Više puta smo pominjali kako nacionalne penzije ustvari nisu penzije jer nisu zarađene kroz štednju već predstavljaju neku vrstu socijalne pomoći za elitu. Pomenuli smo i da nacionalne penzije predstavljaju nepravednu redistribuciju od političi nebitnih ka onim bitnim a setili smo se i da predstavljaju izvor korupcije jer podležu diskrecionim ovlašćenjima raznih komisija. Ono što ni mi nismo pretpostavili je koliko bi one uticale na psihofizičko zdravlje zaslužnih građana:
Eva Ras:
Htela sam da se ubijem od sramote kada sam saznala da nisam dobila nacionalnu penziju posle drugog konkursa. Bilo mi je strašno što sam predala papire, a ispalo je da sam neka izlapela baba koja ne zna gde je i ko je i da tražim nešto što mi ne pripada... Kada sam saznala da ni drugi put nisam dobila nacionalnu penziju, to me je zaista pokosilo. Otišla sam na most i nisam skočila samo zato što mi je Bog dao u zadnjem času pameti.
Rešenje nije dati penziju Evi Ras već je ukinuti svima.
Press:
Ispostavlja se tačnom narodna da je „batina iz raja izašla", jer prema velikoj slobodi nismo znali da budemo odgovorni. Zato nemam ništa protiv pooštravanja kazni za osnivače i glavne i odgovorne urednike... - kaže predsednica NUNS-a.
U 2008., 872 okruga podržala su Obamu na izborima. Svaki od njih je iz stimulus plana sada dobio $69 po osobi.
Ko prati NBA košarku zna da tamo postoji salary cap - ograničenje ukupnog obima plata koje klub može da plati igračima. Postoji i u drugim američkim profesionalnim ligama. Ljubitelji sporta redom misle da je salary cap odlična ideja jer su igrači plaćeni "nerealno", i na vest da je NBA smanjio salary cap sa sledeću sezonu komentari na B92 su više nego afirmativni, a mnogi ističu da je krajnje vreme da se slična stvar uvede i u evropskom fudbalu.
Vesna da Vinča, vlasnica kompanije Mis Ju, vezano za tradicionalni neuspeh naših misica na svetskim takmičenjima kaže:
Jedan od najboljih tekstova koji sam pročitao na temu krize je uvodni članak Jeffreya Freidmana za novi Critical Review. Koga baš zanima kriza, treba bi da pročita Friedmanov članak (upozorenje - ima 53 strane), a za one ostale ja ću prepričati delove koji su mi se učinili najbitnijim.
To je naziv nove enciklike Rimskog pape, čiji je sadržaj mnoge iznenadio. Do sada se Racinger nije previše izjašnjavao o ekonomskim pitanjima, tako da se ova enciklika, kad je najavljena, željno očekivala. Posebno je njen tajming, usred najveće ekonomske krize i Obaminog rekonstruisanja ekonomske slike SAD i sveta, dao socijalistima svih partija nadu da će od Vatikana dobiti dodatni vetar u jedra.
Oko lika i dela Mlađana Dinkića nema većeg sporenja u stručnoj javnosti, a i među privrednicima. Manje-više postoji konsenzus da su od realizacije njegovih ideja ekonomskih reformi jedino pogubnije ideje koje nije uspeo da realizuje. Jedan u nizu crnih bisera kojim je ministar ekonomije i regionalnog razvoja nadmašio epohalne promašaje poput posla veka sa Fijatom i druge himere sprske tranzicije je današnja izjava gde je više puta samoproklamovani laureat za Nobelovu nagradu našao rešenje za problem "manufaktura" za proizvodnju traktora i mašina.
Teško je nabrojati šta je u razrađenim konceptu traćenja novca poreskih obveznika i širenja neosnovanih očekivanja besmilenije. Prvo što upada u oči je da se davanje budžetskih sredstava zamagljuje činjenicom da će se prihodi od privatizacije praćene prenamenom industrijskog u građevinsko zemljište koristiti za otvaranje državne fabrike traktora. Ako je finansiranje tekuće potrošnje od privatizacije štetno, jedina štetnija stvar je da se novcem od privatizacije otvara državna kompanija.
