A zašto je Telenor državni?

Pitanje ovog tipa se često čuje kad se govori o nekoj privatizaciji, a sada o prodaji Telekoma. Na argument da država nije dobar vlasnik kompanija, uvek se nađe neko ko vam citira izuzetak i kaže: aha, a kako može Norveška da ima Telenor?

Ovo je jako površan i tanak argument jer svodi se na navođenje jednog jedinog izuzetka; ali je jednostavan i zvuči efektivno. Ne navode se proseci, tendencije i kauzalne veze, već se ukazuje na nešto vidljivo i opipljivo.

Strpljiv odgovor bi glasio nekako ovako. Vidite, u ekonomiji i politici postoje mnogi izuzeci. Neke državne kompanije dobro funkcionišu. One teže da budu iz zemalja sa visokim nivoom političke kulture, transparentnosti i moralne odgovornosti. Ali čak i u takvim zemljama privatni sektor u proseku bolje funkcioniše od državog. Na svaki Telenor u državnom vlasništvu možete naći na stotine uspešnih kompanija -- Apple, Amazon, Google, Exxon, VW, Verizon, Vodafone, DHL, Ikea, Nordeus -- u privatnom vlasništvu.  Kako onda citiranje jedne uspešne državne firme dokazuje bilo šta? To što je nešto moguće ne znači i da je verovatno.

Ali ne znam koliko je ovakav odgovor efektivan.  Možda je bolje na svaki "A Telenor?" samo odgovarati sa "A Google?" "A Apple?"

Pitanje penzija

Čini mi se da tržišni ekonomisti i liberali uopšte po automatizmu imaju blagonakloni stav prema merama štednje kao što je najavljeno smanjenje penzija. Penzije su deo državne potrošnje, PIO fond je u deficitu, sistem je neodrživ i sve to upućuje na štednju.

Međutim, nije izvesno da bi liberali takve mere uvek trebalo da podrže. Penzije se isplaćuju iz tekućih prihoda, ali su isto tako sadašnji penzioneri tokom svog radnog veka plaćali penziju nekom drugom. Da li su uplaćivali manje ili više od onoga što sada dobijaju niko živ ne može da izračuna. Takve računice su problematične i u zemljama jasnih sistema i stabilnih valuta, a u Srbiji sa nekoliko različitih valuta i inflacionih epozoda, sa fiktivnim radnim mestima od samoupravljanja do danas (na koja se ipak dolazilo i radilo), niko nema predstavu kako bi ta računica mogla da izgleda. A na kraju i nije previše bitno kako izgleda, sistem je pay-as-you-go i u njemu garancija da ćete uplaćene doprinose dobiti nazad u nekom definisanom iznosu nikad nije ni bilo.

Zato smanjenje penzija nije uvek unapred opravdano, niti je uticaj penzijskih rezova na smanjenje budžetskog deficita dovoljan argument po pitanju pravednosti. Umesto toga, sve što znamo je da je ceo PAYG sistem duboko nepravedan. Doprinosi se uplaćuju na gomilu, da bi posle neka vlada, u zavisnosti od izbornih koalicija, svakih par godina proizvoljno odlučivala koliko vam prethodno zarađene penzije sleduje.

Privatizacija penzionog sistema nije samo pitanje održivosti sistema već donosi i depolitizaciju penzija. U sistemu privatnih fondova uplaćujete i kasnije vučete ono što je vaše. Da li su penzije manje ili veće prestaje da bude političko pitanje i prestaje da bude nadležnost vlada. Raspodela se vrši po načelu vlasničkih prava, ne po načelu političke oportunosti, interesa ili milosrđa.