Pages

11 February 2019

Ljubomir Madžar: Cena Kosova - može li se podneti i kako

Prenosimo, uz dozvolu autora, tekst profesora Ljubomira Madžara o tome šta da se radi u vezi Kosova, pod naslovom "Cena Kosova – može li se podneti i kako". Profesoru Madžaru kod ove publike nije potrebno posebno predstavljanje, Ipak, za one čitaoce iz drugih bviših jugo-država koji možda nisu upoznati sa njegovim radom, Ljubomir Madžar je svakako najvažniji srpski ekonomista u poslednjih pola veka, a možda i duže. Kad neko takav napiše analizu kosovskog problema, dužnost je i obaveza svakog razumnog čoveka da to ozbiljno uzme u razmatranje, čak i ako se ne slaže sa autorovim konačnim zaključcima (kao što podozrevam da se neki čitaoci iz Srbije neće 


Ljubomir Madžar

Cena Kosova – može li se podneti i kako


Malo je pitanja koja su toliko kontroverzna, tako nepristupačna pouzdanim dijagnozama i tako nedostupna preciznim kvantifikacijama kao što je to slučaj sa problemskim čvorištem koje se splelo oko Kosova i u vezi sa njim. Kosovo toliko duboko zadire u skoro sve pore našeg društvenog bića i u tolikoj se meri isprepliće sa bitnim sastavnicama zbunjujuće velikog broja sfera društvenog života, da posmatrač ne samo da ne može izvesti kvantitativne procene pojedinih malignih uticaja koji struje sa Kosova nego ne može biti siguran ni da je ustanovio njihov koliko-toliko celovit spisak. Stoga će ovde biti razmotrene tek neke komponente kosovskog problema kao determinante troškova koje u vezi sa njim moramo podneti ili makar anticipirati njihovu neugodnu pojavu.

Mnogi snažni uticaji i udari koji dolaze sa Kosova jednostavno nisu merljivi – kako, npr., kvantifikovati izostale preduzetničke poduhvate ili neostvarenu proizvodnju koja je izazvana velikom neizvesnošću i stalnim napetostima na Kosovu i oko njega? – a o nekom verodostojnom utvrđivanju koralativnih veza da se i ne govori. Kosovo je dobra ilustracija jednog šireg spoznajnog problema: mnogo je toga što stvarno postoji i istinski deluje ali je inherentno nemerljivo i nedostupno numeričkim procenama. To je razlog zbog koga i u temeljnim analizama naizbežno ostaje širok prostor za subjektivne procene i razložne pretpostavke. Budući da je Kosovo i deo i paradigmatski primer tog šireg spoznajnog problema, prirodno je i očekivano u ovom razmatranju pojedinih njegovih aspekata bude nemali broj  uslovnosti i procena koje su striktno subjektivne, a koje samim tim mogu da budu predmet sumnji, naglašenih rezervi pa i eksplicitnih. 

Pored toga što je očigledno složena sama po sebi, cena Kosova kao predmet procena ispoljava se kao komplikovana i na jedan poseban način – po specifičnom osnovu koji se kod najvećeg broja pitanja, uključujući i ona najsloženija, jednostavno ne javlja. U vezi sa Kosovom razumno se može pretpostaviti a potom i razviti nekoliko alternativnih scenarija. Prvi je nastavak sadašnjeg „zamrznutog konflikta“ bez ikakve pouzdanije perspektive njegovog okončanja. Druga varijanta je prevazilaženje tog konflikta, pri čemu su, u zavisnosti od vremena njegovog razrešenja, moguće dve podvarijante. Prva je uspešna i dovoljno brza realizacija najnovije Trampove inicijative i ozvaničenje Kosova kao nezavisne države uz pružanje famozne stolice u Ujedinjenim nacijama (UN). Druga podvarijanta jeste nastavak konflikta ali sa nekakvom procenom vremena u kome će biti završen, i to ne nužno na način za koji se zalaže Srbija i ne nužno u vreme koje bi joj odgovaralo. Treća opcija je reintegracija Kosova u sastav Republike Srbije kojoj i pripada po međunarodnom i svakom drugom pravu.

