Pages

25 November 2013

Subvencije za izvoz i ulaganja

(Moj tekst iz poslednjeg NIN-a).

O politici subvencija je jako teško raspravljati jer su rezultati slabo merljivi.  Svaka politika ima koristi i troškove. Kod politike subvencija problem je što su koristi lako uočljive – evo, pogledajte, sad imamo Fiat. Ono što je slabo uočljivo, praktično nevidljivo, su troškovi.

Prvo, da bi se dodelila subvencija Fiatu potrebno je taj novac od nekog prethodno oduzeti. Čisto finansijski, subvencije su neto trošak. Da bi stranom investitoru dali 100 dinara od domaćeg privrednika morate oduzeti 110, jer deo odlazi na birokratiju.

Drugo, ekonomski, subvencija je trošak jer ometa tržišnu alokaciju resursa.  Subvencija je vid mekog centralnog planiranja – umesto da tržišni igrači pomoću lokalnih informacija i na sopstveni rizik odlučuju šta, gde i koliko treba proizvoditi, kod politike subvencija to radi država. Komunizam je propao upravo zbog pogrešne netržišne alokacije resursa. Koren problema komunističke ekonomije je što su planeri odlučivali da proizvode pogrešne stvari.

Uzmite primer Vranja, gde se posle dugogodišnjeg propadanja Koštane u gradu spontano pojavilo nekoliko lokalnih proizvođača cipela. Tek što je ta industrija živnuila, država je stranom ulagaču dodelila subvencije za otvaranje nove fabrike. Koristi od toga naravno ima – nova fabrika je nova fabrika. Ali troškovi su još veći – prvo, neko je za tu subvenciju platio, a drugo, tržišni odnosi u jednoj rastućoj grani su sada poremećeni. Uneta je neizvesnost. Prethodna ulaganja domaćih proizvođača su obezvređena.  Krediti koje je neko prošle godine uzeo za proširenje sada izgledaju kao užasna odluka.

Remetnja na tržištu nije nužno loša stvar, ako se pojavi neko ko je bolji i konkurentniji. Ali ovde to nije slučaj, ovde država veštački remeti tržišne odnose. Ne ponaša se pravedno, ne tretira sve učesnike na tržištu jednako i uništava fer konkurenciju. Ne može da za deo privrede važi nulta tolerancija poreza, dok se drugom delu daju subvencije.

Kad su pravila igre ovako nakrivo postavljena onda se i privreda ponaša drugačije. Prestaje da bude važno do budete konkurentni, inovativni i efikasni, mnogo je isplativije da se politički utalite. Ekonomija sada resurse usmerava na traženje političkih veza za preraposdelu postojeće vrednosti umesto na proizvodnju nove.   

A kada imate to, korupcija je neminovnost. Troškovi korupcije su, međutim, samo vrh ledenog brega – najvidljiviji od svih troškova, ali ni izbliza ne najveći.  Politika subvencije je neto trošak sa ili bez korupcije.  Rekao bih čak da je korupcija u ovom slučaju deo rešenja, ne deo problema – ako nam pomaže da vidimo da neka politika fundamentalno ne valja, onda je pojava korupcije u ovakvim slučajevima još i srećna okolnost.

Ovo su troškovi politike subvencija.  Očigledno, teško ih je obuhvatiti i izmeriti. Ograničena sistematska istraživanja koja to pokušavaju da rade, slažu se da politika subvencija za strana ulaganja nije preporučljiva. Ankete investitora ukazuju na isto, kažu da subvencije nisu ključne u odlukama o stranim ulaganjima. Važniji su poslovno okruženje, infrastruktura, tržište, radna snaga, sigurnost vlasničkih prva i stabilan pravni sistem.  Strana ulaganja, kao i domaća, treba podsticati reformom ovih oblasti. To vam je jeftinije,  efikasnije i pravednije od politike arbitrarnih subvencija.

Kako stoje stvari sa izvozom? Uz strana ulaganja, izvoz je druga velika zabluda priučenih eksperata. Izvoz nema posebna svojstva. Nema potrebe podsticati izvoz. Proizvodnja za izvoz nije bolja od proizvodnje za domaće tržište. Zemlji ne trebaju devize. Ovo nije 1989. Nema ničeg magičnog u prilivu deviznog novca. Devizni novac nema posebna svojstva.  Ne postoji ekonomski udžbenik koji preporučuje politiku podsticanja izvoza.  U svetu ne postoji ozbiljan ekonomista koji će vam reći da treba da podstičete izvoz. Podsticanje izvoza je neto trošak – subvencija na štetu domaćih građana i privrede a u korist stranaca i izvoznika. 

