Hitler, Staljin i socijalizam

Marko i Slaviša su već raspravljali o različitim aspektima Hitlerove vladavine. Stvar koja je meni zanimljiva jeste da levičari izlaz iz nezgodne situacije da se Hitlerova stranka zvala nacionalsocijalistička radnička partija, i da je imala program na kojoj bi mnogi socijaldemokrati mogli da joj pozavide, pronalaze u uverenju da Hitler to nije mislio ozbiljno, već da je bio oportunista koji je shvatio da se u Nemačkoj vlast može osvojiti samo tako. Glumio je socijalistu, ali u duši je uvek bio samo nacionalista i antisemita.

Međutim, pasaž koji je citirao Marko pokazuje jasno da je Hitlerov antisemitizam takođe bio čisto instrumentalan; on je tražio žrtvenog jarca uz pomoć koga će mobilisati narod za svoju revoluciju (da, drugovi popravljači čovečanstva, Hitler je jedan od vas) i učvrstiti vlast. I posle mnogo razmišljanja i "ispitivanja raznih mogućnosti" zaključio je da bi Jevreji mogli biti ta grupa. Ništa lično, on zapravo i nije mrzeo mnogo Jevreje, već je hladno i racionalno zaključio da su oni najpogodniji za ulogu žrtvenog jarca; da je procenio da su to Poljaci, ili poslovni ljudi ili neko treći, izabrao bi njih.

Ako je tako, izgleda da strategija pranja ruku "progresivnih levičara" od Hitlerovog socijalizma ne prolazi baš najbolje; jer ako su cinizam i instrumentalno tretiranje ideologije razlog da se njeno privhatanje ne smatra relevantnim, onda bi se antisemitizam mogao smatrati jednako efemernom i slučajnom sastavnicom nacizma kao i socijalizam, jer je Hitler po sopstvenom priznanju Jevreje izabrao kao žrtve na osnovu taktičkog plana za osvajanje i očuvanje vlasti, a ne iz neke iskrene, principijelne mržnje. Nije bio toliko glup da zaista veruje u bajke o Jevrejima neprijateljima Nemačke. Samo ih je koristio kao oruđe protiv samih Nemaca.

Koje su pouke ovoga? Prva koja mi pada na pamet jeste potvrda genijalnosti Hane Arent i njenih analiza iz legendarnog trećeg toma "Izvora totalitarizma", gde ona dolazi do zaključka da totalitarnim pokretima sam sadržaj ideologija nije primarna stvar, već sam pokret, aparat sile i delirično uništavanje putem kontrolisanog genocida. Na desetinama i desetinama strana ona opisuje kako jedni te isti obrasci totalitarnog terora na skoro identičan način funkcionišu u Hitlerovom i Staljinovom režimu. Šta god pričali, šta god propagirali oni rade jednu te istu stvar - sprovode apsolutnu kontrolu i istovremeno vrše genocid nad delovima svog stanovništva. Staljin je uništavao kulake, ali i birokrate, partijsku levicu, pa partijsku desnicu, pa Čečene, pa Estonce, rečju koga je stigao. Kada se on pojavi na plenumu i kaže naprimer "kulaci u klasa koja odumire", onda to znači da aparat sile treba da krene u kampanju genocidnog uništavanja kulaka, da bi opravdao proročanstva lidera. Sledeći put Staljin prorokuje nestanak klase birokrata, što znači čistku u državnom aparatu. Hitler je pak uništavao poglavito Jevreje, ali isto tako i homoseksualce i fizički i mentalno bolesne Nemce. Ko zna kome bi se okrenuo da je stigao da završi sa prethodnim grupama - možda bivšim bogatašima u Nemačkoj, ili Slovenima, ili ko zna kome.

