Jedan od najčešćih, i za većinu ljudi najuverljivijih, prigovora koji se daje na sam pomen libertarijanske anarhije je da tako nešto nikad nije postojalo. Ako država nije potrebna, i još gore nije moralno opravdana, kako to da nikad u ljudskoj istoriji ne srećemo slučaj razvijene civilizacije bez države? Ti si sad najpametniji, niko pre tebe se nije setio da privatizuje vojsku, policiju ili sudstvo.
Ja predlažem da ovaj problem osvetlimo iz jednog drugačijeg ugla. Pozivam vas da zajedno napravimo jedan misaoni eksperiment. Zamislite društvo u kome vlada gotovo potpuni laissez-faire, ne postoji nikakva državna regulativa privrede, prava investitora su striktno zaštićena i uopšte, reč je o uzornom kapitalističkom sistemu kakav bi svaki libertarijanac podržao. Njihovi zakoni štite sve oblike privatnog vlaništva, uključujući kupoprodaju, transfer, ugovore, nasleđivanje, ortakluke i sve ostalo što srećemo i u modernim kapitalističkim ekonomijama. Štaviše, naš utopijski sistem je rotbardijanski do te mere da zabranjuje frakciono bankarstvo: onaj ko pozajmi drugome i jedan cent depozita po viđenju smatra se kriminalcem.
Ali, naša utopijska zajednica ima jedan vrlo čudan politički sistem. Najpre, ne postoji ništa što bi se moglo opisati kao šef države - nema kralja, ni cara, ni predsednika, poslove države obavlja nakolicina različitih izabranih funkcionera koji su zaduženi za različite stvari, a često njihove nadležnosti i nisu sasvim jasne. Predsednik Nikolić ne bi znao s kime da zakaže sastanak kad bi ga odveli u našu utopijsku zajednicu. Još gore, zakonodavno telo je potpuna sprdnja: imamo dve različite skupštine u kojima sede ljudi koji se biraju na različitim izborima i iz različitih delova populacije. I svaka od tih skupština ima apsolutnu zakonodavnu moć ne obazirući se na to šta druga skupština radi. Ako donesu direktno suprotne zakone nema nekog zajedničkog tela koje bi arbitriralo.
Ali, stvar je još crnja. Naša mala utopija uopšte nema ni policiju! Sam koncept policije im je nepoznat. Pa kako sprovode ugovore? Individualno. Kada dobijete na sudu pravo da sprovedete ugovor, ili da kaznite počinioca krivičnog dela koji vas je oštetio, to radite sami, ili rotbardijanski, angažujući neku privatnu agenciju. Ali, ne samo da nema policije, nego je i pravni sistem poluprivatan. Postoji jedan državni funkcioner koji igra određenu ulogu u vođenju pravnih procesa, ali je ta uloga ograničena: on samo sastavlja listu potencijalnih sudija, koja je javna. Sudije nisu državni službenici nego privatne osobe. Strane u sporu onda biraju same konsenzusom sa te liste ko će suditi, i jedina dalja uloga tog funkcionera je da stavi pečat i formalizuje odluku koju sudija donese, bez prava preispitivanja. I onda privatna lica sprovode zakon. Još zabavnije, sami zakoni po kojima se sudi su nastali postupno, kao običajno pravo, a ne "zakonodavstvom". Država ne igra skoro nikakvu ulogu u regulisanju "zakonskih" prava i obaveza, a način primene i tumačenje zakona određuju opet privatna lica koja se zovu "pravni stručnjaci". Oni su osobe koje stiču autoritet najčešće kao dobri govornici na sudu i komentatori čije knjige i studije postaju zakon tako što ih ljudi prihvataju u praksi! Strukturno slično kao sudije Vrhovnog suda u Americi, samo što ove ne postavlja i ne plaća država nego tržište, i što nemaju moć da nametnu svoja tumačenja silom nego zavise od svoje popularnosti i dobrovoljnog prihvatanja od strane drugih ljudi.
Tužioci za krivična dela su takođe privatni preduzetnici, osobe koje su se u ranijim sporovima pokazale kao uspešne i onda ih ljudi angažuju dalje i preporučuju drugima. Ne postoji "javni tužilac", osoba koja po "službenoj dužnosti" goni prekržioce zakona i kriminalce. Kažnjavanje zločina je isključivo privatna stvar, između oštećenog i optuženog i njihovog privatnog sudije i tužioca. Tako su i donošenje "zakona", i procedure suđenja i sprovođenje prava i ugovora u našoj Utopiji u osnovi u privatnim rukama.
Sad vidimo da one dve sumanute paralelne "skupštine" o kojima smo govorili na početku i nisu "zakonodavna tela" u modernom smislu reči, jer one i ne donose zakone, već više forumi koji donose političke odluke tipa ko će da bude ambasador u stranoj zemlji, ko je vojni komandant, da li se ide u rat, da li se povećava porez itd. Pravne regule, zaštita vlasništva, krivično pravo i sva ostala regulativa društvenog života je manje-više u nadležnosti privatnih osoba čiji je jedini legitimitet da su uspešni i cenjeni učitelji, govornici i advokati.
