Analiza poreske incidence je traženje odgovora na pitanje "Ko snosi trošak poreza?" Ekonomistima je ovo pitanje uglavnom mnogo važnije od trivijalnog pitanja "Ko plaća porez?" Zašto?
To je verovatno najočiglednije kod akcize za gorivo. Jasno je da akcizu plaćaju NIS i druge naftne kompanije. Ali, isto tako je jasno da oni ne snose trošak akcize, već da se on u najvećoj meri prevaljuje na kupce goriva. To se dosta dobro vidi na sledećem grafikonu, koji se nalazi u manje-više svakom udžbeniku mikroekonomije:
Kratko objašnjenje za neekonomiste. Prave "Demand" i "Supply" predstavljaju krive tražnje i ponude. Na X osi je prikazana količina robe, na Y osi je prikazana cena. Dakle, kriva tražnje je opadajuća (što niža cena, to se više robe traži), a kriva ponude je rastuća (što viša cena, više robe se nudi). U preseku ovih pravih, tražnja je jednaka ponudi i tu se utvrđuju tržišna cena i količina (Q* Poriginal).
Sada pretpostavljamo da se uvodi porez (akciza u ovom slučaju). To translatorno pomera krivu ponude (koja u stvari predstavlja krivu graničnih troškova, ali to nije sada toliko bitno) naviše za iznos poreza. Formira se nova ravnoteža, na višem nivou cene i uz nižu ravnotežnu količinu. Država naplaćuje porez koji je jednak površini sivog pravougaonika, a trošak poreza snose kako kupci tako i prodavci: kupci u iznosu površine donjeg dela pravougaonika, a prodavci u iznosu površine gornjeg dela pravougaonika.
Bitna je stvar da ovaj nalaz važi bilo da je za plaćanje poreza zadužen kupac ili prodavac.
Zašto o ovome pišem baš danas? Zbog subvencija za poljoprivrednike, jer potpuno analogna analiza važi i za subvencije i može da nam pomogne u odgovoru na pitanje - a zašto se poljoprivrednici uopšte bune ako ukupni poljoprivredni budžet ostaje isti?
Dakle, u početku imamo krive S i D (ponuda i tražnja). Nakon uvođenja subvencije po prinosu (što je, de facto, negativna akciza), kriva ponude se pomera na dole, pa se formira nova ravnoteža u tački B. Država isplaćuje subvencije u iznosu površine pravougaonika ABCP1, proizvođač dobija ACPF, a kupac dobija BFPP1. Dakle, proizvođač ne dobija puni iznos subvencije (iako se subvencija njemu uplaćuje na račun), zato što subvencija dovodi do pada cene.
Naši seljaci to znaju. Videli su svojim očima pre 10-ak godina kada smo imali sličnu poljoprivrednu politiku. Dakle, ako je cena 30 din/kg i ako se uvede subvencija od 5 din/kg, neće seljak da dobije 35 dinara po kg, već će dobiti recimo 32 din/kg, jer će otkupljivač oboriti otkupnu cenu sa 30 din/kg na 27 din/kg.
Važno je napomenuti da konkretni iznosi i konkretan odnos u snošenju troška od poreza odnosno u prisvajanju koristi od subvencije zavise od nagiba krivih ponude i tražnje. Teorijski je moguće da ceo trošak poreza (korist subvencija) snose samo kupci ili samo prodavci, ali je malo verovatno.
Suština je da kada se subvencija plaća po hektaru, ona ne utiče na granični trošak. Upravo zato se u EU vodi takva poljoprivredna politika i upravo zato je ovo što smo mi sada uradili zabranjeno po pravilima Svetske trgovinske organizacije.
To je verovatno najočiglednije kod akcize za gorivo. Jasno je da akcizu plaćaju NIS i druge naftne kompanije. Ali, isto tako je jasno da oni ne snose trošak akcize, već da se on u najvećoj meri prevaljuje na kupce goriva. To se dosta dobro vidi na sledećem grafikonu, koji se nalazi u manje-više svakom udžbeniku mikroekonomije:
Kratko objašnjenje za neekonomiste. Prave "Demand" i "Supply" predstavljaju krive tražnje i ponude. Na X osi je prikazana količina robe, na Y osi je prikazana cena. Dakle, kriva tražnje je opadajuća (što niža cena, to se više robe traži), a kriva ponude je rastuća (što viša cena, više robe se nudi). U preseku ovih pravih, tražnja je jednaka ponudi i tu se utvrđuju tržišna cena i količina (Q* Poriginal).
Sada pretpostavljamo da se uvodi porez (akciza u ovom slučaju). To translatorno pomera krivu ponude (koja u stvari predstavlja krivu graničnih troškova, ali to nije sada toliko bitno) naviše za iznos poreza. Formira se nova ravnoteža, na višem nivou cene i uz nižu ravnotežnu količinu. Država naplaćuje porez koji je jednak površini sivog pravougaonika, a trošak poreza snose kako kupci tako i prodavci: kupci u iznosu površine donjeg dela pravougaonika, a prodavci u iznosu površine gornjeg dela pravougaonika.
Bitna je stvar da ovaj nalaz važi bilo da je za plaćanje poreza zadužen kupac ili prodavac.
Zašto o ovome pišem baš danas? Zbog subvencija za poljoprivrednike, jer potpuno analogna analiza važi i za subvencije i može da nam pomogne u odgovoru na pitanje - a zašto se poljoprivrednici uopšte bune ako ukupni poljoprivredni budžet ostaje isti?
Naši seljaci to znaju. Videli su svojim očima pre 10-ak godina kada smo imali sličnu poljoprivrednu politiku. Dakle, ako je cena 30 din/kg i ako se uvede subvencija od 5 din/kg, neće seljak da dobije 35 dinara po kg, već će dobiti recimo 32 din/kg, jer će otkupljivač oboriti otkupnu cenu sa 30 din/kg na 27 din/kg.
Važno je napomenuti da konkretni iznosi i konkretan odnos u snošenju troška od poreza odnosno u prisvajanju koristi od subvencije zavise od nagiba krivih ponude i tražnje. Teorijski je moguće da ceo trošak poreza (korist subvencija) snose samo kupci ili samo prodavci, ali je malo verovatno.
Suština je da kada se subvencija plaća po hektaru, ona ne utiče na granični trošak. Upravo zato se u EU vodi takva poljoprivredna politika i upravo zato je ovo što smo mi sada uradili zabranjeno po pravilima Svetske trgovinske organizacije.
