna vremena, švedski policajci su patrolirali autoputevima sa kanisterom goriva u gepeku. Ukoliko bi neko ostao bez goriva, ubrzo bi došao policajac koji bi sa zadvoljstvom sipao 10 litara u rezervoar. Naravno, postojao je problem moralnog hazarda, ali nije bilo ništa ozbiljno. Onda su neki naši ljudi na put ka "Jugi" počeli da kreću sa polupraznim rezervoarima. Uz dva ili tri stajanja na putu do Malmea, uspevali su da besplatno stignu do Danske (nekih 600 km). Šveđanima dugo nije bilo jasno šta se dešava, onda su shvatili, pa su uveli praksu da policajac naplaćuje gorivo koje bi sipao. Odjednom su građani postali pažljiviji, a naši su se duboko razočarali u Šveđane.
Drugi primer su penzije. Otići u invalidsku penziju u Švedskoj je bilo relativno lako - trebalo je samo ubediti jednog lekara da si bolestan i da ne možeš da radiš. Švedski lekari, takvi kakvi su, nisu pristajali na mito, tako da je odlazak u penziju bio relativno lak za bolesne, ali je zdravim ljudima ipak bilo teško. Sve se to promenilo kada su sedamdesetih počeli da pristižu naši lekari. Navodno, prvi naš lekar koji je dobio švedsku licencu je za godinu dana poslao više ljudi u penziju nego prosečan švedski lekar za 10 godina. Švedskoj vladi je to bilo sumnjivo, ali prosto nije postojao mehanizam kontrole - pitali su se ljudi "Zašto bi iko lagao da je bolestan, to nema nikakvog smisla." Dok su promenili zakone, nekoliko hiljada naših je otišlo u invalidsku penziju, a leta su provodili obrađujući njive u Srbiji.
Reforma penzijskog sistema, nakon koje postoji drugostepena komisija koja može da revidira odluke lekara, dovela je do još jednog razočarenja naših u švedsku državu, ali su i Šveđani bili veoma besni što je, zbog imigranata, jednostavan sistem postao veoma kompleksan.
Ekonomistima se često prigovara da zanemaruju kulturu kao faktor ekonomskog razvoja. Međutim, nije to zato što ne prepoznajemo da je ona bitna, već zato što ne znamo kako tačno da o njoj razmišljamo, šta je u stvari "kultura" i kako da je ubacimo u ekonomske modele. Takođe, ostaju neodgovorena pitanja - a odakle ta kultura, zašto se ona razlikuje od zemlje do zemlje i slično. Prosto, ako pojam kulture shvatite dovoljno široko, sve razlike se mogu objasniti kulturom, što znači da objašnjenja u stvari nema. Evo ga konkretan problem.
Šta je to što objašnjava zašto Švedski lekari nisu bili podložni korupciji, a naši koji su došli u Švedsku jesu? To nikako ne mogu da budu institucije, jer su one iste za sve lekare. Na prvi pogled, jedina razlika između njih je nacionalnost. Pošto niko više ne želi da tvrdi da je razlika genetska, ostaje kultura.
Međutim, ekonomista ima problem sa tim obrazloženjem. Ne zato što smatra da je kultura nebitna, već zato što nije izvesno da su "prosečan švedski lekar" i "prosečan jugoslovenski lekar koji je otišao u Švedsku" isti po svemu ostalom. Recimo, deluje razumno tvrditi da su tada u Švedsku išli lekari koji su, relativno posmatrano, avanturisti i, verovatno, spremniji da prihvate rizik. Naravno, ovo ne može da objasni celu razliku, samo navodim primer da postoje i druga, "ne-kulturna" objašnjenja.
Međutim, jedna druga stvar je možda i bitnija, a to je da je kultura u velikoj meri proizvod prethodnih institucija - tradicije, ako želite tako da je zovete. Država koja je vekovima bila benevolentna, u kojoj se znalo šta se može, a šta ne, mogla je sasvim dobro da funkcioniše sa tako glupim propisom kao što je "ako ostaneš bez goriva, daće ti policajac". Dobre institucije su izgradile kulturu naroda koji ne želi da zloupotrebljava državu i u kojoj je sramota nešto ukrasti. Sa druge strane, krađa je u Srbiji prolazila nekažnjeno vekovima, tako da je postala društveno prihvatljiva. Čak se kod nas namerno ostajanje bez goriva verovatno ne bi ni smatralo krađom, već "pravom", pošto u nekom zakonu piše da imaš "pravo" na pomoć policajca ako ostaneš bez goriva.
Ali, pošto su Šveđani počeli da primaju imigrante, počela je drastično da se menja i kultura. Ne samo da su imigranti zloupotrebljavali raznorazna "prava", već su i Šveđani, kada su videli da to tako može i da kazni nema, počeli da se isto ponašaju. To je dovelo do fiskalne krize, koju je Persson (sa početka teksta) donekle rešio.
Međutim, iako su švedske javne finansije danas u mnogo boljem stanju nego pre 15 godina, švedski problemi sa imigrantima su postali daleko ozbiljniji.
