Moj utisak nedelje je sledeće: koliko ljudi je povodom afere SIEPA komentarisalo da je podsticanje izvoza kao politika nesporno, već da je sporan samo način na koji se to radi. To me je dalje podsetilo a) da je prvi post ikada na ovom blogu bio o merkantilizmu, b) da nikada od tada nismo objasnili šta taj "merkantilizam" tačno znači. A znam da ovo čitaju mnogi neekonomisti.
Merkantilizam je doktrina iz 18. veka. Kada je Adam Smith pisao svoju najvažniju knjigu (godina 1776.) i time praktično uveo ekonomiju kao posebnu disciplinu, jedan od njegovih ciljeva bio je da razmontira doktrinu merkantilizma. Pri tome Adam Smith čak nije bio ni posebno originalan -- sve što je on u toj knjizi rekao bilo je negde rečeno i ranije. Uključujući ovo o merkantilizmu koji je već tada bio na zalasku.
Doktrina merkantilizma u najkraćem kaže da je izvoz dobar i poželjan i da je akumuliranje čvrste valute u državi pravi izvor bogatstva. Suprotnost merkantilizmu, doktrina slobodne trgovine, kaže da su i izvoz i uvoz jednako dobri jer oboje samo predstavljaju dobrovoljnu razmenu; da se ključ bogatstva i prosperiteta ne krije u akumuliranju valute nego u zadovoljenju želja i proširenju izbora za potrošače; da izvoz i priliv valute koji sa njim dolazi treba tretirati kao na sredstvo a ne cilj po sebi; umesto toga, krajnji cilj je dobrobit potrošača.
U vreme merkantilizma svetska trgovina je rasla, i merkantilisti su gledali kako se iz Engleske odliva srebro i zlato, da bi zauzvrat sa bliskog i dalekog istoka stizali začini, čajevi, svila i parfemi -- tada jako luksuzna roba. I merkantilisti su razmišljali isto kao što mnogi razmišljaju danas -- "da li je vredno za ovakve stvari, do juče nepoznate i nepotrebne, gubiti čvrstu valutu? Zlato i srebro su pravi i trajni novac, svila i parfemi se potroše. Treba zaustaviti ovaj odliv vrednosti iz zemlje i okrenuti ga. Treba nam trgovinski suficit, ne deficit."
Ovo rezonovanje je primamljivo. Ono posebno ima smisla u protestantskoj i puritanskoj okolini, gde je štednja vrlina, a na potrošnju se okolina mršti. U njemu ima primesa morala štednje. Ali je ekonomski pogrešno jer individualne vrednosti prenosi u kolektivnu politiku. Otkad je ekonomija počela da kao glavnu računsku jedinicu posmatra pojedinca, a ne kolektiv, postalo je jasno da je pojedinac taj koji jedino može da odluči šta je "potrebno", šta njemu stvara vrednost, pa prema tome i šta treba kupovati a šta prodavati. Rasklapanje kolektiva na pojedince donelo je novi način razmišljanja o ekonomskim stvarima.
Danas je ekonomija u mnogo čemu daleko od prave nauke i bliža politici, ali po pitanju slobodne trgovine ekonomisti se slažu. Najpoznatiji proponent slobodne trgovine u poslednjih 30 godina je Paul Krugman, intervencionistički ekonomista i veliki levičar. I Kejns, otac savremenog intervencionizma je bio zagovornik slobodne trgovine, osim u jednom periodu kad mu to nije odgovaralo. U suštini skoro sve priznatije ekonomske škole od Smitha naovamo prihavtile su doktrinu slobodne trgovine. A slobodna trgovina znači kako odsustvo prepreka uvozu, tako i odsustvo stimulisanja izvoza.
Zato je veoma čudno što je ovo pridavanje magičnih svojstava izvozu tako uvreženo u Srbiji. Izvoz nema eksterne efekte, pa da je zbog nečega proizvodnja za izvoz vrednija od druge proizvodnje. Ista je kao i svaka druga proizvodnja. Životni standard u zemlji određen je nivoom produktivnosti -- a šta se proizvodi, da li se proizvodi za izvoz ili za domaće tržište je apsolutno irelevantno. Odlično je kada ste veliki izvoznik -- ali samo zato što to znači da ste veliki proizvođač. Izvoz je odličan kao posledica vaše produktivnosti. Ali on nije sam po sebi uzrok ili motor ekonomskog rasta. Podsticanje izvoza na račun drugih, neizvoznih sektora, je podrivanje sopstvene produktivnosti.
