Da sam Grčka...

Ja bih bankrotirao. 

Pre par dana je postignut novi multilateralni dogovor, konzorcijum banaka se dogovorio sa Grčkom da otpiše 53.5% glavnice duga, a da za ostatak dobije nove obveznice sa kamatama od 3-4%. Sa svoje strane, MMF i EU će, pošto je Grčka postigla dogovor sa bankama, nastaviti da finansiraju servisiranje grčkog duga. 

Da ponovim nešto o čemu sam ranije pisao, kod javnog duga pitanje nije zašto države bankrotiraju, nego zašto uopšte vraćaju dug. Zašto pojedinci vraćaju dug je jasno - ako ne vratite novac zapleniće vam imovinu. Kod zemalja ta obaveza ne postoji. Dug se vraća uglavnom zbog reputacije - ako ne vratite novac neko vreme nećete moći da dalje pozajmljujete. (A i to "neko vreme" je iznenađujuće kratko. Prema iskustvima drugih zemalja, investitori mogu da već posle par godina sve zaborave i počnu ponovo da vam daju novac.) 

U grčkom slučaju, reputacija je već izgubljena. Za razliku od iznenadnih bankrotstava drugih zemalja ovo se pretvorilo u trogodišnju sagu i Grčka je sada valjda najnotorniji bankroter u istoriji. Grčka više ne može da prihvatanjem bilo kakvog dogovora povrati reputaciju.

Drugi eventualni razlog da se ne bankrotira je stabilnost domaćeg finansijskog sistema. Ako domaće banke drže mnogo duga, bankrot pre svega ugrožava njih, što onda ugrožava celu ekonomiju i baca je u recesiju.  Ali Grčka je već u velikom problemu i teško je videti kako dogovor koji je postignut popravlja bilo šta na tom planu. Naprotiv, dogovor podrazumeva da će Grčka morati drastično da štedi i u godinama koje slede ostvaruje primarne suficite da bi pomalo smanjivala dug.  Sve to vreme biće i dalje na ivici bankrotstva i poverenje se neće popravljati. Ne izgleda kao da će grčka ekonomija sa dogovorom uopšte biti bolja od grčke ekonomije sa bankrotom. 

Dogovor predviđa da, sa ovim otpisom dela duga, svim merama štednje i oporavljanjem rasta, Grčka do 2020. dođe do nivoa duga od 120% GDP-a. To je za zemlju kao Grčka i dalje strašno mnogo, jer ona je i pre tog nivoa bila na ivici bankrota.  Ali pazite sad ovo. Nakon dogovora procureo je poverljivi dokument koji kaže da su prognoze iz dogovora jako optimistične -- prema ovom dokumentu mnogo je realnije da javni dug i do 2020. bude oko 160% GDP-a. Tek sada je teško videti kako će grčka ekonomija profitirati od ovog dogovora. I sa njim će još dugo ostati de facto bankrotirana, zavisna od spoljnog finansiranja, bez poverenja u domaći finansijski sistem i potencijala za rast. 

To je ekonomski deo priče, treba dodati i politički.  Detalji još nisu specifikovani, ali dogovor poziva na pojačanu kontrolu grčkih finansija od strane trojke EU-MMF-ECB. EU je već postavila tehnokratu za premijera i to je bio ključan potez koji je omogućio nastanak ovog dogovora, a sada je ideja da se ta kontrola institucionalizuje. To bi se i moglo progutati da je takva kontrola u interesu Grčke, kao što ponekad budžetska kontrola MMF-a može biti u interesu zemalja u krizi. Ali s obzirom na prethodno napisano ja uopšte nisam siguran da je sve ovo sada u interesu Grčke.

Možda neko vidi moralni problem u jednostavnom odbijanju da se vrati dug. Vidim i ja, ali jednako vidim moralni problem i u celom konceptu državnog zaduživanja, kao i pozajmljivanju novca vladama u zamenu za obećanje da će neko drugi (budući poreski obveznici pod budućom vladom) to vratiti. Evo šireg obrazloženja te stvari -- ceo koncept javnog duga je moralni problem po sebi.  

Takođe, Grčka je samo deo problema u nagomilavanju ovog duga. Drugi deo je međunarodna bankarska regulacija -- delom moralni hazard, ali pre svega mispercepcije i konfuzija izazvane premeštanjem analize rizika iz ruka vlasnika u ruke država.  A za to je postojao i postoji međunarodni javni i politički konsenzus. Pa i konsenzus ekonomista, sa vrlo malo izuzetaka. Evo ranijeg posta i o toj stvari.

Šta bi onda Grčka trebalo da uradi? U prvom koraku, proglasiti bankrot, platiti poveriocima koliko se može. Kad se to uradi, dilema će biti ostati u evru ili vratiti se na drahmu da bi se moglo devalvirati.  Tu je daleko bolje ostati u evru, iako to znači nemogućnost devalvacije koja obično ide sa bankrotom. Ako se ostane u evru, umesto devalvacije kursa moraće da usledi unutrašnja devalvacija, odnosno pad grčkih cena i plata. Ali to Grčka i sada, sa ovim dogovorom, mora da uradi da bi bila cenovno konkurentnija, uspela da prikupi prihode od turizma i možda izvezla nešto. Ako evrozona i insistira na izbacivanju Grčke iz evrozone, može se i tada ostati u evru. Grčka može raditi ono što rade Crna Gora i Kosovo i nastaviti da koristi evro van evrozone. Tržišne reforme se podrazumevaju.

