Pages

22 August 2015

Inception

U vreme kada je poredak starog zla, zamenilo najveće zlo koje su Srbi ikada imali, pojavilo se jedno bitno pitanje. Srbija nije mogla da pobegne od izbora, bolje rečeno glasanja kao institucije koja podrazumeva postojanje više političkih alternativa. S jedne strane imali smo SPS koji još uvek nije imao punu moć, budući da je proces odvajanja Srbije od Jugoslavije još uvek bio u toku (za podsećanje, prvi istinski secesionistički ustav u bivšoj SFRJ je donela Srbija još 1989. godine), a kontrola nad resursima je bila u toku, a sa druge strane je bila nekakva opozicija koja je do nogu potučena na izborima 1990. godine. Ipak, samo tri meseca kasnije, ona organizuje vrlo jake demonstracije. Postaje vrlo jasna alternativa u vreme kada se raspadalo Carstvo Zla i svi njegovi sateliti. Pametnom vlastodržcu je jasno da je najbolji lek raspisati konkurs za omiljenog opozicionara. Taj opozicionar mora da bude dovoljno jak da okupi preventivno one koji bi mogli zalutati u građansko-nacionalističku opoziciju, dovoljno harizmatičan i iznad svega sposoban da obavi prljave poslove. Na konkursu ubedljivo pobeđuje Vojislav Šešelj koji osniva Srpsku radikalnu stranku.

Smisao SRS, pored ovog već navedenog, da bude lažna opozicija Miloševiću, a ponekad i Karadžiću (ex-RSK ne ulazi u analizu jer nikada nije imala ni "S" od suvereniteta), je da motiviše i regrutuje dovoljno ljudi da idu u građanski rat, tako da u početku funkcioniše na granici stranke i paravojske. Međutim, to samo po sebi ne može objasniti istrajnost ovog projekta i fantastičnu lojalnost članstva. Ljudi koji su osmislili ovaj projekt su vrhunski skenirali srpsko društvo s kraja 1980-ih. U Srbiji je postojala cela jedna klasa parija, izopštenika iz društva koji to nisu dominatno bili zato što su disidenti, već zato što ih je socijalizam odbacivao kao nedostojne. To su ljudi iz sporednih kadrova Crnog talasa - kafe kuvarice, pomoćni radnici i lošim firmama, domaćice bez škole, poluilegalni preduzetnici koji državu vide kao predatora, zemljoradnici sa malim posedom zemlje, sitni kriminalci, ceo jedan spektar ljudi koji nikada nisu videli da ih socijalizam voli, da ih iko ceni kao građane Srbije, a koji u velikom broju slučajeva nisu mogli ili hteli da se obrazuju i da koriste neke od prilika koje su postojale za sve. Marksisti bi rekli lumpenproleterijat i ne bi mnogo pogrešili.

Dakle, omiljeni opozicionar se obraća ljudima koje niko nikada nije pitao za mišljenje, koje niko nije cenio, koji su bili odbačeni. I daje im legitimitet da se za nešto pitaju, daje im odgovore da je za sve kriv neko drugi. Daje im priznanje, daje im uglavnom iluziju da će se pitati i da će doći njihovo vreme, a kao intelektualno superiroran sa odličnim resursima koji mu stoje na raspolaganju bez problema pravi stranku koja je organizovana kao paravojska. Suština svega je da se ovde gradi veza koja je organska, kulturološka i koja nema ikakve veze sa srpskim nacionalizmom kao takvim, koji je samo alatka kojom se prelazi put od odbačenih do priznatih. Ovde ne važe relacije koje postoje drugde u politici, ovo je kulturološko-klasno vezivanje, amalgam koji je stvarao sve velike i opasne ideologije.

Upravo zato SRS opstaje i kada im opadne podrška SPS, kao u periodu 1993-1997, kada služe samo kao strašila za Zapad i lažni opozicionari. Čak i kada pretrpe najjači udar, kao 2000. godine, oni se uzdižu jer je odnos izuzetno jak. Neuspesi kada ih pokradu na izborima 1997. godine, kada Srbija za predsednika bira Šešelja, očigledan raskorak između velikih reči o kriminalu u to vreme i sitnih kompenzacija za kasnije ćutanje su nebitni. Ne postoji to što može uraditi Milošević da ti ljudi glasaju za nekog drugog više od jednom, a DEPOS/Zajedno/DOS nema ništa u čemu se mogu prepoznati. Ako postoji zrno meritokratije koja se zasniva na kompetencijama, postignućima, obrazovanju, elementarnom prihvatanju dominatnih tokova u svetu, to može biti percipirano samo kao novi svet u kome će se oživeti podela na parije i dostojne. Te ljude u elementarnu normalnost ne može povesti niko drugi nego njihov lider, jer ih niko osim njega nikada nije ni prihvatio ni razumeo, niti oni mogu da razumeju ikoga drugog. On to nije uradio i tu se negde i završava priča o Početku, apočinje priča o Usponu projekta. O tome više narednih dana.

30 July 2015

Hajduci

Bilo je to 2008. godine, negde u vreme kada je Tadić u život vratio prve aktere najgore decenije ikada, kada sam diskutovao o srpskoj politici sa prijateljima iz Nemačke. Zaključak je bio da se Srbija teško  može ukalupiti u kategorije društvenog uređenja koje su uobičajne, a ja sam tada rekao da će nas to zezanje skupo koštati. Voleo bih da nisam bio u pravu. Zaista, kada se kategorizuje poredak u Srbiji ima mnogo lupetanja. Najgluplja kategorizacija je neoliberalna jer niti u Srbiji ima slobode za bavljenje biznisom, država formira pola cena, nema pravne države, nema ama baš skoro ničega što ima u SAD, na primer. Drugi kažu da je to nekakav socijalizam, ali tu nema ni "s" od solidarnosti, socijalne države, privrženosti nekakvom opštem dobru. Meni se čini da je ovo što imamo hajdučka država, kontradikacija u samom začetku, koja stvara kontradiktoran i neuspešan sistem.
Biti hajduk je istorijski jedna od najuspešnijih mimikrija. Hajduci su, kada im se posmatra delatnost, klasični drumski razbojnici. Međutim, kada se esenciji secikese doda patriotizam onda se nešto što je samo po sebi vredno prezira pretvara u vrlo poželjan stil života. Iako nam istorija govori da su hajduci jednako uspešno pljačkali svoje sunarodnike, kao i Turke koji nisu imali sreću da imaju podršku vojske kada su išli gde ne bi trebalo, taj deo se zagubio i oni postaju modeli otpora. Treba dodati činjenicu da su hajduci nastali u oblastima gde je i Turska bila samo uslovno država i gde su vlast ustvari imali lokalci koji su sultana fermali koliko je bilo neophodno. Vrlo često nimalo. Dakle, hajdučija nastaje tamo gde nije bilo države. Interesantno je da se naš oslobodilački pokret rađa upravo u vreme kada Otomansko carstvo počinje da se kreće u pravcu evropskog shvatanja države.
Hajduci su se, dakle, ogrnuli rodoljubljem, da bi imali održivije mreže. U nekim od hajdučkih zajednica, na primer u Kuča, postojao je ceo socijalni sistem za poginule žene hajduka i nejač. Kralj Nikola je bio zabrinut za svoju privredu kada su Turci otišli jer nisu znali koga će da pljačkaju, a razbojništvo je bilo glavna privredna grana, stočarstvo tek drugo. Osnova svega je da je u hajdučkoj privredi sticanje sve, a ono se obavlja kroz preraspodelu. Nema stvaranja nove vrednosti, lojalnost je bitnija od stručnosti koje ne uključuju rukovanje oružjem i obaveštajne aktivnosti. Hajduk nije razbojnik jer formalno štiti svoje podređene tako što im kaže da od hajduka ima gorih koji bi bili znatno nemilosrdniji, pakuje srpstvo i veru u aktivnosti koje su s time uslovno spojive, formalno cilja mrske okupatore, a u praksi skoro svakoga.
Sve u svemu, srpsko društvo se naslanja na barem dva veka hajdučkog modela. 19. vek je dominantno obeležen centralizacijom hajdučije i njenim uvođenjem u donekle evropske okvire. Međutim, daleko od toga da ona ne opstaje, Knjaz Miloš se postavlja kao vrhunski hajduk koji Srbe i dalje brani od Turaka na jedan drugačiji način i koji za to uzima naknadu u vidu mogućnosti da arbitrira o gotovo svim pitanjima privrednog razvoja u pravcu svojih ličnih finansija. Za one koji se zamisle da je evropsko uređenje krenulo da emancipuje hajdučiju, stiže opomena, bilo da je to kuršum Knjazu Mihajlu, seckanje Kralja Aleksandra ili šenlučenje klasične hajdučke družine Crne ruke. Hajdučija postaje država, a takva simbioza postavlja ozbiljne prepreke razvoju.
Vrhunac uspeha postižu hajduci koji su 1941. otišli u šumu i projektovali klasičan hajdučki poduhvat sa jasnim ciljem pljačke privatne imovine i njene podele gde glavni hajduci postaju isto što i nekada Knjaz Miloš. Međutim, uspeh najvećeg hajduka svih naroda i narodnosti je u tome što je našao fenomenalno jakog neprijatelja, što je štito narod od toga neprijatelja koji ima pipke i u samoj hajdučkoj državi i što umesto da nastavi da pljačka sopstveni narod, on nalazi najbogatije jatake koji finansiraju njegovu družinu. Pad prihoda od hajdučije dovodi do pada hajdučke družine, a nova se rađa na stvaranju najmoćnijeg neprijatelja, celog sveta uz par izuzetaka, slobodi pljačke koja vodi talasima ponude televizora bez daljinskih upravljača i frižidera uz istovremeno smanjenje životnog prostora i potpuno poštovanje principa da je patriotizam utočište za bitange, odnosno način da se razbojništvo lepše nazove. Sistem koji nije u stanju da razvija išta osim paronoje se ruši batinama koje hajduci jedino razumeju, a oni koji su bili u redovima niže rangiranih hajduka shvataju da su umesto karavana mrskih Hrvata, Bošnjaka i Albanaca oni bili opljačkani i dovedeni u situaciju da žive standrdnom podanika Knjaza Miloša.
Kada su to skapirali stvara se mnogo manjih hajdučkih družina koje se ogrću novim dresovima, ali ne uspevaju da masovno prihvate sutšinu, da država nije sofisticirana zamena za jahanje na konju u potrazi za onima koji imaju zlato u bisagama, nego način da se živi od stvaranja, a ne od otimanja. Vremenom hajdučki refleks jača, od 2008. godine postaje dominatan i kreće bespoštedna bitka oko resursa. Obe najveće hajdučke organizacije imaju problem jer nema velikog neprijatelja pa jedne plaše drugima, nemaju od koga da otmu osim od sopstvenih podanika, a najradije od onih koji su u protivničkoj družini. Uopšte nema nikave ograde kakva je postojala pre desetak godina i hajdučija postaje način života i preraspodele resursa. Takvo društvo ne može da se razvija i iz godine u godinu propada, u isto dolaze samo oni koji imaju toljage toliko velike da mogu da otresu sve lokalne hajduke. Ogrtanje u patriotske boje je evidentnan pokušaj sapiranja suštine, a po potrebi se koriste nove zastave i nove ideje, ali suština je ista. Srbija je hajdučka država, kada se razobliči lepa čoha i prazne novokomponovane pesme hajduka, ona se ukazuje kao ono što je esencija hajduštva. Puka zamena za konje, buzdovane, topuze i sablje. 

