Harvard protiv jeftine nafte

Uvek se iznova zaprepastim kad pročitam pisanija nekih poznatih ekonomista o cenama energije i najboljoj energetskoj politici: Greg Mankiw sa Harvarda, pisac jednog od najčitanijih ekonomskih blogova (i raniji šef Bušovog ekonomskog tima!) je opsednut time kako da se veštački poveća cena energije da bi se postigli nekoliki (po njemu) korisni ciljevi. "Osnovao" je i održava Pigu klub, tj klub ekonomista koji zagovaraju uvođenje dodatnih poreza na potrošnju energije da bi se "rešio" niz problema, od globalnog zagrevanja, preko smanjenja gužve u saobraćaju, do zagađenja i sličnih teškoća urbanog života u civilizaciji, ali i popunjavanja rupa u budžetu, recimo penzionom programu! (I kad bih pokušao da smislim goru besmilicu od ove teško da bih uspeo - treba uvesti dodatni porez da bi se fundirao neodrživi i uskoro bankrotirani budžetski program preraspodele dohotka). Mankiw obrazlaže da bi veći porezi na energiju bili dobri i zato što bi rasteretili državu kontrole emisionih standarda kod automobila. Naprosto, ne bi vlada morala da veštačkim standardima obeshrabruje ili onemogućava proizvodnju i prodaju SUV-ova, već bi to isto ekonomisti postigli višim porezima. Zbog njih bi benzin bio suviše skup i ljudi ne bi vozili SUV-ove, već malolitražna kola. Ima li čega divnijeg i "elegantnijeg" od "piguovskog poreza"?

E, sad, jedan Mankiwov drugar sa Harvarda, takođe veliki ljubitelj visokih cena i visokih poreza, ima i adekvatno obrazloženje zašto su visoke cene energije ne samo dobre, već i neizbežne, tj zašto su pokušaji da se one smanje "ludački" Kaže taj genije: High prices may be painful, but they convey a key nugget of information: Energy is scarce; use it wisely. If the government uses tax policy to artificially reduce energy prices, then the government will only deter private individuals from appropriate conservation." Je li? Ja sam baš mislio da su cene energije visoke zato što američka vlada zabranjuje bušenje nafte u priobalju i Arktiku, ili što mnoge vlade pod paskom ekoloških lobija drastično ograničavaju korišćenje nuklearne energije. Kolika bi bila cena nafte da se ukloni zabrana kopanja u Americi (što sada mnogi političari zagovaraju)? Ili da se dozvoli izgradnja nekoliko stotina velikih nuklearnih centrala u svetu? Dakle, aktuelne cene energije ne pokazuju njenu dragocenost, nego veštačku nestašicu koju stvara vlada svojim regulacijama i zabranama. Smanjite regulacije i zabrane, i smanjiće se drastično i cena energije. Ali, to se franjevcima sa Harvarda ne bi svidelo, jer bi poremetilo "piguovsko" uravnoteženje troškova i koristi korišćenja energije, i dozvolilo ljudima da i dalje žive u svom bezbožničkom obilju, da voze SUV-ove, žive u predgrađima, putuju svojim kolima umesto da se svi tiskaju u državnom metrou ili autobusima, i naravno da nastave da uništavaju planetu emitovanjem CO2.

Pri tome, ovaj drugi piguovac sa Harvarda je smrtno preplašenn da neko slučajno ne smanji poreze kao odgovor na visoke cene. To bi bila katastrofa, jer: "Standardna akonomska analiza pokazuje da su glavni korisnici manjih poreza na energiju naftne kompanije". Ja sam opet naivno mislio da su glavni beneficijeri nižih cena bilo čega, a posebno energije, siromašni građani koji plaćaju manje račune za proizvode i usluge. Ali, ako ste slučajno propustili da se upecate na "tržišni" argument da visoka cena energije odslikava njenu retkost, a tržište se, jelte, ne sme narušavati (skupoća je nužna), svakako nećete propustiti da se upecate na ovaj drugi "argument" dostojan Naomi Klajn i Ralfa Nejdera: ako smanjimo poreze samo će zli naftaši da se obogate, a ti obični goljo, jel tako, ne želiš da vidiš da se naftaši bogate a ti propadaš zbog niskih cena nafte, kao što si propadao još od Rokfelera i Standard Oila do danšnjeg Exona. Naftaš je esencija zla i ne sme mu se dozvoliti nekontrolisano bogaćenje. Pa makar i snižavao cene. Posebno onda.

Ja lično gubim volju da se bavim Tomicom Milosavljević i Božom Đelićem, kojima smo se mi ovde puno bavili kao kreatorima najgorih ekonomskih besmilica. Podjednako su genijalni i inspirativni i profesori sa Harvarda. Opraštam sve Tomici. Ako mogu ovi, što ne bi i on.

