Pročitati pažljivo

Intervju Dušana Stojanovića Politici. Tako razmišlja dobar ekonomista.

Branko Milanović Revisited

Zanimljivo je posmatrati ideološku evoluciju raznih poznatih ljudi tokom vremena. A kad je ta evolucija još i bizarna i pomalo odurna, eto prave zabave.

Ako čitate kolumne Branka Milanovića U Politici, za vas neće biti dileme - Voja Koštunica je divan čovek, a ni radikali nisu tako loši, naprotiv, pregovore sa EU treba obustaviti zbog Kosova i zato da se "Srbi više ne bi delili". Nacionalno jedinstvo srpskog naroda, odbrana Kosova i teritorijalni integritet su toliko važni da sve ostalo bledi pred tim. Evo samo jednog karakterističnog pasaža: "Osnovni razlog zašto sam protiv jeste zato što pitanje članstva u EU značajno, čak i ključno, utiče na političku destabilizaciju Srbije. Od pitanja oko koga su se skoro svi slagali, Evropa je postala pitanje oko koga se Srbi najviše dele. Ne zbog toga što ne veruju u ekonomske prednosti udruživanja, već što nisu spremni da se zarad Unije odreknu Kosova". U raznim drugim njegovim tekstovima naći ćete slične i gore stvari.

A sad, brzo nazad - godina je 1993, isti autor, časopis Naša Borba:

"Slobodan Milošević sedi i čeka. Objektivno, njegova situacija je očajna. On jeste predsednik nečega što se naziva država, ali ga niko ne priznaje. Sankcije ga sve više stežu. Komanduje i nečim što se naziva Vojska Jugoslavije, a što se posle izgubljena dva rata, istaklo uglavnom bombardovanjem gradova i masakrima civila, i što bi se pod udarom iz inostranstva raspalo za nedelju dana. Ima nešto što se naziva Skupština gde sede samo on i fašisti. Ima grupu građana koju je on izabrao i koja sebe naziva saveznom vladom. A sankcije i dalje traju..." Ili, tek ovo:

"Način govora koji upražnjavaju srpski političari jeste nešto što bih nazvao "balkanskim mačizmom". On ima dve komponente. Prvo, treba govoriti gromoglasno i busati se u prsa da bi se domaćoj publici kao i inostranstvu odao utisak sigurnosti i snage. Ovakvo ponašanje vuče svoje korene iz samoupravnog socijalizma, u kome je, kao što znamo, Armija "bila garant mirnog života svih trudbenika" (dok nije počela trudbenike da bombarduje po gradovima), u kome nas "ništa neće skrenuti sa Titovog puta" (dok on diljem zemlje nije proglašen za najvećeg zlikovca) i u kome je "samoupravljanje bilo izraz vekovnih stremljenja radničke klase" (dok radničku klasu nije dovelo do prosjačkog štapa). Na domaćem terenu, primer busanja u prsa je gromoglasan "patriotizam" gde stvarno angažovanje osobe u odbrani nečega za šta se zalaže, i način govora o tome obično nisu ni u kakvoj vezi. Biljana Plavšić poziva, iz komfornog beogradskog stana, na pogibiju šest miliona Srba. Bilo bi zanimljivo reći joj: "Slažem se. To je odlična ideja. Evo, neka ova pogibija srpstva krene sa vašim žrtvovanjem za srpsku stvar". Momo Kapor i Milić od Mačve, sa bezbednih daljina, bodre druge da idu u smrt. Isto rade i beogradski akademici. U svakom razvijenijem društvu, takav očiti nesklad između ratobornih poziva i udobnog života, potpuno bi oduzeo legitimnost takvim "profesionalnim patriotama". Kod nas to nije slučaj: veće su patriote oni koji su se na narodnoj muci obogatili i narod poslali u pogibelj, nego oni koji su savetovali umerenost, razum i spasavanje života, a posledice opšte nesreće i sami trpe."