Neka pre no što se pristupi razmatranju ovih opcija bude izražena jedna bogohulna, za neke sablažnjiva misao: navedene (pod)varijante izlaska iz kosovskog ćorsokaka po troškovima, odnosno ceni, ispostavljaju se kao neočekivano različite u odnosu na njihovo rangiranje po poželjnosti u stručnoj i, osobito, široj javnosti. Varijanta reintegracije Kosova pokazuje se kao ekonomski najskuplja, ali i demografski više nego zabrinjavajuća. Varijanta brzog ozvaničenja Kosova kao nezavisne države ispostavlja se kao ekonomski najpovoljnija. 

Ovde će biti manje više taksativno navedeni neki veći troškovi – što neposredni finansijski, što oni posredni ali nipošto manje opterećujući – koji su posledica ovog za obe strane nemilog statusa quo koji se otegao kao gladna godina. Biće to fromulisano kao lista troškova kojih bi se Srbija oslobodila ako bi ovaj mučni tovar bio konačno maknut sa srpske grbače.

Prvo
, naglo bi se smanjile, čak uz perspektivu nestajanja, ogromne političke napetosti. One su na preduzetničkom i ekonomskom planu izvor goleme neizvesnosti, a privredni život ništa toliko ne parališe niti ga u tolikom broju lišava korisnih poslovnih poduhvata kao što je to slučaj sa neizvesnošću. Kosovski sukob generiše ove inhibitorne sile ne samo na Kosovu i ne samo u Srbiji, nego i u mnogo širem regionu jugoistočne Evrope, što će reći da je destruktivna interakcija Srbije i Kosova štetna i za jedan širi krug zemalja koje nas okružuju. Ne bi se trebalo iznenaditi ako bi iz tih zemalja potekli pritisci da se ova kosovska saga najzad završi, pa da se ceo region konačno nađe u normalnom poslovom ambijentu. 

Drugo
, i usko povezano sa prethodnim, kosovske napetosti jak su destimulišući činilac za strane investicije. O ulozi stranih ulaganja u ukupnom razvoju mišljenja su jako podeljena, ali nema sumnje da su ona korisna sve dok trpimo veliku stopu nezaposlenosti, dok izostaje domaći preduzetnički element za mobilizaciju resursa i dok bezmalo ukupna dodata vrednost generisana tim ulaganjima ima sa opšteprivrednog stanovišta ima karakter čistog ekonomskog dobitka, neke vrste nacionalnog profita. 

Treće
, dok traje kosovski sukob postoji njime izazvana, makar i vrlo mala, verovatnoća izbijanja ratnog sukoba. Značaj ove činjenice najbolje se uviđa iz prosvetljujućeg sagledavanja vrednosti mira u tragičnim situacijama koje se trpe kad on jednom bude izgubljen. 

Među troškovima koje generiše postojeće stanje zamrznutog konflikta mnogo je i onih koji su konkretniji i užeg dosega ali zato ne i mnogo manji, a pogotovo ne zanemarljivi. Tu su, pre svega, neposredni fiskalni troškovi, tj. direktni izdaci iz budžeta. O njima se u široj javnosti nedovoljno zna, a nisu primećene neke detaljnije analize ni u profesionalnim krugovima. Toj četvrtoj komponenti treba kao posebnu dodati i petu komponentu – doslovno nevidljive, u službenoj statistici neregistrovane novčane tokove koji struje prema Kosovu ali su zbog državnih razloga prekriveni izvesnim velom tajnosti. To je posebno opasna kategorija budući da je bogomdana za sve moguće zloupotrebe i da u jednoj zemlji nadaleko poznatoj po visokom nivou korupcije mogu da izazovu posebno velike štete. 