Ako se pitate zašto sam konstruisao celu ovu utopijsku zajednicu i kakvog to uopšte ima smisla, odgovor je: to nije nikakva utopija, nego stvarnost jednog od najstarijih, najcenjenijih, najviše komentarisanih, oponašanih i obožavanih političkih režima u ljudskoj istoriji - Rimske Republike. Ako je nešto kolevka zapadne civilizacije, onda je to Rimska republika. A ipak, ako primenimo mudre argumente savremenih ekonomista o "kolektiivnoj akciji" i "javnim dobrima", Rimska republika se uopšte ne kvalifikuje kao država, već više liči na neku smešnu rotbardijansku ili dejvidfridmanovsku fikciju. U njoj nema državnog monopola sile nego su funkcije zakonodavstva, pravosuđa i policije u rukama privatnih osoba ili asocijacija! Politička suština sistema je jedan amalgam privatnih agencija, anarhije, običajnog prava i političkih institucija, ali po standardima savremene ekonomske teorije, to je čista anarhija! Hobs je bio toliko užasnut Rimskom republikom i njenom popularnošću da je to smatrao najvećom preprekom "miru i stabilnosti" u Evropi. To nije slučajno.
Stoga, "libertarijanska anarhija" nije nikakv utopijski model koji nigde nije isproban, nego stari i izvorni model uređenja ljudskog društva koji je u potpunosti napušten tek od 17 ili 18og veka naovamo. Sami koncepti policije i pravosuđa kao "javnih dobara" koje mora država da obezbedi su 20-vekovne izmišljotine etatističkih ekonomista: rimska republika je mogla 700 godina da opstoji bez istih (i prvih 200 godina imperije takođe, u značajnoj meri). Srednji vek takođe ne zna za koncept "monopola sile": kada kralj prekrši ugovor sa feudalcem ovaj ima pravo na primenu sile, i štaviše to se smatra dužnošću.Ako gospodar uvredi slugu ovaj ima pravo da angažuje drugog gospodara da u njegovo ime vodi rat (feud) protiv ovog prvog. I ti feudi su bili regulisani opšteprihvaćenim zakonima, kao pravila ratovanja. Sam koncept teritorijalnog monopola sile je nepoznat u Srednjem veku. Svaki govor o "antičkoj državi" ili "srednjovekovnoj državi" je uvek nužno metaforički.
Iz ove vizure, "država" u smislu u kome o njoj govori savremena politička filozofija, i savremena ekonomska teorija, nije univerzalni standard ljudske civilizacije nego jedan u osnovi relativno skorašnji izum. Anarhija je standard, a država je skorašnja, pomodarska devijacija od tog standarda.
Ja predlažem da ovaj problem osvetlimo iz jednog drugačijeg ugla. Pozivam vas da zajedno napravimo jedan misaoni eksperiment. Zamislite društvo u kome vlada gotovo potpuni laissez-faire, ne postoji nikakva državna regulativa privrede, prava investitora su striktno zaštićena i uopšte, reč je o uzornom kapitalističkom sistemu kakav bi svaki libertarijanac podržao. Njihovi zakoni štite sve oblike privatnog vlaništva, uključujući kupoprodaju, transfer, ugovore, nasleđivanje, ortakluke i sve ostalo što srećemo i u modernim kapitalističkim ekonomijama. Štaviše, naš utopijski sistem je rotbardijanski do te mere da zabranjuje frakciono bankarstvo: onaj ko pozajmi drugome i jedan cent depozita po viđenju smatra se kriminalcem.
Ali, naša utopijska zajednica ima jedan vrlo čudan politički sistem. Najpre, ne postoji ništa što bi se moglo opisati kao šef države - nema kralja, ni cara, ni predsednika, poslove države obavlja nakolicina različitih izabranih funkcionera koji su zaduženi za različite stvari, a često njihove nadležnosti i nisu sasvim jasne. Predsednik Nikolić ne bi znao s kime da zakaže sastanak kad bi ga odveli u našu utopijsku zajednicu. Još gore, zakonodavno telo je potpuna sprdnja: imamo dve različite skupštine u kojima sede ljudi koji se biraju na različitim izborima i iz različitih delova populacije. I svaka od tih skupština ima apsolutnu zakonodavnu moć ne obazirući se na to šta druga skupština radi. Ako donesu direktno suprotne zakone nema nekog zajedničkog tela koje bi arbitriralo.