U poznatom marketinško-demagoškom maniru ukupno plaćena cena za zemljište se deli na dve komponente - preuzimanje dugova dve pomenute "manufakture" i vrednost koja potom preostane, kao da nije u pitanju jedinstvena cena zemljišta. Ipak, ovaj reverzibilni marketinški pristup potekao iz "šećerana za jedan evro" možda omane jer su dugovvi manufaktura veliki, a projekcije isplatljivosti poslova sa nekretninama u Srbiji krajnje fluidne. Primer nerasprodatog Belvila i pored udruženih marketinških napora neimara to najbolje pokazuje.
Ministar ima i nadljudske moći da "ceni" da Srbiji treba moderna fabrika traktora. On je pronašao i beloruskog partnera i tržište, isplanirao merdžer dve manufakture, pa je veliko pitanje zašto traći vreme na mestu u državnoj administraciji umesto da iskoristi svoje kapacitete u sklapanju poslova od stotina miliona evra, doduše uglavnom parama poreskih obveznika.
U miš-mašu naravno ima svega pomalo, pa i optimističkih projekcija razvoja manufakture za traktore koja je utrostručila proizvodnju u preotekloj godini i neodoljivo podseća na albansku proizvodnju traktora iz starih viceva. S ponosom se ističe da je grotektan porast finansiran novcem poreskih obveznika, samo se govori isključivo o efektima, ali ne i o troškovima traćenja novca poreskih obveznika. Ima tu i malo srpstva, tek da miš-maš bude potpun, jer nema razloga da se pare traće, a da se nešto novca srpskih poreskih obveznika ne pokloni Bosni i Hercegovini.
Sve u svemu bila bi šteta da novostvorena protoindustrija ne bude vođena ovakvo sposobnim menadžerom.
Dušan Pavlović u današnjoj Politici daje dosta dobru analizu trenutne političke situacije u zemlji, zasnovano na teoriji o srednjem glasaču. Međutim, meni se čini da teorija srednjeg birača nije primenljiva na Srbiju. Ne zato što je Srbija nešto posebna, već prosto zato što je srednji birač bitan u većinskom sistemu, a Srbija ima proporcionalni izborni sistem. U proporcionalnom sistemu, dinamika je potpuno drugačija.
U tekstu koji je Marko linkovao u postu Autonomija stoji i krunski dokaz sposobnosti i altruizma državnih predstavnika:
Izvori „Politike”u pokrajinskoj administraciji tvrde da je cilj kupovine akcija (Metals) banke isključivo profitnog karaktera, odnosno da je u pitanju značajna investicija u kojoj se računa na dobit od dividendi.
Ne samo što su u stanju da zarade novac tamo gde privatni investitori ne uspevaju, već žele dodatno da rasterete poreske obveznike jer će dobit od dividendi ići u budžet. Ovaj loš spin Pajtić i kompanija koriste ne bi li skrenuli pažnju sa činjenice da 2009. godine sprovode nacionalizaciju, koju po potvrđenom receptu uvek rade za "naše" dobro.
Zahtevi za deregulacijom su obično manje ubedljivi od zahteva za dodatnom regulacijom. Dodatnom regulacijom uvek želimo da postignemo neki konkretan "pravedan" cilj dok su pozitivni efekti deregulacije daleko manje (PR)ivlačni. Na primer regulacija industrije lekova navodno sprečava potencijalna masovna trovanja, dok bi deregulacija spasila više života jer lekovi neretko i godinama čekaju na odobravanje. Čak i kada koristite ovakve činjenice u raspravi strah od masovnih trovanja pobeđuje.
Pre neki dan sam na CNN-u gledao rodbinu nastradalih putnika sa leta za Komorska ostrva kako otprilike kažu: "Deset godina smo upozoravali vladu da će ovako nešto da se desi, da je kompanija koja radi prevoz jako loša i nesigurna, ali oni su odbili da regulacijom reše taj problem." Teško da će lokalni političari ovo moći da ignorišu, iako ljudi nisu leteli tom kompanijom pod pretnjom oružjem već dobrovoljno. Kako sa druge strane dodatna regulacija može da znači poskupljenje avio prevoza sumnjam da će ijedan političar na moguće pitanje intervencionista: "Život ili jeftine karte" izabrati ovo drugo.