Politike subvencija i podsticanja izvoza treba u potpunosti ukinuti. Ne treba ih reformisati, ne treba ih premestiti iz agencije u ministarstvo, ne treba ih napraviti transparentnim – jer i kada bi bile fer, transparentne i poštene one bi i dalje bile neto trošak za ekonomiju. Treba ih ukinuti.

24 November 2013

Liberalno rešenje za bezbedniji saobraćaj

Jedna od prvih stvari koju primetim u nerazvijenim zemljama (ili politički korektno zemljama u razvoju), je kultura u saobraćaju. Znakovi, kada ih ima, se ne poštuju, pravo prvenstva prolaza je skoro uvek proporcionalan težini vozila i slično. Ipak, posle samo par dana vožnje učite sva nepisana pravila i u onome što vam se prethodno činilo haotično instinktivno pronalazite red.

Na primer u Kambodži malo je verovatno da će vozači automobila poštovati crveno svetlo na semaforu. Otprilike 50% vozača će ignorisati semafor. To naravno zvuči kao idealan scenario za veliki broj nesereća međutim upravo suprotno je slučaj. Pošto svi znaju da niko ne poštuje pravila svi vozači veoma pažljivo prolaze kroz raskrsnice čak i kroz zeleno svetlo ili kada imaju prvenstvo prolaza. Kao rezultat viđate relativno mali broj nesreća na putevima. Pošto svi voze jako sporo iz predostrožnosti i kada naiđete na sudar u pitanju je uglavnom lagano čukanje gde ponajviše strada limarija. Zvanični podaci me naizgled negiraju ali ne uzimaju u obzir da su velika većina vozila na ulici u Kambodži motori koji su znatno opasniji za vožnju od automobila. 

Hans Monderman, saobraćajni inžinjer iz Holandije smatra da je ponašanje vozača bitan faktor u saobraćaju i počeo je da dizajnira opasnije raskrsnice, bez znakova i razdvajanja traka za auotmobile, bicikliste i pešake. Njegov eksperiment je pokazao da naizgled opasnije raskrsnice proizvode manje nesreća. Pošto nema previše pravila svi učesnici u saobraćaju se ponašaju odgovornije. Evo par youtube linkova kako to izgleda u praksi.

U Engleskoj su na primer na nekim putevima sklonili belu liniju sa sredine što je uticalo na vozače da voze sporije. Takođe koriste vizuelne efekte da bi putevi izgledali uži nego što jesu ili namerno smanjuju vidljivost na raskrsnicama. Engleska je pri samom vrhu (iza Malte i Islanda) po pitanju bezbednosti u saobraćaju, pa valjda znaju šta rade.

Izgleda da manje pravila utiče na rast odgovornosti - liberlano nema šta. 

22 November 2013

Merkantilizam

Moj utisak nedelje je sledeće: koliko ljudi je povodom afere SIEPA komentarisalo da je podsticanje izvoza kao politika nesporno, već da je sporan samo način na koji se to radi. To me je dalje podsetilo a) da je prvi post ikada na ovom blogu bio o merkantilizmu, b) da nikada od tada nismo objasnili šta taj "merkantilizam" tačno znači. A znam da ovo čitaju mnogi neekonomisti.

Merkantilizam je doktrina iz 18. veka. Kada je Adam Smith pisao svoju najvažniju knjigu (godina 1776.) i time praktično uveo ekonomiju kao posebnu disciplinu, jedan od njegovih ciljeva bio je da razmontira doktrinu merkantilizma. Pri tome Adam Smith čak nije bio ni posebno originalan -- sve što je on u toj knjizi rekao bilo je negde rečeno i ranije. Uključujući ovo o merkantilizmu koji je već tada bio na zalasku.

