Genetičar Stojković (o kome smo već pisali) je dobio iz NIP-a 22 miliona evra za svoj privatni biznis. Kaže, kada je čuo dobru vest odlučio je da organizuje malu proslavu u Sevilji gde živi i radi. Ima čovek i razlog za slavlje, 22 miliona evra plus nekretnina za džabe, je odličan početni kapital.
Komentatori u Blicu su se obradovali jer je genetičar Stojković uzimanjem novca valjda dokazao koliko voli svoju zemlju. Jedan komentator se još pita gde bi nam bio kraj da smo svi kao Stojković. Zaista, gde bi nam bio kraj da svako dobije po 22 miliona evra?
Ako nam je GDP 22 milijarde evra (možda je više) Srbija može da priušti samo 1,000 Stojkovića. Nije loše biti genetičar Stojković danas.
12 October 2007
Ekonomija hvatanja
Kategorija:
Monetarna politika,
Razno
Steven Landsburg kaže: "Ekonomija se može rezimirati u četiri reči - ljudi reaguju na podsticaje."
Izgleda da je to shvatila i Vlada Srbije i za hvatanje Mladića je prihvatila modifikovano tržišno rešenje - ko pomogne u hvatanju, dobije milion evra. Očigledno su shvatili da apelovanje na patriotizam ne pomaže. Živo me zanima sa koje će budžetske linije to da isplate.
Problem sa ovim pristupom je što je cena administrativno utvrđena, pa zato ovo rešenje nije potpuno tržišno. Moguće je da je preniska, a moguće je i da je previsoka. Bolje bi bilo da su krenuli sa nižom cenom (recimo, sto hiljada evra) i da su uveli pravilo da će je jednom nedeljno (ili mesečno) podizati za sto hiljada. Tako bi primenili holandsku aukciju a ishod bi bio i ekonomski efikasan, jer bi nagradu uzeo upravo onaj insajder koji najmanje korisnosti uživa od Mladićeve slobode. Šteta što u Savetu za nacionalnu bezbednost ne sedi nijedan ekonomista. :)
Izgleda da je to shvatila i Vlada Srbije i za hvatanje Mladića je prihvatila modifikovano tržišno rešenje - ko pomogne u hvatanju, dobije milion evra. Očigledno su shvatili da apelovanje na patriotizam ne pomaže. Živo me zanima sa koje će budžetske linije to da isplate.
Problem sa ovim pristupom je što je cena administrativno utvrđena, pa zato ovo rešenje nije potpuno tržišno. Moguće je da je preniska, a moguće je i da je previsoka. Bolje bi bilo da su krenuli sa nižom cenom (recimo, sto hiljada evra) i da su uveli pravilo da će je jednom nedeljno (ili mesečno) podizati za sto hiljada. Tako bi primenili holandsku aukciju a ishod bi bio i ekonomski efikasan, jer bi nagradu uzeo upravo onaj insajder koji najmanje korisnosti uživa od Mladićeve slobode. Šteta što u Savetu za nacionalnu bezbednost ne sedi nijedan ekonomista. :)
Al Gor i IPCC nobelovci!
Upravo je objavljeno da su Nobelovu nagradu za mir ove godine podelili IPCC i bivši američki potpredsednik Al Gore.
Ova činjenica predstavlja veliki udarac za kredibilitet nagrade. Najpre, delatnost dobitnika nema nikakve veze sa mirom i ratom, kao ni u slučaju prošlogodišnjeg dobitnika (vlasnik Grameen banke iz Bangladeša). Ali, mnogo važnije od toga, kredibilitet samih ovogodišnjih dobitnika je pod velikim znakom pitanja.