Merkantilizam je doktrina iz 18. veka. Kada je Adam Smith pisao svoju najvažniju knjigu (godina 1776.) i time praktično uveo ekonomiju kao posebnu disciplinu, jedan od njegovih ciljeva bio je da razmontira doktrinu merkantilizma. Pri tome Adam Smith čak nije bio ni posebno originalan -- sve što je on u toj knjizi rekao bilo je negde rečeno i ranije. Uključujući ovo o merkantilizmu koji je već tada bio na zalasku.
Doktrina merkantilizma u najkraćem kaže da je izvoz dobar i poželjan i da je akumuliranje čvrste valute u državi pravi izvor bogatstva. Suprotnost merkantilizmu, doktrina slobodne trgovine, kaže da su i izvoz i uvoz jednako dobri jer oboje samo predstavljaju dobrovoljnu razmenu; da se ključ bogatstva i prosperiteta ne krije u akumuliranju valute nego u zadovoljenju želja i proširenju izbora za potrošače; da izvoz i priliv valute koji sa njim dolazi treba tretirati kao na sredstvo a ne cilj po sebi; umesto toga, krajnji cilj je dobrobit potrošača.
U vreme merkantilizma svetska trgovina je rasla, i merkantilisti su gledali kako se iz Engleske odliva srebro i zlato, da bi zauzvrat sa bliskog i dalekog istoka stizali začini, čajevi, svila i parfemi -- tada jako luksuzna roba. I merkantilisti su razmišljali isto kao što mnogi razmišljaju danas -- "da li je vredno za ovakve stvari, do juče nepoznate i nepotrebne, gubiti čvrstu valutu? Zlato i srebro su pravi i trajni novac, svila i parfemi se potroše. Treba zaustaviti ovaj odliv vrednosti iz zemlje i okrenuti ga. Treba nam trgovinski suficit, ne deficit."
Ovo rezonovanje je primamljivo. Ono posebno ima smisla u protestantskoj i puritanskoj okolini, gde je štednja vrlina, a na potrošnju se okolina mršti. U njemu ima primesa morala štednje. Ali je ekonomski pogrešno jer individualne vrednosti prenosi u kolektivnu politiku. Otkad je ekonomija počela da kao glavnu računsku jedinicu posmatra pojedinca, a ne kolektiv, postalo je jasno da je pojedinac taj koji jedino može da odluči šta je "potrebno", šta njemu stvara vrednost, pa prema tome i šta treba kupovati a šta prodavati. Rasklapanje kolektiva na pojedince donelo je novi način razmišljanja o ekonomskim stvarima.
Danas je ekonomija u mnogo čemu daleko od prave nauke i bliža politici, ali po pitanju slobodne trgovine ekonomisti se slažu. Najpoznatiji proponent slobodne trgovine u poslednjih 30 godina je Paul Krugman, intervencionistički ekonomista i veliki levičar. I Kejns, otac savremenog intervencionizma je bio zagovornik slobodne trgovine, osim u jednom periodu kad mu to nije odgovaralo. U suštini skoro sve priznatije ekonomske škole od Smitha naovamo prihavtile su doktrinu slobodne trgovine. A slobodna trgovina znači kako odsustvo prepreka uvozu, tako i odsustvo stimulisanja izvoza.
Zato je veoma čudno što je ovo pridavanje magičnih svojstava izvozu tako uvreženo u Srbiji. Izvoz nema eksterne efekte, pa da je zbog nečega proizvodnja za izvoz vrednija od druge proizvodnje. Ista je kao i svaka druga proizvodnja. Životni standard u zemlji određen je nivoom produktivnosti -- a šta se proizvodi, da li se proizvodi za izvoz ili za domaće tržište je apsolutno irelevantno. Odlično je kada ste veliki izvoznik -- ali samo zato što to znači da ste veliki proizvođač. Izvoz je odličan kao posledica vaše produktivnosti. Ali on nije sam po sebi uzrok ili motor ekonomskog rasta. Podsticanje izvoza na račun drugih, neizvoznih sektora, je podrivanje sopstvene produktivnosti.