Doktrina merkantilizma u najkraćem kaže da je izvoz dobar i poželjan i da je akumuliranje čvrste valute u državi pravi izvor bogatstva. Suprotnost merkantilizmu, doktrina slobodne trgovine, kaže da su i izvoz i uvoz jednako dobri jer oboje samo predstavljaju dobrovoljnu razmenu; da se ključ bogatstva i prosperiteta ne krije u akumuliranju valute nego u zadovoljenju želja i proširenju izbora za potrošače; da izvoz i priliv valute koji sa njim dolazi treba tretirati kao na sredstvo a ne cilj po sebi; umesto toga, krajnji cilj je dobrobit potrošača.

U vreme merkantilizma svetska trgovina je rasla, i merkantilisti su gledali kako se iz Engleske odliva srebro i zlato, da bi zauzvrat sa bliskog i dalekog istoka stizali začini, čajevi, svila i parfemi -- tada jako luksuzna roba.  I merkantilisti su razmišljali isto kao što mnogi razmišljaju danas -- "da li je vredno za ovakve stvari, do juče nepoznate i nepotrebne, gubiti čvrstu valutu? Zlato i srebro su pravi i trajni novac, svila i parfemi se potroše. Treba zaustaviti ovaj odliv vrednosti iz zemlje i okrenuti ga.  Treba nam trgovinski suficit, ne deficit."

Ovo rezonovanje je primamljivo. Ono posebno ima smisla u protestantskoj i puritanskoj okolini, gde je štednja vrlina, a na potrošnju se okolina mršti.  U njemu ima primesa morala štednje.  Ali je ekonomski pogrešno jer individualne vrednosti prenosi u kolektivnu politiku. Otkad je ekonomija počela da kao glavnu računsku jedinicu posmatra pojedinca, a ne kolektiv, postalo je jasno da je pojedinac taj koji jedino može da odluči šta je "potrebno", šta njemu stvara vrednost, pa prema tome i šta treba kupovati a šta prodavati. Rasklapanje kolektiva na pojedince donelo je novi način razmišljanja o ekonomskim stvarima.

Danas je ekonomija u mnogo čemu daleko od prave nauke i bliža politici, ali po pitanju slobodne trgovine ekonomisti se slažu. Najpoznatiji proponent slobodne trgovine u poslednjih 30 godina je Paul Krugman, intervencionistički ekonomista i veliki levičar. I Kejns, otac savremenog intervencionizma je bio zagovornik slobodne trgovine, osim u jednom periodu kad mu to nije odgovaralo. U suštini skoro sve priznatije ekonomske škole od Smitha naovamo prihavtile su doktrinu slobodne trgovine. A slobodna trgovina znači kako odsustvo prepreka uvozu, tako i odsustvo stimulisanja izvoza.

Zato je veoma čudno što je ovo pridavanje magičnih svojstava izvozu tako uvreženo u Srbiji.  Izvoz nema eksterne efekte, pa da je zbog nečega proizvodnja za izvoz vrednija od druge proizvodnje. Ista je kao i svaka druga proizvodnja. Životni standard u zemlji određen je nivoom produktivnosti -- a šta se proizvodi, da li se proizvodi za izvoz ili za domaće tržište je apsolutno irelevantno. Odlično je kada ste veliki izvoznik -- ali samo zato što to znači da ste veliki proizvođač. Izvoz je odličan kao posledica vaše produktivnosti. Ali on nije sam po sebi uzrok ili motor ekonomskog rasta. Podsticanje izvoza na račun drugih, neizvoznih sektora, je podrivanje sopstvene produktivnosti.

21 November 2013

Subvencionisanje "start-up" firmi

Radulović je najavio ulaganje u "start-up" kompanije u Srbiji preko "Venture Capital (VC)" fondova. Vlada će da uloži novac u VC fond ili fondove koji će onda ulagati u "start-up" firme u Srbiji. Osim klasične liberalne kritike da država ne može bolje od tržišta da alocira sredstva mislim da ima i praktičnih razloga zbog kojih ovaj projekat ima male šanse za uspeh (pod uspehom smatram da ovi fondovi uspešno prodaju svoje uloge i vrate državi više novca nego što je košta da isti pozajmi).