IPCC je od samog početka predstavljao prevashodno političku a ne naučnu asocijaciju - on je bio telo zaduženo za promociju političke agende birokrata UN o klimatskim promenama. U osnivačkom dokumentu IPCC se kaže da je njegova uloga da podržava Okvirnu konvenciju o klimi UN", u kojoj se izražava zalaganje za ograničenje emisija CO2 i drugih stakleničkih gasova da bi se izbegao "opasan uticaj čoveka na klimu". Dakle, po osnovnom dokumentu IPCC sebe definiše kao političko a ne naučno telo. Nekoliko šefova IPCC to uopšte nisu krili. Tako je recimo prvi predsedavajući IPCC John Watson izjavio u vreme donošenja TAR 2001: "ovaj izveštaj daje podsticaj vladama u svetu da ispune svoje obaveze u pogledu smanjenja emisija gasova staklene bašte". Njegov naslednik na istom mestu, Rajendra Pachauri izjavljuje uoči donošenja AR4 februara ove godine: " Mislim da nauka mora da obezbedi ubedljive razloge i logiku za akcije smanjenja emisija CO2, i ja se nadam da će IPCC biti u stanju da ubuduće obavi tu funkciju".
Istorija ove organizacije je prepuna naučnih skandala. Prvi izveštaj IPCC iz 1990 godine bio je u znaku falsifikata koje su političari i šef IPCC naknadno uneli u tekst izveštaja, a da nisu pitali naučnike. Teza o antropogenom uzroku zagrevanja se prvi put pojavila u tom izveštaju, ali tek pošto je njen šef Frederick Santer uneo tu rečenicu naknadno, iako je u samom izveštaju naučnika eksplicitno stajalo: None of the studies cited above has shown clear evidence that we can attribute the observed [climate] changes to the specific cause of increases in greenhouse gases." Čitav niz naknadnih ilegalnih brisanja i korigovanja naučnih stavova da bi se poruka uskladila sa potrebama alarmističkog lobija je vršen sa svim kasnijim izveštajima. Skandal sa Hockey Stickom iz 2001 godine je jedan od najgorih. Tu je kao jedini dokaz nezabeležnog zagrevanja promovisana studija koja se kasnije pokazala kao falsifikat. U kontekstu nekoliko izveštaja, mnogi od najpoznatijih naučnika su istupili iz IPCC, optužujući ih za politizaciju. Recimo prof Paul Reiter, vodeći stručnjak za tropske bolesti u svetu, istupio je kad je IPCC napisao ui svom izveštaju da je malarija tropska bolest koja će se raširiti sa globalnim zagrevanjem. Međutim, oni su zadržali njegovo ime ne listi ekperata koji navodno podržavaju konsenzus, i tek kad je zapretio da će da ih tuži uklonili su ga. Ove godine je profesor Chris Lindsea, vodeći svetski ekspert za uragane i tropske oluje istupio takođe sa optužbom za politizaciju unutar IPCC. Prof Lindzen, jedan od vodećih eksperata za atmosfersku fiziku je takođe otišao, svedočeći o pritiscima koji su vršeni na naučnike koji se ne slažu sa alarmizmom. Kada je reč o izveštaju iz ove godine, najpre je objavljen Summary for policy makers u januaru, što je tehnički dokument koji ukratko sažima rezultate izveštaja i koji služi laicima i političarima koji ne razumeju nauku o klimi. Ali, sam izveštaj nije objavljen. Zašto? Šef IPCC Rajendra Pachauri je objasnio da je "potrebno neko vreme da se detalji izveštaja usklade sa Sažetkom za političare". Dakle, da se naknadno falsifikuju ili friziraju naučni nalazi da bi se uklopili u sopstveni, ispolitizovani sažetak koji su birokrati unapred objavili? Jedino što se, na osnovu svega ovoga može reći za odluku Nobelovog komiteta je - sramota.
Šta tek reći za Al Gora? Ovde imate samo nekolicinu objašnjenja elementarnih grešaka i namernih alarmističkih preterivanja koja je napravio Al Gore u svom filmu. Britanski sud je nedavno doneo odluku po kojoj se dozvoljava prikazivanje Gorovog filma u školama, ali samo ukoliko nastavnici naglase deci da nije reč o nauci nego o propagandnom filmu, i razjasne da u filmu ima najmanje 9 grubih naučnih grešaka.
