O suštinskom problemu DS, neograđivanju od svoje loše politike, kako verbalnom, tako i praktičnom gde vrši vlast, sam već pisao. Situacija nije nešto posebno bolja ni u januaru 2016. godine, tamo gde DS vrši vlast vlada se slično načinu na koji vlast vrši SNS. Verbalno je situacija mnogo bolja, ne u smislu da se DS pokajao, već da obećava neke stvari koje nije hteo da uradi 4 godine u Vojvodini. Doduše moguće je da su mu partneri bili donekle smetnja, ali da je kod njih postojala jasna volja teško da bi ih mogli u tome stopirati. Kako bilo, oni su iz moje vizure istinska opozicija Vučiću i SNS kao političkim protivnicima i prilično lažni protivnici sistema koji je Vučić preuzeo od DS i usavršio ga. Međutim, to je na biračima da prosude, u uslovima ograničene dostupnosti informacija, u medijskom mraku koji je takođe izum DS.
Tema mog posta je strategija. Vučić će sigurno raspisati izbore (to jest, ja da sam Vučić bih to sigurno uradio) jer će na krilima njegovog kulta ličnosti najčešće potpuno opskurni i nesposobni lokalni rukovodioci SNS dobiti vetar u leđa i time će se izbeći da SNS doživi fijasko na lokalu (kada istovremeno imate preko 170 lokalnih izbora ne možete svu stranačku silu koristiti kao u Medveđi, Mionici, Majdanpeku ili Lučanima, na primer). Drugi razlog je to što neke ljude možete obmanjivati samo neko vreme i što je konsekventno jedini pravac rejtinga SNS na niže, s tim što je SNS zbog svoje isključivosti došao u poziciju da za njih svaki rezultat ispod 40% predstavlja početak raspada stranke.
Dakle imamo SNS za koji glasa polovina opredeljenih birača koji će izaći na izbore. Jednak je broj onih koji glasaju za SNS i onih koji su neopredeljeni ili neće da kažu za koga glasaju, a koji će glasati. Na ovim izborima pred opozicijom je izuzetan izazov, a to je kako sprečiti SNS da sam ima više od 50% poslanika jer svaki drugi povoljniji rezultat je malo verovatan. Pri izlaznosti od 3,6 miliona birača, ne postoji ni minimalna šansa da SNS ne ostvari 125+ poslanika, čak i kada bi se opozicija konsolidovala na način da svaka od potencijalnih listi sigurno prelazi cenzus. Tu se postavlja pitanje šta opozicija koja želi da bude vlast, a ne buduća opozicija treba da uradi. Prvo i suštinsko pitanje je izlaznost. Izlaznost od preko 4,1 miliona glasača bi mogla da spusti broj poslanika SNS ispod 125, pod uslovom da se ne rasipaju opozicioni glasovi. Međutim, pravo pitanje je ko može izvesti apstinente da glasaju. Kako da ljudi koji su nekada glasali za DS, LDP, DSS, URS u ranim fazama, izađu iz rezignacije? Odgovor je tako što će dobiti ono što traže, a to je sloga u opoziciji i nove politike i ljude, koji su ponajpre u novoj ideološki heterogenoj opoziciji (DJB, Levica, Dveri & DSS). Ja bih rekao da birači žele novu paradigmu, koja je suštinski zaokret.
Zalaganje DS da bude stožer okupljanja (ideja SDS i LDP je potpuno nerealna i oko njih se niko neće okupiti osim LSV ako procene da trojka potpuno sigurno zajedno prelazi cenzus) je zalaganje da više od polovine od 500.000 nesigurnih apstinenata ostane kod kuće. To je takođe direktno zalaganje da u narednoj skupštini imamo nešto jaču opoziciju, ali bez nekog posebnog kredibiliteta koja čeka na isti način kao što je godinama čekao SRS/SNS da se biračima vlast toliko smuči da budu spremni da izaberu bilo koga. Ta strategija je inferiorna jer ostavlja SNS da vlada na krilima sopstvene pameti i sposobnosti što će Srbiju do kraja njihovog novog mandata u potpunosti urušiti, vrlo verovatno i nepopravljivo. Ako nešto SNS želi to je da mu DS bude glavna opozicija i da ih do mile volje koristi kao vreću za udaranje. Otuda i toliko pažnje koje pozivi DS (i kombi stranaka oko iste) imaju u javnosti, iako je i za sam DS vrlo upitno da li će preći cenzus ako bi sam izašao na izbore. U slučaju da bude okupljanja oko DS, gde je ustvari DS u koaliciji sam sa sobom, opozicija ide u više kolona, stara opozicija u najmanje dve, a nova opozicija u dve ili tri kolone. Izlaznost se teško može dovoljno podići, postoji rizik kod svih listi da ne prođu u parlament, a satelit SNS, SRS, ulazi u parlament. Rezultat je da Vučić verovatno ima apsolutnu većinu, iako će ovaj put u teoriji sam SNS imati manje od 125 poslanika zbog mnogobrojnih stranaka koje šlepaju sa sobom. Za novu opoziciju je onda dugoročno bolje da se na izborima fokusira na to da stara opozicija ide u penziju jer joj to zatvara jedan front.
