Čemu to?

Poslednjih meseci pratim muke nekih solidno pametnih ljudi koji bi da prave neke pare u sopstvenoj režiji ili da budu menadžeri. Upisali su oni MA i slične poslediplomske studije ekonomije jerbo im kod nas trebaju akademska zvanja kada pišu CVs i tu i tamo pokušavaju da se pozicioniraju i namaknu neki ugovor. I njima uporno pričaju na različitim fakultetima da oni moraju da se drže akademskih standarda, da pišu akademski, da uče različite stvari, koje će im u životu doneti samo negativnu vrednost - valja to zaboraviti. Iskren da budem i moje studije na EF u Kamerničkoj su mi uglavnom pokazale da mogu biti uporan kao magarac, da imam određenu dozu mazohizma i da od svega toga što sam tamo pročitao i naučio mogu 80% odmah da zaboravim da mi ne kvari poces razmšljanja & delanja. A onih 20% je uglavnom slabo utrživo. Kada pogledam šta donosi novac, a to je jedino što ima smisla, jer je zarada upravo odraz percepcije društva o nečijoj korisnosti, to uglavnom nije stiglo s EF. To je pod uslovom da hoćete da se bavite ičim što liči na biznis. Ako hoćete da se bavite prodajom onoga što su vam već prodali gistro za utrživo znanje, onda ima nekog smisla, doduše perverznog. Prvi pravi pomak u mom utrživom znanju nastao je kada nije bilo državnog strukturiranja akademskog programa, jer iako ne dobih priznatu titulu na jednim poslediplomskim studijama, tamo sam više naučio nego na celom EF.

Kopka me besmisao naših akademskih studija ekonomije i sličnih oblasti već duže, a i dosta ozbiljni ljudi koji se bave preduzetništvom kao praksom, a ne teorijom alhemije se drže iste logike - to je čist gubitak vremena. U ovom trenutku, mnogo bolja znanja se dobijaju na specijalizovanim kursevima od kojih su neki od 5-6, dana, neki malo duži, ali nijedan ne prelazi muku kroz koje prođe student EF koji uči neki od tamošnjih mastodontsko-pompeznih velikih ništa. Ako se ima sreće pa se ceo proces takvog učenja odvija uz realnu praksu, jedna godina rada sa tri-četiri krusa vredi koliko i ceo EF od Kameničke, potpisujem. Naravno, ako niste ludi da odete negde gde vam kao glavni kvalitet onoga što ćete učiti najavljuju, ekipu iz... pogađate. I da budem potpuno precizan i godina prakse kao konobara vredi više nekom ko hoće da traži posao ili započne svoj nego sabrana Ekonomika preduzeća, Ekonomsko-matematički modeli i Ekonomika saobraćaja i još dosta kandidata.

Zamislimo, recimo, menadžera koji nikada u svojoj praksi neće imati potrebu da strukturira problem na način koji mu nameće standard za završni rad na MA ili neki od radova u video igrici Bolonja, gde skupljate bodove, potpise, srca i zvezdice. Čemu onda da ga neko tera u hipoteze, metodologiju naučnog rada, izvore verifikacije, hardvarski sistem citiranja, literarni pregled i slične stvari koje toj neodređenoj nauci daju privid naučnosti, umesto da se ljudi tu uče kako da rešavaju probleme koje život nosi, a ne da se isti proglašavaju banalnim. Kao nikada do sada čini mi se tačna teza da je visoko školstvo, barem u ekonomiji, jedan običan dinosaur, koji doduše može i snažno da ugrize gde treba zbog puste inercije.

Stoga i visoko školstvo koje se bavi onim što se zove menadžment i slične srodne oblasti uopšte ne bi trebalo da bude strukturirano na današnji način. Neki od načina koji bi bili interesantni je da se svaki modul posebno plaća, odnosno da nema fiksne školarine i core predmeta i zahteva da onaj ko hoće da uči druge mora proći kroz dril kvazi-nauke. Moja je pretpostavka da bi tu nestalo 80% sadašnjih programa, 20% se pretvorilo u nešto pametnije, razmišljanje potisnulo reprodukciju, a veštine teoriju zbog teorije.