Prvo, ima nekoliko faza investiranja u "start-up" kompanije:
  • "Seed" faza - To je faza gde preduzetnik sam uloži sopstveni novac ili novac prikupljen od porodice i prijatelja da bi napravio prototip proizvoda, registrovao patent ili uradio takozvani "proof of concept" - faza u kojoj ideja dobija osnovni oblik. U tech industriji to bi na primer podrazumevalo pravljenje sajta ili aplikacije koji ne bi imao sve funkcije ali bi imao one najvaznije. Na primer aplikacija za pozivanje taksija bi bila gotova, moglo bi da se preko nje pozove vozilo, ali ne bi mogla da pokaže gde se vozilo trenutno nalazi niti da se razgovara sa vozačem. Firma u ovom trenutku nema nikakva prihode. U seed fazi obično prikupite između 10 i 50 hiljada funti. (Moji primeri su iz Engleske jer sam tamo radio sa startapima). 
  • "Angel" faza  - U ovoj fazi preduzetnik dobija novac od takozvanih Anđela - jer je rizik preveliki i racionalni investitori ne ulažu u ovoj fazi, banke ne daju novac a nema ni ozbiljnih VC fondova. Proizvod u ovoj fazi je i dalje ne ostvaruje prihod (pre-revenue) ili tek počinje da ostvaruje prihod ali svakako je daleko od profita. Anđeli ulažu od 100 do 300 hiljada funti i za to dobijaju između 15 i 30 procenata vlasništva. To znači da vrednuju firme od 350 hiljada do 1.7 milion u toj fazi. Taj novac se ulaže uglavnom u doterivanje aplikacije, možda zapošljavanje osobe zadužene za prodaju, reklame i tome slično. Firma u ovom periodu treba da počne da ostvaruje prihod ne i profit. 
  • Serija A - U ovoj fazi preduzetnik dobija novac od VC fondova. Proizvod u ovoj fazi ostvaruje značajan prihod što ulaganje čini manje rizičnim. Firma još nije profitabilna u ovoj fazi ali je ili relativno blizu profitabilnosti ili je fokus na rastu prodaje ili čak samo rastu broja korisnika (facebook, quora, twitter). VC fondovi u ovoj fazi ulažu između 750 hiljada i par miliona (ustvari nema gornje granice ali dobro). Za to dobijaju opet između 20 i 40 posto vlasništva (ovo je naravno jako gruba procena), što znači da firme u ovom trenutku vrede (grubo) između 1.7 i 16 miliona funti. 
  • Serija B,C,D - Ovo su faze u koje investitori ulažu veliki novac kada je moguće ostvariti veliku ekonomiju obima, možda za ekspanziju u inostranstvu i tome slično. Uber je na primer u Seriji B uzeo $39m a u Seriji C, samo dve godine kasnije i fantastičnih $360m, na procenjenu vrednost od $3.4bn. Nije loše za kompaniju koja je osnovana 2009. Sa druge strane Google je imao samo Seriju A jer je relativno brzo postao profitabilan.
  • IPO ili privatna prodaja (PE) - Ovo je faza kada investitori naplaćuju svoje znanje. Kompanija izlazi na berzu pa je kasnije lakše prodati svoj udeo zbog velike likvidnosti ili je kupuju veliki privatni investitori.  
Radulović je pomenuo dolazak VC fondova. Ako vlada uloži 35m evra, što bi predstavljalo oko 30% ukupnog fonda (ili više fondova), ukupan kapital bi bio oko 110m evra. Tu po meni nastaje problem. Ja mislim da je Srbija malo tržište za 110 miliona takvog kapitala.

Evo računice. Od 110 miliona, otprilike 60 miliona bi trebalo da bude uloženo u firme u prve dve godine. Naime, ovi fondovi takođe moraju od nečega da žive pa svoje usluge naplaćuju po principu 2:20. Dva posto godišnje naknade za vođenje fonda i 20 posto od profita. Kako fondovi obično planiraju da rade 5 - 7 godina a neretko i čitavih 10, onda oko 20% fonda ode na menadžerske naknade. Samo dva posto godišnje, ali skupi se. Dakle, 20% naknada iznosi oko 22m. Neka ostave još 20 - 30m sa strane da bi mogli da ulože ponovo u firme (dry powder), onda dolazimo do cifre od oko 60 miliona.

Dakle, 60 miliona evra bi ostalo da se uloži u startap firme u Srbiji. Ako se ulaže oko milion evra po firmi to znači da bi oko 60 firmi dobilo novac. To je oko 60 firmi koje pre ulaganja od milion evra vrede između 1.5 i 4 miliona evra. U Srbiji nema toliko firmi u toj fazi razvoja. To su kod nas već razvijene a ne start-up firme koje bi imale znatno sporije stope rasta pa samim tim i VC model ne bi mogao da funkcioniše (30% godišnjeg rasta celog portfolia).