Otcepljenja

Rusija podržava samoopredeljenje Južne Osetije, a SAD pravo na celovitost Gruzije. Pre šest meseci sa Kosovom su obe strane imale potpuno suprotna mišljenja od svojih sadašnjih. Ali razočaran je samo onaj ko je uopšte očekivao neku principijelnost od političara, demokratskih ili nedemokratskih svejedno.

Nisu svi slučajevi isti, ali intelektualno pošteno je jedino zauzeti jedan principijalni stav po pitanju otcepljenja teritorija od suverene države: ili za ili protiv. A posle principilejnog stava se može raspravljati o detaljima konkretnog slučaja. Dominantan princip kod Ujedinjenih nacija i današnjoj diplomatiji uopšte je naravno nepromenjivost granica, iako je u poslednje vreme bio par puta prekršen (Istočni Timor, Kosovo).

Problem sa principom nepromenjivosti granica je što se kosi sa jednom silom koja je bila sistematski potcenjena i koja ostaje potcenjena iako stalno demonstrira svoju snagu širom sveta: snaga nacionalizma. Liberalni zapad i posebno SAD kao centar intelektualnog sveta, nikad nisu razumeli kakvu realnu snagu ima ideja etničke pripadnosti u većem delu ostatka sveta. Ni ja ne razumem zašto je to tako, zašto je ljudima potrebna kolektivna identifikacija na tako apstraknom nivou kao što je narod. Ali to je pitanje za psihologiju ili evolucionu biologiju. Politički, dovoljno je pogledati šta se dešava u svetu da bi bilo jasno kakva je snaga ideje etničkog nacionalizma. Može se reći da je od početka dvadesetog veka pa do danas, svet u jednom velikom procesu etničkog čišćenja i pregrupisavanja teritorija po etničkom principu. Prvi i drugi svetski rat su ustvari bili samo jedan produženi period stvaranja etnički čistih teritorija širom Evrope i Azije. Površinski gledano uzroci rata su drugačiji, ali rezultati rata su etničko definisanje teritorija, putem osvajanja, masovnog ubijanja ili razmena stanovništva. Odbijanje da se to razume rezultira konfuzijom oko uzroka ovih ratova – tako su Prvi i Drugi svetski rat nazvani nepotrebnim, kod objašnjenja Prvog su u pomoć prizivane apstraktne "vekovne težnje" i "interesi" velikih sila, a za Drugi je cela krivica svaljena na jednu osobu. Kao da se šestogodišnji svetski rat može objasniti samovoljom jednog ludaka. Možda je umesto toga bolje pogledati etničke mape, pre i posle rata (ili bolje rečeno serije regionalnih ratova 1914-1945), i na osnovu rezultata tih ratova zaključiti nešto o njihovim uzrocima. Balkanski ratovi 1990-ih su to isto – možda samo nastavak Drugog svetskog rata koji je komunizam na nekoliko decenija suspendovao. U Foreign Affairs je nedavno izašao odličan članak Jerryja Mullera koji tvrdi da Evropa nije mirna i jedinstvena zato što je kulturološki i civilizaciono iznad etno-nacionalizma, nego zato što je probleme već rešila i to krvavo, u prvoj polovini 20. veka. Tako će za dvadesetak godina i balkanske zemlje živeti u miru i slozi, trgovati i ujedinjavati se. Ali to će biti ne zato što su nešto naučile, nego zato što su se obračunale 1990-ih i što su danas etnički čiste.

To je tužna realnost. Priznanje da je nacionalizam snaga koja se ne sme zanemariti ne treba brkati sa opravdanjem nacionalizma. To je samo priznanje realnosti, koje nam može pomoći da razumemo svet i formiramo stavove o događajima. Meni ovo saznanje o snazi nacionalizma pomaže u formiranju stava u prilog slobodnom otcepljenju teritorija. Podržavam otcepljenje Južne Osetije, Kosova, Republike Srpske, Tibeta, Kurdistana, svih koji hoće. Razlika ima, nekad je to agresivna manjina koja teroriše ostatak svog naroda kao baskijski separatisti, nekada većina nije tako velika, ali svejedno kao principijelni stav predlažem slobodu otcepljenja. Orbnuto od sadašnjeg sistema nepovredivosti granica, koji je u međunarodnom odnosima uspeo da se nametne. Ne moramo razumeti zašto ljudi ne vole da žive sa drugim narodina, ali činjenica je da uglavnom ne vole. Zato je bolje ne terati ih silom. Iskustvo govori da se etničke tenzije neće smiriti razumnim argumentima. Ni u Evropi se nisu smirile posle dijaloga, nego posle tridesetogodišnjeg masakra. Čak je i jedna Belgija, liberalna demokratija u srcu evropske civilizacije, u stalnoj političkoj krizi. Kad se već ljudi ne vole, dozvolite da se mirno razjedine, jer izgleda da jedino na taj način mogu da se ponovo ujedine na zdravim osnovama. Studija slučaja neka bude Evropska unija, ali ne počev od 1957. – relevantne godine za posmatranje su od 1914. naovamo. Dozvolite otcepljenja da bi sprečili produžetak nasilja.