Šesta
 komponeneta takođe spada u domen ekonomske patologije: nedovoljno jasno i unekoliko haotično dvovlašće na severu Kosova, kao i slaba uprava i nedograđena država u ostatku njegove teritorije,  idealan je ambijent za sivu, pa i za crnu ekonomiju, pri čemu su obe u sukobu sa zakonom ali je ova druga daleko izvan njega. Odgovarajuće opštepoznate patološke deformacije ne ostaju ograničene na Kosovo nego se maligno šire ne celu zemlju. Deo tog troška je, kako se učestalo tvrdi, i obimna trgovina drogom za koju nije izvesno da je ograničena samo na Albance, ali koja zasigurno predstavlja težak problem za celu Evropu, a možda i šire.

Neka u zaključku bude ukazano na i na sedmu komponentu nedovoljno vidljivih posrednih troškova – političke štete koje Kosovo izaziva kao uvek zahvalan predmet izbornih manipulacija. U periodu do 2000. Kosovo je bilo zahvalna izborna baza i svojevrsna tvrđava za tadašnju vlast koju su u retrospektivi gotovo svi ocenili kao autoritarnu i pogubnu. Ispostavilo se da su uz takvu vlast, koju su podržavali upadljivo više nego što je to u proseku činila centralna Srbija, upravo Kosovari daleko najviše nastradali. Njihovo stradanje na neki je način „upravno srazmerno“ podršci koju su toj vlasti pružali. Kako to uvek biva u društvu koje deluje kao celovit kompleksna sistem, njihovo političko ponašanje nije se ticalo samo njih nego je na ovaj ili onaj način pogađalo celu zemlju. Za elektoralna opredeljenja kosovskih Srba nikad nisam imao simpatije: glasao sam uvek za stranke koje su na suprotnom kraju političkog spektra od onih koje su oni podržavali. Njihova podrška, ali i njihova egzistencijalna situacija, obilno je produkovala i osmu sastavnicu troškova: kosovska drama uvek je doprinosila neposrednom državnom intervencionizmu, mešanju države u splet odnosa i tokova gde ne treba da se upliće. Druga strana te mučne medalje su  slabije performanse na stvaranju pravnog poretka i razvijanju institucija, gde je država i tvorac novih rešenja i činilac njihove primene. Kosovo nam tako iz decenije u deceniju dezorijentiše i preusmerava državu. Ono je udaljava od poslova koji su u njenom delokrugu a najviši su društveni prioritet i usmerava je tamo gde su potencijalne štete od njene intervencije ogromne.

Pri utvrđivanju redosleda varijanti i podvarijanti sa čisto ekonomskog stanovišta, tj. po troškovima koje one podrazumevaju, od presudne je važnosti imati na umu da je ekonomsko vrednovanje samo jedan aspekt procene njihovih efekata i posledica. Jasno je da postoje različita mišljenja i u vezi sa gubitkom Kosova kao naisceljivom ranom i sa nacionalnom katastrofom koju bi taj gubitak predstavljao. Ovde će tek biti pomenuto da nije zapaženo da postoje ljudi koji bi u eventualni rat oko Kosova slali svoju decu niti takvi koji su, poput mojih kordunaških zemljaka, ugledne porodice Pribićević, spremni da se presele na Kosovo da bi na tom rizičnom terenu ojačali srpsku stvar. Naprotiv, nije mali broj Srba koji su se zatekli na Kosovu ali su ga napustili glavom bez obzira.

Nakon što su identifikovani troškovi koje Srbija trpi uz sadašnji status quo lako se procenjuju troškovi svih napred specifikovanih varijanti. Nastavak statusa quo kao realizacija prve varijante bukvalno je poguban jer znači nastavak ogromnih čisto finansijskih ali i, možda još i većih, indirektnih troškova na trajnoj osnovi. Prva varijanta ubitačno je skupa u čisto ekonomskom smislu. Pitanje je da li bi te troškove i taj sa tračnica daleko skrajnut režim funkcionisanja Srbija uopšte mogla trajno da izdrži.  U podvarijanti druge varijante Srbija zanavek ostaje bez Kosova, a to se zahvaljujući energičnom i ne nužno delikatnom Trampovom stilu događa ako ne odmah, a ono u sasvim doglednom vremenu. To je u strogo ekonomskom smislu daleko najpovoljnija opcija. Ona bi Srbiju po kratkom postupku oslobodila ogromnog tereta.