Možda je rešenje ulagati manje, u Angel fazi na primer? Tu bi bilo novca za oko 200 firmi (po 300 hiljada evra za firme koje vrede od 700 hiljada do 1.7m). Mada, meni se i to čini previše iz istog razloga, Srbija nema 200 firmi koje danas imaju kapitala oko milion evra i imaju potencijal da vrede oko četiri miliona evra kroz pet godina.

Da li može da se ulaže manje od par stotina hiljada po firmi? Može, ali to već ne rade profesionalni fondovi već pojedinačni investitori. Profesionalni fondovi ne mogu da pokriju troškove operacija sa malim investicijama. Fondovi naplaćuju 2% godišnje od iznosa fonda što bi trebalo da pokrije sve troškove. Ako je u pitanju strani fond ti troškovi ne mogu biti manji od par stotina hiljada evra godišnje, što znači da fond mora da ima bar 5 miliona na raspolaganju. Ako su investicije po 50 hiljada evra onda bi takav fond morao da napravi bar 60 investicija, što je naravno nemoguće.

Drugi problem je sve i da dovedu na primer Angel ili VC fondove, kome će ti investitori za pet godina prodati firme kada u Srbiji takvih investitora praktično nema? Da li će država onda da dovlači veće investitore i da pomaže serije B i C, da li će EBRD da pomaže ili bi do tada možda Beogradska berza trebalo da profunkcioniše?

Ja mislim da će biti jako teško dovući investitore čak i uz ovu predloženu subvenciju. Ne verujem da će iko da rizikuje svoj kapital da ulaže u rizičnoj industriji u jako rizičnoj zemlji bez očigledne mogućnosti da investiciju kasnije proda. Voleo bih da grešim, ali ako neko i dođe to neće biti za 2% godišnje naknade, što će sigurno investiciju učiniti neprofitabilnom. Zašto jednostavno ne sačekati da VC sami dođu u Srbiju kada procene da je to dobra investicija?

19 November 2013

Preduzetnici! Junaci!

U knjizi Antikrhkost (Antifragile) Nassim Taleb iznosi mnogo interesantnih obzervacija o ekonomiji, evoluciji, investiranju, vežbanju u teretani... a sve u kontekstu antikrhkosti. Antikrhkost, reč koju je sam skovao, objašnjava pojave na koje negativni događaji utiču pozitivno. Izmislio je termin jer nijedna reč nije opisivala to stanje. Za antonim reči krhkost se pogrešno smatra reč žilavost. Antikrhkost bolje opisuje suprotno stanje krhkosti jer ne samo da oslikava izdržljivost (žilavost) na negativne udare već se usled njih i razvija.

Taleb objašnjava kako je ekonomija antikrhka zbog propalih preduzetnika i predlaže uvođenje praznika preduzetnika. Većina preduzetnika ne uspeva da se obogati ali preuzimanjem ličnog rizika omogoćuvaju ekonomski rast od koga celo društvo ima koristi. Taleb smatra da bi društvo trebalo da tretira propale preduzetnike u neku ruku poput palih vojnika jer su i oni heroji od kojih celo društvo ima koristi.

Predlaže da se za Dan Preduzetnika pročita sledeća poruka namenjena budućim preduzetnicima: Većina vas će propasti, osramotiti se i osiromašiti ali smo vam zahvalni za rizične odluke i žrtve koje podnosite zarad ekonomskog rasta planete i podizanje ljudi iznad granice siromaštva. Vi ste izvor naše antikrhkosti. Zahvalna nacija. 


16 November 2013

Toliko o tome

Baš sam se pitao šta li će biti sa zaposlenima iz ukinute agencije za "podsticanje izvoza". Današnje vesti B 92 daju (očekivan) odgovor:

Radulović je podsetio da je Ministarstvo privrede predložilo u budžetu za 2014. godinu, koji je Vlada usvojila, ukidanje Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) i da su za agenciju predviđena sredstva samo za deo prvog kvartala.