Ovde je u više navrata vođena rasprava u razlikama izmedju konzervativaca i libertarijanaca. Moj stav je da se radi o dve teorijski sasvim različite, ali ne nužno protivrečne stvari (prilično je jasno da Adam Smit, na primer, objedinjuje obe tradicije).
Kako god, pošto uskoro na konferenciji političkih psihologa treba da predstavim neka svoja zapažanja na slične teme, mislim da je red da i na Tržišnom rešenju priložim par empirijskih rezultata. Ovi ovde su, uopšteno govoreći, vezani za spoljnu politiku.
Zamislite potpuno drugačiji sistem javnih finansija, sistem u kojem postoje porezi, ali poreski obveznici mogu sasvim slobodno da odlučuju za koje ministarstvo/program će njihove pare biti potrošene. Recimo, kada poslodavac uplaćuje porez na zaradu, pita vas "Kome ćeš da uplatiš porez ovog meseca?". Ili, dođete na kasu u prodavnici i kasirka vas pita, "Kome da prosledim PDV?"
Vojvođansko Izvršno veće je preuzelo (ili će preuzeti ovih dana) većinsko učešće u Metals banci i time je, koliko shvatam, postavljena osnova za formiranje Razvojne banke Vojvodine. To zadovoljstvo će Vojvođane inicijano koštati oko 3,5 milijardi dinara, a troškovi će na dugi rok svakako biti veći (prošle godine je banka, pre uvođenja prinudne uprave, napravila 4 milijarde dinara gubitka).
Svako jutro na posao dolazim autoputem iz pravca Bubanj Potoka i često je gužva već negde od Konjarnika. Sva sreća, postoji zaustavna (u mom društvu poznata i kao "ekspres" traka), pa umesto dve, efektivno postoje tri trake, što prilično ubrzava protok saobraćaja. S vremena na vreme tu je i policija, kažnjavaju one koji idu zaustavnom trakom, ali nije to neka velika prevencija, pošto zaustave možda jednog u sto.
U komentaru na jedan od prethodnih postova, Marko je spomenuo Bila Easterlija koji se gorko našalio da kao kritičar ideologije pomoći Africi, nikad neće biti u prilici da putuje na turneje sa Angelinomn Džoli, poput trecimo Džefrija Saksa koji podržava pomoć.
Ali, ima nade i za njega. Nedavno se pojavila knjiga zambijske ekonomistkinje Dambise Mojo, školovane na Oksfordu, "Dead Aid", u kojoj ona potpuno u tradiciji Petera Bauera, Hernanda De Sota i samog Easterlija tvrdi kako strana pomoć uništava mogućnost ekonomskog razvoja u Africi, jer čini vlade neodgovornima, i sprečava razvoj tržišta kapitala i privatnih vlasničkih prava, što su ključni uslovi za ekonomski razvoj (ovde je njen intervju sa Charlijem Roseom, a ovde još jedan).
Stoga, ja bih rekao da sitaucija za Easterlija ni izdaleka nije tako beznadežna. Možda, kao skeptik u pogledu pomoći, ne može da ide na safarije sa Angelinom Džoli, ali svakako može da se druži sa Dambisom Mojo po raznim desničarskim konferencijama u Americi, što je barem s moje tačke gledišta, u svakom pogledu mnogo privlačnija alternativa.
Komentator pita da li je pravilnije sadašnju krizu zvati "ekonomska" umesto "finansijska". Finansijska se lako rešava infuzijom dodatnog kapitala, dok ekonomska mora da se preleži.
