O irelevantnosti Rawlsa i Nozicka

Moral nije zaključak ljudskog razuma, nego njegov izvor. U hijerarhiji nastanka moral dolazi posle kulture i tradicije, a pre razuma. Ovo je po meni jedna od najvažnijih, ali nedovoljno ekspolatisanih Hayekovih ideja.

Prethodnih dana bilo u komentarima je bilo rasprave o preraspodeli dohotka i pravednom oporezivanju. Dve najvažnije teorije 20. veka o tome su Rawlsova i Nozickova. Rawls kaže da se racionalnom analizom mogu izvesti kriterijumi socijalne pravde: ako se zamisli prvobitno stanje u kome smo svi iza vela neznanja, itd, itd, mi bi izabrali kriterijume pravde koji idu na ruku najsiromašnijima. Nozick, polazeći od individualne slobode, izvodi racionalan zaključak da ako krenemo od jednake slobode svakog pojedinca, niko nema prava na dohodak drugog pojedinca ma kakve kriterijume Rawls izmišljao.

Meni se dopada Nozickov argument o preraspodeli. Ako pođete od individualne slobode, vi na kraju morate zaključiti da nemate nikakvog prava da otmete Baji Patku i jedan cent da bi pomogli siromašku da ne umre od gladi. Ako zaista prihvatate ličnu slobodu kao vodeću vrednost, sila logike je takva.

Problem međutim nastaje kada shvatite da to ustvari nećete: u redu je, Nozick je u pravu, ali baš me briga, radije bih Baji Patku nešto oteo silom nego pustio da neko umre od gladi samo zato što u knjigama koje volim piše da to tako treba. Neću se po svaku cenu držati apstraktnih načela liberalizma.

U čemu je problem? I Rawls i Nozick, a i svi ostali koji se time bave (ekonomisti imaju čitavu oblast koja to raspravlja, «ekonomija blagostanja»), pokušavaju racionalno da analiziraju nešto što je određeno na moralnom nivou. A moral je, da ponovimo Hayekovu ideju, stariji od razuma. I hijerarhijski, a i bukvalno, hronološki. Evoluciono, prvo su se razvili biološki instinkti, pa onda moral i tradicije, pa je tek onda iz njih izveden razum ovakav kakav je. Zato ne možete racionalno zaključivati šta treba da bude moralno. Moralno ili društveno-pravedno je ono što eto tako instinktivno osećate da treba da bude tako.

Rawlsova intelektualna gimnastika kojom on opravdava preraspodelu a pokušava nekako zadržati liberalizam i individualizam je smešna. Nozickov argument je sa druge strane kao što rekoh, logički dosledan. Ali bih u praksi često uradio nešto što je možda bliže Rawlsu -- uveo malo nasilne preraspodele iako znam da to ne mogu da opravdam teorijski. Nego eto, tako hoću.

Zato Hayekova poenta ima smisla: o jednakosti ili pravednosti se ne može raspravljati na racionalan način. U pitanju su moral, vrednosti i emocije. Svi oni su postojali pre i postoje nezavisno od razuma. Zato racionalni argumenti tu nemaju šta da kažu.

Obrazloženje Vlade Srbije zašto Kjoto mora da se ratifikuje po hitnom postupku

Saglasno članu 161. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, predlaže se donošenje zakona po hitnom postupku, s obzirom da bi nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo da prouzrokuje štetne posledice u pogledu ostvarivanja strateških interesa Republike Srbije, kao i po rad državnih organa i organizacija koji su u momentu pokretanja procesa ratifikacije Kjoto Protokola 2005. godine, pokrenuli tzv. Beogradsku incijativu za jačanje subregionalne saradnje u regionu Jugoistočne Evrope u oblasti klimatskih promena sa predlogom za uspostavljanje Subregionalnog klimatskog centra u Beogradu u sastavu Republičkog hidrometeorološkog zavoda. Ova inicijativa je uvršćena u prioritete Šeste Ministasrke konferencije „Životna sredina za Evropu” Ekonomske komisije UN za Evropu koja će se održati u Beogradu od 10. do 12. oktobra 2007. godine. S obzirom da su sve ostale države iz regiona jugoistočne Evrope već ratifikovale Kjoto Protokol, donošenjem Zakona o potvrđivanju Kjoto Protokola po hitnom postupku, obezbeđuju se politički uslovi da Republika Srbija, kao ugovornica Okvirne konvencije UN o promeni klime i Kjoto Protokola uz ovu Konvenciju, dobije punu podršku Ministarske konferencije za Beogradsku inicijativu u vezi sa jačanjem regionalne saradnje u oblasti klimatskih promena, koja je od izuzetnog, kako političkog tako i ekonomskog značaja za našu zemlju

Mene su ubedili, a vas?

A stiže i Kjoto

Vlada je na prošloj sednici, 12. jula prihvatila Kjoto protokol i predložila Skupštini Srbije da ga ratifikuje.