Mladi i stari

Stopa aktivnosti (broj ljudi koji ima ili traži posao u odnosu na ukupan brolj ljudi) i stopa zaposlenosti (broj zaposlenih u odnosu na ukupan broj) u Srbiji su rekordno niske, to svi znaju. Ali, pretpostavljam da će sledeći grafikon za nekoga predstavljati iznenađenje. Na njemu je data stopa aktivnosti po starosnim grupama u Srbiji i EU.

Sa grafikona se može lako videti da u centralnim grupama (30 do 50 godina) stopa aktivnosti u Srbiji ne odstupa mnogo od one u EU. Ali, među mlađima od 30 i starijima od 50, ta odstupanja su znatna. Za mene je ovo bilo iznenađenje - očekivao sam naravno nižu stopu aktivnosti, ali sam očekivao da ona bude manje-više niža svuda. Suštinski, iznenadila me je relativno visoka stopa aktivnosti "u sredini".

Ako umesto stope aktivnosti posmatramo stopu zaposlenosti, odstupanja su na svim nivoima nešto veća (zbog više nezaposlenosti u Srbiji), ali je opet situacija posebno loša na krajevima rasporeda. Jednostavno, mladi i stariji u Srbiji rade mnogo manje nego mladi i stari u Evropi. Izuzetak su veoma stari (preko 65 godina), pretpostavljam zbog poljoprivrede.

E sad, treba biti svestan da i u Evorpi ima zemalja koje su slične nama, a ima i veoma različitih. Evo, recimo, podataka za zaposlenost u grupi od 20-24 godine za zemlje EU i još neke zemlje koje prati Eurostat:

Sa jedne strane imate zemlje poput Holandije, Švajcarske, Islanda ili Austrije, sa stopama zaposlenosti koje su preko 70%, a sa druge strane imate zemlje poput Grčke, Srbije i Makedonije gde su stope ispod 30%.

Slično važi i za grupu 50-54 godine:

Švajcarska, Švedska, Češka, Island, Norveška, Austrija, Finska, Nemačka, Danska, Francuska, imaju stope zaposlenosti od po preko 80%, dok je u Srbiji, Makedoniji, Malti i Turskoj taj broj ispod 60%.

Ovi brojevi nam nešto govore, ali šta tačno? Nisam siguran, mnogo je mogućih objašnjenja. O tome možda u nekom sledećem postu.

Bilateralni monopol, štrajkovi i BATNA

Slavišin post navodi trenutni problem u pregovorima između Sudana i Južnog Sudana kao primer obostranog monopola. Između ostalog, kaže da se "retko u praksi sreće takav slučaj".

Meni se čini da to nije baš tako retko - praktično svaki štrajk predstavlja situaciju obostranog monopola, naročito ako Zakon o štrajku (kao u Srbiji) poslodavcu zabranjuje da angažuje druge radnike dok su radnici u štrajku. Poslednji primer toga je bila situacija na TV Avali, a mnogo veći i zanimljiviji slučaj je bio nedavno završeni lockout u NBA ligi.

Verovali ili ne, postoji "nauka" koja se bavi upravom ovim stvarima - negotiation theory. Naravno, praktični dometi ove teorije nisu veliki, ali mi se čini da ima nekih teorijskih koncepata koji su relevantni. Skeptik bi rekao da su samo našli matematički način da zapišu ono što znaju svi trgovci.

Jedan od takvih koncepata je BATNA, skraćenica od best alternative to a negotiated agreement. Koncept BATNA-e dakle znači procenjivanje koje su mogućnosti obe strane u pregovorima ukoliko se sporazum ne postigne. Razlika između dogovora i BATNA onda odslikava u dobroj meri pregovaračku poziciju obe strane. Kao što i Slaviša kaže, BATNA za Sudan nije toliko loša - bolje bi im bilo sa prihodom od transporta, ali i ako ga ne bude, neće propasti. Južni Sudan, sa druge strane, ima veoma lošu BATNA-u. Samim tim, možemo pretpostaviti da je Južni Sudan pod većim pritiskom, jer više gubi što se više sporazum odlaže.

Slična je bila i situacija sa lockoutom. Dok poslodavac štrajkom gubi samo profit, zaposleni gube svoj prihod. Stavite se u ulogu vlasnika nekog NBA kluba - za vreme štrajka praktično "samo" gubite profit koji bi ste zaradili da se utakmice igraju - imate nešto malo troškova, ali glavni trošak, plate igračima, ne isplaćujete. Možete tako da čekate dugo, odnosno razlika između dogovora i BATNA-e nije tako velika. Sa druge strane, ako ste košarkaš, vi gubite svoj celokupan prihod. Još ako pretpostavimo da prosečna karijera traje 10 godina, jedna izgubljena sezona vam umanjuje životni prihod za 10%, pa je razlika između vaše BATNA-e i sporazuma veoma velika. Zato su neki pretpostavljali da će postignuti dogovor biti mnogo bliže onome što su tražili vlasnici klubova. Ali, desilo se to da su mnogi igrači došli da igraju u Evropi i tako značajno popravili svoju BATNA-u i dodatno "otegli" pregovore.