Q&A o uvozu

Novinar jednog dnevnog lista mi šalje neka pitanja, pa ovde kopiram njegova pitanja i moje odgovore:

Zašto je loše kada je uvoz veći od izvoza? 

-- Nije ni loše ni dobro, irelevantno je. 

Koje su posledice toga u Srbiji?

-- Posledice uvoza su da potrošači dobijaju jeftiniju i kvalitetniju robu nego što bi mogli da uvoza nema. To, sa istim platama, znači realno viši životni standard. 

Da li se tako uništava domaća proizvodnja? 

-- Samo ona koja je nekonkurentna. Zaštita takve proizvodnje bi samo štetila građanima Srbije kao potrošačima. Uzmite samo primer Zastave -- zbog njene dugogodišnje zaštite smo godinama vozili lošije i skuplje automobile.

Zašto je toliko veliki uvoz kod nas? 

-- Uvoz je određen raspoloživim dohotkom i u mogućnosti smo da priuštimo uvoz zbog priliva novca iz inostranstva (izvoza, investicija, doznaka, itd). Dodatni faktor velikog uvoza je državno zaduživanje u inostranstvu, jer priliv novca po osnovu državnog zaduživanja takođe povećava uvoz -- ali tu je problem državno zaduživanje samo po sebi, uvoz je samo jedna od posledica toga. Prodaja deviznih rezervi NBS takođe indirektno finansira uvoz. 

Kako možemo da smanjimo uvoz?

-- Nema potrebe za tim (osim smanjenja državnog zaduživanja i državne potrošnje, što treba uraditi bez obzira na uvoz). 

Da li mogu da se uvedu neke bescarinske mere kako bi se smanjio uvoz?

-- Mogu ali to bi najviše oštetilo građane Srbije, a čak ne bi uspelo ni da smanji trgovinski deficit. Smanjilo bi i uvoz i izvoz paralelno, dok bi deficit ostao isti. 

Koliko je štetna uvozna zavisnost Srbije?

-- Ne postoji uvozna zavisnost, ljudi kupuju uvoznu robu jer je to racionalno. S obzirom na sve gore navedeno, to im se više isplati.



Dopuna: Evo još jedne runde pitanja i odgovora.

Али, Србија увози и многе ствари које не би требало да увози (воће, поврће, чачкалице, месо). Да ли је то нормално?

Ko kaže da ne bi trebalo? Ako ljudi kupuju uvozne čačkalice onda će uvoznik da ih uvozi. Sud ljudi u supermarketu je da im uvozne čačkalice trebaju -- a to je jedini ekonomsko relevantni sud, mnogo bolji od našeg subjektivnog utiska šta "treba" a šta "ne treba". Makar mi bili i doktori ekonomije. 

Спољнотрговински дефицит(последица већег увоза од извоза) доста лоше утиче на целу економију. Да ли би се због тога требало трудити да се део увоза замени домаћом производњом?

Trgovinski deficit ne utiče ni loše ni dobro na ekonomju, on jednostavno zavisi od drugih stvari, od tokova kapitala -- bez obzira o kakvoj se ekonomiji radi. Veličina trgovinskog deficita nema veze sa količinom ili kvalitetom domaće proizvodnje -- možete biti najkonkurentnija ekonomija na svetu i opet imati trgovinski deficit. To je zato što je trgovinski deficit samo posledica priliva deviza iz inostranstva (po bilo kojem od pomenutih osnova, izvoza, investicija, doznaka, privanog zaduživanja, državnog zaduživanja, itd). 

Нисам разумео како је увоз омогућен приливом новца из иностранства (када је тај прилив веома мали), или државним задуживањем у иностранству? 

To je aritmetička neminovnost -- kao što mesečno mogu da kupim stvari samo za onoliko koliko mi je plata (plus zaduživanje ili slamarica) tako zemlja može da uveze iz inostranstva samo koliko je priliv novca iz inostranstva (plus zaduživanje ili devizne rezerve). 

Samo je važno šta je taj priliv -- to mogu da budu strane investicije (što je dobro), doznake (što isto nije loše, jednostavno imamo dijasporu koja šalje novac), ali može da bude i zaduživanje. Privatno zaduživanje (koje opet može da bude dobro, ja ne znam šta ljudi kupuju, verujem da su pametni da sami odluče da li im treba kredit kod banaka), ili državno (koje je uglavnom loša vest). 

Како продаја девизних резерви финансира финансира увоз (јел то због тога што увозници повећавају тражњу за девизама, па НБС реагује и продаје евре?)?

To je mehanizam ali je uzročnost obrnuta -- NBS da bi ojačala dinar prodaje evre, što čini evro jeftinijim u odnosu na dinar. Kad je evro jeftiniji (dinar jači) nego što bi tržišno bio, uvoznicima se isplati uvoz, odnosno kupcima uvozne robe se isplati kupovina.

Dr kelner

Peter Schiff je nedavno govorio o "balonu" u visokom obrazovanju u SAD. Malo detaljnije sam pisala o tome prošle godine prošle godine, a Zeljka ovde. 

Visoko obrazovanje je već decenijama jedna od visoko pozicioniranih vrednosti u svim sistemima. Cela priča je počela još kada su sociolozi doneli vest da je obrazovanje najbolja prečica do boljeg socijalnog statusa. To je  postalo takođe jedno od narodnih verovanja. Naravno, kao i svako verovanje, ovo ima zrno istine u realnosti: zaista je generalno bolje imati više škole nego manje. Ali to je samo jedno od verovanja koje niko ne poštuje kao Dekalog. Kada pojedinac odlučuje o tome da li će nastaviti školovati na univerzitetu, uvek racionalno gleda da li se to zaista isplati, da li ima dovoljno kapaciteta (finansijskih, kognitivnih, socijalnih) da ulaže pare u taj poduhvat koji donosi potencijalnu dobit mnogo kasnije.

Problem nastaje kada folk sociologiju prigrle oni koji imaju instrumente da postavljaju pravila i unose turbulencije na tržište. Bilo da se proglasi "pravo na visoko obrazovanje" ili dele krediti za školarine, nastaje ono što opisuje P. Schiff: "...ima mnogo ljudi sa diplomama koji kelnerišu, čiste toalete, voze taksi, imaju ogroman dug koji treba da otplate od svojih malih plata".  Zanimljivo je da se jedna od najčešćih kritika devijacija socijalizma odnosila se baš na "propast meritokratskog principa". Ne znam koliko se brinulo o otplati kredita obrazovnih bumera, više se lamentiralo nad sudbinama mnogih asistenata higijeničarke sa doktoratom iz nuklearne fizike.


Izgleda da je u Srbiji ideja državnog kreditiranja školarina još aktivna. U Strategiji razvoja obrazovanja predviđa se ovo (str. 217): "Srеdstvа zа sufinаnsirаnjе škоlаrinе studеnti bi оbеzbеđivаli iz krеditа kоје bi nudilа Nаciоnаlnа rаzvојnа bаnkа i zаintеrеsоvаnе kоmеrciјаlnе bаnkе (i kоје bi svi tаkvi studеnti pо zаvršеtku studiја vrаćаli), а svе tе krеditе bi subvеnciоnisаlа držаvа." Videćemo kako će to raditi taksisti nove generacije.