Predviđeno je zatvaranje agencije nakon toga i prelazak trenutno zaposlenih u ministarstvo, jer će, kako je rekao ministar, biti potrebni za dalji nastavak aktivnosti na promociji izvoza.

Dakle, vrlo je sporno nazivati ovo što se desilo nekakvim "ukidanjem" bilo čega: isti birokrati koji su do sada sedeli u odvojenoj agenciji nastaviće da rade isto što i do sada ("podstiču izvoz"), samo u okviru već postojećeg ministartva.

13 November 2013

Liberalizam bez liberala

Ne znam da li ste primetili ali Radulović uglavnom dobija pozitivne komentare. Ne samo od nas liberala već i od mejstrim medija. Evo samo nekih komentara sa B92:

"Saša Radulović je apsolutno u pravu."
"Podrška ministru Raduloviću."
"Jedan od retkih ministara koga razumem o čemu govori."
"Glasao bi za Radulovića da se kandiduje i protiv Vučića."
"Najiskrenije, od svih ministara ... ovo je jedini čovek za kojeg verujem da radi NEŠTO KONKRETNO i KORISNO."

Možda je nekoga ova podrška iznenadila ali građani Srbije tradicionalno podržavaju liberalne reforme. O zabludama o nepopularnosti ekonomskih reformi smo već pisali. Tražnja za ozbiljnim liberlanim reformama evidentno postoji ali političari ili ne razumeju građane ili su ideološki opredeljeni kolektivisti, ili oboje.

U svakom slučaju biće da u Srbiji ne fali liberalizma nego liberala.


12 November 2013

Ukidanje SIEPA

Posebne čestitke Radulović i ekipa zaslužuju na hrabrosti da nezavisno misle.  Za srpsku ekspertsku elitu "izvoz" i "investicije" su svete krave i kada u njih dirate rizikujete sve vrste diskvalifikacija. Potrebno je nešto samopouzdanja i vere u ispravnost sopstvenih stavova da bi se usprotivili konsenzusu elite. Kao kada bi sada neko rekao da spoljnotrgovinski deficit nije problem ili da dinaru treba fiksni kurs.

U delu javnosti koji odobrava ukidanje SIEPA, ovo odobravanje je kvalifikovano. Kaže se, izvoz i investicije svakako treba podsticati, samo što SIEPA nije dovoljno efikasno ili odgovorno obavljala ovu funkciju. Nema razloga za ovu kvalifikaciju. Izvoz nema magična svojstva, nije ništa bolji ni gori od bilo koje domaće proizvodnje. Strane investicije nisu ništa bolje od domaćih ulaganja. Velike i vidljive investicije, investicije za naslovne strane, nisu ništa bolje od malih ulaganja. Nisu bolje od proširenja lokalne apoteke ili rasta obrta pekare. Dinar stvoren na bilo koji od ovih načina vredi apsolutno isto. A politika podsticanja izvoza i investicija upravo oduzima dinar od pekara i apotekara da bi posle birokratskih troškova i distorzija dala 90 para izvozniku ili stranom ulagaču. Korupciju na stranu - ovo je rasipnička poitika čak i kada nema rasipanja.

Povodom najave ukidanja SIEPA pretdhodnih dana moglo se čuti nešto ovako: ako su izvozni i investicioni podsticaji loša ideja, kako to da sve zemlje imaju ovakve agencije?  Evo kako.  Prvo, ako mi nekada u usmenoj raspravi iznesete argument da nešto treba uraditi zato što "sve zemlje to rade", zalepiću vam šamar. Drugo, nije tačno da sve zemlje imaju iste agencije ili rade iste stvari. Daleko od toga. Mnoge zemlje to uopšte nemaju, mnoge druge muljaju na slične načine ali u mnogo manjoj meri.  A razlog zašto mnoge zemlje to ipak rade je što i u njima postoji slična politička ekonomija kao i u Srbiji. I one imaju"eksperte" i stranke, i oni su korumpirani, i u njima su podložni neznanju, populizmu i merkantilističkim zabludama. Ali u proseku, razvijenije zemlje mnogo manje pate od takvih stvari. I posebno su njihove stručne elite imune od toga. Uzmite udžbenik jednog Krugmana, omiljenog srpskog ekonomiste, pa ćete videti da i on lepo objašnjva da su politike podsticanja izvoza neto šteta za ekonomiju zemlje. Krugman. Ne Hayek, ne Friedman. Krugman.