Jedna od mojih omiljenih je kada Al Gore pokazuje paralelne grafike promena CO2 i temperature poslednjih 650 000 godina koji su vrlo slični, tvrdeći da to dokazuje da porast CO2 uzrokuje porast temperature. Ali, zaboravlja da napomene da je porast CO2 uvek kasnio po više stotina ili hiljada godina za porastom temperature, te nije mogao biti njegov uzrok. Ili kada tvrdi da će nivo mora porasti do 30 m, ili da se sneg na Kilimandžaru topi zbog globalnog zagrevanja (u stvari zbog promena padavinskog režima, pošto se temperatura tamo uopšte ne menja), ili da će Golfska struja stati a to izazvati ledeno doba u Evropi, itd itd.
Dodatno Al Gore je veliki zagovornik smanjenja emisija Co2, dok on sam leti privatnim avionima po svetu i promoviše svoj film, a u Tenesiju ima kuću od više hiljada kvadrata koja troši 20 puta više struje od prosečnog američkog domaćinstva. Osim što je njegov film naučno bezvredan i propagandni, sam čovek je, dakle, potpuni licemer. Dodeljivanje njemu Nobelove nagrade za mir je čista sramota i blamaža te nagrade.
Ova činjenica predstavlja veliki udarac za kredibilitet nagrade. Najpre, delatnost dobitnika nema nikakve veze sa mirom i ratom, kao ni u slučaju prošlogodišnjeg dobitnika (vlasnik Grameen banke iz Bangladeša). Ali, mnogo važnije od toga, kredibilitet samih ovogodišnjih dobitnika je pod velikim znakom pitanja.
IPCC je od samog početka predstavljao prevashodno političku a ne naučnu asocijaciju - on je bio telo zaduženo za promociju političke agende birokrata UN o klimatskim promenama. U osnivačkom dokumentu IPCC se kaže da je njegova uloga da podržava Okvirnu konvenciju o klimi UN", u kojoj se izražava zalaganje za ograničenje emisija CO2 i drugih stakleničkih gasova da bi se izbegao "opasan uticaj čoveka na klimu". Dakle, po osnovnom dokumentu IPCC sebe definiše kao političko a ne naučno telo. Nekoliko šefova IPCC to uopšte nisu krili. Tako je recimo prvi predsedavajući IPCC John Watson izjavio u vreme donošenja TAR 2001: "ovaj izveštaj daje podsticaj vladama u svetu da ispune svoje obaveze u pogledu smanjenja emisija gasova staklene bašte". Njegov naslednik na istom mestu, Rajendra Pachauri izjavljuje uoči donošenja AR4 februara ove godine: " Mislim da nauka mora da obezbedi ubedljive razloge i logiku za akcije smanjenja emisija CO2, i ja se nadam da će IPCC biti u stanju da ubuduće obavi tu funkciju".