21 July 2015

Grčki epilog i švapski Veliki Satana

Posle velike drame, referenduma, spekulacija o izlasku/izbacivanju iz evrozone, epilog cele stvari sa Grčkom je da je njihov levičarski premijer prihvatio sve uslove koje je narod odbacio na referendumu koji je on sam raspisao da bi ti uslovi bili odbačeni. Takođe, prihvaćeni su još neki dodatni uslovi, koji ranije nisu spominjani, kao što je sveobuhvatna privatizacija grčkih državnih giganata i upravljanje privatizacionim fondovima od strane međunarodnih finansijskih institucija u svrhe kontrole deficita i javnog duga. Grčka je praktično stavljena pod ekonomski protektorat evropskih centralnih institucija. Svaki zakon koji se iole tiče finansija i ekonomije moraće da bude odobren od strane tih institucija.

Ja sam poslednjih nedelja pratio jedan zanimljiv fenomen: do koje mere su zapadni levičari u medijima i akademiji prepoznali i definisali grčku komunističku vladu i njen poduhvat otpora "svetskom neoliberalizmu" kao svoj moderni Španski građanski rat. Nema viđenijeg levičarskog intelektualca, ekonomiste, fiozofa, "mislioca", koji se nije oglasio podrškom Ciprasu i ostalim drugovima, od Piketija, Stiglitza, Krugmana, Habermasa, Žižeka, pape Franciska, da ne govorim o unisonom horu medija i novina, od blogera i člankopisaca Washington Posta, Njujork Tajmsa, Guardiana, Le Monda, do novinara BBC, CNN, CBC i drugih.

Cela ta ekipa doživela je rezultat ove grčke farse - u njihovoj vizuri: ritualno prihvatanje najradikalnije forme međunarodno orkestriranog "neoliberalizma" - kao potpuni poraz. I glavni krivac za sve je naravno Nemačka, a posebno njihov ministar finansija Volfgang Šojble. Pošto ne pratim nemačku politku previše, znao sam jedino da je Šojble lider radikalnijeg krila CDU, da je solidniji od ostatka stranke u ekonomskim stvarima, i zagovara federalizam i lokalizam. I da ga levičari diljem Evrope mrze.

Pre neki dan sam video njegovo predavanje na Brookings Institutu, i dobio dodatno objašnjenje zašto je tako. Na pitanje lokalnog američkog akademskog socijaliste zar nemačko "investiranje" preko države (povećana državna potrošnja, u prevodu) ne bi bilo super s obzirom na ionako nizak nemački deficit i javni dug, on je odgovorio:

monetarna i fiskalna ekspanzija nisu rešenje ni za šta. One su zapravo uzrok problema. Politika jeftinog novca poslednjih 30ak godina je donela više boom and bust ciklusa koji su započeli uveravanjem da smo na pragu večnog prosperiteta, a završili se finansijskim kolapsom sa dugotrajnim posledicama.
Ovo objašnjava mnogo toga. Šojble je zapravo solidni nemački ordoliberal koji nikad nije progutao kejnzijanstvo. On gura ekonomsku filozofiju koja prestavlja kombinaciju tržišne privrede sa ograničenom državnom intervencijim, ali - što je kljucno i nepodnošljivo jednako za "ekseprte" kao i za levičarske aktiviste i novinare - švapski zdravorazumski pristup fiskalnoj i monetarnoj politici. To manje-više znači: što manji deficit i javni dug, i što manje štampanja para, to bolje. Šojble je zapravo oličenje nekih od najboljih nemačkih tradicija, kako političkih tako i intelektualnih. Skoro pa bih mogao da kažem - bavarsko-austrijskih. Kao takav, predvidivo je Veliki Satana i za levičarske kritičare "neoliberalizma" i za tehnokrate i eksperte za koje u svetu kojim bi vladala Šojbleova ortodoksija ima mnogo manje posla, i mnogo manje počasti.

16 July 2015

Paket mera za Grčku

Paket na koji je Grčka upravo (za sada) pristala sadrži, generalno, dve vrste zahteva.

U prvoj grupi zahteva su kvantitativni targeti. Tu su cifre budućih budžetskih suficita potrebnih da bi se servisirao dug, stope poreza i mere za bolje prikupljanje poreza, smanjenje rashoda za penzije, vojsku, javni sektor i drugo. To su mere koje Grčku primoravaju da više štedi i manje troši.

U drugoj grupi zahteva su reforme: privatizacija, liberalizacija, deregulacija. Kad se to dalje specifikuje moglo bi da znači relaksaciju radnog zakonodavstva, lakše započinjanje posla, lakši ulazak u granu, ukidanje monopola koje je država dodelila zaštićenim grupama, od taksista do frizera; deregulacija otvaranja pekara i sloboda da se hleb peče u različitim veličinama (umesto u dve, što je sada slučaj, čemu su premijeri evrozone na onom celonoćnom sastanku navodno posvetili posebnu pažnju), ukidanje kontrole cena lekova, deregulacija celog apotekarskog posla (ko može otvarati, gde i koliko apoteka), itd... Tu spada i privatizacija. Grčki javni sektor je prenaduvan, prezadužen (deo grčkog duga je dug javnih preduzeća za koji je garantovala država) i neefikasan velikim delom zato što je javan: čitaj svačiji i ničiji.

Druga grupa zahteva je, drugim rečima, ono što Grčka i svaka druga država treba da urade ako im je uopšte stalo ne samo do ekonomskog rasta izraženog BDP statistikom nego i do pružanja šansi ljudima da rade, žive, pokušavaju i rizikuju. Zemlje kreditori su zainteresovane za svoj novac, svoje glasače i spasavanje evro projekta više nego za život medijalnog Grka - ali ovaj deo paketa mera koji su predložili radi najviše u prilog životnog standarda medijalnog Grka, razumeo grčki (i srpski) glasač to ili ne.

Još jedna stvar u ovim zahtevima bode oči. Mnoge od ovih zemalja ni same ne vode neke od politika koje su predložile Grčkoj. Utoliko gore po njih. Ali sam predlog govori da oni ipak znaju šta podstiče razvoj i rast. Oni hoće da grčka ekonomija raste da bi bila sposobna da im otplaćuje dug. I gle čuda, odjednom hiperregulisani Evropljani shvataju da su liberalizacija i deregulacija najbolji recept za to.

15 July 2015

Koliko je velika penzija?

Ako je nešto konstanta većine ljudi u Srbiji to je vera u penziju. Vera je kao i uvek zasnovana na veri, a pitanje koje je meni interesantno je koliko, ustvari, vredi pravo na penziju u Srbiji? Polazna pretpostavka nam je osoba koja ima 22 godine i dolazi na srpsko tržište rada, uplaćuje PIO do 65 godine (optimistično, biće kasnija godina penzionisanja 2058. godine), ima prosečnu platu. Očekivano trajanje života za muškarce je 72, za žene 76,5 godina. U korist ne ulaze porodične penzije jer se računa da sa 72-76.5 godina nema takvih, a zanemaruje se mogućnost supstitucije penzije za penziju preminulog supružnika/supružnice. Kao startni reper uzeta je penzija od 300 evra (da prosečna penzija u Srbiji za one koji su otišli u istu sa punim stažom nije 23.000 dinara), a planirana godišnja realna stopa rasta penzija je 2% (opet optimistično). Doduše, ovo je optimistična procena u svetu gde nema značajnih reformi. U svetu gde se Srbija brzo reformiše, na primer u onom gde DJB vodi državu, projekcije su naravno mnogo bolje.

Elem penzija za prosečnog i savesnog muškrca vredi oko 60.000 evra (naravno, bez kalkulacije vremenske vrednosti novca). Penzija za prosečne i savesne žene vredi oko 100.000 evra (pretpostavka je da žene zarađuju isto koliko i muškarci, u praksi to verovatno neće biti slučaj, pa će i ženska penzija biti niža), i jedno u drugo izraženo današnjom kupovnom snagom. Da li je to mnogo ili malo, to zna svako od nas.

Na sve ovo se dodaje korist zvana zdravstveno osiguranje. Međutim, kako je to ustavno pravo i kako ga mogu ostvariti svi na ovaj ili onaj način, a vrlo često besplatno, to nećemo dodati u analizu. Posebno imajući u vidu da se uplate zdravstvenog osiguranja najčešće "isplate" tek u poznim godinama sa hroničnim bolestima (naravno, u teoriji, praksa u Srbiji kaže drugačije, zdravstveni sistem je faktor koji smanjuje pritisak na penzioni sistem, što je još jedna od karakteristika afričkih banana država).

Da li se drugačije može osigurati bolja starost, odgovor je može. Da li se sistem može brzo promeniti, odgovor je ne može. Da li se sistem mora menjati, odgovor je, ne mora, ali bi bilo vrlo poželjno. Za to treba gledati Srbiju 40 godina unapred, a dosadašnji uobičajni horizont je uglavnom 40 meseci.