One strategy—aiming to improve productivity, service quality, and freedom of choice—involved the liberalization of telecommunications, mail, railways, and other infrastructure industries. It also involved allowing privately run providers to compete with public ones in providing tax-financed services for the school system, health care, child care, and care for the elderly.
Švedsku liberali baš i ne vole, zbog ogromnog javnog sektora, ali Švedska danas nije ista kao pre 15 godina. Dobrim delom, upravo zbog Perssona. Ali, zašto je uopšte Švedska došla u tako dramatičnu poziciju početkom devedesetih? Na prvu loptu, odgovor je - uglavnom zbog imigranata.
Moja baba živi u Štokholmu, pa sam bio tamo više puta i upoznao dosta naših ljudi. Budući da veliki broj njih bukvalno parazitira tamo, niko ne voli savremene švedske političare. Sa setom se sećaju Palmea. Navešću dva primera.
Prvo, u davna, srećna vremena, švedski policajci su patrolirali autoputevima sa kanisterom goriva u gepeku. Ukoliko bi neko ostao bez goriva, ubrzo bi došao policajac koji bi sa zadvoljstvom sipao 10 litara u rezervoar. Naravno, postojao je problem moralnog hazarda, ali nije bilo ništa ozbiljno. Onda su neki naši ljudi na put ka "Jugi" počeli da kreću sa polupraznim rezervoarima. Uz dva ili tri stajanja na putu do Malmea, uspevali su da besplatno stignu do Danske (nekih 600 km). Šveđanima dugo nije bilo jasno šta se dešava, onda su shvatili, pa su uveli praksu da policajac naplaćuje gorivo koje bi sipao. Odjednom su građani postali pažljiviji, a naši su se duboko razočarali u Šveđane.
Drugi primer su penzije. Otići u invalidsku penziju u Švedskoj je bilo relativno lako - trebalo je samo ubediti jednog lekara da si bolestan i da ne možeš da radiš. Švedski lekari, takvi kakvi su, nisu pristajali na mito, tako da je odlazak u penziju bio relativno lak za bolesne, ali je zdravim ljudima ipak bilo teško. Sve se to promenilo kada su sedamdesetih počeli da pristižu naši lekari. Navodno, prvi naš lekar koji je dobio švedsku licencu je za godinu dana poslao više ljudi u penziju nego prosečan švedski lekar za 10 godina. Švedskoj vladi je to bilo sumnjivo, ali prosto nije postojao mehanizam kontrole - pitali su se ljudi "Zašto bi iko lagao da je bolestan, to nema nikakvog smisla." Dok su promenili zakone, nekoliko hiljada naših je otišlo u invalidsku penziju, a leta su provodili obrađujući njive u Srbiji.
Reforma penzijskog sistema, nakon koje postoji drugostepena komisija koja može da revidira odluke lekara, dovela je do još jednog razočarenja naših u švedsku državu, ali su i Šveđani bili veoma besni što je, zbog imigranata, jednostavan sistem postao veoma kompleksan.
Ekonomistima se često prigovara da zanemaruju kulturu kao faktor ekonomskog razvoja. Međutim, nije to zato što ne prepoznajemo da je ona bitna, već zato što ne znamo kako tačno da o njoj razmišljamo, šta je u stvari "kultura" i kako da je ubacimo u ekonomske modele. Takođe, ostaju neodgovorena pitanja - a odakle ta kultura, zašto se ona razlikuje od zemlje do zemlje i slično. Prosto, ako pojam kulture shvatite dovoljno široko, sve razlike se mogu objasniti kulturom, što znači da objašnjenja u stvari nema. Evo ga konkretan problem.
Šta je to što objašnjava zašto Švedski lekari nisu bili podložni korupciji, a naši koji su došli u Švedsku jesu? To nikako ne mogu da budu institucije, jer su one iste za sve lekare. Na prvi pogled, jedina razlika između njih je nacionalnost. Pošto niko više ne želi da tvrdi da je razlika genetska, ostaje kultura.
Međutim, ekonomista ima problem sa tim obrazloženjem. Ne zato što smatra da je kultura nebitna, već zato što nije izvesno da su "prosečan švedski lekar" i "prosečan jugoslovenski lekar koji je otišao u Švedsku" isti po svemu ostalom. Recimo, deluje razumno tvrditi da su tada u Švedsku išli lekari koji su, relativno posmatrano, avanturisti i, verovatno, spremniji da prihvate rizik. Naravno, ovo ne može da objasni celu razliku, samo navodim primer da postoje i druga, "ne-kulturna" objašnjenja.
