Ekonomija Zemunskog klana

Priča se o oduzimanju imovine, ali nije uopšte sigurno koliko imaju para. U Freakonomics (koju su na srpski nesrećno preveli sa Otkačena ekonomija, umesto Frikonomija), Stiv Levit je pokazao zašto dileri droge još uvek žive sa roditeljima. U papirima dilerskih gangova kojih se nekako dokopao, vidi se da je raspodela veoma neravnomerna. Ubedljivo najveći deo plena ide šefu i nekolicini vodećih u gangu, dok obični dileri rade jako opasan posao za manje para nego što bi dobijali kad bi radili u McDonaldsu. Teško je objasniti zašto je to tako, osim što možda svi ostali ostaju u gangu zbog nade da će vremenom napredovati i na kraju doći do vrha.

Kod Zemunaca mi je uvek bilo sumnjivo zašto su svi učestvovali u oružanim akcijama, čak i Kum, koji je navodno bio broj 2. Ako je Levit u pravu, sasvim je moguće da je Šiptar uzimao 90%, nešto od toga davao političarima, dok su veoma mali ostatak delili svi ostali. Što znači da sada nemaju praktično ništa.

Dug put od marže do monopola

Ima li merenje marže smisla? Ako je marža u Srbiji veća nego u drugim zemljama, to može da znači:

- da su ukupni porezi veći
- da su doprinosi veći
- da je poslovanje u zemlji skuplje zbog troškova regulacije, neuređenih institucija, nedostatka infrastrukture, itd.
- i konačno, da je profit koji ostane po isplati svih ovih troškova veći.

Ako je profit veći, to može biti:
- zato što je ulaganje u Srbiji rizičnije, što znači da je normalno očekivati veći profit
- zato što je konkurencija nekako ograničena.

Samo u poslednjem slučaju se može govoriti o monopolizaciji tržišta. U tom slučaju treba videti šta sprečava konkurenciju.

Car je rođen!

Tvrdi Time magazin dodeljujući laskavu i prilično kontraverznu titulu čoveka godine Vladimiru (Volođi) Putinu. Cane bi dodao i rođen loš. Svakome ko prati TR je jasno da ovde nemamo previše poštovanja za lik i delo predsednika Rusije. Ali otkuda poštovanje u Time magazinu?

Nagrada Ličnost godine ovog časopisa, kažu, ne predstavlja priznanje za pozitivno ostvarenje godine. Potvrda ove činjenice je i društvo prethodnih ličnosti godine u kojem su, između ostalih, Hitler i Staljin. Drugim rečima, tvrde da nije u pitanju kontest popularnosti, mada je teško osporiti uticaj na popularnost koju ovakva nagrada sa sobom nosi. Putin nije dobio nagradu zbog izgradnje demokratije već zbog uzdizanja nove (stare) supersile. Zbog ekonomskog uređenja zemlje i zbog rastućeg značaja koji Kremlj ima u međunarodnoj politici.

Time je izuzetno obazriv da u pratećem tekstu skrene pažnju na sve mane predsednika Rusije. Posebno se osvrću na smanjenje političkih sloboda poput ubistva novinara i hapšenja političkih protivnika. Time čak prepričava i popularan vic u Rusiji da bi dočarao očigledne Putinove mane. Vladimir Putin, kome se u snu ukazao Staljin, pita bivšeg predsednika za savet u vođenju zemlje. Staljin ga posavetuje da pobije sve demokrate i da okreči zidove Kremlja u plavo. Putin se zamislio pa pita "Zašto u plavo?" Staljin mu smejući se odgovara "Znao sam da nećeš da me pitaš za prvi deo."

Sa druge strane teško je osporiti Putinu da je u proteklih osam godina povratio međunarodni uticaj Rusije pa čak i poboljšao ekonomsku situaciju u zemlji. Da li je za to odgovorna isključivo veća cena sirovina na svetskom tržištu je manje bitno, ono što je važno je da je Rusija sada u boljem stanju nego što je bila kada je Putin došao na vlast. Ekonomski liberali često pominju priču o ekonomskim i političkim slobodama, odnosno kako ekonomske slobode vode političkim. Jedna od mojih omiljenih anegdota je da je ruska tranzicija neuspešna upravo zbog toga što je bilo više glasnosti od perestrojke. Odnosno, odmah su date velike političke slobode koje se pomalo i krive za ekonomske neuspehe tranzicije u Rusiji. Pravi recept je navodno prvo uvesti ekonomske slobode pa zatim lagano davati građanima i one politčke. Često su nam puna usta upseha Singapura, Hong Konga pa i Kine koje slede ovaj recept.