14 July 2015

Štednja

Ovu reč treba zabraniti ili je u najmanju ruku, kao što je Šojble hteo da uradi Grčkoj, privremeno, na pet godina, izbaciti iz upotrebe.

Još od makro debata od 2009. naovamo o politikama štednje protiv politika rasta, svašta se podvodi pod "štednju". Povećanje poreza i smanjenje državne potrošnje se recimo jednako računaju kao štednja. To ima smisla samo u kejnzijanskoj, uvek kratkoročnoj i uvek makroekonomskoj matrici, koja kao glavnu polugu u ekonomiji vidi agregatnu tražnju. Pošto bilo kakvim smanjenjem budžetskog deficita -- smanjenjem državne potrošnje i povećanjem poreza jednako -- vi smanjujete ukupnu potrošnju, obe politike se rutinski podvode pod štednju.

Međutim, ako posmatrate stranu ponude, razmišljate bar malo dugoročnije i uključute podsticaje na mikro nivou, onda vidite da su povećanje poreza i smanjenje potrošnje dosta različite stvari. Povećanje poreza destimuliše ulaganja i ponudu uopšte, dok smanjenje državne potrošnje može u kontekstu atmosfere reformi i jačanja poverenja pozitivno uticati na nju. Dve politike tako imaju suprotne efekte, ali se obe nazivaju štednjom.

09 July 2015

Male informacije sa tržišta gvožđa

Udaljimo se na trenutak od Grčke krize. Mislim da trenutni fokus u EU na Grčku skreće pogled sa druge tempirane bombe čiji je fitilj izgleda krenuo ubrzano da gori. Kineska (ne)realna ekonomija.

Poslednjih mesec dana, oko 3.500 mlrd. $ je nestalo sa berzi u Kini. Dogodio se kratkoročni, ja bih ga nazvao blup (zvuk kad voda krene da ključa pa izađe prvi veliki mehur i pukne u paru). Ok, verovatno veliku ulogu u ovom balonu ima i regulacija Narodne banke Kine, kao i smanjenje kamata i sl. Međutim, paralelno sa ovim događanjima trenutno se dešava neviđeni pad cena primarnih sirovina i proizvoda zbog drastičnog pada tražnje i viška ponude. Kinska ekonomija posustaje u proizvodnji i izvozu, nešto na čemu se bazirao Kineski rast.

Kina proizvodi preko 50% svetskog čelika. Kina troši više od 50% svetske proizvodnje rude gvožđa, kao i uglja. Kineske čeličane su u 20 godina imale neviđeni rast, međutim od septembra 2014 godine, po prvi put je došlo do značajnijeg pada iskorišćenosti kapaciteta čeličana, još od 2008 godine. Tada je pad bio kratkoročni a sada je već 10 meseci pad konstantan. U proseku on se vrti oko 70%. Došlo je do pada tražnje za čelikom zbog smanjenja gradnje i investicija u Kini. Paralelno sa tim investicije u Evropi i Aziji su takođe u padu, (govorim o investicijama u postrojenja, fabrike, puteve, stvari koje traže čelik). Posledica je da Kineska proizvodnja čelika, industrijskih mašina i građevinskih poluproizvoda morala da se preusmeri u Evropu, što je oborilo cene čelične gredice, žice, betonskog gvožđa. Cena rude gvožđa je otprilike na istorijskom minimumu, cena otpadnog gvožđa je od 09/2014 pala oko -45%, nafta je doživela sličan pad nešto ranije, cene obojenih metala su podivljale na dole na berzama. To bi generalno moglo da pomogne investicijama, da ima ko da investira i u šta. 

Ono što je najgore, na vidiku nema rasta investicione aktivnosti koja bi mogla da iskoristi višak kapaciteta i podigne cene primarnih sirovina. To je tržišni proces i nemam ništa protiv, naprotiv podržavam dinamiku, iako veoma negativno pogađa firmu u kojoj radim. Ali je važnije to, da svi signali i predviđanja pokazuju da smo verovatno na novom niskom nivou (novoj ravnoteži) u cenama primarnih industrijskih sirovina. To znači da otprilike svaka 4 ili čak svaka 3 železara u svetu mora da propadne. Isto važi i za građevinske kompanije, livnice, proizvođače mašina i sl. Sve to pogotovo mora da se dogodi u Kini koja proizvodi i troši tako mnogo. Ovo je pravo čišćenje u recesiji koje tek treba da se dogodi, a pogodiće Kinu veoma. Ne bi me čudilo da pored usporavanja rasta, viđamo i signale puta u recesiju kineske ekonomije. A to je tzunami koji će EU, SAD i ceo svet, da pogodi mnogo gore nego bilo šta što može da se dogodi sa Grčkom. 

Nisam siguran šta sve ovo znači, niti imam jasan koncept u glavi, ali evo vam tema za razmišljanje i istraživanje. Mislim da izlazak iz ove trajne stagnacije nije moguć dok se ne počisti neproduktivan kapital, investiran u zaobilaznije proizvodne procese, odnosno preinvestiran kapital u pogrešnim industrijama. Zbog trajno jeftinog kapitala, i veštačkog pumpanja potrošnje, realni sektori se i dalje nisu prilagodili ekonomskoj strukturi koja bi bila održiva. Austrijska teorija poslovnih ciklusa, all over the place. Vraćam se na čitanje teorije, pa kada složim jasniju sliku pišem ponovo.  

07 July 2015

Grčki problem: sinteza

Grčki problem je izuzetno komplikovan jer prepliće više moralnih, ekonomskih, političkih i ideoloških pogleda, argumenata i sudova. U četvrtak je u Institutu za evropske studije u 14h jedan panel na kojem ću učestvovati pa sada pokušavam da kroz ovaj post sredim misli i sumiram celu stvar.

Moralni aspekt možda izgleda lak -- neki liberalni i konzervativni ekonomisti i misle da je lak -- ali nije. Pogled po kojem je Grčka pozajmljivala i Grčka vraća je u suštini kolektivistički. O tome sam više puta ovde pisao pa neću dužiti. Nisu svi sadašnji građani Grčke pozajmljivali, pa ih stoga ne možemo jednoznačno sve smatrati odgovornim. Program otplate traje narednih 40 godina, pa ćemo ubrzo doći u situaciju da je većina ljudi koji otplaćuju dugove nužno bila ili protivnik zaduživanja ili van glasačkog tela. Čak i za one koji su glasali za Pasok i ND pitanje odgovornosti nije lako. O Grčkoj se u kontekstu zaduženosti obično govori kao o zemlji burazerskog kapitalizma i otuđene elite. To je verovatno tačno, ali problem svaljivanja odgovornosti na poreske obveznike koji imaju takvu vlast je onda utoliko teži.

Levica, naravno, ne posmatra stvari na ovaj način. Njihovo protivljenje je takođe u osnovi kolektivističko, jedino što unutar tog kolektivističkog okvira, umesto uobčajenog zdravorazumskog argumenta da dužnik mora da vrati pozajmljeno, oni biraju ideološku pristrasnost prema navodno siromašnom i ugnjetavanom dužniku. To su, na kraju krajeva, ljudi koji ne veruju ozbiljno ni u ličnu odgovornost odraslog i svesnog dužnika prema poveriocu, a na slučaju Grčke taj ideološki poriv jednostavno podižu na nivo države.

Grčki problem dalje komplikuje činjenica da se ovde ne radi samo o moralnoj, već se može raspravljati i o intelektualnoj odgovornosti. Takva vrsta odgovornosti naravno nije pravno obavezujuća kategorija, ali je dobro imati je u vidu kada se formira stav. Evrozona, stvaranje evra kao zajedničke valute, je od početka bila politički projekat. Evropski ekonomisti su uglavnom podržali taj projekat i u tome, sada se vidi, spektakularno pogrešili. Da li su bili politički vođeni, zainteresovani za lukrativne ekspertske pozicije, za respekt unutar evropskog mejsntrima ili samo zaslepljeni evro entuzijanizmom, ne znam. Ali u ono vreme, krajem 1990-ih, nisu videli ono što su američki ekonomisti redom jasno videli. Američki ekonomisti širom ideološkog spektra -- od Miltona Friedmana na jednoj strani do Paula Krugmana na drugoj i mnogih između njih dvojice -- upozoravali su na neodrživost evra kao valute. Sve je to javno dostupno na mnogim mestima ali najveću uslugu u sumiranju argumenata učinila nam je sama Evropska komisija - nakon što je evro funkcionisao nekoliko godina ali pred sam početak krize 2010, sponzorisali su ovaj papir koji je skupio navodne bisere američkih hejtera. I to u trenutku kad je već počinjalo biti jasno da su američki evro-skeptici sve vreme bili u pravu.

Evro je samo okvir koji je prilagođavanje otežavao. Evropska i međunarnodna finansijska regulacija, dizajnirana od strane istih političkih, finansijskih i intelektualnih lidera, direktnije je pospešivala problem. Grčki dug, i uopšte dug svih zemalja evrozone, regulatorno je tretiran kao bezrizičan. Zatvoreni krug regulatora, rejting agencija i velikih banaka, odlučio je da u evrozoni rizika nema i da su sve obveznice duga jednako bezbedne. Tako je, sa uvođenjem evra, kamatna stopa na grčki dug preko noći pala na nivo nemačke kamate. Sve do negde 2009-10, finansijskim igračima je bilo svejedno šta kupuju, grčki ili nemački, portugalski ili holandski dug. Za sve su dobijali otprilike istu kamatu i svojim postupcima su tretirali sve ove obveznice kao jednako rizične, odnosno bezrizične. To je ista intelektualna greška koja je bila u osnovi američke krize, osim što se tamo radilo o dugu po osnovu stambenih kredita.

