George Orwell i Draža Mihailović

Kada je 1945 godine George Orwell objavio svoju slavnu knjigu "Životinjska farma" on je napisao jedan predogovor za nju, koga su vlasti u Britaniji cenzurisale i bio je izbačen iz kjnjige. Predgovor je objavljen mnogo godina kasnije, tokom 1970ih u književnom dodatku londonskog Timesa.

Taj predgovor je vrlo interesantan. U njemu George Orwell oštro kritikuje cenzuru u britanskoj štampi na način koji upućuje da je ceo koncept prepravljanja istine iz "1984" formiran pod uticajem ratnog iskustva rada za britansku ratnu mašineriju, pre nego nekog dubinskog poznavanja sovjetske političke stvarosti. Naime, Orwell je radio kao propagandista za BBC tokom rata. Kao deo svog posla, pratio je iz prve ruke falsifikovanje istine o generalu Draži Mihailoviću posle promene britanske politike. Evo šta kaže Orwell u tom cenzurisanom predgovoru o operaciji "medijskog satanizovanja" Mihailovića pošto se Čerčil okrenuo Titu:

In the internal struggles in the various occupied countries, the British press has in almost all cases sided with the faction favoured by the Russians and libelled the opposing faction, sometimes suppressing material evidence in order to do so. A particularly glaring case was that of Colonel Mihailovich, the Jugoslav Chetnik leader. The Russians, who had their own Jugoslav protege in Marshal Tito, accused Mihailovich of collaborating with the Germans. This accusation was promptly taken up by the British press: Mihailovich’s supporters were given no chance of answering it, and facts contradicting it were simply kept out of print. In July of 1943 the Germans offered a reward of 100,000 gold crowns for the capture of Tito, and a similar reward for the capture of Mihailovich. The British press ‘splashed’ the reward for Tito, but only one paper mentioned (in small print) the reward for Mihailovich: and the charges of collaborating with the Germans continued.

Rimejk razbijenog prozora

Alen Grinspen je dao novu ideju za obradu stare priče.

Ispod šljive

Specifičan je Region. Popis je političko pitanje, pa ga u BiH nema jer bi neki da učine irelevantnim jedina pitanja zbog kojih se u BiH popisuju, u Makedoniji bi da nameštaju koliko ima kog konstitutivnog naroda, u Crnoj Gori je bilo stanje koje se ni po čemu nije razlikovalo od izborne kampanje. Kod nas je Zukorlić dobio dva šamara za kratko vreme, a Albancima je bojkot popisa ušao u nacionalnu baštinu. Pristigli su i prvi rezultati o brojnosti nebeskog naroda i digla se tušta i tma da kuka nad činjenicom da je sve manje i Srba i Srbijanaca svih nacionalnosti i da tu država mora duradi nešto, naravno hitno, odlučno i konsekventno glupavo.
Meni je lično cela priča bez veze iz mnogo razloga. Prvo što mi ide na nerve je da država treba da kaže da li je nečiji najprivatniji izbor koji postoji na svetu, dovoljno dobar ili loš i da se trebaju stimulisati određeni izbori tog tipa. Ili da budem još plastičniji, da su deca državno pitanje, a da nečije privatne izbore trebaju da plaćaju oni koji nisu imali isti izbor. To je po nivou zadiranja države u sferu privatnog još gore nego provodadžisanje kod Palme, da ne kažem neku težu ideološku reč, koju svi plaćaju iz budžetske rezerve Srbije, baš kao i njegove druge slične pikanterije. Ali, kako je ovo minoran argument u Srbiji, hajde da zagrebemo po pitanju tarabićke "šljive"
Srbija jednostavno prolazi kroz fazu demografske tranzicije u kojoj su i druge evropske države. Nije valjda da su siromaštvo i teška ekonomska situacija naterale Nemice, Francuskinje ili ine Evrpoljanske da smanje fertilitet. I nije valjda da je u u zemljama velikog prirodnog priraštaja u svetu sve lepo i berićetno. Drugi argument je da postoje programi koji su dali neke rezultate. Meni na pamet pada Britanija i stvaranje generacije profesionalnih majki, u najvećoj meri taloga društva koje se kači na grbaču radnog naroda i stvara nove socijalne slučajeve, koji usput ponešto i zapale. U isto vreme kod nas se ističe problem nedostatka nataliteta, ali je prisutno užasavanje od toga da homoseksualci usvajaju decu koju niko neće (iz poznatih razloga, upravo onih zbog kojih naši naciji razmišljaju kako da se jedna slabo integrisana etnička grupa ne ogrebe previše o ambiciozne programe zavirivanja u spavaće sobe). Kuka se i šta ćemo sa penzionim fondom, odnosno što će generacije koje imaju 40 i kusur godina, avaj, morati da rade duže. I ko će da finansira sve programe države. I mešaju se tu babe i žabe jer sva ta neodrživost je samo delom rezultat demografske tranzicje, a većim delom posledica opsenarskih državnih emisija ljudskih prava u kojima se čarobnim štapićem od ničega pravi nešto, sve dok to ništa ne dođe na naplatu sa kamatom.

U Srbiji kakva je danas, a kakva ima šanse da ostane još duži niz godina, veći natalitet bi vodio samo većem mehaničkom odlivu stanovništva. Ako nam je potrebno još stanovnika možemo učiniti useljenje u Srbiju jednostavnim i na našu sreću, kao mala država lako bi mogli naći dovoljno ljudi kojima bi i današnja Srbija bila lepo mesto za život.I mislim da bi bili na dobitku jer ja od doseljavanja Kineza u Srbiju nisam video nikakvu posebnu kulturološku štetu i problem neintegracije, osim kada je reč o poreskoj evaziji, ali to nije problem Kineza kao takvih, već upravo naše države. Ali to je priča koja danas nije relevantna,jer će se iz ovakve Srbije i dalje mehanički odlivati stanovništvo. Onoliko koliko Srbija bude uspela da bude atraktivna za druge nacije, u toj meri će imati mogućnost da zaustavi tren negativnog priraštaja. To znači državu u kojoj će biti Srbijanac biti kul, biti stvar prestiža i gde će identitet izvirati iz ugleda u svetu, slobode da se traga za srećom, dostignuća i poštovanja različitosti. Trenutna stiuacija je sasvim obrnuta, nikome nismo kul, čak ni samima sebi.