Mislim da smo ovde dosta pričali o celoj toj histeriji oko globalnog zagrevanja, ali hajde da budemo potpuno open-minded i da pretpostavimo sledeće stvari:
- globalno zagrevanje je posledica povišenog nivoa CO2 (a ne pojačanog dejstva Sunca),
- povišeni nivo CO2 je rezultat ljudskih aktivnosti (a ne rezultat izbacivanja CO2 iz vulkana ili mora),
- borba protiv globalnog zagrevanja prolazi kost-benefit test (da su troškovi borbe niži od troškova zagrevanja).

Čak da je sve to tako (a mislim da nije) opet se postavlja pitanje opravdanosti uključivanja Srbije u Kjoto. Kada bi cela Srbija sutra prešla kolektivno u srednji vek (da pogasimo sve termoelektrane, sve fabrike, prodamo sve automobile, motore i mašine), kakav bi efekat bio na globalno zagrevanje? Usuđujem se da procenim da nijedan jedini uređaj na svetu ne bi to ni registrovao. SAD, Kina, Rusija, Nemačka, Indija i ostali izbace CO2 za jedan sat koliko Srbija izbaci za godinu dana. Mi smo tu potpuno nebitni, a ima da nas košta.

Koliko će da nas košta? U obrazloženju Zakona o ratifikaciji kaže da će da nas košta 10.000 dolara - toliki je naš doprinos administrativnom budžetu Konvencije. O troškovima za privredu ni reči. To Vladu očigledno i ne zanima.

Vožd je stigao

Dugo godina smo bili svedoci “veza i vezica” i to je bio ključ za zapošljavanje u državnoj upravi. A sada imamo jednu zakonsku kategoriju prema kojoj moraju da se zapošljavaju i drugi. Ovako Srđan Šajn objašnjava uvođenje pozitivne diskriminacije u Srbiju.

Za sada je rentu dobio mali broj invalida i nacionalnih manjina (Šajn kaže oko 1,000 radnih mesta za Rome). Ne kažem da je državna uprava bila nešto posebno efikasna i ranije, nije, ali posledica pozitivne diskriminacije će biti još manja efikasnost, i naravno uvođenje diskriminacije u sistem pod izgovorom borbe protiv iste.

U suštini ovakvi potezi ostavljaju mnogo prostora za zloupotrebe. Mislim da je bilo puno slučajeva u kojima su ljudi tvrdili da su pripadnici neke manjine a nisu, da bi dobili beneficije. Native Americans i kazina, afrički amerikanci za upis na fakultete i zapošljavanje i slično. Biće interesantno gledati ko će se kod nas predstavljati kao invalid ili Rom. I kako će se to proveravati. Negde je i 1/16 neke rase dovoljno da bi se ispunili uslovi. U suštini nije baš tako lako sprovodljivo kao što izgleda. Koga zanima zašto je afirmativna akcija loša može da pogleda ovde, ovde , ovde i ovde. Neki linkovi se odnose samo na određene oblasti kao obrazovanje na primer.

Nisam uspeo da nađem tekst zakona da vidim o čemu se tačno radi. Ako neko ima, bilo bi lepo da ostavi link.

Ko je ovde komunista?

Izjava 1, o pokušaju kontrole cena u Kini:

The pricing move is not seen in a good light by top policy planners. The National Development and Reform Commission said Lanzhou's move is not in keeping with the "rules of the market economy." A scholar at the Chinese Academy of Social Sciences remarked that the intervention was a "return to a planned economy,"

Izjava 2, jedan od najozbiljnijih kandidata za budućeg predsednika Amerike:

We're going to take things away from you on behalf of the common good.

Kultura posao za državu

Pod ovim naslovom Politika objavljuje prilično neinteresantan tekst o neophodnosti većeg ulaganja u kulturu. Argumenti, knjižare se pretvaraju u fast food restorane i butike, a pisci izdaju knjige preko novinskih preduzeća umesto izdavača pošto dobijaju bolje tiraže. Meni navedeni primeri deluju pozitivno. Zatvaraju se firme koje gube novac a otvaraju nove koje su profitabilne. Kreativna destrukcija.

Inače ako niste znali (ja nisam) država troši oko 2 miliona evra godišnje na redovnu i vanrednu kupovinu knjiga. Praktično direktno subvencionišu izdavače, a oni i dalje mogu da ponude tiraž otprilike od samo 2,000 knjiga (kako naslućujem iz članka). Valjda država neće da kupi više. Nije ni čudo što svi pisci prave dilove sa novinama koje štampaju tiraže u desetinama hiljada, i pri tom uspeju da ih prodaju.

Autor za kraj preti da, ako se ovako nastavi, Beograd neće postati prestonica knjige. Greši. Ne postaje se prestonica knjiga minstarskim ukazom ili državnim povlađivanjem, već razvijenim tržištem na kome je knjiga uspešan i tražen proizvod. Očigledno je da država nije uspela da stimuliše ovo tržište (kao i svako drugo doduše), pa je sada red i da odustane od kupovine knjiga i drugih intervencija. Slobodno tržište će već način da stavi građanima knjige u šake.