Istorija ove organizacije je prepuna naučnih skandala. Prvi izveštaj IPCC iz 1990 godine bio je u znaku falsifikata koje su političari i šef IPCC naknadno uneli u tekst izveštaja, a da nisu pitali naučnike. Teza o antropogenom uzroku zagrevanja se prvi put pojavila u tom izveštaju, ali tek pošto je njen šef Frederick Santer uneo tu rečenicu naknadno, iako je u samom izveštaju naučnika eksplicitno stajalo: None of the studies cited above has shown clear evidence that we can attribute the observed [climate] changes to the specific cause of increases in greenhouse gases." Čitav niz naknadnih ilegalnih brisanja i korigovanja naučnih stavova da bi se poruka uskladila sa potrebama alarmističkog lobija je vršen sa svim kasnijim izveštajima. Skandal sa Hockey Stickom iz 2001 godine je jedan od najgorih. Tu je kao jedini dokaz nezabeležnog zagrevanja promovisana studija koja se kasnije pokazala kao falsifikat. U kontekstu nekoliko izveštaja, mnogi od najpoznatijih naučnika su istupili iz IPCC, optužujući ih za politizaciju. Recimo prof Paul Reiter, vodeći stručnjak za tropske bolesti u svetu, istupio je kad je IPCC napisao ui svom izveštaju da je malarija tropska bolest koja će se raširiti sa globalnim zagrevanjem. Međutim, oni su zadržali njegovo ime ne listi ekperata koji navodno podržavaju konsenzus, i tek kad je zapretio da će da ih tuži uklonili su ga. Ove godine je profesor Chris Lindsea, vodeći svetski ekspert za uragane i tropske oluje istupio takođe sa optužbom za politizaciju unutar IPCC. Prof Lindzen, jedan od vodećih eksperata za atmosfersku fiziku je takođe otišao, svedočeći o pritiscima koji su vršeni na naučnike koji se ne slažu sa alarmizmom. Kada je reč o izveštaju iz ove godine, najpre je objavljen Summary for policy makers u januaru, što je tehnički dokument koji ukratko sažima rezultate izveštaja i koji služi laicima i političarima koji ne razumeju nauku o klimi. Ali, sam izveštaj nije objavljen. Zašto? Šef IPCC Rajendra Pachauri je objasnio da je "potrebno neko vreme da se detalji izveštaja usklade sa Sažetkom za političare". Dakle, da se naknadno falsifikuju ili friziraju naučni nalazi da bi se uklopili u sopstveni, ispolitizovani sažetak koji su birokrati unapred objavili? Jedino što se, na osnovu svega ovoga može reći za odluku Nobelovog komiteta je - sramota.
Šta tek reći za Al Gora? Ovde imate samo nekolicinu objašnjenja elementarnih grešaka i namernih alarmističkih preterivanja koja je napravio Al Gore u svom filmu. Britanski sud je nedavno doneo odluku po kojoj se dozvoljava prikazivanje Gorovog filma u školama, ali samo ukoliko nastavnici naglase deci da nije reč o nauci nego o propagandnom filmu, i razjasne da u filmu ima najmanje 9 grubih naučnih grešaka.
Jedna od mojih omiljenih je kada Al Gore pokazuje paralelne grafike promena CO2 i temperature poslednjih 650 000 godina koji su vrlo slični, tvrdeći da to dokazuje da porast CO2 uzrokuje porast temperature. Ali, zaboravlja da napomene da je porast CO2 uvek kasnio po više stotina ili hiljada godina za porastom temperature, te nije mogao biti njegov uzrok. Ili kada tvrdi da će nivo mora porasti do 30 m, ili da se sneg na Kilimandžaru topi zbog globalnog zagrevanja (u stvari zbog promena padavinskog režima, pošto se temperatura tamo uopšte ne menja), ili da će Golfska struja stati a to izazvati ledeno doba u Evropi, itd itd.
Dodatno Al Gore je veliki zagovornik smanjenja emisija Co2, dok on sam leti privatnim avionima po svetu i promoviše svoj film, a u Tenesiju ima kuću od više hiljada kvadrata koja troši 20 puta više struje od prosečnog američkog domaćinstva. Osim što je njegov film naučno bezvredan i propagandni, sam čovek je, dakle, potpuni licemer. Dodeljivanje njemu Nobelove nagrade za mir je čista sramota i blamaža te nagrade.
Američki univerziteti
Kategorija:
Obrazovanje
Od dvadeset najboljih američkih univerziteta, bukvalno svi su privatni. Ako ne grešim, najbolji državni je UC Berkeley, na 21. mestu. Veliko je pitanje zašto Amerika ima najbolje univerzitete na svetu (ako je nekome ovo sporno, evo par podataka - 50% Nobelovih nagrada za hemiju, 61% za fiziku i 60% za hemiju u periodu 1950-2006 su dobili Amerikanci; međutim, taj broj je znatno veći je su mnogi nobelovci neamerikanci takođe radili na američkim univerzitetima).