Druga podvarijanta prve varijante, tj. produžavanje statusa quo do u neodređeno vreme, a po isteku tog, moguće dugog, perioda ponovno suočavanje sa mogućnošću definitivnog razdvajanja, očigledno je daleko nepovoljnija od podvarijante brzog državnog osamostaljivanja Kosova. Taj  ishod podrazumeva trpljenje svih golemih troškova pobrojanih u čitava tri pasusa (5-7) ovog teksta, a potom ipak pristanak na konačno odvajanje Kosova i njegovo potpuno državno konsolidovanje. To je kombinacija velikih finansijskih i posrednih ekonomskih troškova, s jedne, i emotivnog gubitka i nacionalnog udara, s druge strane. Koliko god da deo javnosti, uključujući i one koji decu ne bi slali da ratuju za Kosovo, smatra da bi pristanak na odvajanje Kosova bio ravan nacionalnoj katastrofi, moralo bi da bude jasno da je taj gubitak uvećan za ogromne neposredne i posredne materijalne troškove iz prethodnog teksta gora varijanta za Srbiju od ishoda prve podvarijante u drugoj opciji, tj. brzog otkidanja Kosova iz političkog sistema i društvenog tkiva Srbije. Gubitak Kosova plus dodatni troškovi lošije je rešene za Srbiju od gubitka južne pokrajine bez tih daljih troškova.

Treća opcija, reintegracija Kosova u Srbiju, ovde mora da bude ocenjena na način koji opet rizikuje da bude doživljen kao svetogrdan. Vraćanje Kosova znači manje-više mirenje sa svim onim ogromnim troškovima koji su pobrojani u 5-7 pasusu ovoga teksta. Na dugi rok, tj. u beskonačnom vremenskom horizontu, njih bi Srbija teško mogla da podnese, a ako bi to rešenje i bilo održivo, ono bi verovatno podrazumevalo fatalno mirenje sa sporim privrednim razvojem i sa trajnim zaostajanjem za bližim, a i daljim, međunarodnim okruženjem. Po tempu rasta Srbija je već sada na začelju uporedivih a i šire kategorisanih zemalja, dok je taj nezadovoljavajući tempo u kombinaciji sa jednako nepovoljnim nivoom – Srbija je među najnerazvijenijim zemljama Evrope – gotov opis prave razvojne i ekonomskopolitičke katastrofe. Srbija teško izlazi nakraj sa svojom sirotinjom, a kad bi se, i ako, tome dodala beznadna i još ljuća kosovska sirotinja, dovelo bi to do takvog tereta socijalnog staranja za koje se ne da ni zamisliti kako bi Srbija mogla da ga podnese. Dobro je imati u vidu da samo povećanje teritorije po osnovu pravovaljanog vraćanja Kosova u državno ustrojstvo Srbije ne bi mnogo značilo jer Srbija ne može da savlada i valjano održi ni onu teritoriju koja joj ostaje van Kosova: na hiljade sela sistematski se prazne, a i mnogi gradovi sve više su prošarani nenaseljenim, avetinjski praznim kućama.Teško je videti kako bi reintegracija Kosova bila politički ostvarena: može li iko zamisliti Skupštinu Srbije u kojoj sedi do jedne trećine Albanaca sa Kosova? Tu su, najzad, i zastrašujući demografski trendovi: Srbija je silno zahvaćena nezaustavljivom depopulacijom, dok je na Kosovu, uprkos izvesnim tendencijama smirivanja, stopa demografskog rasta vrlo visoka. Da li bi stanovništvo Srbije pristalo na scenario u kome bi – kako sledi iz nekih demografskih projekcija – u nešto daljoj perspektivi postalo manjina u sopstvenoj zemlji?