Evropska centralna banka (ECB) je na vrhuncu krize dodatno pogoršala stvari. Kad imate ekonomsku krizu, kamatne stope prirodno, same od sebe, padnu. Iako mnogi gledaju u kamatne stope centralne banke kao indikator monetarne politike, Milton Friedman je davno objasnio, ali je malo ko to upio, da su kamate varljiv i nepouzdan pokazatelj. Evrozona je 2011. imala niske kamate jer je ceo svet bio u ekonomskoj depresiji. Fed i Banka Engleske su na depresiju i deflatorna očekivanja reagovali ekspanzivnom monetarnom politikom. Bernanke je znao da niske kamate ne znače ništa - a kad je u pitanju vanredno velika recesija, jedino znače da je ekonomija u rupi. Nije Fed spustio kamate kao što mnogi misle, nego su one pale zbog recesije, a Fed je recesiju lečio štampanjem para (mislite šta hoćete o tom leku, ali je dijagnoza bila prava). ECB je pogrešila u dijagnozi. Te 2011. godine, ECB je, pod presudnim uticajem nemačkih centralnih bankara, podigla kamatne stope, uopšte ne shvatajući stvari. Takvo monetarno zatezanje usred najveće ekonomske krize i krize duga je dodatno pogoršalo situaciju. Za sve, ali naročito za zemlje dužnike, za Grčku i zemlje juga. Na intelektualne greške se, ako nije bilo loših namera, obično gleda blagonaklonije. Ali one mogu biti, i u evropskoj priči su bile, bar jednaki izvor problema koliko i grčka korupcija i potrošnja.

Da je reč o velikoj grešci ECB je sada nesumnjivo, a mnogi američki ekonomisti su i tada, od Krugmana na levoj do Scotta Sumnera na libertarijanskoj strani čupali kosu. Ubrzo nakon štete koju je napravila, ECB se dozvala pameti i vratila niže kamate, da bi tek sada u 2015. otpočela i svoju kvantitativnu ekspanziju.

Sve ovo nikako ne opravdava grčke vlasti, Pasok i ND. To su ljudi koji su u prosperitetnim godinama sklapali budžete sa 6-7% deficita u proseku. Novac se već slivao u zemlju, Grčka je bila jedna od najbrže rastućih ekonomija, a oni su uspevali da potroše sve to i da još pozajmljuju. Ali ni karakter grčkih političara ne izuzima od odgovornosti kompletnu evropsku političku, intelektualnu i finansijsku elitu za katastrofalne greške - od insistiranja na evru, do prepuštanja analize rizika, najvažnijeg bankarskog posla, državnim regulatorima i propuštanja da se uvidi bilo kakav problem sa tim konceptom.

Zatim, tu su postupci iz perioda 2010-2012. Kada je bilo jasno da je Grčka u velikom problemu, tadašnje grčke vlasti, evropske vlasti i čelnici ECB nastavili su sa, tada već mnogima očiglednim greškama. Grčka je prvi paket pomoći dobila 2010. ali izgleda da je, gledano sa evropske strane, primarni cilj tog paketa bilo sprečavanje širenja krize na druge zemlje, kroz spasavanje banaka koje su tada držale grčki dug. Da nije bilo evra i da nije bilo pomoći zemalja evrozone, Grčka bi već tada morala da bankrotira. Sada je mislim očigledo da bi to za Grke bilo puno bolje. Umesto toga, zemlje evrozone su Grčkoj pozajmile 110 milijardi evra da bi nastavila da plaća raniji dug privatnom bankarskom sektoru. Dug prema privatnom sektoru je tako polako postajao dug prema drugim državama, ali je Grčka nastavila da plaća i do tada već upala u duboku recesiju.

Ubrzo je postalo jasno da to - uprkos merama štednje koje Grčka jeste uvela - nije dovoljno. Ako ste u recesiji i BDP pada onda vam nikakva štednja ne može pomoći jer se prihodi svakako smanjuju. Zato je 2012. napravljen drugi i potpuniji sporazum kojim je privatni sektor otpisao oko polovine svojih potraživanja a države poverioci reprogramirali svoj dug, uz ulazak MMF-a sa delom novca. Čak i prilikom tog dogovora je bilo jasno da Grčka ne može, ekonomski i politički, da dugo nastavi sa programom. To su interne analize pokazivale, ali je dogovor, kao i onaj prvi, svejedno postignut. Drži vodu dok majstori odu.

Kao što mnogi grčki kritičari danas primećuju, Grčka je već dobila mnogo pomoći. To je nesporno. Stvar je u tome što bi za Grčku bilo bolje da joj tada nisu pomagali. Bilo bi im svakako teško, ali bi do danas već bili na putu oporavka.

Zašto su grčke vlasti potpisivale ovakve dogovore? To su, suštinski, bili isti oni koji su prethodno trošili,  pozajmljivali i lažirali podatke o deficitima da bi ušli u evrozonu.  Grčki interes je tada bio da ostane u evrozoni, ali ne pod onakvim uslovima. Da su pravilno sagledali situaciju, opcije na meniju 2010. i čak 2012. bile su, od najbolje do najgore: 1. ostanak u evrozoni uz veliki otpis duga i održivi program; 2. bankrot i izlazak; 3; ostanak bez održivog programa. Kad ostatak Evrope, šta god mislili o njihovim razlozima nije ponudio opciju 1, odgovorno i dalekovido bi bilo odabrati drugu najbolju opciju, bankrot i izlazak iz evrozone. Ali grčke vlasti nisu gledale to, već su ili izbegavale odgovornost i razmišljale kratkoročno politički, ili htele da ostanu deo političkog krema Evrope, ili jednostavno pogrešile. I tako je Grčka došla do godine 2015. -- dugovi su plaćani, BDP je dalje padao, nezaposlenost i siromaštvo porasli, a zemlja je i dalje pred bankrotom. Ponavljam, to nije bilo teško znati tada -- ovde sam na TR to pisao ne zato što sam video budućnost nego zato što je i tada to bilo poznato. Pisalo u novinama.

Nakon ekonomskih, došle su očekivane političke posledice. Siriza je naišla u najgorem trenutku, kada je Grčka već bila dotakla dno i krenula polako da se oporavlja, i eksploatisala akumulirano nezadovoljstvo. Grčki glasači su bili u pravu u jednom - da su ih njihove političke elite 2010. i 2012. izneverile i napustile.  EU je navikla da probleme rešava na birokratskom, tehnokratskom nivou i u Grčkoj je u jednom trenutku postavljena tehnokratska vlada. Možemo kriviti Ciprasa za ovakvo ili onakvo ponašanje, ali sam po sebi on nije uzrok bilo čega, on je politička posledica.

Sve je ovo retrospektiva i ostaje pitanje šta raditi. Ja znam da ima ljudi koji mogu da pozajme i ne vrate, ali teško mi je da poverujem da je u bilo kojoj zemlji 60% takvih. Za mene ovih 61% za NE na referendumu pokazuje da nisu u pitanju samo levičari iz Sirize, već da 61% makar instinktivno oseća da ovde nešto nije u redu. Grčka je, kolektivno gledano, platila dobru cenu. I svakako će platiti još i veću, bilo da se program nastavi ili ne.

Imajući u vidu katastrofalne greške na raznim stranama koje su do svega dovele, mislim da ljudi koji veruju u individualnu slobodu i ličnu odgovornost ne trebe da žure u osuđivanju jedino grčke strane u celoj priči. Pogledajte čak i sadašnje ponašanje nekih lidera evrozone. Pre referenduma je dogovor navodno bio blizu ali je glavna tačka neslaganja bio PDV za hotele na ostrvima -- Grčka je htela manji (13%), zemlje kreditori insistirale na većem (23%). Ovakve stvari dovode bona fides strana u sumnju -- šta je zemljama evrozone važnije, da se Grčka oporavi ili da jednokratno namire potraživanja?

Uzmite ponovo ECB. U Grčkoj je do zatvaranja banaka došlo jer je ECB stavila plafon na hitne ("ELA") zajmove grčkim bankama.  Ali veliko je pitanje da li ECB ima mandat da to radi. Posao ECB je da obezbeđuje likvidnost i neometano plaćanje, sve dok banke zadovoljavaju kriterijume solventnosti. Grčke banke, za razliku od grčke države, jesu solventne, ali im je ECB svejedno uskratila kredite za likvidnost. Razlog nije bio ni ekonomski ni pravni; ostaje jedino da je bio politički. Možda je Cipras se referendumom odigrao prljavo, ali ni potezi druge strane - od epske nekompetentnosti 2011, do upitne legalnosti mera ECB u ovom trenutku - nisu za pohvalu.

Kao što rekoh, grčki problem je komplikovan. Ja baš i ne volim srednjeputašenje, ali ovde je stvarno potrebno manje navijanja i ideološkog svrstavanja. Šta su Pasok i ND uradili uradili su, današnje linije odgovornosti nisu tako kristalno jasne. Grci moraju da shvate neke stvari, to je jasno. Ali i evrokratiji bi dobro došlo malo sumnje u sopstvenu mudrost. 

05 July 2015

Grčka: šta sada?

Preliminarno, u ovom trenutku, NE ima 60%. Sad je na potezu Evropa. 

60% je solidna većina, više nego što bi Siriza po sebi ikad dobila. To je signal ostatku evrozone da problem nije bio samo u Ciprasu; grčka vlada je tvrdoglavošću u pregovorima zaista kanalisala svoje javno mnjenje. 

Bankrot ne znači automatski izlazak iz evozone, jer izlazak iz evrozone nikad niko nije predvidao ("Bankroti se u Evropi ne dešavaju", sada je čuvena po kratkovidosti izjava Almunje, prethodnog evropskog komesara za monetarna pitanja). Niti Grčka hoće da izađe, po svemu što su do sad govorili. To znači da Grčka iz evrozone mora biti na neki način izbačena. 

Kod izbacivanja, pošto pravnog mehanizma nema, ključna je uloga ECB. Nema ni ECB mandat da bilo koga izbacuje -- naprotiv, njena je uloga da u krizama pomaže, pa je pitanje da li je i do sada bila u okvirima svoje nadležnosti u tretmanu Grčke. Ali za početak, ako ukine kredite za likvidnost, ECB time povlači prvi potez ka izbacivanju Grčke.

Sa ovim u vidu, evo kako se meni sada čini da stoje stvari. Većina za NE je solidna, izbacivanje iz evrozone je teško. Grčki argument sada ima veću težinu. Evrozona ima veći motiv da preglog opet razmotri.  

Glavni ograničavajući faktor je domaće javno mnjenje u zemljama kreditorima. Angela Merkel je trenutno veoma popularna, a jedino je popularniji ministar finansija Šojble, još veći hardlajner. Pošto je EU jedan veliki galimatijas gde često nije jasno ko je tačno nadležan, tu prostora za tiho kolektivno popuštanje ima. 

