Mali ogled o istoriji životnog standarda u Srbiji

Opet nam je standard u vreme Broza tema u medijima. Ja sam već pisao o tome, ali mi sada padaju na pamet neki argumenti koje ranije nisam razvijao.

Recimo, industrijska proizvodnja. To što je ona i dalje na nivou 1970-ih nam ne govori samo da smo mi negde zaostali u razvoju, već nam govori da je Srbija proizvodila nešto što su:
a. Domaći građani i domaće firme morali da kupuju jer nisu imali izbora
b. Prodavali na velikom gladnom tržištu SEV gde su mogli da uvaljaju svakojako smeće bez većih problema.
Dakle, to što smo 1970-ih, recimo, proizvodili ovo ili ono je relativna stvar. Izgrađenu su giganti koji su uglavnom pravili gubitke, a imali su jak netržišni vetar u leđa. Problem je što nisu na vreme prodati i restrukturirani nego je 13 godina pod Miloševićem većinu od njih učinilo potpunim zombijima. A svet se promenio i SEV nikada neće biti region gde žive robovi koji su srećni kada jedan dan kupe levu, a drugi dan desnu cipelu. I braća nesvrstani su razvila ukus za dobru robu u međuvremenu. A bogami i u Srbiji ima entuzijazma da se kupuju samo domaće stvari koje daju vrednost za novac.
Drugo je pitanje, dobro ako je privreda pravila gubitke, kako to da se izgradilo ovo ili ono i odakle nam pare da to finansiramo. Ja sam već ukazivao na:
a. SAD su dale ogromnu bespovratnu pomoć i izgradile JNA.
b. Dosta pogona je po političkim linijama investirano u SFRJ (na primer Golf u Vogošći i sl.)
c. SFRJ se zadužila oko 20 milijardi dolara, što je u današnjem novcu ekvivalent od preko 100 milijardi dolara, ako ne i više.
A ima još jedan bitan izvor. Naime, klasična piramidalna shema penzija zvana pay-as-you-go je dovodila do toga da uslovima kada nije bilo mnogo korisnika veliki deo novca može da se "investira", a da penzije budu solidno visoke. To je bio ogroman keš koji je mogao svašta da zakrpi. I to je trajalo dok nismo došli gde jesmo.
Dakle, niti danas imamo mogućnost da se još zadužimo, niti država može da preusmerava pare koje idu u "penzioni fond", niti smo ikome bitni na celom svetu da nam nešto veliko da na lepe muljatorske oči, niti iko hoće da kupuje svakojako smeće, dakle možda je i nekome tada bilo lepo, ali ta lepota je proizvela mnogo ružnih stvari danas.
Stoga je plitkoumno uopšte porediti standard dva vrmena, jer danas se i manje zadužujemo nego tada, niko nam ne pirka tajfunče u leđa, nemamo kravu muzaru čija će muža da se obija o glavu generacijama koje dolaze, a ljudi danas vole da nešto dobiju za svoj novac.
Sve u svemu da je taj sistem kojega se mnogi nostalgično prisećaju preživeo i da narodi SFRJ ne bi o tom hipotetičkom slučaju želeli da namire svoje račune proizvodima JNA, takva zemlja bi danas bila svetska parija. Bila bi izopštena u svakom pogledu, sve fabrike koje su propale bi propale i u tom slučaju, čak i da nam ne uvedu ekonomske sankcije zbog kršenja ljudskih prava, svi računi koji su nam danas došli na naplatu došli bi kogod da vodi zemlju. Ja ne kažem da u poslednjih deset godina nije urađeno premalo i da se pomalo kraduckalo, ali u poređenju sa sprcavanjem novca koje se dešavalo u vreme srećne geopolitike, sadašnje vlasti se ponašaju skoro kao švapska domaćica.

Šoškić v. Friedman

Koliko je stručnosti potrebno da bi se upravljalo centralnom bankom? Guverner Šoškić kaže da za tako nešto treba mnogo dobro plaćenih stručnjaka.

Ali najveći stručnjak u ovoj oblasti od svih, Milton Friedman, mislio je -- vrlo malo. Čovek koji je centralno bankarstvo razumeo bolje nego iko ikada, govorio je da mu uopšte nije jasno šta svi ti ljudi zaposleni po centralnim bankama rade. Monetarna politika je sama po sebi jednostavna stvar, toliko jednostavna da ne mora ni da postoji.

Razlog je, po Friedmanu, što monetarna politika ne može da pomogne ekonomiji, već može samo da svojim ekcesima odmogne. Najbolje je ukinuti centralnu banku i njen monopol na novac, a ako je to politički nemoguće, ako se već insistira na monopolskom novcu i postojanju državne centralne banke, onda njenu moć treba ograničiti striktnim pravilima.

Jedno takvo pravilo bi bilo da nema štampanja novca, da se monetarna baza ili neka druga definicija novčane mase ima držati konstantnom. Drugo moguće pravilo je da, ako političari baš neće deflaciju koju bi konstantna novčana masa donela, novčanoj masi dozvoli da raste ali ne po volji centralne banke nego po unapred određenoj konstantnoj stopi. A u zemlji maloj kao Srbija, siguran sam da bi Friedman rekao ovo, dobro pravilo bi bilo emitovanje i povlačenje domaćeg novca isključivo automatski, po osnovu priliva i odliva deviza iz zemlje -- pravilo poznato i kao fiksni kurs.

Postoje i druga alternativna, teorijski predložena ili praktično isprobana pravila, ali sva postoje iz istog razloga -- monetarna politika je suviše ozbiljna stvar da bi se prepustila stručnjacima. Bolja je kada je vođena jednostavnim bezličnim pravilom nego arbitrarnim odlukama stručnjaka. A kad je tako, ne samo da stručnjaci nisu potrebni, nego je Friedman predlagao da se centralna banka zameni kompjuterskim programom koji će neko od pravila ograničenog emitovanja novca sprovoditi automatski.

Bolji su rezultati, a i jeftinije je.