*
Sa Kosovom je Srbija gurnuta u poziciju da bira između nepoželjnih alternativa, takvih za koje je čak teško reći koja je od koje gora. Koga god istorija postavi na ukleto mesto da odlučuje o raspetljavanju kosovskog čvora, neće moći da se proslavi. Kako god da se odluči, ishod će biti nepovoljan, a zemlja će opet biti uvučena u beskrajne raspre o istorijskim krivicama i epohalnim promašajima.


23 January 2019

Miroslav Prokopijević (1953-2019)


Za Miroslava Prokopijevića sam prvi put čuo kao student ekonomije u drugoj polovini 1990-ih. U to doba ste lako mogli prepoznati opozicione ekonomiste. Politika je bila crno-bela. Javni intelektualci bili su ili pristalice režima ili njegovi protivnici. Sredine i nijansi onda nije moglo biti. Biti nezavisan značilo je biti deo opozicije.

Prokopijević je, kao i celog života, bio nezavisan. Ali i od grupe nezavisnih, opozicionih ekonomista, analitičara i javnih intelektualaca on je odskakao stavovima i hrabrošću. Režimu se suprotstavljao direktnije i beskompromisnije od drugih. “Živimo u nacional-socijalisitčkoj diktaturi”, govorio je tada u intervjuima. Kritikovao je i ostatak opozicije kada bi bila nedosledna ili koketirala sa nacionalizmom i socijalizmom. Stvari je probao da menja i kroz politiku i jedno vreme bio deo rukovodstva Demokratske stranke, ali se, karakteristično ne pristajući na kompromise, sa političarima razišao.

Moje prvo sećanje na Prokopijevića kao ekonomistu je njegova kritika programa Grupe 17 u tadašnjem časopisu Duga. Negde 1997. godine grupa 17 nezavisnih – dakle antirežimskih – ekonomista objavila je predlog programa ekonomskih reformi. Motiv predloga je bio raskid sa socijalisitčkim sistemom i program je uredno predlagao makroekonomsku stabilnost, privatizaciju i liberalizaciju ekonomije. Mi studenti, a verujem i sva opoziciona javnost, bili smo oduševljeni pojavom jednog ovako modernog, liberalnog i prozapadnog predloga.

Prokopijević je, međutim, program i Grupu 17 kritikovao sa tržišne pozicije. Mi, studenti ekonomije, tada nismo znali da se i to može. Mislili smo da je jedina moguća kritika ona koja dolazi s leva, od strane socijalističkog režima. Za nešto najliberalnije što se od vremena uspostave komunizma pojavilo u javnosti Prokopijević je tvrdio da je mlako, malodušno i nedovoljno. Ali deo tih godina on je proveo u SAD i Nemačkoj, gde je boravio na univerzitetima kao dobitnik prestižne Humbolt stipendije. Pratio je reforme u svetu, posećivao veliki broj konferencija, upoznao češke, poljske i estonske reformiste, američke i evropske ekonomiste, i kad se vratio u Srbiju dobro znao o čemu govori. Program Grupe 17 koja će se kasnije proširiti u G17+ i postati stranka, kao i programi drugih političkih stranaka, jesu bili programi levog centra a ne odsečnih reformi – samo tada nije bilo nikoga u Srbiji da nam to kaže. Nikog osim Prokopijevića.

Od nailaska na taj tekst u Dugi nastavio sam da redovno pratim njegove članke i pojavljivanja. Upoznao sam ga par godina kasnije kao profesora Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM), postdiplomskog programa koji je te 2000. godine testiranjem i intervjuima dobro selektirao polaznike iz velikog broja prijavljenih kandidata. Cela ideja AAOM programa bila je da nam predstavi ideje kojih nema na zvaničnom državnom univerzitetu i profesor Prokopijević je u tome bio apsolutni hit. Nije nam držao pripremljene govore već pitanjima i odgovorima terao da razmišljamo, da se preispitujemo i menjamo. Razgovorom i argumentacijom od nas je polako stvarao liberale.