Kad se sve sabere, očekujem malo bolju ponudu za Grke i konačno dogovor za ostanak u evrozoni. 

Referendum

Referendumi u kojima nema jasne većine, nemaju ikakvu posebnu svrhu osim preciznog brojanja koja je strana malo brojnija u raspolućenom društvu. Donošenje važnih odluka ustanovljavanjem ko je dobio hiljadu glasova više u izbornom telu od nekoliko miliona je vrhunac binarnog idoitizma. Ako danas Grci sa recimo 60-65% prihvate "Da" ili "Ne", onda je referendum uspeo, ako bilo ko pobedi sa 1-5% razlike odgovora ustvari nema. Razumni ljudi bi shvatili da postoje dva oprečna gledišta i da je jedini put rešenja vrlo bitnog pitanja da se razmisli o stavovima obe grupe u Grčkoj i da oni budu deo politike vlade. Doduše, razumni ljudi ne bi ni pravili ovakav referendum.
Druga bitna stvar je da  iznošenje na referendum pitanja koje prosečni i pogotovo ispodprosečni birači ne mogu sagledati na bilo koji način osim teškog emocionalnog loženja, predstavlja direktno šarlatansko bežanje od odgovornosti koje imaju stranke kojima su birači dali poverenje. Ako je Siriza dobila preko 35% glasova i gotovo 50% poslanika, onda ona ima mandat da vodi zemlju i odgovornost za svoje odluke. Zaklanjanje iza referenduma je manevar dostojan Miloševića koji nas je na referendumu 1998. godine uz treš muziku na treš televiziji uveo u rat u kome smo izgubili Kosovo i Metohiju. To je još samo jedan manevar.
Treće, ovaj post nema nameru da se bavi samim politikama, kako Grčke, tako i poverilaca, strategijama i operativnim potezima, kao i predviđanjem budućnosti.
Četvrto, da li će oni koji se lože da Sirizu u slušaju "pobede" "da" reći da je u Grčkoj danas bio praznik demokratije? I obrnuto, naravno.


02 July 2015

Mit o kapitalu

Borko Stefanović je napisao Poruku kapitalu Srbije. Kapital je stara opsesija svetske levice: od Marksa nekada do Tome Piketija danas, levica nastavlja da se bavi kapitalom.

U osnovi te opsesije je mit da se novac, kada je tu, sam od sebe razmnožava. Često se misli da je ceo problem zaraditi "prvi milion", dok posle toga stvari idu glatko. To nikada nije bilo tačno -- recimo, nema pokazatelja da dobitnici lutruje taj novac ikada uvećaju; naprotiv, mnogi ga protraće. Slično je i sa naslednicima bogatstva, iako kod naslednika ulogu igraju i drugi činioci (deca Bila Gejtsa su verovatno dosta inteligentna, imaju pristup najboljem obrzazovanju, itd.) pa njihove sudbine ne daju čistu sliku.

Kapital je uvek bio manje važan nego što se mislilo, a svi su izgledi da je danas manje važan nego ikada. Što se svet više kreće prema ekonomiji znanja i ideja, to je kapital manje ograničavajući faktor. Danas milijarderi postaju dvadesetogodišnjaci iz studentskih domova i tinejdžeri koji su u dečijoj sobi osmislili novu smartfon aplikaciju. Tačno, mnogi od njih su u privilegovanom početnom položaju u odnosu na većinu nas - neki su išli u bolje škole, drugima su roditelji programeri kupili kompjuter - ali i u tom slučaju ključni faktor nije kapital nego odgoj i obrzaovanje.

Posebno u godinama nakon 2008. kapital luta po svetu u uzaludnoj potrazi za prinosom. Kamatne stope na štednju i hartije sa fiksnim prinosom -- dakle prinos na kapital kao takav, ne na rizik ili pametno ulaganje -- je poslednjih godina realno negativan. Ako imate samo kapital, on poslednjih ne samo da ne raste, nego se realno topi. I sve su veći izgledi da su niske kamatne stope deo dugoročnijeg trenda. Kapital, ako je ikada bio, danas sasvim sigurno nije glavni ograničavajući faktor -- ni u biznisu, ni na marko nivou ekonomskog razvoja zemlje. 

01 July 2015

Primedbe o Grčkoj

Imam ih za obe strane.

1. Simpatizeri Sirize često kažu da cela intervencija postoji ne da bi se pomoglo Grčkoj već bankama, njenim poveriocima. To je kod svakog bailouta delimično tačno, ali u slučaju Grčke je bilo tačnije 2011. nego danas. U međuvremenu su najveći deo duga preuzeli ECB, MMF, evropski krizni fond (ESM) i pojedine države. I oni su naravno zainteresovani za povraćaj novca, neki manje neki više, ali je opasnost lančane reakcije mnogo manja nego 2011. Finansijska tržišta danas jedva da i reaguju na grčke vesti. 

Čisto principijelno, to da novac ide poveriocima a ne "grčkom narodu" je tačno samo ako se gleda sadašnji trenutak. Ono što se tu zaboravlja je da je Grčka prethodno potrošila novac poverilaca, pa sada to samo nadoknađuje. Da, ide poveriocima, zato što je novac tih poverilaca neko prethodno proćerdao.

2. Protivnici Sirize često umanjuju žrtvu koju je do sada Grčka podnela. Ako je i tačno da su 2000-ih živeli na visokoj nozi, od 2009. naovamo Grčka plaća ozbiljnu cenu. Javni sektor su smanjili sa 907 hiljada na 640 hiljada zaposlenih; a to što je Siriza pred kamerama vratila neke na posao je zanemarljivo u široj slici. BDP je smanjen za četvrtinu, što je pad sličan američkoj Velikoj depresiji 1930-ih i uslovno uporediv sa našom propašću 1990-ih. Budžetski deficit je i pored tog pada proizvoda i prihoda smanjen više nego bilo koji drugi u svetu. Na listi poslovnog okruženja Svetske banke Grčka je za ovih nekoliko godina skočila za 48 mesta. Priče o grčkom trošenju, lenjosti i nespremnosti na reforme su možda imale smisla 2009; sada više nije isto.

3. Obe strane prenaglašavaju moralnu dimenziju problema. Kreditorska strana kaže da je jedino ispravno i normalno da se pozajmljeno mora vratiti; grčka strana vidi nešto sasvim dručaije, vidi poverioce kao krvopije i zvaničnici Sirize od početka upadljivo nastupaju kao pravednici. 

Ali javni dug je u realnosti mnogo više stvar koristi i troškova nego pravde i principa.  Zemlje obično ne bankrotiraju jer a) bankrot nosi neke pravne posledice -- uglavnom manje, mada to zavisi od pravnog tretmana vašeg duga; b) bankrot vas na neko vreme -- opet uglavnom kratko -- udaljava sa tržišta kapitala jer poverioci sumnjaju u vas, i c) bankrot može biti haotičan i izazvati razne unutrašnje probleme (kurs, banke, finansije). Ipak, uz sve to, ako je dug preveliki i izgledi loši, u jednom trenutku vam se može isplatiti da bankrotirate. Taj trenutak je za Grčku bio 2010-11. godine. Grčka tada i jeste bankrotirala ali ne jednostrano već u sklopu dogovora sa Trojkom. Takav bankrot nije bio dovoljan i trebalo je da se otpiše više -- to je bilo jasno i tada i naročito je jasno sada. 

Do sada se računica promenila i kad su već toliko ceha platili moguće je da je Grčkoj sada bolje da izdrži. Grci, kao ni bilo koji poreski obveznici, nemaju moralni imperativ vraćanja duga. Ali ekonomski, možda im je sada bolje da nastave sa programom. Naravno, najbolje bi bilo da su još 2011. ispregovarali ozbiljniji popust pod stvarnom pretnjom bankrota ili bankrotirali. Siriza na vlasti, neko ozbilljno spreman na bankrot, im je bio potreban 2011., ne sada.

07 June 2015

Evrozona, Grčka i Target2

Kada izvoznik iz Srbije nešto izveze on dobije devize, koje onda njegova banka proda Narodnoj banci. NBS dobije devizne rezerve, a u njihovoj protivrednosti odštampa dinare koje dobije izvoznik.

Kada uvoznik hoće da nešto uveze u Srbiju, on proda dinare (svojoj banci koja ih onda proda) Narodnoj banci i za njih dobije devize.  Time NBS troši devizne rezerve, ali efektivno povlači dinare. Tako izgleda slika očišćena od detalja.

Kad uvozite više nego što izvozite, to znači da trošite više nego što proizvodite. To nije nužno loše, jer novac dolazi u zemlju po osnovu drugih priliva, ne samo izvoza. Na primer, Srbija stalno više uvozi nego što izvozi, ali to do sada uglavnom nije bilo finansirano trošenjem deviznih rezervi nego raznim drugim deviznim prilivom. Opet, ovaj priliv može da bude dobar (strane investicije) ili loš (državni krediti), ali sve se to računa. Poenta je da je moguće da stalno više uvozite nego što izvozite, dok god ste neto primalac kapitala. Zemlje koje imaju spoljnotrgovinski deficit (tačnije deficit tekućeg računa), imaju suficit na kapitalnom računu: primaju kapital.

To jest, osim ako ste u evrozoni. Evrozona je nedovršeni projekat, monetarna unija bez fiskalne. Zemlje evrozone i dalje imaju svoje nacionalne banke. One nemaju moć nezavisnih centralnih banaka i što se tiče monetarne politike kontroliše ih ECB. Ali analogni mehanizam uvoza, izvoza i rezervi funkcioniše i kod njih, unutar evrozone.

Ako Hans proda nešto Jorgosu, unutar-evrozonski platni promet, takozvani "Target2" sistem, funkcioniše tako što Hans dobije novac na svoj račun u banci koja ga dobije od Bundesbanke. Jorgosova banka oduzme novac sa Jorgosovog računa i zaduži svoj račun kod Centralne banke Grčke. Jorgos je platio, Hans je dobio novac, njihove banke su se poravnale sa svojim nacionalnim bankama, ali na kraju Banka Grčke duguje Bundesbanci.

Zanimljivo kod ovog sistema je što se dugovi uopšte ne prebijaju. Pošto su zemlje u evrozoni dele monetarnu politiku, ideja je bila da plaćanje nema smisla. I to je bilo tačno, sve do početka krize evrozone.