Ako nešto mrzim u američkoj politici, to je opsesija porodičnim životom političara. Političari paradiraju decom i ženama kao da mi ostali imamo nešto od toga što su ovi požrtvovani očevi ili dobri ljubavnici. Ali, to je još i dobro u poredjenju se publicitetom koju dobijaju razni politički irelevantni skandali. Kad tu krenu mučna javna priznanja i kajanja, a sve to kao deo "ozbiljnih" političkih programa i emisija, stvar postaje ne samo krajnje neprijatna nego i potpuno apsurdna.
Jer, iz toga kakav je neko prema svojoj ženi i deci, sledi vrlo malo o tome da li će da štampa pare ili započne rat, da ne pominjem opštiji smer koji će dati političkim kretanjima. I ne pričam samo o pojedinačnim slučajevima kao što su Obama, Milošević ili Klaus. Postoji i duga tradicija psiholoških istraživanja koja pokazuje da je ljudski karakter vezan za situaciju, i da privrženost konvencionalnim normana u jednoj situaciji ima malo veze sa privrženošću odgovarajućim normama u nekoj drugoj.
Elem, najnovija žrtva tog američkog puritanizma je guverner Južne Karoline Mark Sanford. On je prvo bio potpuno ispario na par dana, pa je izmislio da je bio na planinarenju, dok se na kraju nije ispostavilo da je svratio do Argentine gde je imao ljubavnicu. Naravno, sad je politički mrtav, možda zauvek. Cela stvar je posebno frustrirajuća jer je ovo bio jedan od doslednijih small-government konzervativaca i boljih potencijalnih kandidata za republikansku nominaciju 2012.
Premijer je juče u Njujorku izjavio da su marže banaka u Srbiji sedam puta veće nego u nekim drugim zemljama, što po njemu nije opravdano, budući da rizik zemlje nije toliko veći.
Vladimir Putin, ruski premijer, priredio je nenajavljenu posetu moskovskom supermarketu, nalažući zapanjenim šefovima da snize cene. ...Šetajući između rafova sa glavnim menadžerima kompanije i proizvođačima hrane, Putin je upitao zašto su maloprodajne cene hrane često mnogo veće od cena proizvođača. „Zašto vaše kobasice koštaju 240 rubalja (7,5 dolara)? Je l’ to normalno?“, pitao je Putin. ... „Preskupo“, rekao je Putin. ... „Sutra ćemo sniziti cenu“, obećao je Kobaladze.
Marko i Slaviša su svakako u pravu u poslednja dva posta: ne postoje nikakvi dokazi da državno finansiranje nauke vodi dugoročno pozitivnim konsekvencama po čitavo društvo. Argumenti za suprotnu tezu se po mom sudu temelje na klasičnom primeru Bastijine teoreme - beneficijeri državnog finansiranja i pozitivne posledice istog se vide, troškovi ne, jer se alternative nikada neće ni pojaviti.
No, ja mislim da je stvar s državnim finansiranjem nauke još gora od ovoga. Državno finansiranje ne samo da usmerava taj razvoj u smeru koji sama država odabere, ono pozitivno i sistematski šteti razvoju nauke. Uvek kad država finansira nauku, ona učestvuje u definisanju i promovisanju ciljeva istraživanja, u odabiru vrste ili podvrste nauke koje će biti finansirane, i grupa i paradigmi unutar svake discipline koje će dobiti pare. Sa državom kao glavnim finansijerom, ogroman broj naučnika postaju lobisti a ne naučnici (ograničen kolač za neograničeno mnogo ambicija), i politizacija je neminovna. Unutar naučnih ustanova, instituta, univerziteta itd. veći je broj ljudi koji rade ne koncipiranju "projekata" i lobiranju vlade za pare, nego što se bavi samom naukom. Ako žele da budu cenjeni, promovisani, ili da uopšte dobiju pare, naučnici moraju da se bave onim što političari žele i očekuju, na način i sa rezultatima koje političari i javnost žele i očekuju.