Ja mislim da je jaka konkurencija jedan od najvažnijih faktora, ali svakako ne jedini. Tamo postoji i nešto što se zove "alumni relations", odnosno ceo sektor univerziteta koji radi na održavanju veza sa bivšim studentima. Meni, recimo, dva do tri puta godišnje u Srbiju šalju publikacije u kojima me mole da razmotrim mogućnost da im pošaljem nešto para. Mnogi uspešni bivši studenti šalju pare.
To je dovelo do toga da su najbolji američki univerziteti ekstremno bogati. Kada sam ja stigao u Filadelfiju 2002. godine i kada sam čuo da je godišnji budžet mog univerziteta (koji ima oko 20 hiljada studenata, skoro tri puta manje od beogradskog) 3,5 milijardi dolara (budžet Srbije je u 2002. godini iznosio oko 7 milijardi), mislio sam da taj čovek nema pojma o čemu govori. Onda sam pogledao spisak govornika i ukapirao da je on prorektor za budžet, pa sam mu poverovao.
Budžet se samo manjim delom (oko 30%) finansira iz školarine, delom iz istraživačkih projekata, a delom iz prinosa na univerzitetski fond (endowment), koji je stvoren donacijama bivših studenata i pametnim inveticijama (kažu da najboljeg investitora ima Yale, obezbedio je prinos od, pazite sada, 28% u prethodnih godinu dana, a prosečnih 17% u prethodnih 10 godina). Koliki su ti fondovi? Recimo, Yaleov fond je 22 milijarde dolara, Harvardov oko 35 milijardi, a Pennsylvanijin oko 7.
Ovakvi fondovi omogućavaju univerzitetima veliku fleksibilnost i samostalnost u radu. Zato najbolji američki univerzitet nisu okrenuti samo ka profitabilnim studijama (biznis ili pravo), već i često neprofitabilnim studijama (teorijska fizika, genetika, biologija, istorija, političke nauke, sociologija, filozofija).
Ja mislim da je jaka konkurencija jedan od najvažnijih faktora, ali svakako ne jedini. Tamo postoji i nešto što se zove "alumni relations", odnosno ceo sektor univerziteta koji radi na održavanju veza sa bivšim studentima. Meni, recimo, dva do tri puta godišnje u Srbiju šalju publikacije u kojima me mole da razmotrim mogućnost da im pošaljem nešto para. Mnogi uspešni bivši studenti šalju pare.
To je dovelo do toga da su najbolji američki univerziteti ekstremno bogati. Kada sam ja stigao u Filadelfiju 2002. godine i kada sam čuo da je godišnji budžet mog univerziteta (koji ima oko 20 hiljada studenata, skoro tri puta manje od beogradskog) 3,5 milijardi dolara (budžet Srbije je u 2002. godini iznosio oko 7 milijardi), mislio sam da taj čovek nema pojma o čemu govori. Onda sam pogledao spisak govornika i ukapirao da je on prorektor za budžet, pa sam mu poverovao.
Budžet se samo manjim delom (oko 30%) finansira iz školarine, delom iz istraživačkih projekata, a delom iz prinosa na univerzitetski fond (endowment), koji je stvoren donacijama bivših studenata i pametnim inveticijama (kažu da najboljeg investitora ima Yale, obezbedio je prinos od, pazite sada, 28% u prethodnih godinu dana, a prosečnih 17% u prethodnih 10 godina). Koliki su ti fondovi? Recimo, Yaleov fond je 22 milijarde dolara, Harvardov oko 35 milijardi, a Pennsylvanijin oko 7.
Ovakvi fondovi omogućavaju univerzitetima veliku fleksibilnost i samostalnost u radu. Zato najbolji američki univerzitet nisu okrenuti samo ka profitabilnim studijama (biznis ili pravo), već i često neprofitabilnim studijama (teorijska fizika, genetika, biologija, istorija, političke nauke, sociologija, filozofija).
Subscribe to:
Posts (Atom)