Uticaj je prevazilazio zidove učionice. Interesovao se za svakog od nas pojedinačno a kad smo se mi počeli sastajati van predavanja obavezno smo pozivali i profesora. Sve od tada, nikad nije prestao da nas uči ne samo o ekonomiji, politici i liberalizmu, već ličnim primerom i principima i ponašanju. Počev od tih sastanaka sa studentima, formalnih i neformalnih, sve do današnjih dana on doslovno nijednom, ni sekund, nije zakasnio na zakazani sastanak. Uvek je nekako uspevao da već bude tu. Ja sam godine fakulteta proveo čekajući po hodnicima na prijem kod nekog asistenta koji se ne pojavljuje u zakazano vreme. Prokopijević nam je dao drugačiji primer. Poštovao nas je sve jednako još dok smo bili samo studenti.

Iz dela naše grupe izrodio se Centar za slobodno tržište koji je u prvim godinama uradio nekoliko dobrih stvari ali nam je vremenom prestao biti prioritet. Do današnjeg dana, profesor je ostao u kontaktu sa velikim brojem studenata iz AAOM grupe. Prošle godine smo organizovali prvo zajedničko okupljanje od 2001. godine i jedini profesor sa nama bio je Prokopijević. Svih tih godina čuvao je spisak polaznika i ocena i doneo nam ga na okupljanje.

Prokopijević je sledio pravila igre i tražio da i drugi to rade. Kako je pokazivao poštovanje prema studentima, tako nije imao višak pijeteta prema imenima i funkcijama. Sećam se da je na jednoj konferenciji u Sava Centru bio moderator diskusije u kojoj je učestvovao jedan viđeniji ministar tadašnje Đinđićeve vlade. Ministar kao ministar, počeo je da razglaba o svemu i svačemu i prekoračio dozvoljeno vreme. Prokopijević ga je opomenuo, jednom, dvaput i onda oduzeo reč da bi se držao dogovorene satnice.

Prokopijević je diplomirao na dva fakulteta u Beogradu a doktorirao filozofiju u Zagrebu. Najpre je objavio dobar broj filozofskih radova, uključujući neke u zapaženim inostranim časopisima, ali pravo interesovanje mu je bila ekonomija. Najveći doprinos dao je raznim aspektima političke ekonomije, uključujući sve od teorijskih rasprava objavljenih u zemlji i inostranstvu, do praktičnih komentara o smernicama tekuće ekonomske politike. Kao srednjoškolac i student je aktivno igrao tenis, da bi posle duge pauze, u poslednjih petnaestak godina ponovo postao entuzijastični teniser. Imao je čudesno pamćenje i širok opseg interesovanja. Razgovor sa njim – tipično u Staroj Hercegovini – išao bi od preispitivanja neke teorijske rasprave, preko, recimo, tumačenja evropske politike ili kretanja svetskih berzi gde bi on, nekako, opet znao najskorije brojke i procente, do priče o nekom meču Bjorna Borga iz 70-ih, do oktrivanja istine iz kog je sela zapravo Miroslav Ilić (nije iz Mrčajevaca). I tako iznova svaki put, ista stara oštra logika, a novi opskurni detalji.

Od sredine 1980-ih kada je kao mlad čovek na debatama u SANU ubeđivao Mihaila Markovića i akademike u prelezak na tržišnu privredu, do danas kada su mediji još jednom počeli da ga se čuvaju i zaobilaze, Miroslav Prokopijević bio je jedinstveni lučonoša liberalnih ideja u Srbiji i regionu. U javnim nastupima promišljen, nezavisan i nepokolebljiv, u ličnom ophođenju principijelan i velikodušan, menjao je ljude nabolje.