Pages

25 August 2009

Moć govora

S obzirom na osetan pad popularnosti Obame i njegove politike u poslednjh nekoliko nedelja, bilo je samo pitanje trenutka kada će iz naftalina da se izvadi teorija o ljudima nesposobnim da razmišljaju i lukavim republikanskim stratezima koji to beskrupulozno koriste.

Već početkom avgusta na APA konferenciji u Torontu Drew Westen je to koristio kao objašnjenje povlačeći analogiju sa protivljenjem Amerikanaca pozitivnoj diskriminaciji. Po njemu, osnovni razlog tog protivljenja je u tome što su su bezazlene demokrate prostodušno pristale da pozitivnu diskriminaciju zovu "affirmative action" sto, iz razloga nevezanih sa prirodom pojave, izaziva negativne asocijacije. Samo kad bi se ista pojava nazvala "equal opportunity" svi bi bili za to. Sad se oglasio i George Lakoff - poznati lingvista i politički strateg sa Berklija sa istim savetom - samo da je Obama nazvao "public plan" "American plan" radikalan preobražaj američkog zdravstvenog sistema bi odavno bio u punom pogonu (fenomenalan prikaz Lakoff-ove knjige "Whose Freedom?" mozete da pročitate ovde).

Zvuči neverovatno, ali je istina. Ovi, bar u široj javnosti najpopularniji politički psiholozi, ozbiljno veruju da se celo političko mišljenje vrti oko tzv. "framinga" - načina na koji je problem formulisan, i naziva koji se odredjenoj politici ili pojavama daju. Drugim rečima, ne postoji razmišljanje već samo asociranje, a asocijacije su determinasane početnim nadražajem. Cinjenice i argumenti su potpuno irelevantni tj. možda igraju neku ulogu medju prosvetljenim progresivcima, ali očigledno nemaju nikakav efekat na ostale. Jer da imaju, i oni bi bili progresivci. QED.

Kao i sve sulude teorije, i ova poseduje elemente istine koji su naduvani preko svake mere i granice. Istina je da ljudi uglavnom razmišljaju konkretno i da način na koji je problem inicijalno formulisan može da ima efekat na način na koji će ga rešiti. U kontrolisanim laboratorijskim uslovima i fokus grupama gde je vreme razmišljanja i pristup novim informacijama ograničen, taj (privremeni) efekat može u nekim slučajevima (ni izbliza ne svim ili većini) da bude relativno velik. Ali, iako se napuštanjem laboratorije završava eksperiment, političko razmišljanje tek počinje i to u okruženju prepunom novih asocijacija. Primera radi, samo što je "public plan" zamenjen "co-op"-om, stotine blogera i komentatora je zagraktalo da je to jedno te isto i ponovo ga "preimenovalo". Isto bi se provela velika većina drugih "spasonosnih" formula: ljudi neke stvari jednostavno neće, ma kako im se privlačna imena davala.

Upravo suprotno tezi o republikanskoj stranci kao genijalnom manipulatoru javnosti, republikanci su vec duže vreme nesposobna da mobilišu i ljude koji su im naklonjeni. To ilustruje i prosta činjenica da u Americi postoji više demokrata nego republikanaca, ali više konzervativaca nego liberala (nedavno istrazivanje je pokazalo, na primer, da u svakoj američkoj drzavi ima više konzervativaca nego liberala). Po mom mišljenju, jedan od razloga je upravo strategija zaglupljivanja koju promovišu republikanski stratezi i kojoj se toliko dive ljudi poput Lakoffa i Westena.

Obamacare

Prenosim jedan vic koji odlično odslikava prirodu reformi zdravstvenog osiguranja koje je predložila Obamina administracija. Vic istovremeno zorno pokazuje zašto je ceo plan u velikim nevoljama. Zahvaljujem Steveu Pejovichu koji mi je prosledio ovaj "dijalog".

The phone rings and the lady of the house answers, "Hello?"
"Mrs. Sanders, please."
"Speaking."
"Mrs. Sanders, this is Dr. Jones at St. Agnes Laboratory. When your husband's doctor sent his biopsy to the lab last week, a biopsy from another Mr. Sanders arrived as well. We are now uncertain which one belongs to your husband. Frankly, either way the results are not too good."
"What do you mean?" Mrs. Sanders asks nervously.
"Well, one of the specimens tested positive for Alzheimer's and the other one tested positive for HIV. We can't tell which is which."
"That's dreadful! Can you do the test again?" questioned Mrs. Sanders.
"Normally we can, but the new health care system will only pay for these expensive tests just one time."
"Well, what am I supposed to do now?"
"The folks at Obama health care recommend that you drop your husband off somewhere in the middle of town. If he finds his way home, don't sleep with him.
"

Genom

Poslednjih par nedelja slušam u kolima audio knjigu "Genome" Matta Ridley-a. Zaista sjajna knjiga, u kojoj Ridley priča priču o genima i njihovim efektima.