Međutim, jedna druga stvar je možda i bitnija, a to je da je kultura u velikoj meri proizvod prethodnih institucija - tradicije, ako želite tako da je zovete. Država koja je vekovima bila benevolentna, u kojoj se znalo šta se može, a šta ne, mogla je sasvim dobro da funkcioniše sa tako glupim propisom kao što je "ako ostaneš bez goriva, daće ti policajac". Dobre institucije su izgradile kulturu naroda koji ne želi da zloupotrebljava državu i u kojoj je sramota nešto ukrasti. Sa druge strane, krađa je u Srbiji prolazila nekažnjeno vekovima, tako da je postala društveno prihvatljiva. Čak se kod nas namerno ostajanje bez goriva verovatno ne bi ni smatralo krađom, već "pravom", pošto u nekom zakonu piše da imaš "pravo" na pomoć policajca ako ostaneš bez goriva.
Ali, pošto su Šveđani počeli da primaju imigrante, počela je drastično da se menja i kultura. Ne samo da su imigranti zloupotrebljavali raznorazna "prava", već su i Šveđani, kada su videli da to tako može i da kazni nema, počeli da se isto ponašaju. To je dovelo do fiskalne krize, koju je Persson (sa početka teksta) donekle rešio.
Međutim, iako su švedske javne finansije danas u mnogo boljem stanju nego pre 15 godina, švedski problemi sa imigrantima su postali daleko ozbiljniji.
Šverceri
Komentar na post na Marginal Revolutionu:
The only force fighting for the people against the tyrants was smugglers and underground moneychangers.
Meni se čini da bi bilo veoma teško ubediti prosečnog građanina Srbije da su šverceri i "dileri" za vreme Miloševića verovatno uradili više za narod nego bilo koja druga profesija. Jeste, gorivo je bilo 3 marke (ni sada nije mnogo jeftinije, by the way), ali ga je barem bilo. Da nije bilo švercera za vreme bombardovanja, sve vreme bih pušio crveni Point do koga sam nekako došao. Kada mi je drug rekao da zna tipa kod koga može da se nađe Bond, svanulo mi je.
Problem sa švercerima je, po meni, druge prirode. Jednostavno, ne valja kada se u nekom društvu "biznisom" bave samo sumnjivi tipovi, jer onda oni pošteni ljudi beže u druge profesije. Naravno, to što je neko švercer ne znači da je pravi kriminalac (lopov, siledžija, ubica), ali mislim da nije neopravdano pretpostaviti da su te stvari ipak donekle korelisane - veće je učešće kriminalaca među švercerima, nego u celoj populaciji. Čak, budući da se radi o ilegalnoj delatnosti u kojoj ne postoji državno sprovođenje ugovora, stvari krenu u smeru da u sporovima ne pobeđuje onaj ko je u pravu, već onaj ko ima više pištolja. Nakon nekog vremena, švercom se bave samo kriminalci.
Dodatni problem je političko-ekonomski, što šverceri mogu da u izvesnoj meri preuzmu državu, a što se verovatno i desilo u Srbiji za vreme Miloševića. Kada šverceri preuzmu državu, rezultat nije slobodna trgovina, već dodatna ograničenja uvozu i slobodnom tržištu, što ima svoje negativne posledice.
Dakle, moje mišljenje je da su na kratak rok šverceri veoma, veoma korisni. Ali, mislim da je na nešto duži rok, ekonomija zasnovana na švercovanju osuđena na propast.
The only force fighting for the people against the tyrants was smugglers and underground moneychangers.
Meni se čini da bi bilo veoma teško ubediti prosečnog građanina Srbije da su šverceri i "dileri" za vreme Miloševića verovatno uradili više za narod nego bilo koja druga profesija. Jeste, gorivo je bilo 3 marke (ni sada nije mnogo jeftinije, by the way), ali ga je barem bilo. Da nije bilo švercera za vreme bombardovanja, sve vreme bih pušio crveni Point do koga sam nekako došao. Kada mi je drug rekao da zna tipa kod koga može da se nađe Bond, svanulo mi je.
Problem sa švercerima je, po meni, druge prirode. Jednostavno, ne valja kada se u nekom društvu "biznisom" bave samo sumnjivi tipovi, jer onda oni pošteni ljudi beže u druge profesije. Naravno, to što je neko švercer ne znači da je pravi kriminalac (lopov, siledžija, ubica), ali mislim da nije neopravdano pretpostaviti da su te stvari ipak donekle korelisane - veće je učešće kriminalaca među švercerima, nego u celoj populaciji. Čak, budući da se radi o ilegalnoj delatnosti u kojoj ne postoji državno sprovođenje ugovora, stvari krenu u smeru da u sporovima ne pobeđuje onaj ko je u pravu, već onaj ko ima više pištolja. Nakon nekog vremena, švercom se bave samo kriminalci.
Dodatni problem je političko-ekonomski, što šverceri mogu da u izvesnoj meri preuzmu državu, a što se verovatno i desilo u Srbiji za vreme Miloševića. Kada šverceri preuzmu državu, rezultat nije slobodna trgovina, već dodatna ograničenja uvozu i slobodnom tržištu, što ima svoje negativne posledice.
Dakle, moje mišljenje je da su na kratak rok šverceri veoma, veoma korisni. Ali, mislim da je na nešto duži rok, ekonomija zasnovana na švercovanju osuđena na propast.
Subscribe to:
Posts (Atom)