Nemanja Rujević postavlja dobro pitanje:
Ako kapućino u Bonu košta od 2,5 do 3,2 evra, a u BG od 1,8 do 2,5 evra, ako su i tamo i ovamo kafići puni, a poreske stope uporedive, zašto ljudi koji mi prave kafu u BG zarađuju tri puta manje bruto od onih u Bonu?
Evo kako ekonomisti razmišljaju o formiranju plata.
Najpre, polazi se od pretpostavke da i vlasnik kafića u Beogradu i vlasnik kafića u Bonu pre svega žele profit. Ovo je realistična pretpostavka i to je važno naglasiti ne samo zbog računice već i da bi se odmah otklonila razna psiho-sociološka nagađanja -- da je, recimo, vlasnik u Bonu velikodušan a vlasnik u Beogradu gramziv. To nije tačno i ne može dovesti do tako velikih sistematskih razlika u platama. Vlasnici srpskih kafića po pravilu nisu milioneri i kafići nemaju abnormalne profitne stope. Kafić je dosta lako otvoriti, pa ako tu za gazde ima toliko para do sada bi se i drugi opametili i obogatili. Priča o bogatim ali sebičnim gazdama -- odnosno, marksistička teorija eksploatacije radnika primenjena na kafiće i konobare -- može se odmah eliminisati.
Uzmimo da kafić u Beogradu i kafić u Bonu imaju po pet radnika. Pretpostavimo, da bi se držali proporcije od 1:3 iz pitanja, da je plata konobara u Beogradu 500 a u Bonu 1500 evra. Zanemarimo i razlike između bruto i neto plata i visina opterećenja jer to takođe ne objašnjava veliku razliku između plata po zemljama.
Uslov da beogradski vlasnik zaposli dodatnog, šestog, konobara je da dodatni konobar generiše najmanje 500 evra neto prihoda, jer jedino tako mu se dodatno zapošljavanje isplati. Uslov da nemački vlasnik zaposli dodatnog konobara je da mu dodatni konobar generiše više od 1500 evra neto prihoda.
Na pitanje koje glasi "zašto je bonski konobar tri puta skuplji od beogradskog", odgovor je: "zato što je bonski konobar tri puta produktivniji od beogradskog." Generiše tri puta više prihoda vlasniku.
Pre nego što skočite, ova razlika u produktivnosti je samo matematička činjenica. Tako se produktivnost meri. To ne znači da je bonski konobar tri puta bolji ili da tri puta više radi. Ali znači da na ovaj ili onaj način, on tom kafiću stvori tri puta više prihoda. Razlika najverovatnije nije u radu konobara već u prometu kafića. Kad bi se isti beogradski konobar preselio u Bon i on bi nekim čudom stvarao tri puta više prihoda.
Sve ovo ukazuje da razlika u platama ne proizlazi od razlike u radu konobara, niti razlika u ponašanju vlasnika, već iz razlika u ostatku privrede. U onima koji stvaraju promet kafića.
Plate za neko konkretno zanimanje u jednoj zemlji u odnosu na prosek te zemlje zavise od ponude i tražnje za tom vrstom rada. Ali nivo plata uopšte u zemlji zavisi od produktivnosti cele privrede. Produktivnost se definiše kao vrednost koju privreda stvara po glavi zaposlenog. Nemački kafići ostvaruju veći promet jer je ostatak nemačke privrede produktivniji i stvara veliku vrednost. Onda se ta vrednost, putem prometa koji imaju kafići, preliva u tražnju za konobarima čak i po ceni od 1500 evra. A tražnja za konobarima preliva se u isto takve plate konobara.
Bonski konobar zarađuje tri puta od beogradskog zato što nemačke firme u granama koje nemaju nikakve veze sa kafićima i konobarima stvaraju mnogo više vrednosti od srpskih. Jedini održivi način da plate konobara - i bilo koga - u Srbiji budu veće je da produktivnost firmi u Srbiji poraste.