Onda se počelo dešavati nešto drastično. Grčka i povremeno druge krizne zemlje, su neto uvoznici. Kao što smo rekli, zemlje mogu biti neto uvoznici jer priliv kapitala pokriva taj uvoz. Ako ga ne bi pokrivao, mogle bi da uvoz finansiraju iz deviznih rezervi, što ne bi dugo trajalo.

Ali Grčka, posle izbijanja krize, uopšte nema neto priliv kapitala. Naprotiv, novac stalno odlazi iz zemlje, delom zbog isplate duga ali odlazi i privatni novac zbog rizika. Grčka je tako već nekoliko godina neto uvoznik robe i neto izvoznik kapitala -- što je moguće samo ako trošite devizne rezerve. Ali Grčka ne troši svoje rezerve jer je u evrozoni, već koristi upravo opisani Target2.

Jorgos uveze robu za 100 evra; Hans dobije 100 evra od Bundesbanke; ali Banka Grčke duguje Bundesbanci 100 evra. Dug je na neodređeno jer prebijanje računa nikad nije bilo planirano; na njega se plaća kamata na nivou osnovne kamate evrozone koja je proteklih godina blizu 0%.

I to je sve. Pošto je ovo moguće i pošto je Banka Grčke članica evrozone za koju važe jednaki uslovi kao za sve, ona odmah odštampa sveži novac. A pošto novac dolazi na taj način, onda ne samo da čini grčki uvoz opet moguć, nego i preko toga napušta Grčku i odlazi na račune u stabilnije zemlje evrozone. Zato je Grčka istovremeno neto uvoznik robe i neto izvoznik novca. I taj minus na oba računa, tekućem i kapitalnom, pokriven je ne trošenjem deviznih rezerervi (što bi bez evrozone bio jedini matematički mogući način), već "crticom" na Target2 računu.

Kad su baltičke zemlje 2009-2012 sprovodile svoje mere unutrašnje depresijacije i štednje, one su smanjile novčanu masu i povećavale kamate, usled čega je uvoz pao, plate pale, troškovi rada pali, zatim izvoz porastao i kapital se zbog većih kamata prilio u zemlje. Grčka ne mora to, jer nema taj monetarni pritisak ka prilagođavanju. Devizne rezerve ne opadaju, već raste minus na računu kvazi-duga sa nultom kamatom i bez ročnosti. Novac koji odlazi po osnovu uvoza i kapitalnih odliva Banka Grčke nadoknađuje štampanjem (legalnim, po uslovima ECB).

Na slici ispod je ukupan minus nekoliko zemalja koje su najveći dužnici i plus onih koji su najveći kreditori po ovom osnovu. Isprva nije bilo veće neravnoteže, ali se ona poveća sa svakom većom krizom: najviše 2011. a polako i sada sa ponovnom grčkom peripetijom.

Osim što znamo kako sistem funkcioniše, šta nam ovo govori o Grčkoj?

Prvo, podsećam da taj minus na Target2 ne spada u grčki dug. Ali on to de facto jeste i pošto je minus rastao to znači da je Grčka trošila još i dosta više nego što kretanje redovnog duga pokazuje.

Drugo, nemački ekonomista Hans-Werner Sinn koji je na ovo prvi skrenuo pažnju (bilo je zanemareno, pa i nepoznato, čak ni ECB nema centralizovanu evidenciju ko kome šta duguje), misli da ako Grčka napusti evrozonu ona taj dug neće ni vraćati. Pravni osnov je nejasan jer izlazak iz zone nikad nije bio planiran.


04 June 2015

Stranac u Odesi

Mihail Sakašvili, bivši predsednik Gruzije, imenovan je za guvernera Odese. Imenovanje bivšeg funkcionera druge države, naročito bivšeg predsenika, nema presedana u modernoj političkoj istoriji; što samo po sebi ne znači da je potez dobar ili loš. Ali potez jeste odraz jednog opštijeg trenda.

Prvo, kao što već neko vreme ovde tvrdim, značenje pro-zapadne orijentacije se vremenom dosta promenilo, možda i izokrenulo. Istorijski, glavni zapadni izvozni proizvodi bili su: 1) pravna država, 2) kapitalizam i 3) demokratija -- tim redom hronološki, a ako mene pitate, tim redom i po važnosti i vrednosti ovih institucija.

Kako zapadne zemlje sve više idu prema tehnokratiji -- što se najjače ogleda u briselskoj birokratiji u EU i jačanju federalnih agencija u SAD (FDA, Fed, SEC, EPA...) -- tako i ostatak sveta od njih prepisuje tehnokratiju, a da prethodno nije dovršio tranformaciju u bilo pravnu državu, kapitalizam ili demokratiju.

Sada vlada Ukrajine van uobičajenih pravnih procedura arbitrarno dodeljuje državljanstvo nekome i imenuje ga na poziciju za koju bi trebalo imati demokratski legitimitet. Ironija je što dok to radi, vlada Ukrajine misli da za ponaša prozapadno -- to je i cilj imenovanja. Još gore, mnogi na zapadu misle da se vlada Ukrajine ovim ponaša pro-zapadno. Ustvari, pro-zapadnost je ovde samo površinska: to što se postavlja ličnost koja je pro-zapadni tehnokrata ne znači ništa ako ste u postupku pregazili načela pravne države i demokratije.

Druga interesantna stvar kod ovoga je što se radi o Odesi. Da ne bih sve ponavljao pogledajte stari post o ovom gradu -- pisan, nažalost, na dan prošlogodišnjeg masakra, pre nego što sam saznao za dimezije nesreće. Odesa je istorijski spadala u red slobodnih, trgovačkih lučkih gradova. U gradu su živele sve moguće etničke grupe, jednako su se govorili italijanski, grački, jidiš, ukrajinski, ruski i turski i u trgovačkoj atmosferi nije bilo razmirica među grupama. I dan danas se u Odesi jedna pored druge nalaze sinagoge, crkve i džamije, a ulice nose razna etnička imena. I konačno -- za gubernere su ruski vladari često unajmljivali strance; jedan Španac i jedan Francuz su najpoznatiji među njima. Ovo imenovanje zato ima specifičnu lokalnu istorijsku dimenziju; ali je i pored toga odraz ovog tehnokratskog trenda i sve veće konfuzije oko toga šta "zapad" ustvari treba da predstavlja.

Evropa danas

Skoro sam pominjao razliku između američkog i evropskog kapitalizma, pa evo jednog strogo nenaučnog opažanja i još nešto iščuđavanja na tu temu. Negde prošle godine sam presedao na holandskom aerodromu Schiphol. Odličan aerodrom, jedan od najboljih i najprometnijih u Evropi, ali najveći utisak na mene je ostavio red koji sam video ispred Starbucksa. Trebalo je da uzmem telefon i da to slikam.

Kako je moguće da američki lanac kafe napravi takav uspeh u Evropi? Tehnologija na stranu, ovo nije ni Microsoft ni Apple. U pitanju je kafa, ne samo običan proizvod, nego i napitak koji je u SAD mnogo manje popularan nego u Evropi. Nešto tako (naizgled) trivijalno, od lanaca brze hrane do kafe, danas po pravilu mora da se izmisli u Americi, da bi se onda proširilo na svet, uključujući i ceo razvijeni svet.  Izuzeci su retki.

Mnoge američke inovacije, kako istorijski tako i danas, više su proizvod preduzetničke kreativnosti nego pristupa visokoj tehnologiji. Za gotovo sve društvene mreže, većinu aplikacija, za Uber i AirBnB, znanje i tehnologija postoje u EU i širom razvijenog sveta. Ali opet dolaze ogromnom većinom iz Amerike. Atmosfera dinamičnog, inovativnog kapitalizma, američki mentalitet individualne odgovornosti, abmicije, rizika, pokušaja i grešaka; nasuprot evropskoj atmosferi ustaljenosti, birokratske nadmoćnosti i intelektualnog elitizma, dovela je do toga da se u Holandiji, u kolevci kapitalizma, Evropljani guraju ispred američkog lanca kafe.

Evropljani su opasno uljuljkani uljuljkani u svom relativnom komfortu i to uopšte ne vide. Svake nedelje iz EU stižu apsurdne vesti: Milano i Pariz, zabranili Uber, pod pritiskom organizovanih taksista koji štite svoje pozicije. Evropska komisija za konkurenciju preispituje monopolističko ponašanje Googlea -- umesto da se pita zašto toliki obrazovani Evropljni nisu do sada smislili nešto, nalik makar Instagramu. Proporcionalno stanovništvu, BDP-u i obrazovanju, danas istočna Evropa izgleda preduzimljivije i dinamičnije od zapadne. Skype je došao iz Estonije, Rusija ima Kasperskog i svoje (makar i iskopirane) verzije Facebooka i Amazona.

Osnovni podaci su u skladu sa ovim što se nanegdotski vidi. Zapadna Evropa je već neko vreme, od pre krize, ekonomski nasporije rastući region na svetu. Nezaposlenost među mladima (mlađim od 25 godina, definicija obuhvata samo one koji traže posao, ne studente) u nekim EU zemljama je 40-50%, ništa bolje nego u Srbiji. Infrastruktura je tu, pravna, ekonomska, finansijska, kulturološka, obrazovna, fizička, i zbog toga relativno visok standard i nekakav rast još uvek postoji, posebno na severu. Rast je najveći u istočnom delu EU.

Sa ovim u vidu je opsesija koju Srbija, Makedonija ili Crna Gora imaju sa pridruživanjem Evropskoj uniji -- zapanjujuće odsustvo bilo kakve substantivne rasprave, osim toga kako ispuniti zahteve i kriterijume -- još teže objašnjiva. Bukvalno smo uzeli ekonomski najsporiji i najletargičniji region na svetu i hoćemo da mu se pridružimo. 

31 May 2015

Ekonomski klasični liberalizam u zemljama ex-SFRJ

Miroslav Prokopijević i moja malenkost napisali smo pregled klasičnih liberalnih ekonomskih ideja na teritoriji bivše Jugoslavije, za Econ Journal Watch.

