Pages

17 September 2014

Poreski klin na tržištu rada

Dve stvari me inspirišu za pisanje ovog posta. Prethodni post koji je napisao Slaviša o tome da su plate u jednoj zemlji pre svega funkcija produktivnosti radnika. Druga inspiracija je Global Competitiveness Index.

U potpunosti se slažem da je osnovni razlog niskih plata nizak nivo produktivnosti radnika. Tačnije rečeno, ljudski kapital (znanja, veštine i kvaliteti u radu koje donosi sam radnik) u kombinaciji sa kapitalnom opremljenošću rada (kakva i kolika oruđa koristi u radu) daju loš proizvod - malo kaputa po šnajderu, tona kukurzua po čovek-satu ili mala dodata vrednost u automobilskoj industriji po radniku.

Ulica je dvosmera. Kada su ljudi neproduktivni, onda su oni jeftiniji za zapošljavanje pa je i miks relativnog odnosa kapitala i rada drugačiji. U prevodu, ako je radnik jeftin jer je neproduktivan (ne ume da koristi sofisticirane robote) onda ih zaposliš više i rade više manualnog posla.

Dakle relativna cena rada zaista zavisi dominantno od produktivnosti, međutim na tu relativnu cenu veoma značajno utiču i porezi. Porezi i doprinosi na platu radnika u Srbiji su veoma veliki (odokativno na 100 RSD koje radnik primi, država inkasira 65 RSD). E upravo taj odnos, koji se kreće između 65% i 70% je poreski klin, odnosno razlika između neto primanja i bruto troška. Rad u Srbiji možda jeste jeftin zbog niske produktivnosti, ali je relativno skup zbog visokih poreza. Ista priča je i u Crnoj Gori koja je nasledila poreski sistem.

Država može da utiče na visino plata u privredi. Sprovođenjem tržišnih reformi o kojima se toliko pisalo, može da poveća predvidljivost poslovanja, otvori perspektive za nove biznise, smanji finansijski i ekonomski rizik zemlje, sudstvo i administracija da budu efikasniji itd. Možemo da sutra. A drugi način je da se smanje porezi na platu, bez substitucije drugim porezima. Prosto da se smanji poresko optrećenje dohotka. Takođe ovo bi oborilo i nezaposlenost. Eto, to je prava tema za novinare - kako da se pokrenu protržišne reforme i smanje porezi, ako ih zanima kada će ljudima biti bolje?

50% + tvoj glas

Referendumi su u Srbiji po pravilu bili zaklanjanje političkih elita iza naroda koji treba da aminuje odluke koje su vrlo problematične. Ako se setimo kako je Srbija uz guslanje ušla u rat sa manje-više celim svetom 1999. godine, a za to dobila zaklon u referendumu 1998. godine ili kako je važeći ustav de fakto oktroisan jer nikada nije ni dobio podršku naroda, iskustva Srbije su gorka. Da ne pričamo o referendumima koje je organizovao Milošević u prvim godinama svoje vladavine. U uslovima kada smo uspeli da demokratiju pretvorimo u sprdnju, baš kao i vladavinu prava, referendum bilo koje vrste u Srbiji bio bi bespredmetan, štagod da je tema izjašnjavanja svekolikog glasačkog tela. S druge strane to funkcioniše lepo u Švajcarkoj, u nekim drugim demokratskim i slobodnim zemljama gotovo da ne postoji Dakle, iskustva su različita.

U svakom slučaju, referendum se organizuje kada treba doneti neku izuzetno bitnu odluku (osim ako niste Švajcarac) koja menja društveni ugovor. Pitanje koje je tema ovog posta je šta da se radi kada je društvo raspolućeno, to jest kada bi jedna polovina, baš ono što druga neće. Da li ima smisla da (a Škotska me je inspirisala) hiljadu glasova više za nezavisnost pogazi želju onih koji žele da Škotska bude deo UK. Ili obrnuto, potpuno je nebitno. Da li je 56% Crnogoraca pogazilo želju onih 44% 2006. godine (na stranu da je odvajanje od Srbije očigledno proveren recept za uspeh, ali to je teza koja je postala trivijalno očigledna). Ili kada je reč o složenim državama, da li je volja 65% birača u BiH 1992. godine i gaženje volje 35% birača donelo rešenje. I tako dalje, imate primer Kvebeka koji će sigurno za par decenija na izjašnjavanje, a red onih koji čekaju je dugačak.

Kada referendum menja društveni ugovor, a to je vrlo često slučaj, 50%+1 je najbolji način da do novog ugovora ne dođe. Referendumska izjašnjavanja o društvenom ugovoru imaju smisla jedino ako kvalifikovana većina da svoju saglasnost. Ako nje nema referendum treba da vodi isključivo izmeni postojećeg ugovora na način da se više uvaže interesi strane koja inicira novi ugovor. Da Škotska nije u demokratskoj i slobodnoj državi  i da sama nije demokratska i civilizovana, odvajanje ili ostanak za nekoliko hiljada glasova bi bili loš put. Uz marginu koja postoji, jedini normalan put je da dobije još veća ovlašćenja, a kada se recimo 2/3 izjasni za nezavisnost da ide svojim putem. Isto važi za sve teritorije/savezne države koje bi da se odvoje bez kvalifikovane većine. Jednostavno, život najčešće nije binaran. Za već pomenuti referendum u CG je dobro što je uzeta kakva-takva malo kvalifikovanija većina, uz već pomenuti provereni dobitni tiket. Čak je i za vladu poželjno da ima većinu koja nije par poslanika, a kamoli za pitanje društvenog ugovora.

Zašto su plate male

Danas postavlja ključno pitanje: kako rešiti problem niskih zarada?

Za početak rešavanja tog problema treba shvatiti samo jednu prostu stvar: plate u jednoj zemlji su funkcija prosečne produktivnosti. Nema snažnije korelacije u ekonomiji od one između produktivnosti i plata. I nikakvim političkim merama, nikakvim dekretima i zakonima o minimalnoj ceni rada se plate ne mogu povećati. Mogu se povećati jedino povećanjem produktivnosti.

Na produktivnost sa svoje strane utiče mnogo stvari. Produktivnost je proizvod po radniku ili radnom satu, to je merilo koliko efikasno radite stvari, koliku vrednost firme u zemlji proizvode. Produktivnost raste usled konkurencije, a konkurencija je veća tamo gde je okruženje povoljnije za ulaganje, gde se pravda deli brzo i nepristrasno, gde poreznici ne otimaju preveliki deo kolača. To su recepti za veće plate.

Bavljenje platama samim po sebi, kao što to sindikati rade, je tretiranje simptoma. Plate su posledica, produktivnost je uzrok. Ako hoćete veće plate, razmišljajte kako povećati prosečnu produktivnost u zemlji.