Ali, ono što spaja ova dva režima jeste totalitarnost njihovih ambicija i totalitarnost sredstava koja koriste. Ideologija je tu sekundarna stvar. Ipak, čisto logički gledano, totalitarni pokret se ne može zaodevati nekom individualističkom ili liberalnom filozofijom; on predstavlja apoteozu primata kolektivnog nad individualnim, i stoga je socijalizam ako ne suština totalitarizma, onda u najmanju ruku jedino i logično sredstvo koje on može koristiti u sprovođenju svojih ambicija. Na šta bi ličio Hitler koji priča o neprikosnovenoj autonomiji pojedinca u odnosu na državnu vlast? Ili koji bi popustio državnu konotrolu nad privredom? Ne, on mora da bude socijalista ako želi da bude totalitaran.

Mišković kao srpski Lažandr?

Miša Brkić u svom novom tekstu nudi jednu tezu koju su ranije čini mi se Marko i Slaviša ovde zastupali, a to je da je opasnost od Miškovićevog uticaja na vlast predimenzionirana, zato što je njemu kao bogatom čoveku u interesu da ima stabilne institucije, garancije svih vlasničkih prava i otvorenu privredu. Brkić čak kaže: "Slobodno tržište je njegova jedina prirodna sredina i mesto gde je rizik za njega i kompaniju najmanji.".

Meni ovakvo razmišljanje nije mnogo uverljivo. Mišković svakako želi da barijere za njegovo poslovno širenje u drugim zemljama u regionu budu što manje. Ali, zašto bi mu bilo u interesu da se smanje barijere za stranu konkurenciju u Srbiji? Meni se, naprotiv, čini da je jedan od najjačih Miškovićevih poslovnih interesa da srpsko tržište što je duže moguće ostane relativno zatvoreno. Njegove rente će tada biti najveće, jer on još uvek najveći deo biznisa vodi u Srbiji, iako pokušava da se proširi i na region. Kao i svi poslovni ljudi, on ima dve filozofije - slobodna trgovina i slobodan ulaz za njega (u drugim zemljama), i barijere ulasku i protekcionizam za konkurenciju (ovde).

Milton Friedman je govorio o "samoubilačkom isninktu poslovne zajednice" koja lobira za pojačanje vladinog nadzora i regulacije, iako to smanjuje produktivnost i konkurentnost njihovih industrija. Ali, to istovremeno svakako povećava stepen barijera ulasku za konkurente i neekonomske rente onih koji za to lobiraju. Ono što navodi poslovne ljude da koriste državu za svoje interese nije njihova iracionalnost, već naprotiv racionalna kalkulacija da više mogu zaraditi uticajem na političare da uvode i održavaju restrikcije i intervenišu na tržištu, nego slobodnom konkurencijom. Verovatno je jeftinije "ubediti" ministra ili direktora neke državne agencije u potrebu uvođenja ili zadržavanja nekih carina, vancarinskih barijera, ili regulatornog otežavanja ulaska konkurencije, nego se boriti za profit sa slobodnom tržištu. Ne mislim da su poslovni ljudi toliko glupi da pristaju na državno arbitriranje privredom, ako to njima ne koristi. Oni možda jesu sebični u smislu da pristankom na državni upliv nanose štetu potrošaču, ali to je već drugo pitanje. Njihov zadatak je da zarade pare za sebe i svoje deoničare, a ne da brinu o opštem interesu. Ako procene da je lakše zaraditi zaverom sa političarima oni će napraviti zaveru, posebno ako ona nije kažnjiva, ili je čak po preovlađujućim stavovima javnosti (kao kod nas) dobrodošla. Zato je vrlo naivna bilo koja politika koja bi se oslanjala na krupni ili bilo koji biznis kao na saveznika u pro-tržišnim reformama. Svi oni vole "prijateljsku" ruku države, a ne nevidljivu ruku tržišta, tj nepredvidivih potrošača. Lažandr koji je svojevremeno rekao "laissez nous faire" (pustite nas na miru) je pre izuetak nego pravilo. A Mišković, čini mi se, nije Lažandr.