Bolja strategija je da opozicija nađe načina za civilizacijsko povlačenje crte, koje uključuje da su na strani civilizacije oni koji su za javno vršenje javne vlasti, protiv partijskog zapošljavanja i burazerske ekonomije, protiv subvencija stranim firmama, za podršku domaćim MSP kroz niže poreze. Kredibilitet za vođenje takvog iscrtavanja imaju oni koji nisu stvorili sistem kakav imamo danas, a na staroj opoziciji koja želi da bude deo rešenja, a ne deo čekanja da se sve raspadne je da pokaže tamo gde je u vlasti da želi da radi drugačije i da želi da prihvati gde joj je mesto. Na zato što neko ne voli ljude iz DS ili Nove, nego zato što oni ne mogu motivisati apstinente ovakvi kakvi su. Nova politčka scena može samo da bude kreirana od novog centra (DJB), nove levice (Levica Srbije) i nove desnice (Dveri i DSS), jer su ideološke razlike minorne kada se usporede sa civilizacijskim razlikama o shvatanju države i mesta politčkih aktera. Ovi procesi su odmakli i tri kolone nove opozicije već sada imaju barem 12-15% sigurnih glasača, što je respektabilno, ali rizično za prelazak cenzusa i politički nedovoljno jako. Uz podvlačenje jasne civilizacijske razlike, to postaje stvarni potencijal od preko 20%, za razliku od nepostojećeg potencijala DS. Paradoksalno, u rukama DS je pitanje da li će SNS imati 125+ poslanika ili ne, ali to zavisi od njihove sposobnosti ne da vode, nego da slede i da kroz sleđenje delaju tako da su im reči i postupci istovetni. U slučaju sleđenja, potencijal ide na preko 25%, što je uz ostavljanje SRS ispod cenzusa čini irelevantnim da li će LDP-SDS preći cenzus ili ne. I tu ćemo imati promenu igre, odnosno izvesnost da nećemo imati grogiranu vladu koja odlaže svoj kraj koliko može i pravi ogromnu štetu, nego nove izbore veoma brzo nakon ovih u aprilu. U idealnom slučaju dobre kampanje, moguće je da SNS krene stopama svih onih koji su raspisivali izbore kada im nije vreme.
Tema mog posta je strategija. Vučić će sigurno raspisati izbore (to jest, ja da sam Vučić bih to sigurno uradio) jer će na krilima njegovog kulta ličnosti najčešće potpuno opskurni i nesposobni lokalni rukovodioci SNS dobiti vetar u leđa i time će se izbeći da SNS doživi fijasko na lokalu (kada istovremeno imate preko 170 lokalnih izbora ne možete svu stranačku silu koristiti kao u Medveđi, Mionici, Majdanpeku ili Lučanima, na primer). Drugi razlog je to što neke ljude možete obmanjivati samo neko vreme i što je konsekventno jedini pravac rejtinga SNS na niže, s tim što je SNS zbog svoje isključivosti došao u poziciju da za njih svaki rezultat ispod 40% predstavlja početak raspada stranke.
Dakle imamo SNS za koji glasa polovina opredeljenih birača koji će izaći na izbore. Jednak je broj onih koji glasaju za SNS i onih koji su neopredeljeni ili neće da kažu za koga glasaju, a koji će glasati. Na ovim izborima pred opozicijom je izuzetan izazov, a to je kako sprečiti SNS da sam ima više od 50% poslanika jer svaki drugi povoljniji rezultat je malo verovatan. Pri izlaznosti od 3,6 miliona birača, ne postoji ni minimalna šansa da SNS ne ostvari 125+ poslanika, čak i kada bi se opozicija konsolidovala na način da svaka od potencijalnih listi sigurno prelazi cenzus. Tu se postavlja pitanje šta opozicija koja želi da bude vlast, a ne buduća opozicija treba da uradi. Prvo i suštinsko pitanje je izlaznost. Izlaznost od preko 4,1 miliona glasača bi mogla da spusti broj poslanika SNS ispod 125, pod uslovom da se ne rasipaju opozicioni glasovi. Međutim, pravo pitanje je ko može izvesti apstinente da glasaju. Kako da ljudi koji su nekada glasali za DS, LDP, DSS, URS u ranim fazama, izađu iz rezignacije? Odgovor je tako što će dobiti ono što traže, a to je sloga u opoziciji i nove politike i ljude, koji su ponajpre u novoj ideološki heterogenoj opoziciji (DJB, Levica, Dveri & DSS). Ja bih rekao da birači žele novu paradigmu, koja je suštinski zaokret.
