Prvo, nijedna zemlja ne mora da bankrotira. Vlade proglašavaju bankrot jer to hoće, kada procene da im je ekonomski ili politički profitabilnije da to urade.
Mora li Grčka da bankrotira? Ona sa sadašnjom ekonomijom sigurno ne može da vrati dugove na uobičajen način. Ali sve suverene zemlje danas imaju toliko državne imovine da to mnogostruko prevazilazi sva njihova dugovanja. Grčka lako može prodati zemlju, zgrade, Akropolj ili ostrva i izaći iz dužničke krize. Problem je što Grci to neće. Bankrotstvo pojedinca i firme podrazumeva da ukupan iznos dugovanja prevazilazi iznos imovine, ali kod zemalja to nije slučaj. Zemlje bankrotiraju zato što neće da prodaju svoju imovinu, a za razliku od pojedinaca ili firmi, na međunarodnom nivou nema sudskog izvršitelja da ih primora da to urade.
Amerika je u još boljoj poziciji od ostalih zemalja jer ima dolar i dug denominovan u dolaru. Za vraćanje dugova SAD uvek može štampati novac. To malo smanjuje vrednost duga, jer dolar u tom slučaju manje vredi, ali se izbegava bankrot. To znaju poverioci i zato su tako sigurni u svoj ulog u američki dug -- znaju da se može desiti da dolar donekle padne, ali da je skoro nemoguće da izgube glavnicu.
Kad je to rečeno, sadašnja američka kriza sa bankrotom je poseban slučaj. Iako je poslednja administracija povećala deficite i dugove (videti post ispod zašto), ovde se ne radi o ekonomskim problemima nego o političkom. Republikanci, koje su glasači na prethodnim kongresnim izborima disciplinovali, odbijaju da prihvate povećanje poreza ili dozvole dalje zaduživanje da bi se finansirale tekuće obaveze i traže da vlada umesto toga smanji potrošnju. Pošto ni oni u Kongresu ni Obama u Beloj kući ne popuštaju, moguće je da već od avgusta SAD neće moći da izmire neke obaveze, što je, tehnički gledano, bankrot.
Ali da to nije pravi bankrot govori i paradoks da su američki poverioci u ovom sukobu na strani Republikanaca koji ne popuštaju ni po cenu bankrota. Ako posedujete američke obveznice, sve što vam se može desiti u slučaju ovakvog bankrota je da ne dobijete na vreme polugodišnju kamatu koja ide na taj dug. Ali to u poređenju sa rizikom da se izgubi glavnica nije nikakav gubitak i zato vam je od toga mnogo važnija dugoročna fiskalna odgovornost, jer znate da će, ako ovako nastavi sa trošenjem, SAD na kraju možda i stvarno bankrotirati ili bar morati da štampa dolare koji će vam devalvirati dug.
Prvi pokazatelj dužničke krize je da kamate na taj dug, odnosno popusti kojima se dug prodaje, porastu. To se sada uopšte ne dešava sa američkim obveznicama, što znači da su vlasnici duga sasvim mirni. Tako je ovaj mogući tehnički bankrot, odnosno nepopuštanje fiskalno odgovorne struje, ustvari dobra vest za SAD i njihove poverioce.