Ali, stvar je još crnja. Naša mala utopija uopšte nema ni policiju! Sam koncept policije im je nepoznat. Pa kako sprovode ugovore? Individualno. Kada dobijete na sudu pravo da sprovedete ugovor, ili da kaznite počinioca krivičnog dela koji vas je oštetio, to radite sami, ili rotbardijanski, angažujući neku privatnu agenciju. Ali, ne samo da nema policije, nego je i pravni sistem poluprivatan. Postoji jedan državni funkcioner koji igra određenu ulogu u vođenju pravnih procesa, ali je ta uloga ograničena: on samo sastavlja listu potencijalnih sudija, koja je javna. Sudije nisu državni službenici nego privatne osobe. Strane u sporu onda biraju same konsenzusom sa te liste ko će suditi, i jedina dalja uloga tog funkcionera je da stavi pečat i formalizuje odluku koju sudija donese, bez prava preispitivanja. I onda privatna lica sprovode zakon. Još zabavnije, sami zakoni po kojima se sudi su nastali postupno, kao običajno pravo, a ne "zakonodavstvom". Država ne igra skoro nikakvu ulogu u regulisanju "zakonskih" prava i obaveza, a način primene i tumačenje zakona određuju opet privatna lica koja se zovu "pravni stručnjaci". Oni su osobe koje stiču autoritet najčešće kao dobri govornici na sudu i komentatori čije knjige i studije postaju zakon tako što ih ljudi prihvataju u praksi! Strukturno slično kao sudije Vrhovnog suda u Americi, samo što ove ne postavlja i ne plaća država nego tržište, i što nemaju moć da nametnu svoja tumačenja silom nego zavise od svoje popularnosti i dobrovoljnog prihvatanja od strane drugih ljudi.
Tužioci za krivična dela su takođe privatni preduzetnici, osobe koje su se u ranijim sporovima pokazale kao uspešne i onda ih ljudi angažuju dalje i preporučuju drugima. Ne postoji "javni tužilac", osoba koja po "službenoj dužnosti" goni prekržioce zakona i kriminalce. Kažnjavanje zločina je isključivo privatna stvar, između oštećenog i optuženog i njihovog privatnog sudije i tužioca. Tako su i donošenje "zakona", i procedure suđenja i sprovođenje prava i ugovora u našoj Utopiji u osnovi u privatnim rukama.
Sad vidimo da one dve sumanute paralelne "skupštine" o kojima smo govorili na početku i nisu "zakonodavna tela" u modernom smislu reči, jer one i ne donose zakone, već više forumi koji donose političke odluke tipa ko će da bude ambasador u stranoj zemlji, ko je vojni komandant, da li se ide u rat, da li se povećava porez itd. Pravne regule, zaštita vlasništva, krivično pravo i sva ostala regulativa društvenog života je manje-više u nadležnosti privatnih osoba čiji je jedini legitimitet da su uspešni i cenjeni učitelji, govornici i advokati.
Ako se pitate zašto sam konstruisao celu ovu utopijsku zajednicu i kakvog to uopšte ima smisla, odgovor je: to nije nikakva utopija, nego stvarnost jednog od najstarijih, najcenjenijih, najviše komentarisanih, oponašanih i obožavanih političkih režima u ljudskoj istoriji - Rimske Republike. Ako je nešto kolevka zapadne civilizacije, onda je to Rimska republika. A ipak, ako primenimo mudre argumente savremenih ekonomista o "kolektiivnoj akciji" i "javnim dobrima", Rimska republika se uopšte ne kvalifikuje kao država, već više liči na neku smešnu rotbardijansku ili dejvidfridmanovsku fikciju. U njoj nema državnog monopola sile nego su funkcije zakonodavstva, pravosuđa i policije u rukama privatnih osoba ili asocijacija! Politička suština sistema je jedan amalgam privatnih agencija, anarhije, običajnog prava i političkih institucija, ali po standardima savremene ekonomske teorije, to je čista anarhija! Hobs je bio toliko užasnut Rimskom republikom i njenom popularnošću da je to smatrao najvećom preprekom "miru i stabilnosti" u Evropi. To nije slučajno.
Stoga, "libertarijanska anarhija" nije nikakv utopijski model koji nigde nije isproban, nego stari i izvorni model uređenja ljudskog društva koji je u potpunosti napušten tek od 17 ili 18og veka naovamo. Sami koncepti policije i pravosuđa kao "javnih dobara" koje mora država da obezbedi su 20-vekovne izmišljotine etatističkih ekonomista: rimska republika je mogla 700 godina da opstoji bez istih (i prvih 200 godina imperije takođe, u značajnoj meri). Srednji vek takođe ne zna za koncept "monopola sile": kada kralj prekrši ugovor sa feudalcem ovaj ima pravo na primenu sile, i štaviše to se smatra dužnošću.Ako gospodar uvredi slugu ovaj ima pravo da angažuje drugog gospodara da u njegovo ime vodi rat (feud) protiv ovog prvog. I ti feudi su bili regulisani opšteprihvaćenim zakonima, kao pravila ratovanja. Sam koncept teritorijalnog monopola sile je nepoznat u Srednjem veku. Svaki govor o "antičkoj državi" ili "srednjovekovnoj državi" je uvek nužno metaforički.
Iz ove vizure, "država" u smislu u kome o njoj govori savremena politička filozofija, i savremena ekonomska teorija, nije univerzalni standard ljudske civilizacije nego jedan u osnovi relativno skorašnji izum. Anarhija je standard, a država je skorašnja, pomodarska devijacija od tog standarda.