Hm, baš me zanima čime se patriotsko busanje u prsa i prazne pretnje Zapadu V. Koštunice i ostalih savremenih naslednika Biljane Plavšić, Karadžića i Miloševića, kao i njihovih akademika, danas delo iz Milanovićevih kolumni u Politici? I da li su radikali za našeg kolumnistu i dalje "fašisti" kao i 1993 godine? Izgleda da nisu; naime kao da su svi ti nacisti, fašisti, profesionalni patrioti- hohštapleri iz 1990-ih odjedared obnoć premetnuli u divne ljude, borce za ispravnu srpsku stvar, nacionalno jedinstvo i žrtve nepromišljene politike svetskih sila.

Još zanimljivije od ovog preumljenja Branka Milanovića po pitanju Naciona je njegovo preumljenje po pitanju ideologije. Kada je otišao u Ameriku krajem 1980-ih on je bio liberalan ekonomista. Koliko sam shvatio, Steve Pejović je bio toliko oduševljen njegovom briljantnošću da ga je predložio za neki high profile posao u Svetskoj Banci. Ali, posle nekog vremena, čovek je prolupao i postao žestoki levičar, i rečeni Pejović se jako pokajao zbog promocije takvog jednog lika. Danas je Milanović ogorčeni socijalista, čija je primarna oblast profesionalnog zanimanja svetsko siromaštvo, tj dokazivanje da kapitalizam nije tako efikasan u iskorenjivanju siromaštva kako se priča i da značajnu ulogu u tom poslu treba da igraju međunarodne ustanove sa svojom "razvojnom pomoći". Njegova ideja za svetsku preraspodelu dohotka je ta da bogate zemlje moraju da daju siromašnima, ali istovremeno mora da se vodi računa da nijedan pojedinac koji dobija ne bude pre transfera bogatiji od onog ko daje, što praktično po Milanoviću znači da bi samo siromašne i vrlo egalitarne zemlje mogle da se kvalifikuju za pomoć (Mugabeov Zimbabve i Severna Koreja najbolji kandidati). I na kraju, transferom nejednakost kao posledica transfera mora da opadne i u zemlji donoru i primaocu. Mora da se spreči "globalno regresivna preraspodela". Amin, druže.

Ali, što je najzabavnije, izgleda da su oba Milanovićeva preumljenja tekla nekako simultano: u početku je bio liberal i kosmpolitski kritičar Miloševićevog nacizma, da bi protokom vremena prerastao u ekonomskog socijalistu, ali istovremeno i u zagovornika kosovskog Zaveta, Srpske Sloge, i apstiniranja od integracija sa zlim i neuviđavnim zapadnim svetom. Nevidljiva ruka, zar ne?

Uloga političke korektnosti u američkoj krizi tržišta nekretnina

Svakodnevno slušamo o padu cena nekretnina u Americi i opasnostima koje ta stvar nosi po američku i svetsku ekonomiju. Naravno, to je, po konvencionalnoj mudrosti, "kriza" koju je izazvalo tržište, tj pohlepni špekulanti koji su davali kredite šakom i kapom. Ali, ipak da bismo spasili malog čoveka, trebalo bi otplatiti njihove nenaplative kredite.

Činjenica da tokom poslovnih ciklusa u savremenom kapitalizmu tržište nekretnina često biva jedno od najviše pogođenih je davno uočena. Zapravo, kada centralne banke u nameri da efektuiraju politiku jeftinog novca da bi "podstakle rast" snižavaju kamatne stope, to se na biznis reflektuje tako što se znatno uvećava obim investiranja u takozvane zaobilazne (roundabout) proizvodne procese, tj one koji sadrže više faza ma kojima se trguje faktorima proizvodnje. Da bi se neki proizvodni proces koji sadrži više faza pokrenuo i kompletirao potrebna je veća količina kapitala. Niže kamatne stope šalju lažni signal da kapitala ima više, i dolazi do preinvestiranja u zaobilazne projekte. Kada dođe do sloma ili recesije ti projekti za koje se ispostavlja da su zapravo neprofitabilni moraju da budu likvidirani. Stoga kapitalno intenzivne industrije poput proizvodnje kapitalnih dobara, mašina, prerade sirovina ili trajnih potrošnih dobara, poput kuća, doživljavaju najpre najveći bum, a naravno kasnije najveći pad, za vreme recesije.