Meni se čini da Putin možda radi nešto slično. Guši političke slobode mnogo više nego što guši ekonosmke. Ne zaboravljam Hodrakovskog, ali generalno Putin ima mnogo veći negativan uticaj na politčare nego što ima na privrednike, sa izuzetkom par najbogatijih ljudi. Uveo je i neke dosta liberalne ekonomske mere kao što je flat tax na primer. Moja poenta je da Putin svakako zaslužuje kritiku ali u onoj meri u kojoj to zaslužuju i Singapur i Kina. Ja ne bih voleo da živim u zemlji u kojoj su ekonomske slobode pretpostavljene političkim. Sloboda da uvozim žvake mi nije važnija od slobode govora.

Putin je negativna ličnost godine. Mada, ako pogledate da su trci bili i Al Gore i Hu Đintao shvatićete da je moglo da bude i gore. Krivo mi je što tu nagradu ove godine nisu dobili monasi iz Burme koji su takođe bili u trci.

Time se još osvrće na činjenicu da Putinu nije dosta vlasti i nudi još jedan vic: Putin i Medvedev idu na ručak i Putin naručuje stejk. Kelner kaže "Odlično, a šta ćemo sa povrćem?" Putin odgovara "I povrće će stejk."

Orijentalista

Ovo je moj izbor za knjigu godine, ustvari moja omiljena knjiga godine, jer je objavljena 2005.

Nacionalni roman Azerbejdžana je Ali i Nino, Kurbana Saida. Jedini problem je bio što niko nije sa sigurnošću znao ko je Kurban Said - pseudonim koji stoji iza ukupno dve objavljene knjige. Azerbejdžanci misle da je to jedan domaći pisac, a u nacističkim arhivima (jer je knjiga prvo objavljena u Nemačkoj) piše da je to jedna nemačka baronesa.

Pisac Orijentalista Tom Reiss posle 70 godina razotkriva ovu misteriju. Neočekivano, Kurban Said je neko ko je u Evropi bio poznat kao Esad Bej, a rođen je u Azerbejdžanu kao Lev Nusimbaum.

Da stvar bude zanimljivija, Esad Bej je tokom 1930-ih bio poznati pisac političko-istorijskih knjiga na nemačkom. Objavljivao je istorije i biografije kao Esad Bej, i što sada saznajemo, dva romana kao Kurban Said. Onda je nekako pao u zaborav, ali Tom Reiss ga ponovo otkriva i pronalazi na naslovnim stranicama američkih i evropskih novina iz tog vremena.

Najvažnije, sama biografija je neverovatna. Rođen u porodici naftnih magnata, Lev je kao dečak morao da pobegne iz Bakua po dolasku Oktobarske revolucije. Posle neverovtanog putešestvija po bliskom istoku o kojem morate sami da čitete, dolazi u Evropu i nekako završava u Nemačkoj. Tamo prihvatanjem islama i uzimanjem imena Esad Bej, uspeva da kao Jevrejin za vreme nacista bude deo establišmenta u Berlinu! Nekako mu se dešavalo da bude deo najvećih istorijskih događaja: kao dečak je poznavao Staljina (dok je Staljin živeo u Bakuu, jer je Levova majka bila revolucionar), a kasnije kad je već bio literarna zvezda i Musolinija. Reiss nalazi i pismo u kojem Lav Trocki pita "Ko je taj Esad Bej?"

Što ga približava nama, mrzeo je i komuniste i naciste, a na jednom mestu Reiss kaže da je u današnjoj terminologiji, verovatno bio libertarijanac. Ovde je sajt knjige. Video sam izdanje na srpskom u Platou. Čitao sam je u februaru ili martu, tako da ovo nije trenutna impresija nego definitivan izbor za ovu godinu.