Jedna od najinteresantnijih stvari u knjizi je njegova rasprava na temu uticaja gena i okruženja. Dva primera - tolerantnost na laktozu i geni za prenos holesterola.

Za mene je pre nekoliko godina, kada sam prvi put čuo za to, bilo veliko izenanađenje da mnogi narodi ne mogu da piju mleko, odnosno da njihovi organi za varenje ne mogu da svare laktozu iz mleka (pogledajte mapu ovde). Očigledno je da se radi o genetski uslovljenoj razlici. Ali, zašto uopšte postoji ta genetska razlika? Naravno, ne znamo tačno, ali najuverljivije objašnjenje je sledeće. Mala deca imaju "uključen" gen za proizvodnju enzima koji razlaže laktozu. Nakon određenog uzrasta, kada deca prestanu da sišu, taj gen se isključuje. Međutim, pre nekoliko hiljada godina je došlo do mutacije koja je dovela do toga da se gen ne isključi. Rezultat je bio da je ova mutacija favorizovala opstanak osoba u oblastima u kojima je bilo dostupno mleko. U Kini, gde su se ljudi pretežno bavili zemljoradnjom, a ne stočarstvom, ta mutacija se nije "primila". U Evropi jeste.

Dakle, da li je tolerancija na laktozu izazvana genetskim razlozima, ili okruženjem? Sada je svakako izazvana genetskim razlozima, ali je sama genetska mutacija bila favorizovana samo u određenim društvima - onima koji su gajili životinje i imali mleko za ljudsku upotrebu.

Izgleda da je slična stvar i sa holesterolom. Bez ulaženja u detalje (jer me mrzi da tražim baš taj deo po audio fajlovima), postoje tri variteta gena, od kojih su neki efikasni, a neki nisu u borbi protiv holesterola. Ako imate dobre gene, možete da jedete masno skoro koliko hoćete. Ako nemate dobre gene, čak i male količine holesterola mogu da budu opasne. Međutim, kao i kod laktoze, izgleda da su geni uslovljeni načinom ishrane predaka. U delovima sveta u kojima se jela masna hrana, ljudi su danas otporniji na holesterol. U delovima sveta u kojima su uglavnom jeli biljke, otpornost na holesterol je niska.

Knjiga je zaista prepuna sličnih primera, a ono što mi se posebno svidelo je autorovo dosledno zalaganje za nemešanje države u pitanja genetike. Kao posebno drastičan slučaj, razmatra pitanje eugenike, koje je na Zapadu bilo aktuelno krajem 19. i početkom 20. veka (u Kini je, nažalost, i dalje aktuelno). Najdrastičniji primer je naravno Nemačka, u kojoj su stotine hiljada "maloumnh" prvo sterilisane, a zatim i pobijene, kada nije bilo mesta u bolnicama za ranjene vojnike. Za mene je bilo iznenađenje da je sličan, mada manje drastičan program, imala i Švedska, na primer. Tamo je navodno 60.000 "maloumnih" sterilisano. Iako se danas za primer eugenike uzima Nemačka pod fašistima, opravdanje za eugeniku su u ustvari postavili engleski socijalisti. Evo isečka iz teksta objavljenog u Guardijanu, pre par godina, a vezano za nasilje nad urođenicima na Tasmaniji:

"Much as white Australians may castigate themselves today for their deluded assimilation efforts, it is necessary, as with every genocide, to sheet home responsibility to the intellectual authors of the policy. These were the Fabian socialist heroes who believed eugenics principles could be applied to produce a "superior" society. Sydney and Beatrice Webb, John Maynard Keynes and Bertrand Russell all supported this cause. George Bernard Shaw argued for humane extermination of "the sort of people who do not fit in". Marie Stopes publicly pleaded for the sterilisation of the "hopelessly rotten and racially diseased". Virginia Woolf and DH Lawrence privately urged that the state should eradicate "imbeciles". Their slogan was the vile aphorism of Oliver Wendell Holmes: "three generations of imbeciles are enough".

Sve u svemu, ako vas zanimaju stvari vezane za genetiku, evoluciju i vezu svega toga sa društvenim naukama, ovo je prava knjiga za vas. Jedina mana je da knjiga stara skoro 10 godina, a imajući u vidu koliko se stvari u ovim oblastima brzo menjaju, moguće je da su neke od rasprava već zastarele.

Ovde možete pogledati vrlo zanimljiv intervju sa autorom knjige, Mattom Ridleyem.