Zalaganje DS da bude stožer okupljanja (ideja SDS i LDP je potpuno nerealna i oko njih se niko neće okupiti osim LSV ako procene da trojka potpuno sigurno zajedno prelazi cenzus) je zalaganje da više od polovine od 500.000 nesigurnih apstinenata ostane kod kuće. To je takođe direktno zalaganje da u narednoj skupštini imamo nešto jaču opoziciju, ali bez nekog posebnog kredibiliteta koja čeka na isti način kao što je godinama čekao SRS/SNS da se biračima vlast toliko smuči da budu spremni da izaberu bilo koga. Ta strategija je inferiorna jer ostavlja SNS da vlada na krilima sopstvene pameti i sposobnosti što će Srbiju do kraja njihovog novog mandata u potpunosti urušiti, vrlo verovatno i nepopravljivo. Ako nešto SNS želi to je da mu DS bude glavna opozicija i da ih do mile volje koristi kao vreću za udaranje. Otuda i toliko pažnje koje pozivi DS (i kombi stranaka oko iste) imaju u javnosti, iako je i za sam DS vrlo upitno da li će preći cenzus ako bi sam izašao na izbore. U slučaju da bude okupljanja oko DS, gde je ustvari DS u koaliciji sam sa sobom, opozicija ide u više kolona, stara opozicija u najmanje dve, a nova opozicija u dve ili tri kolone. Izlaznost se teško može dovoljno podići, postoji rizik kod svih listi da ne prođu u parlament, a satelit SNS, SRS, ulazi u parlament. Rezultat je da Vučić verovatno ima apsolutnu većinu, iako će ovaj put u teoriji sam SNS imati manje od 125 poslanika zbog mnogobrojnih stranaka koje šlepaju sa sobom. Za novu opoziciju je onda dugoročno bolje da se na izborima fokusira na to da stara opozicija ide u penziju jer joj to zatvara jedan front.
Bolja strategija je da opozicija nađe načina za civilizacijsko povlačenje crte, koje uključuje da su na strani civilizacije oni koji su za javno vršenje javne vlasti, protiv partijskog zapošljavanja i burazerske ekonomije, protiv subvencija stranim firmama, za podršku domaćim MSP kroz niže poreze. Kredibilitet za vođenje takvog iscrtavanja imaju oni koji nisu stvorili sistem kakav imamo danas, a na staroj opoziciji koja želi da bude deo rešenja, a ne deo čekanja da se sve raspadne je da pokaže tamo gde je u vlasti da želi da radi drugačije i da želi da prihvati gde joj je mesto. Na zato što neko ne voli ljude iz DS ili Nove, nego zato što oni ne mogu motivisati apstinente ovakvi kakvi su. Nova politčka scena može samo da bude kreirana od novog centra (DJB), nove levice (Levica Srbije) i nove desnice (Dveri i DSS), jer su ideološke razlike minorne kada se usporede sa civilizacijskim razlikama o shvatanju države i mesta politčkih aktera. Ovi procesi su odmakli i tri kolone nove opozicije već sada imaju barem 12-15% sigurnih glasača, što je respektabilno, ali rizično za prelazak cenzusa i politički nedovoljno jako. Uz podvlačenje jasne civilizacijske razlike, to postaje stvarni potencijal od preko 20%, za razliku od nepostojećeg potencijala DS. Paradoksalno, u rukama DS je pitanje da li će SNS imati 125+ poslanika ili ne, ali to zavisi od njihove sposobnosti ne da vode, nego da slede i da kroz sleđenje delaju tako da su im reči i postupci istovetni. U slučaju sleđenja, potencijal ide na preko 25%, što je uz ostavljanje SRS ispod cenzusa čini irelevantnim da li će LDP-SDS preći cenzus ili ne. I tu ćemo imati promenu igre, odnosno izvesnost da nećemo imati grogiranu vladu koja odlaže svoj kraj koliko može i pravi ogromnu štetu, nego nove izbore veoma brzo nakon ovih u aprilu. U idealnom slučaju dobre kampanje, moguće je da SNS krene stopama svih onih koji su raspisivali izbore kada im nije vreme.