Ako kapućino u Bonu košta od 2,5 do 3,2 evra, a u BG od 1,8 do 2,5 evra, ako su i tamo i ovamo kafići puni, a poreske stope uporedive, zašto ljudi koji mi prave kafu u BG zarađuju tri puta manje bruto od onih u Bonu?
Evo kako ekonomisti razmišljaju o formiranju plata.
Najpre, polazi se od pretpostavke da i vlasnik kafića u Beogradu i vlasnik kafića u Bonu pre svega žele profit. Ovo je realistična pretpostavka i to je važno naglasiti ne samo zbog računice već i da bi se odmah otklonila razna psiho-sociološka nagađanja -- da je, recimo, vlasnik u Bonu velikodušan a vlasnik u Beogradu gramziv. To nije tačno i ne može dovesti do tako velikih sistematskih razlika u platama. Vlasnici srpskih kafića po pravilu nisu milioneri i kafići nemaju abnormalne profitne stope. Kafić je dosta lako otvoriti, pa ako tu za gazde ima toliko para do sada bi se i drugi opametili i obogatili. Priča o bogatim ali sebičnim gazdama -- odnosno, marksistička teorija eksploatacije radnika primenjena na kafiće i konobare -- može se odmah eliminisati.
Uzmimo da kafić u Beogradu i kafić u Bonu imaju po pet radnika. Pretpostavimo, da bi se držali proporcije od 1:3 iz pitanja, da je plata konobara u Beogradu 500 a u Bonu 1500 evra. Zanemarimo i razlike između bruto i neto plata i visina opterećenja jer to takođe ne objašnjava veliku razliku između plata po zemljama.
Uslov da beogradski vlasnik zaposli dodatnog, šestog, konobara je da dodatni konobar generiše najmanje 500 evra neto prihoda, jer jedino tako mu se dodatno zapošljavanje isplati. Uslov da nemački vlasnik zaposli dodatnog konobara je da mu dodatni konobar generiše više od 1500 evra neto prihoda.
Na pitanje koje glasi "zašto je bonski konobar tri puta skuplji od beogradskog", odgovor je: "zato što je bonski konobar tri puta produktivniji od beogradskog." Generiše tri puta više prihoda vlasniku.
Pre nego što skočite, ova razlika u produktivnosti je samo matematička činjenica. Tako se produktivnost meri. To ne znači da je bonski konobar tri puta bolji ili da tri puta više radi. Ali znači da na ovaj ili onaj način, on tom kafiću stvori tri puta više prihoda. Razlika najverovatnije nije u radu konobara već u prometu kafića. Kad bi se isti beogradski konobar preselio u Bon i on bi nekim čudom stvarao tri puta više prihoda.
Sve ovo ukazuje da razlika u platama ne proizlazi od razlike u radu konobara, niti razlika u ponašanju vlasnika, već iz razlika u ostatku privrede. U onima koji stvaraju promet kafića.
Plate za neko konkretno zanimanje u jednoj zemlji u odnosu na prosek te zemlje zavise od ponude i tražnje za tom vrstom rada. Ali nivo plata uopšte u zemlji zavisi od produktivnosti cele privrede. Produktivnost se definiše kao vrednost koju privreda stvara po glavi zaposlenog. Nemački kafići ostvaruju veći promet jer je ostatak nemačke privrede produktivniji i stvara veliku vrednost. Onda se ta vrednost, putem prometa koji imaju kafići, preliva u tražnju za konobarima čak i po ceni od 1500 evra. A tražnja za konobarima preliva se u isto takve plate konobara.
Bonski konobar zarađuje tri puta od beogradskog zato što nemačke firme u granama koje nemaju nikakve veze sa kafićima i konobarima stvaraju mnogo više vrednosti od srpskih. Jedini održivi način da plate konobara - i bilo koga - u Srbiji budu veće je da produktivnost firmi u Srbiji poraste.