I za kraj, ako se status quo održava jer je to lep izvor za ukorenjene interese, hajde da ti ukorenjeni onteresi dobijau direktno iz poreza dva puta više, ali da ništa ne rade. I to bukvalno, baš ništa. I tada će racio korist zbog prestanka sistematskog deevultivnog inženjeringa mozgova mladih ljudi / trošak poreskih davanja biti dosta velik broj.

Pa šta onda?

Da se razumemo, meni je ostalo u srcu "Zvezda, Srbija, nikad Jugoslavija" i slične epizode kada je moj omiljeni klub ponešto vredeo. Ali posle KKCZ, sada me je iznervirao potpuno irelevantni plivački klub koji dobija prostor u medijima, doduše dosta malen da se žali kako će da ih izbace sa bazena ako ne plate dugove. A šta treba da drugo da urade, mogu li ja malo da plivam za dž ili da probam još da namaknem neke pare od škole plivanja za decu? Dakle, katanac i manje patetike, ne znate da radite svoj posao. Možete da radite u letnjoj sezoni na Adi, tamo je dosta povoljnije.

Kontradiktorni kurs

To je režim deviznog kursa dinara i ovom prilikom ga uvodim u teoriju.

Razumem da ne mora svako da bude za fiksni kurs. I za plivajući, čak i u ovoj ekonomiji, ima nekih argumenata. Ali u Srbiji je na snazi jako čudan konsenzus, od javnosti preko političara do ekonomista, da svi hoće plivajući kurs koji ne pliva. To već ne razumem.

"Isti ljudi već dvadeset godina"

Često se čuje ta fraza, da se u srpskoj politici isti ljudi smenjuju već dvadeset godina. Meni se učinilo da to uopšte nije tačno, pa me nije mrzelo da proverim.

Recimo, da li je iko čuo za Borisa Tadića pre dvadeset godina? Čak i pre deset godina, kada je bio ministar za telekomunikacije, pretpostavljam da velika većina građana Srbije nije imala pojma ko je on. Ima još mnogo ljudi koji su do pre deset godina bili manje-više nepoznati. Recimo, Vuk Jeremić, ili, možda paradoksalno, Jovan Krkobabić.

Ali, da ne idemo tako po imenima, nećemo nigde stići. Predlažem jedan sistematičniji pristup - hajde da pogledamo sve današnje ministre, tome dodamo predsednika države, predsednika skupštine, gradonačelnika Beograda, predsednika vojvođanske vlade, predsednike svih poslaničkih grupa, i da vidimo koliko njih su bili "iole relevantni politički faktori" pre dvadeset, pre petnaest, pre deset godina i pre pet godina. Evo tabele, u kojoj sam stavio broj 1 ako je neko bio u bilo kom smislu "nacionalno prepoznatljiv" u određenom trenutku (izvinjavam se na mešavini ćirilice i latinice u tabeli, nemam na ovom kompjuteru konvertor):

Unapred da kažem da su ocene potpuno subjektivne, zasnovane na mom sećanju. Sasvim je moguće da sam negde pogrešio (recimo, nisam uopšte siguran da je 1997. godine iko čuo za Mrkonjića, ili da je 1992. godine Tomislav Nikolić bio "poznat") i takvih propusta sigurno ima. Ali, takvi sitniji propusti ne mogu da promene glavni nalaz - da je dobar deo današnje političke elite prilično "nov" na političkoj sceni - pogledajte poslednji red u kojem sam naveo zbir po godinama.

Dakle, zaključio bih da to što su nam se mnogi od njih smučili nije zato što su u politici mnogo dugo vremena, već da su u relativno kratkom vremenskom periodu uspeli da, uz velike napore, izazovu veoma veliki osećaj mučnine.