Ispod je gostujući komentar Stevea Pejovicha o Obaminoj politici, inspirisan nekim natpisima u srpskoj štampi:
Obamina politička ekonomija: pogled sa jugozapada Amerike
Steve Pejovich
Informacije o politickoj situaciji u Sjedinjenim Drzavama koje čitam u srpskoj štampi imaju jedan zajednički imenitelj: za one koji šalju te izveštaje činjenice nisu od značaja. Netačna je tvrdnja levičarskih medija i Obamine administracije da je današnja kriza najveća od 1930-tih. Ekonomska situacija koju je Reagan nasledio od demokrata je bila ako ne gora onda ista kao ova danas. Još manje je tačno da je današnja ekonomska kriza dokaz da slobodno tržište ne funkcioniše i da ga treba menjati. Menjati system koji postoji zahteva alternativu koja obećava nešto bolje. Činjenica je da kroz celu ljudsku istoriju nijedna aternativa nije učinila više od slobodnog tržišta za prosečnog čoveka. Slobodno tržište nije eliminisalo siromaštvo, niti je to moguće zbog one nesretne jabuke u raju, ali ga je smanjilo u odnosu na sve druge alternative. Svi vodeći indeksi pokazuju da postoji pozitivna korelacija izmedju slobodnog tržišta i životnog standarda; tj. porast obima slobodnog tržišta u jednoj zemlji vodi boljem životu naroda te zemlje.
Iz ove činjeničko-istorijske perspektive, Obama je destruktivni predsednik jer njegova politika udaljava Sjedinjene Drzave od sistema koji su tvorci Amerike stvorili krajem 18 veka na principima federalizma, slobodnog tržišta i privatne svojine. Dajem tri razloga, bazirana na činjenicama, za ovu tvrdnju.
1. U kritičnoj debati sa Carterom, Reagan je precizirao dve alternative koje su bile pred Americkim glasacem. Jedna alternativa je bila da država nastavi kejnzijansku politiku aktivnog učestvovanja u rešavanju ekonomskih problema. Druga alternativa je bila da država prenese što više aktivnosti na slobodno tržište. Gledajući direktno u TV ekran, Reagan je rekao “jednostavno rečeno, ja želim da skinem breme države sa vaših ledja.” Pobeda na izborima 1980-te je evidencija da je narod prihvatio Reaganov poziv za vraćanje slobodnom tržištu. U medjuvremenu, levičarska inteligencija u Sjedinjenim Drzavama i Evropi dočekala je novog predsednika sa podsmehom. Kao “šta jedan poluobrazovan glumac može da zna o domaćim i medjunarodnim problemima”. Niko se nije setio činjenice da su poluobrazovani američki pioniri stvorili Americku ekonomsku mašinu koju danas doktori nauka i njihovi pitomci razgradjuju. Činjenica je da su ti ljudi stvorili državu u koju ljudi sa strane žele da udju, a iz koje oni koji u njoj zive ne žele da izadju. Činjenica je a ne mičljenje da je Reaganova politika povratka slobodnom tržištu i jako smanjenim marginalnim porezima (podvlačim: marginalnim a ne prosečnim porezima) brzo smanjila inflaciju, smanjila nezaposlenost, povećala stopu rasta i smanjila kamate. Narod je na izborima 1984-te godine nagradio politiku svog “poluobrazovanog glumca”; Reagan je pobedio u 49 od 50 drzava. Dok ovo pišem, Obama nas vraća na alternativu jake državne kontrole čije su se posledice pokazale manje efikasnim od povratka na slobodno tržište.
