Novinarstvo - ne postoji profesija u Srbiji koja je više istraživana, edukovana, reformisana, transformisana i monitorisana. Koliko ima socioloških istraživanja o drugim profesijama? Zanemarljivo malo. Da ne pominjem policy studije - ako grupa nije ugrožena, marginalna ili devijantna, nema šanse da dođe pod oko istraživača. Osim novinara!
Ne znam da li je iko od ovdašnjih istraživača uspeo da zaobiđe bavljenje novinarstvom i posebno NOVINARIMA. Ova kategorija je skenirana i proučavana iz svih mogućih rakursa: etika kod novinara, obrazovanje novinara, socijalna percepcija novinara, ekonomski status novinara, novinari u tranziciji, tranzicija u novinarstvu, novinari o novinarstvu, novinari o novinarima. Proverite sami, ovde, ovde , ovde, ovde
Dobro, šta je tu problem, kad sve obuke novinara, istraživanja, politike i ostalo, uglavnom finansiraju neki drugi poreski obveznici preko grantova, programa i projekata raznih IGO-a i NGO-a? Pa, to što nije jasno čemu to služi a uz to i ne radi...
- Godine 2005. bilo je više od 100 kurseva obuke za novinare. Sve je finansirano sa strane, medijske kuće uglavnom ne plaćaju za ovakve stvari, suprotno logici stvari da medijske kuće plaćaju obuku svojih novinara. A čim nemaju inicijativu i spremnost da plate, znači da im ne treba. Prepisivanje vesti, serviranje i podgrevanje bajatih i nedostatak osećaja za redosled i važnost događaja – ne treba vam za to niti škola a tek ne neka dodatna škola (usput, u lokalnim medijima trećina srpskih novinara ima osnovnu školu). A o onome što se zove složeni oblici novinarskog izražavanja nema potrebe govoriti, time se niko ne bavi osim analitičara-hobista.
- Sinoć, dok se kod Negotina odvijao spree killing, srpska medijska industrija se ponašala suprotno logici funkcionisanja medija. Pored pomenutog silnog bildovanja kapaciteta srpskog novinarstva, nije bilo doraslog novinarskog izveštavanja o događaju. Osim zrnca vesti na B92, ostali su se ponašali kao da ova stvar apsolutno nema „medijatičnost“ u sebi. Na stranu mantre o javnoj odgovornosti medija! Meni je neverovatno da su svi operisani od toga šta je dobar materijal i šta je vruća vest. Posebno je zanimljivo kako se Javni ponašao: tamo se zna, vesti idu po satnici, ređaju se lepo, nema tog cunamija koji bi pomerio Slagalicu. Tako je bilo sinoć: Jedan-tamo-ubija-još-ga-nisu-uhvatili-Vuk-Jeremić-Kondoliza-vreme-sutra. Neki novinar se javlja telefonski da nam kaže da Jedan-tamo-ubija-još-ga-nisu-uhvatili i ćao...Gde su kamere, gde su ekipe koje se roje okolo na licu mesta? Verujem da bih pre na CNN-u našla nešto o ovome. Valjda je za njih to televizično.
- Dakle, naši mediji NE UMEJU i NEMAJU POTREBE da se ponašaju kao mediji. Neki su ušuškani našim šuškama, neki su ušuškani mantrama o Višem-cilju-novinarstva. Mislim da čak ni lekari nemaju toliku količinu tripa u svom profesionalnom mitu. Srpski novinari imaju izgrađenu čitavu mitologiju i kosmologiju: srpsko novinarstvo sledi model evropskog novinarstva, komercijalno novinarstvo je suprotno odgovornom-visokom-novinarstvu, mediji doprinose demokratizaciji društva, novinarska etika je Sveti gral. Ništa to ne pije vodu. Mediji ne doprinose demokratizaciji društva, to je čista mi(s)tifikacija. Slobodno tržište informacija doprinosi. Deregulisano i bez javnog servisiranja. Hvala lepo, kupujem informaciju i mnjenje gde i od koga želim.
- Zbog svega ovoga, o nesrećnom amoku u Negotinu saznali smo mnogo više preko raznih foruma, blogova, blagorodnog Interneta. U stvari, preko dobre stare Radio Mileve. To je još uvek nedostižni standard za srpsko novinarstvo.
