Pages

06 June 2007

Kejnzijanizam i diktatura u online igricama

Ne znam da li je iko od vas čuo za Hattrick, online simulaciju fudbala u kojoj vodite tim imaginarnih igrača koje kupujete i prodajete na aukcijama, trenirate ih, postavljate taktiku i igrate 2 meča nedeljno. Igra je veoma zanimljiva, ima nas oko 6.000 aktivnih igrača iz Srbije i skoro milion u svetu.

Problem (navodno) je što je ekonomija u Hattrick svetu u depresiji. Na forumima se igrači žale kako su cene igrača niže nego ikada i kako se "više ne isplati trenirati igrače". Naravno, neki zahtevaju da se "upumpa" novac u ekonomiju, tako što će game masteri ("država") svima dati određeni iznos novca. Drugi zahtev je da se obore kamatne stope kako bi se smanjila štednja.

"Država" za sada ćuti. Koliko vidim, vode dobru ekonomsku politiku i mislim da neće popustiti pred pritiscima naroda. Na kraju krajeva, radi se o čistoj diktaturi, gde se narod ništa ne pita. Odluka se donosi u uskom krugu ljudi, negde u Švedskoj - tipični otuđeni centar moći. Možda to i nije tako loše.

Crveno zlato

Kako su u Srbiji izgleda poznate maline. Za sada se malinari oko cene svađaju samo sa prerađivačima, ali nije nemoguće da do kraja leta poreski obveznici dobiju račun i možda agenciju. Ipak se radi o strateškom proizvodu.

Interesantno je kako malinari računaju cenu. Nas proizvodnja košta 67 dinara i na to, kao što je običaj u svetu, dodamo još 33% profita. Na stranu kako to rade malinari u svetu ali možda ima više smisla videti koliko tržište plaća pa onda razmisliti da li treba proizvoditi maline ili ne, umesto da svake godine glume Kalimera.

Plate u NGO sektoru, ili mešanje baba i žaba

Jučerašnji Blic piše o sektoru sa najvišom prosečnom platom u zemlji (74.481 dinar) - nevladine organizacije, odnosno "organizacije na bazi učlanjenja".

Saradnik IZIT-a, Saša Đogović, kaže: "Plate tih organizacija koje posluju na bazi učlanjenja nisu bile rezultat poslovanja već su se oslanjale na donacije, ali i isisavanje novca iz privrede“.

Ovo jeste u određenim slučajevima tačno, zato što često u Srbiji učlanjenje nije dobrovoljno. Da je Privredna komora Srbije dobrovoljno udruženje niko se ne bi bunio protiv visokih plata. Ovako, oni su skoro državna institucija, jer se finansiraju iz kvazi poreza i njihova potrošnja bi vrlo lako mogla da se svrsta i u javnu potrošnju. Samim tim bi i na njihove plate mogla da se primenjuju pravila koja važe za plate u državnom sektoru. Isto važi i za političke stranke, koje se finansiraju iz budžeta.

Međutim, neka udruženja su potpuno dobrovoljna (recimo, Udruženje proizvođača cementa, ili Foreign Investors Council), tako da plate zaposlenih ne treba bilo koga da brinu (osim one koji plaćaju članarinu). Takođe, dobar deo nevladinog sektora suštinski radi na tržištu, pa se ni na njih ne odnosi izneta ocena, da "plate nisu rezultat poslovanja".

Jednostavno, nisu sva udruženja ista.

Kad pada, pljušti

Guverner Jelašić je dao par odličnih izjava Glasu. Guverner traži smanjenje javne potrošnje i privatizaciju javnih preduzeća jer upravo ova preduzeća i njihovi monopoli utiču na rast inflacije. Takođe kritikuje stručnjake koji se sezonski zalažu za tržište, a bune se protiv plivajućeg kurs jer je promena izvršena naglo. Valjda je prvo stručna komisija trebala da uradi strategiju i akcioni plan.

Zakačio je i profesore ekonomskog fakulteta (u Čovićevom stilu ne navodi imena jer izgleda nije dobar trenutak) koji kritikuju povlačenje novca iz opticaja radi održavanja stabilnosti dinara. Navodi da u Srbiji 230,000 ljudi prima platu preko budžeta, i da će se ta stavka videti posebno u budžetu. To je za mene nova informacija.

Jedino mu zameram što pozitivno priča o Nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita, koja osim što rizikuje pare građana Srbije vrši redistribuciju sredstava od siromašnih ka bogatima. Ipak, ovo je dobar dan za Jelašića.

Još jedna dobra vest, Đelić najavljuje smanjenje poreza na kapitalnu dobit do kraja godine. Držimo ga za reč.