2. Velika je razlika u posledicama ekonomske politike koja reguliše igru unutar postojećih pravila igre, i ekonomske politike koja menja pravila igre (tj. institucije). Greške ekonomske politike je mnogo lakše ispraviti negoli greške koje proističu iz promena u pravilima igre. Bush nije bio dobar predsednik ali njegova ekonomska politika je pravila greške koje su vrlo malo uticale na pravila igre. Činjenica je a ne misljenje da je Obama otvoreno izjavio da on planira a) reformu sistema, i b) pre-raspodelu bogatstva. Obe intencije zahtevaju ograničenje slobodnog tržišta i federalizma (videti niže tačku 3 3), tj. promene u pravilima igre. Obama opravdava obe intencije sa dva usko vezana objasnjenja. Prvo, slobodno tržište je eto krahiralo i država mora da se umeša u ekonomsku igru; drugim rečima, zadnje dve-tri loše godine su važnije za ocenu posledica slobodnog tržišta nego predhodnih dvesta godina. Drugo, socijalna pravda zahteva bolju raspodelu bogatstva. Socijalna pravda je svetiteljski zvučna fraza (ko sme da bude protiv socialne pravde?!) koja krije činjenicu da ljudi koji raspodeljuju bogatstvo nisu vlasnici bogatstva koje se raspodeljuje, i koja pretvara slobodne izbore u licitaciju ukradenih dobara. Zdrastvena reforma, novi finansijski zakoni, regulacija banaka, mešanje države u privatno vlasništvo, politički pritisak na radnike da se vrate u unije, i stimulizacija preduzeca koje unije kontrolisu su nova pravila igre koja zamenjuju američku tradiciju individualizma, lične odgovornosti, ličnog odlučivanja, i slobodnog izbora rizika kulturom zavisnosti od države. Dok ovo pišem (kraj avgusta), istraživanja pokazuju da je preko 60% naroda protiv novih pravila igre, dok većina doktora nauka, njihovi pitomci i mediji favoriziraju Obaminu politiku.
3. Tvorci (The Framers) Amerike su stvorili državu koja se u mnogome razlikuje od Evrope. Amerika nije demokratija. Amerika je savez suverenih drzava koje su prenele deo, i ne više nego deo, svog suvereniteta na centralnu vladu. James Madison, jedan od autora našeg Ustava piše u The Federalist No 45: “Prava koji Ustav daje centralnoj vladi su ograničena i tačno definisana, dok su prava suverenih drzava velika i neograničena.” Ustavni amandmen broj 10 je ozakonio taj odnos izmedju centralne vlade i drzava. Obe intencije Obamine administracije, reforma pravila igre i preraspodela bogatstva, zahtevaju prekršaj ustavnog odnosa izmedju centralne vlade i država, koji se Obama zakleo da poštuje i brani. Do avgusta ove godine, guverneri skoro 30 država su prihvatili inicijativu guvernera Texas-a i podneli žalbe sudovima za Obamine prekršaje Ustava. Za godinu ili dve ove tužbe će stići do Vrhovnog suda. U medjuvremenu, najveci “think tank” u Texasu je vec dobio nekoliko miliona dolara za svoj novi research projekat odbrane 10-og amandmena.
Da zaključim, u američkoj tradiciji država je jastreb, koji je, kao i svi predatori, potreban ali koga pravila igre moraju da ukrote. U socijalnoj-demokratskoj Evropi, čije institucije Obama zeli da prenese u Ameriku, drzava je kljucan partner u ekoomskoj igri. Vazno je reci da su pravila igre u oba regiona rezultat slobodnog izbora glasaca. Medjutim, isto tako je važno reći da posledice nisu iste. Činjenice su da je od početka 19-og veka, Amerika, sa svojim pravilima igre, bila utočište ljudi koji su bežali od pravila igre iz Evrope a ne vice-versa; da je Amerika branila Evropu od raznih diktatora i ideologija, a ne vice-versa; i da je Amerika a ne Evropa hranila skoro ceo svet. Kao i na izborima 1980-te, pitanje pred američkim glasačem ovog novembra je kome se carstvu privoleti.
Svetozar Pejovich
Professor Emeritus, texas A&M University
Professor, University of Donja Gorica, Montenegro