Prema tome, sva podrška ministru Raduloviću, na dosadašnjim potezima i na hrabrosti da misli svojom glavom. Negde sam video da mu prebacuju da nije ekonomista nego inženjer. Šta god bio, po ovome što je do sada pokazao kvalifikovaniji je od kompletne dosadašnje ekspertske elite. 

02 November 2013

Vesti

Sve češće gubim živce čitajući novine/sajtove:

1. Svetu preti nestašica vina (sajt RTS preneo vest iz Tajma)

Ukratko, ponuda vina opada, a tražnja (prevashodno zbog Kine) raste što će, navodno, dovesti do nestašice.

Mislim, šta reći na ovako nešto, osim da, čudnom igrom slučaja, postoji jedna stvar koja se zove CENA i koja, takođe nekom čudnom igrom slučaja (neki bi rekli "kao nevidljivom rukom") raste baš u situaciji kada ponuđena količina opada, a tražena količina raste, tako da utiče na to da se ponuda poveća, tražnja smanji i tako uspostavi nova ravnoteža. Nestašice vina svakako neće biti, možete biti poptuno sigurni u to.

2. U Politici je objavljen članak na temu novog Zakona o zaštiti potrošača koji sadrži sledeće dve genijalne rečenice:

Jedna od važnih izmena jeste i to da će građani ubuduće imati i pravo na raskid ugovora sa trgovcem u roku od 15 dana od njegovog potpisivanja. Ova odredba je postojala i u prethodnom zakonu, ali nije funkcionisala, i to je jedno od prava potrošača koje se često nije poštovalo. 

Dakle, jedna od važnih izmena je to što će novi zakon sadržati odredbu koju sadrži i prethodni zakon? Uz to, do sada ta odredba nije funkcionisala, a sada će da funkcioniše zato što će se, za razliku od sada, takođe nalaziti u zakonu?

3. Novosti, naslov članka: Za hranu nam treba plata i po!

Prva rečenica istog tog članka: Za standardnu potrošačku korpu u Srbiji, prema poslednjem statističkom merenju, treba gotovo jedna i po prosečna zarada ili oko 66.000 dinara.

OK, urednici (koji valjda daju naslove) ne moraju da znaju šta je BDP ili inflacija ili budžetski deficit, ne moraju čak ni da budu trezni kada daju naslove, ali treba da znaju da "standardna potrošačka korpa" ne sadrži samo hranu, već i poneki toalet papir i pastu za zube. U stvari, ne moraju čak ni to da znaju, dovoljno je da pročitaju članak kojem daju naslov, jer u njemu jasno piše da u potrošačku korpu ulaze i komunalije i razne druge neprehrambene stvari. Uz tekst čak ide i okvir pod naslovom "Komunalije sve paprenije" i u kojem piše "Najviše novca u trgovinskim radnjama ostavljamo za hranu i bezalkoholna pića, oko 40% kućnog budžeta". Uzgred, slutim da je i tom okviru naslov dao isti urednik, pošto se u njemu uopšte ne pominje bilo kakav rast cena komunalnih usluga.


Većina auto-škola u Srbiji ne radi, jer je rok za usklađivanje njihovog poslovanja sa novim propisima istekao 26. oktobra.

NE! Većina auto-škola u Srbiji ne radi jer je neki pametnjaković propisao takve minimalne uslove za poslovanje auto-škola da niko ne može da ih ispuni:

Prema novom Pravilniku o osposobljavanju kandidata za vozače, sve škola moraju da obezbede: učionicu od najmanje 25 kvadrata, prostoriju za administrativne poslove od osam kvadrata, najmanje jedno vozilo za svaku kategoriju (ukupno 17) i poligon dugačak 51 i širok 7 metara, ali i licencirane predavače i ispitivače. Administrativna taksa koju moraju da uplate iznosi 80.230 dinara.

5. Ipak, glavna nagrada ide naslovu "Devojčica koju zovu novim Stiv Džobsom". Radi se o izuzetno siromašnoj devojčici iz Meksika kojoj dobro ide matematika. Kakve veze ima matematika sa Stivom Džobsom, nemam ni blagu predstavu. Mogli su da je prozovu i novim Majklom Džordanom ili novom Lejdi Gagom, imalo bi isto smisla koliko i ovo.