Međutim, u tekućoj američkoj situaciji, recesije zapravo još uvek nema, pre se može govoriti o usporavanju. A ipak, tržište nekretnina doživljava snažan pad. Ne pretendujem da imam potpuno objašnjenje, ali evo jedne zanimljive okolnosti o kojoj vredi razmisliti. Poslovanje nekretninama je od početka 1990-ih do danas doživelo snažnu državnu regulaciju koja je opravdavana navodnom diskriminacijom manjina od strane kreditora. Otprilike, predrasude koje bankari i kreditori imaju prema manjinskim klijentima (recimo crncima) vode tome da oni teže mogu da dobiju kredite za kuću. Kao lek za ovu "bolest" uvedeno je više sve strožijih regulacija čija je suština bila da se banke i kreditori prisile da pozajmljuju bez uobičajenih kontrolnih mehanizama, poput kreditne istorije klijenta, garancija platežne moći, odnosa dohotka i rate kredita itd. Firmama je dozvoljeno (naređeno) da dele kredite za nekretnine manjinama bez poštovanja ovih uobičajenih bankarskih standarda.

Sada je đavo došao po svoje. Firma Countrywide, najveća iz ove branše u Americi, koju su progresivci uzimali kao svetao primer "socijalno odgovornog bankarstva", a koja se ove godine našla pred bankrotstvom, povećavala je zajmove bez učešća po vrlo niskim kamatnim stopama, i bez primene ikakvih restrikcija i osiguranja, sa oko 1 milijarde $ 1992 na oko 80 milijardi 1999 i oko 600 milijardi 2003. Na kraju je morala da se merdžuje sa Bank of America da ne bi potpuno bankrotirala. Situacija je slična i sa drugim velikim kreditorima.

Nije stoga teško zaključiti da je pritisak na tržište nekretnina koji i inače postoji kod poslovnih ciklusa, u Americi ovaj put bio znatno pojačan "altruističkom" i "progresivnim" reformama vlade kojima su se privatni dobici pripadnika "manjina" povezali sa troškovima koje nema ko da plati, te je došlo do sloma tržišta. Joe Stiglitz bi rekao "informaciona asimetrija", i to klasični primer. Meni se čini da su pre u pitanju - nenameravane ali predvidive destruktivne posledice državnog altruizma prema siromašnima i manjinama. Od strane kreditora imali smo potpunu informacionu simetriju, tj jasnu svest i znanje o tome koji klijent valja a koji ne valja (contra Stiglitz), ali uz dodatak zakonske naredbe da moraju da pozajmljuju lošima, i očekivanja da će iz predvidivog čabra biti izbavljeni bail-out operacijama vlade - tj moralni hazard. Ko ne bi pokleknuo pred takvom kombinacijom?

Dakle, greška države, a ne tržišta!

Samo lepe vesti

Sajt B92 prenosi vest da je rumunski Senat usvojio zakon kojim se medijima nalaže da najmanje 50% svih vesti moraju da budu "pozitivne", šta god to značilo. Argument je da loše vesti vode ljude u depresiju. Kakva nebuloza, kao da neko tera narod da prati medije.

Međutim, mislim da je dobro skrenuti pažnju na jednu, za nas, interesantniju pojavu - od kako su bivše komunističke zemlje ušle u EU, primera ovakvih gluposti ima više. Recimo, vlasti u Slovačkoj su donele novi Zakon o medijima, koji značajno ograničava slobodu štampe, Bugarska odbija da se suoči sa organizovanim kriminalom i korupcijom, a sećamo se i šta se pre dve godine desilo u Mađarskoj.

Poenta je - ulazak u EU nije i ne može biti rešenje za sve.