To je kratka istorija ideja i dijagnoza sadašnjeg stanja u celoj ex-Yu. Tema su bile ideje, institucije i akteri, sa naglaskom na akademsku ekonomiju. Videćete mnogo poznatih imena, mada smo sigurno nekoga i nešto i propustili. Pdf je dostupan ovde

27 May 2015

Teorija igara u Srbiji

Pre par dana preminuo je John Nash, jedan od začetnika teorije igara i čovek vrlo zanimljive biografije, prikazane u knjizi i filmu Blistavi um. Ako ste film za koji je Russell Crowe umalo dobio Oskara propustili, preporučujem da propušteno nadoknadite.

U vezi sa tim sinulo mi je da u Srbiji ima dosta interesovanja za teoriju igara. Povodom Nashove smrti, o njemu i njegovom doprinosu pročitajte ovonedeljne blogove Ivana Stanojevića i Dušana Pavlovića. Pavlović ima i kraću knjgu o teoriji igara namenjenu studentima političkih nauka i dostupnu besplatno u pfd-u. Baš sam je prošle nedelje čitao jer sam jedan recenzenata i toplo je preporučujem svima koje hoće da saznaju više o ovoj oblasti ili videti primenu na savremenim političkim i drugim interesantnim primerima.

To nije jedina knjiga na srpskom, Božo Stojanović je pre desetak godina objavio obimnu raspravu Teorija igara: elementi i primena, ali to morate pronaći u knjižarama. Od manje poznatih stvari i naročito za one koji hoće da se dalje udube u teoriju, hteo bih da skrenem pažnju na doprinos Darka Veselinovića.  On je po struci mislim građevinski inženjer ali se dugo bavi teorijom igara i u ovoj knjizi daje svoja originalna rešenja nekih igara. 

24 May 2015

A sada nešto potpuno drugačije

I nemam šta da dodam osim da ponovim u dobro znanom originalu... And Now for Something Completely Different. I nije parodija. Dobro došli na Univerzitet Simpozion.

21 May 2015

Paradigma u politici

Mnogo puta su me pitali gde ima to za šta se  zalažeš već godinama. Pre jedno 10-ak dana dobio sam odgovor. Naime, lideri političkih partija u Ujedinjenom Kraljevstvu su pre izbora davali odgovore na veliki broj pitanja, od privrede, preko socijalne politike, odbrane, decentralizacije, Evropske Unije, imigracije... Na Fajsbuku se pojavio test u kome možete da popunite šta je vaš stav o svakom od pitanja na koje su odgovorili lideri partija. Na kraju testa dobijete podatke koliko se vaši odgovori poklapaju sa odgovorima svakog od lidera.

Moji odgovori su 91% podudarni odgovorima Dejvida Kamerona. Nikada nisam ni krio da su mi britanski konzervativci vrlo bliski po načinu razmišljanja i da je Margaret Tačer jedan od mojih političkih i ekonomskih uzora. Druga partija sa kojom imam podudarnost preko 80% je UKIP što je i logično budući da se sa njima ne slažem oko britanskog napuštanja EU i oko nekih drugih politika. Međutim, ono što je najinteresantnije je da je moja podudarnost sa laburistima i liberalnim-demokratama, dakle dve partije od kojih je jedna levičarska, a druga mutant liberalizma i socijal-demokratije 70%. To je mnogo bitnije od toga što sam na testu dobio potvrdu onoga što sam inače znao.

U Britaniji postoji jasno omeđen prostor u kome se kreće pristojna i realistična politika. Levica i desnica se razlikuje u ne više od 30% ključnih političkih pitanja. U Britaniji se ne dešava da se relevantan politički prostor kreće od divljenja ekonomskim politikama Kube, preko divljenja ruskoj spoljnoj politici, pa uz Tita za začiniti, Slobu da da malo  na oštrini, preko hoću-neću u EU...Kada mi kao društvo budemo imali političku scenu koja je svesna gde se nalaze pristojne granice svih relevantnih politika, bićemo na dobrom putu. Sada imamo prostor neograničene kreativnosti koja za razliku od drugih tržišta proizvodi neverovatnu količinu otrova svih vrsta.

17 May 2015

So i šećer

Ono što je nekada bio dobar biznis, vremenom postane loš biznis. Ono što je nekada bila paradigma, ponekad zameni druga paradigma. Ovo su dve priče o soli i šećeru, a iznad svega o tome da svet nije binaran, a da je kreativnost čudo.

Priča o soli se odvija u rudniku soli Vjelička. Taj rudnik u blizini Krakova je godinama bila aktiva kojom su Poljaci finansirali svoju srednjevekovnu državu, potom su se ogrebali i neki drugi nakon prve i druge podele Poljske. Izraz salary, na primer potiče od reči za so, pa je zaključke lako izvući. To je bio rudnik belog zlata. Međutim, vremena se menjaju i taj rudnik je postao neprofitabilan. S druge strane vekovi eksploatacije su za rezultat imali nekoliko izvanredno lepih dvorana ispod zemlje, poneku crkvu i mnogo hodnika. Poljaci su bili pametni i ceo rudnik uredili kao apoteku i napravili vrhunsku turističku atrakciju, dodavši tu i tamo opremu, rudarske legende, veštačko jezero, figure od soli i poneki spomenik. Danas rudnik od nas koji želimo da vidimo unutrašnjost prihoduje više i zapošljava više ljudi nego što je to bilo u vreme kada je profit postajao gubitak. Ne kažem da svaki rudnik može postati turistička atrakcija, ali kažem i da na prvi pogled jednoznačne stvari imaju alternativne upotrebe.

Druga priča se odvija negde na pola puta od Pikadilija ka Lester Skveru u Londonu. Ko ne zna, centar grada, ako Westminster smatramo centrom, a ne City. I tu na 4 sprata postoji radnja koja se zove m&m world. Da, svet čokoladnih dražeja ili kikirikija umotanih u šećerni preliv u pet boja. Ko hoće da uči šta je ekstenzija brenda neka ode i vidi. Bombonice igraju fudbal, bombonice na svemu živom, bombonice u sto boja, bombonice voze kamion i sve to skuplje nego u prodavnici nekoliko puta. I ljudi kao ludi čekaju ispred da se isti otvori. E to su majstori i to je tržište, a oni koji sude kako su oni koji hrle glupi, a ovi drugi svašta samo ne ono što bi trebalo reći, genijalno inovativni, mogu da nastave da prodaju veliku pamet za male pare. Ono što je osnovni proizvod ili usluga, to uopšte ne mora da ostane.

I što sam ovo uopšte napisao. Pa zato što mnogo cenim pametan i kreativan svet.

16 May 2015

Ukrajina

Posle mnogih zemalja koje su krajem 1980-ih postale slobodne i Ukrajina ima slično tumačenje istorije. Svaki totalitarizam je neprihvatljiv i ne postoji suštinska razlika između totalitarizma koji je poražen 1945. i onoga koji je poražen 1989. godine. Ostaje im teži deo posla, a to je da urede svoje institucije, privredu i da nekako odbrane svoj suverenitet. Neće im biti lako, ali to niko osim njih samih ne može da uradi, osim ove poslednje stvari.

15 May 2015

Topla voda, 'ladan grad

Danas naslov u Blicu, patetično o uplakanim poljoprivrednicima kojima je grad požnjeo/obrao useve/zasade uz ilustraciju o kolosalnoj nesposobnosti naše države da uradi ijedan deo svog posla, ovaj put protivgradnu odbranu.

Ja nemam saosećanja. Bez želje da reklamiram pojedinačnu osiguravajuću kuću, sve suze se mogu izbeći ako se deo novca odvoji na osiguranje od grada. Stvar je da poljoprivrednici to neće da plate jer se nadaju da bi valjda svi mi u Srbiji trebali da im finansiramo osiguranje. Tržište odavno postoji, samo treba biti elemntarno odgovoran prema onome od čega živiš.

Postoji i alternativa postavljanja mreža kod voća, ako neko ne želi da se osigurava.

Jedino što ne treba biti alternativa je da se privatni račun ispostavi svim građanima. Iako je to najjeftinije za oštećenu stranu.

Akcionarska država

To je predlog Dušana Miljevića.  Originalni predlog je na engleskom, a ja ću prepričati u glavnim crtama.

Zamislite da država Srbija postane akcionarsko društvo. Svaki građanin bi dobio jedan udeo akcija u vlasništvo. Kao u svakom akcionarskom društvu te akcije nose glas ali ih možete i prodati nekom drugom, ko će onda umesto vas imati glas i ubirati dividentu. Možete opet i kupiti akcije ako hoćete. Sve funkcioniše kao akcionarsko društvo.

Građani su zainteresovani za Kosovski boj, četnike i partizane, akcionari su zainteresovani za dividendu i profit. Glasovi akcionara bi zato bili bitno drugačiji od glasova glasača. Prvo, došlo bi do ukrupnjavanja jer bi mnogi prodali akcije a drugi bi želeli kontrolu. Drugo, kad investitori dobiju kontrolu, prvo što će želeti je rast vrednosti njihove svojine. Zato će donositi mudrije odluke. Paziće kome će poveravati vlast, kakve će zakone donositi, kakvo će sudstvo imati. To sve u svrhu uvećanja vrednosti akcije, ali u ovako privatizovanoj zemlji rast vrednosti akcija je ono što danas zovemo rast BDP, ekonomski rast ili razvoj.

Motiv privatnog vlasništva već stotinama godina kreira novu vrednost na tržištu. Predlog akcionarske države je predlog da se motiv privatnog vlasništva uposli u svrhu političkog i posledično, opšteg ekonomskog progresa. 

Pročitajte original i recite šta mislite.