Najbolji primer toga su klimatolologija i klimatsko modeliranje. Istraživanja koja su ranijih decenija dovela do prodora u svemiru i do razvoja novih oružja i oblika energije stvorila su moćnu armiju inženjera, fizičara i komjuterskih eksperata, koji su sa krajem Hladnog rata, sumraka svemirske i trke u naoružanju počeli da gube prestiž i pare. Oni su se krajem 1980-ih preorijentisali na globalno zagrevanje kao "defining challenge", kao opasnost od koje oni upotrebom svojih znanja treba da štite svet. Ista znanja i tehnike rada koje su koristili ranije sada su samo prilagodili - upotreba moćnih kompjuterskih modela i tehnologija razvijena za potrebe svemisrkog istraživanja i ratovanja sa Rusima sada je zamenjena upotrebom za prognoziranje klime. U skladu sa Drugim Rotbardovim zakonom ("nobody quits") samo su zamenili opasnost od koje spasavaju svet. Umesto mantre "platite nas, ili ćete umreti", lanisrali su mantru "platite nas ili ćete se skuvati". Milijarde i milijarde dolara se godišnje ulažu u kompjuterske modele klime, ali ne i u klimatološka proučavanja u užem smislu. Za vreme Buša starijeg izdvajanja za klimatologiju i povezane nauke su bila nekoliko stotina miliona. Danas su 7 milijardi godišnje! Ja sam ovde istraživao ono što sam nazvao eko-industrijskim kompleksom, koalicijom koja održava globalno zagrevanje kao "problem", i naučnici u njemu igraju istaknutu ulogu.
Što je posebno opasno, ovakav položaj nauke nije samo ekonomski štetan, on je velika opasnost po samu nauku, jer stimuliše konformizam, političku korektnost i saglašavanje sa javnim mnenjem i političarima kao kriterijum naučnog doprinosa. Da bi u klimatologiji postao neko, moraš da propovedaš IPCC priču o klimatskom smaku sveta, jer ćeš u suprtonom biti marginalizovan, ili će ti čak biti onemogućeno da se baviš naukom. Ogroman broj lobija, ušančenih interesa i pojedinaca parazitira na "problemu" globalnog zagrevanja, i što je neko pitanje veći "challenge" to više rastu pritisci da se ono nikad ne reši. Zato naučnici dobijaju pare za razvoj sve savremenijih kompjuterskih modela, čija osnova je vrlo primitivna fizička reprezentacija klime koja suštinski nije odmakla ništa od onog što je bilo poznato 1950 godine. Zato proučavanje prirodne klimatske varijabilnosti i načina na koje klimatski sistem zaista funkcioniše nije potrebno, jer nikoga više ne zanima da to zna, ni naučnike, ni političare. ako naučnici poljujaju uverenje političara i javnosti da je lgobalno zagrevanje opasna stvar, nestaće motivacija da se nastavi sa finansiranjem. Odličan pregled stanja u klimatologiji daje Richard Lindzen, jedan od vodećih svetskih klimatologa, u svom sledećem tekstu. Njegov zaključak je tačno da klimatololgija nije dizajnirana da reši problem, nego da ga veštački što duže održi.
Nauka može da napreduje samo ako naučnici znaju da politizacijom i intelektualnom korupcijom neće napredovati i postajati bogatiji i cenjeniji. A to će biti slučaj samo kad država ne bude finansirala nauku ovako kao sada. Što je neka oblast nauke više "potpomognuta" državnom asistencijom i što se više smatra "strateškom", to podsticaji za nova otkrića i napredak zapravo slabe, a rastu za konformizam i poplavu mediokritetstva.
U Nemačkoj, kada postanete punoletni odgovorate na pitanje pristajete li da u slučaju prerane smrti budete donator organa. U Francuskoj ste automatski upisani u donatore, a pitaju vas hoćete li da istupite iz sistema i ne budete donator. Rezultat je da u Nemačkoj 12% ljudi spada u donatore, dok je u Francuskoj udeo čak 99%. Objašnjenje ovakvih fenomena je u snazi defaulta. Ljudi su skolniji da prihvate default, normalnu, etabliranu opciju, umesto da razmišljaju o alternativi.
Povela se velika rasprava o Željkinom postu vezano za prestanak finansiranja Petnice. Ja ovu raspravu pre svega razumem kao raspravu na temu bitnosti nauke i uloge države u svemu tome.
