U Americi su postigli budžetski dogovor (mada još nisu glasali), ali ovo nije komentar plana nego jedna opšta primedba. Svi planovi o kojima se govorilo, uključujući i ovaj koji će verovatno biti prihvaćen, predviđaju štednju u narednih 10 godina, uz vrlo mala ili nikakva odricanja sada. Te desetogodišnje mere ne samo da nisu uverljive, nego ne znam kako su uopšte legitimne. Jedan od najvažnijih zadataka izabranog predsednika i izabranog Kongresa je da sastavljaju godišnje budžete. Kako sadašnji predsednik i sadašnji saziv Kongresa mogu nametati obaveze budućim predsednicima i kongresima?
Ako to može da se radi, šta je granica? Mogu li predsednik Ron Paul i njegov kongres ograničiti državnu potrošnju na 10% GDP-a u narednih 50 godina? U demokratiji sa razlogom postoje periodični izbori.
Ako je i legitimno, politički je smanjivanje buduće, nečije tuđe potrošnje, u suštini kukavički potez -- lovorike ćemo pokupiti mi, a politički trošak svojih odluka ćemo ostaviti budućoj vlasti.
Svaki budžetski deficit i državno zaduživanje su u suštini prebacivanje problema na buduću vlast. George Bush je uradio isto kad je na početku svog mandata smanjio poreze a da nikada nije smanjio potrošnju. Ali to je veoma lako, to nije ni žrtva ni uspeh. Smanjenje poreza bez smanjenja potrošnje se ustvari ne može smatrati ni smanjenjem poreza -- to je samo odlaganje poreza. Ako potrošnja nije smanjena onda nisu smanjeni ni porezi, nego su ostavljani narednim sazivima vlasti kou će vraćati dug.
Otuda i problemi sa deficitima i državnim dugom svuda u svetu. Problem je u demokratiji sistemski, najbolje opisan naslovom knjige Jamesa Buchanana iz 1977.: "Demokratija u deficitu". Osnovni politički podsticaj u demokratiji je potrošnja sada, plaćanje kasnije. Da bi se to rešilo, mora se ići na ustavna ograničenja deficita, zaduživanja ili visine duga. Mislim da će o tome početi sve više da se govori posle ove američke epizode i evropskih dužničkih kriza.
