Trinaesta penzija

Jedno od obećanja buduće koalicije na vlasti je da će biti isplaćena dodatna pomoć od 15.000 dinara svim penzionerima koji imaju manje od 15.000 dinara mesečno. To nije ništa novo. Grad Beograd to radi već godinama, a i koalicioni sporazum na nivou Beograda između Đilasa i socijalista (PUPS-a) predviđa istu stvar. 


Osnovna ideja je, naravno, da se pomogne posebno ugroženima. 


Problem je u tome što činjenica da neko ima penziju ispod 15.000 dinara uopšte ne podrazumeva da se radi o posebno ugroženoj osobi. Verodostojni podaci ne postoje, ali ja mislim da može da se tvrdi da su ugroženiji i zaslužniji oni koji imaju penziju oko recimo 20.000 dinara, nego oni koji imaju manje od 15.000 dinara.


Radi se o tome da tako niska penzija verovatno znači izuzetno kratak radni staž (pogledajte strane 34-39 Statističkog godišnjeg biltena za 2011. godinu koji objavljuje PIO fond). Vrlo verovatno se radi ili o muškarcu sa manje od 25, ili o želi sa manje od 20 godina staža. Tako kratak radni staž implicira da osoba verovatno ima neki drugi izvor finansiranja, osim ako se ne radi o invalidskoj penziji. Može da se radi o ženi koja se relativno dobro udala i prestala da radi, može da se radi o osobi koja je dodatnih 15 godina radila u Nemačkoj i ostvarila pravo i na tamošnju penziju. Možda imaju neki prihod od nekretnine, možda im pomažu deca.


Ja uopšte ne sumnjam da među onima sa penzijama nižim od 15.000 dinara ima i dosta onih koji su zaista siromašni. Ali, "ima ih dosta" nije dobar kriterijum za vođenje socijalne politike. 


Recimo, verujem da bi daleko bolje targetirali siromašne kada bi rekli "svi građani Crne Trave dobijaju po 15.000 dinara". I tamo ih ima dosta siromašnih.Ima i starih osoba koje nemaju nikakve prihode. A tek Romi. Da ne pominjem ovakve slučajeve.


Sada vidim da i Saša Radulović na B92 blogu piše na sličnu temu sa sličnom poentom. 

Kukate na Ivicu, a?

Kao što mi na blogu povremeno kažemo, socijalista je onaj koji oseća dužnost da pomogne (komegod i kakogod) i to namerava da učini tvojim novcem (empirijski je utvrđeno da u novčaniku socijaliste živi zvečarka). Uvek im je preče da mrze bogate nego da pomognu siromašnima, a gotovo svi imaju neizmernu ljubav prema tuđim parama. Francuska je većinski izabrala jednog takvog jer im je prethodni predsednik bio odveć nizak, švalerast i hteo je da ih šalje u penziju posle 60. godine. Naravno, svaki izbor ima svoju cenu, a cenu će platiti upravo onaj sloj koji je tako entuzijastično izabrao po svemu sudeći jednog solidnog štetočinu.
Najavio je Oland da će da oporezuje dodatno sve one koji zarađuju preko milion evra godišnje i to progresivno, almost sky is the limit, ipak zaustavio se čovek na do 75%. Svi znamo da je to rešenje koje je lišeno pameti, a pogotovo rasta & razvoja o kome voli da priča - jednostrano kazniti one koji stvaraju vrednost u Francuskoj, odnosno najbolji deo te zemlje. Ali, ne leži vraže, produktivnom delu francuskog društva nije do toga da plaća iz svog džepa tuđe ideološke vragolije, pa su odlučili da kao i 1790-ih od ovih novih jakobinaca potraže spas u Velikoj Britaniji. Kameron je rekao jednu lepu rečenicu: "Poželeću im dobrodošlicu, a oni će moći da plaćaju porez u Britaniji čime će izdvajati novac za našu zdravstvenu službu, školstvo i ostalo."
E sada, zašto pišem o još jednoj potvrdi da socijalizam ne proizvodi ništa dobro, a da sposobni ljudi nisu magarci koji čekaju da im se natovari buljuk onih koji nisu uspeli da urade nešto od svog života. U Srbiji nažalost imamo Robina Huda i njegovog pradedu, sa sve ovaploćenjima naših autentičnih hajduka, uz inspirativne role Paracelzijusa. Iole pametna vlada u Srbiji bi se manula toga da kopa po đubretu i da pomalo piškiriški uz vetar, nego bi rekla - dobrodošli braćo draga ko ste da ste, volimo vas više nego sebe, a posebno vaše pare koje će kod nas biti sigurne. Međutim, Robinu, malom Džonu i ostaloj veseloj bratiji niko ne bi poverovao, pa jedinstvena šansa odlazi tamo gde i treba da ide.

Kad zamirišu Jorgovani

Guverner Šoškić se ubrzano prilagođava duhu vremena:

Po našim selima i gradovima mnogo više su nicali kafe-barovi, kladionice, trgovinski centri i banke, a mnogo manje savremena poljoprivredna gazdinstva i fabrike. ... Počeli smo da uvozimo „sve i svašta” (kašu od paradajza iz Italije, šibice iz Bugarske, jabuke iz Holandije, cipele iz Kine...), što bi inače sigurno moglo da se proizvodi i u Srbiji...