Ideja Vlade Srbije je sumanuta, naročito što je jasno da porez nije populistički usmeren na bogate, nego bi obuhvatio skoro sve. Klasična makroekonomska politika, bilo monetaristička bilo kejnzijanska je da se na krizu reaguje fiskalnom ekspanzijom, što znači ili smanjenjem poreza ili, u zavisnosti od ideologije, povećanjem potrošenje uz deficit. Od ta dva, u poslednje vreme je i u ekonomskom mejnstrimu, koji je ideološki levo od centra, smanjenje poreza uglavnom prihvaćeno kao bolje rešenje. Ali u svakom slučaju, konsenzus je da fiskalna politika mora biti ekspanzivna -- ili smanjenje poreza ili nemenjanje poreza a povećanje deficitarne potrošnje. Tako kažu osnovne makroekonomske teorije, a u praksi je povećanje poreza je kao opcija u krizi ubedljivo diskreditovano još od 1930-ih, kada je Herbert Huver na američku recesiju reagovao povećanjem poreza i carinske zaštite i tako po opštem mišljenju gurnuo zemlju u još dublju krizu. (FDR je posle dokrajčio.)
Jasno je da Vlada Srbije porez povećava pre svega da bi dobila kredit od MMF-a, a MMF kao i obično insistira na ograničenom deficitu. Ako nekome naložite da smanji deficit a ne tražite smanjenje potrošnje, time ga ustvari pozivate da poveća poreze. U nekim drugim slučajevima, MMF je povećanje poreza preporučivao i direktno. U raznim izveštajima oni povremeno govore o potrebi smanjenja državne potrošnje, ali kad dođe do pregovora za zajam, iz meni potpuno nerazumljivih teorijskih ili praktičnih razloga, uhvate se samo za deficit. Moguće je da većina makroekonomista ne razmišlja mnogo u terminima podsticaja i zato propušta da shvati koliko je sama visina poreskog opterećenja privrede važna. Ali čak i ako je tako, po bilo kojoj makroekonomskoj teoriji bi u slučaju ovakve krize trebalo da insistiraju ili na smanjenju poreza ili da olabave svoju opsesiju deficitom. Zašto MMF insistira na budžetskom deficitu po skoro svaku cenu i u bilo kojim uslovima, meni uopšte nije jasno i voleo bih da znam geneologiju te opsesije.