14 May 2015

Entropija

Iz prošlosti učimo, a nju predstavljaju naši izbori koji su nam oblikovali sadašnjost. Budućnost je ono ka čemu stremimo, na osnovu naših iskustava i na osnovu naših očekivanja. Istorija ličnih odluka nas oblikuje i svaka odluka znači nepovratno izgubljene alternativne sadašnjosti i budućnosti, kao i otvaranje potpuno novih životnih puteva. Čovek  levom rukom grli svoju prošlost, a desnom rukom budućnost (može i obrnuto), znajući da je prošlost data, a da je budućnost ono što se može oblikovati i da ona nikada ne ispadne baš onakva kakva je planirana. Alternativno, prošlost nam je iza leđa, a budućnost ispred nas. Nas ne oblikuju samo lični izbori, jer smo socijalna bića. Oblikuju nas izbori nama bliskih jedinki sa kojima stupamo u interakcije, ali nas oblikuju i izbori šire zajednice. Iz tih izbora koji su za nas većim delom dati, učimo kako da se prilagodimo ili još bolje kako da predvidimo šta će relevatne grupe uraditi ili kada je reč o izuzetnima da oblikuju kolektivne izbore. Stabilnost postoji samo kao stabilno kretanje, uz prilagođavanja i oblikovanja. Ljudske jedinke su različitih sposobnosti da se nose sa stabilnosti koja ne postoji kao apsolutna i traže referentne tačke na koje se mogu osloniti. Kao socijalna bića traže te tačke u prošlosti zajednice, nastojeći da u sistem koji se kreće unesu neke statičke vrednosti koje su ustvari esencija najbitnijih i široko prihvaćenih (obično ne najboljih) odluka. Te tačke su potka za lični identitet, identitet porodice, lokalne zajednice, nacije, civilizacije.
Ako je nešto problem u Srbiji danas, to je što oslonca nema. To je vidljivo na mnogo načina - kroz nizak indeks sreće, velik broj korisnika lekova za smirenje, frustriranost mizernim linijama karijere i sadašnjostima koje nikako ne odgovaraju očekivanjima kreiranim u prošlosti, porodično nasilje, nekulturu življenja u urbanim celinama, odsustvo kulture dijaloga, primitivizam kao mejnstrim, zakletvu na siromaštvo kao poziv na vrlinu, srpski san gde svako može biti bilo šta... Ako oslonca nema ili ako on nije sazdan od solidnog materijala, sistem ide ka entropiji.
Entropiju u društvu koje se raspada najbolje vidite kada boravite u sistemima koji imaju solidne tačke oslonca. Američka domaćinstva vrlo često imaju barjak koji je tačka oslonca i tačno znaju esenciju sadržaja oslonca. Britanci su za svakog postradalog u Prvom svetskom ratu napravili jedan plastični mak i uslovno ga zasadili u dvorištu Tower of London. Poljaci svake godine nose papirne žute narcise koji ih sećaju na Drugi svetski rat i tužne dane u Varšavskom getu. Nemci imaju oslonac u tome da je Nemačka iznad svega na svetu. Srbija ima slična iskustva, ali nema oslonac i u takvoj zemlji Miloš Obilić pokreće Drugi srpski ustanak, Aričibald Rajs govori gluvima, a barjak nosimo protiv nečeg, sada već duboko fiktivnog, jer nemamo jasan sadržaj koji bi bio iza njega. Osnovni razlog je što smo kroz istoriju izvršili sistematsko silovanje istine i stvorili falsifikovane oslonce koje je jači vetar razvejao i ogolio. Stoga iz godine u godinu imamo sve manje želje da vidimo šta su naše pogrešne odluke, zlatnu prošlost tražimo u fiktivnoj prošlosti koja je tada bila deo puta u fiktivnu budućnost, sadašnjost nam je oblikovana sve inflatornijim i grotesknijim lažima, kako o tome gde smo stigli, tako i o tome gde smo se uputili i gde ćemo stići. Sistematski izbor laži  lepše od realnosti doveo je to toga da postoji ozbiljan problem izbora naroda koji nema oslonac i koji po pravilu bira loše jer ne bira realnost nego projekcije lažne budućnosti bazirane na miš-mašu lažne prošlosti i lažne sadašnjosti.  
Entropija će se nastaviti sve dok sistem ne bude bio sazdan na osloncima koji su bazirani na istini, ma kakva ona bila. Samo istina može dovesti do toga da levom rukom grlimo stvarna iskustva koja nam omogućavaju da razumemo uzroke ružne sadašnjosti i načine kako da desnom rukom zagrlimo budućnost koja ne izgleda sumorna ili u gorem slučaju loše izmaštana. Nas neće spasiti nijedan pisac bajki, bio on napredan, žut, koštuničav jer su spasitelji upravo bića iz bajki... Nas neće spasiti ni SAD, ni EU, ni Kina, ni Arapi, ni Rusi jer niko sa strane neće nas ubediti da  prihvatimo istinu, ako mi sami to nismo u stanju. Danas smo učinili mali korak, ispravili istorijsku nepravdu, trebaće još mnogo koraka da se napravi da bi umesto lepe laži počeli da biramo da živimo svoje živote, a ne da budemo statisti u farsi. Ne treba živeti u prošlosti, posebno ne lažiranoj, ali je moramo razumeti i prigrliti onakvu kakva jeste da bi shvatili zašto nam je sadašnjost loša i kako da delajući danas stvorimo lepšu budućnosti, koja će biti stvarna, a ne samo jadna projekcija lažnih iskustava. Pametan narod bi današnji dan proglasio danom pomirenja, jer smo prigrlili barem malo istine.

10 May 2015

Američki i evropski kapitalizam

Anglo-saksonski kapitalizam je kapitalizam akcionara, sitnih jednako kao i krupnih vlasnika. U osnovi akcionarskog kapitalizma su vlasnička prava i sistem je jednostavan: vlasništvo donosi proporcionalno pravo u upravljanju svojinom. Kontinentalni evropski kapitalizam je kapitalizam stejkholdera, kapitalizam interesnih grupa. Privatno vlasništo važi, ali postoje prioritetne grupe i viši ciljevi. Delom zbog strukture vlasništva a delom zbog zakonskih regulacija i privilegija posebnim grupama, firmama upravljaju ne samo vlasnici-akcionari već se nadproporcionalno pitaju i važni stejkholderi: država, sindikati, banke. Ako vas ova distnikcija više interesuje, Norman Barry i Steve Pejovich su autori koji vam trebaju.

Američki kapitalizam vremenom biva sve regulisaniji, ali glavna distinkcija ostaje. Poslednjih par godina američko tržište zahvatio je talas preuzimanja čiji su glavni akteri posebna vrsta hedž fondova koje nazivaju aktivističkim. Ovi fondovi ciljaju firme za koje misle da imaju potencijal ali su loše vođene. Nakon što kupe kritični udeo akcija i eventuralno izgrade mrežu saveznika među drugim akcionarima, aktivistički fondovi kreću u akciju: smenjuju menadžment, seku troškove i menjaju šta treba u vođenju firme. Ako su bili u pravu, onda ovi potezi firmi podižu vrednost i fond bude na dobitku. I ne samo fond - na dobitku su i ostali akcionari, kreditori, novi sposobni menadžment koji je dobio šansu i cela ekonomija. Na gubitku je samo stari i neefikasni menadžment.

Ovo nije ništa suštinski novo jer su neprijateljska preuzimanja ključni deo tržišne ekonomije; to je ono što privatnu akcionarsku svojinu čini efikasnom. Ali na delu je novi talas, vođen od strane "aktivističkih" hedž fondova. Kažu da svaki CEO u Americi u poslednje vreme strepi od telefonskog poziva predstavnika aktivističkog fonda, koji će mu saopštiti da fond sada ima kritični udeo vlasništva i da razmišlja o nekim promenama.

U isto vreme Francuska je, delom verovatno u reakciji na ova dešavanja, donela zakon koji duplira glasove starih akcionara. Zakon stupa na snagu 2016. i po njemu novi investitori vrede upola manje od starih koji akcije drže u posedu više od dve godine. U mnogo slučajeva stari akcionar je država i ona će sada jednim potezom duplirati broj svojih glasova. Ali još važnije, ovim se još dalje obogaljuje kapitalizam. Obrazloženje za ovaj zakon je da se diskriminacijom vlasništva smanjuje uticaj spekulativnog kapitala. Ali suština je da francuski zakonodavci ne shvataju kako korisnu funkciju u smislu podsticaja i kontrole firmi i menadžera taj "spekulativni" kapital ustvari vrši. 

06 May 2015

Opredeljenje

Na naslovnoj strani novog NIN-a je istoričarka Dubravka Stojanović: "Pašćemo između dve stolice". Nisam načisto šta danas to biranje stolica tačno znači, ali siguran sam da se previše razmišlja i previše govori na taj način. Nekada je opredeljivanje značilo izbor između suprotstavljenih vojnih saveza koji su realno mogli zaratiti i taj izbor je iz tog razloga bio značajan. Danas se na opredeljivanje više ne gleda toliko u starom spoljnopolitičkom smislu, radi se sve manje o izboru između konkretnih vojnih sila, a sve više o generalnom priklanjanju ovom ili onom uzoru. I to mi smeta, ne samo zato što je takav "izbor" sve manje primeran današnjem vremenu, nego i što je to večito traženje mentora pomalo odraz podaničkog mentaliteta.

Radi se o suštinski istoj stvari koju čujemo kada se govori o stranim investicijama. Domaće preduzetništvo, podrazumeva se, ne može tu nešto mnogo da promeni, ali kad stranci donesu pare to je prava stvar. Pa se onda raspravlja kome od tih stranaca se prikloniti: jedne će spašavati Zapad, druge Rusi, treće Arapi. U svakom slučaju od nas samih ne očekujemo mnogo, traži se gospodar.

To isto radimo i sa MMF-om; nama MMF "treba" čak i kada ne uzimamo pare. Aranžman bez novca je mentorstvo koje sami tražimo. Suštinski ista stvar je popularno protivljenje privatizaciji nekih državnih preduzeća. Recimo da su protivnici privatizacije Telekoma u pravu i da stvarno državna firma nekako stvara neto vrednost za zemlju veću nego što bi uradila privatna. Ali da li je to ideal, da neko "puni budžet" za vas pa da vam onda odatle deli?  Kad bi državno vlasništvo nad firmama nekim čudom i bilo ekonomski bolje, opet bi ostao vrednosni problem, problem mentaliteta koji dodelu sitne vrednosti odozgo pretpostavlja njenom stvaranju privatnom inicijativom odozdo.

Od političkih opcija, najveća prednost Dosta je Bilo (hoće li to ime već jednom?) je što stavlja tačku na ovakav diskurs izbora gospodara i prizivanja spasitelja. Ne govore mnogo o Istoku i Zapadu, o imperativu EU, o pametnim strancima, o spasu koji uvek neko spolja donosi već, naprotiv, znaju da je kičma ekonomije domaće preduzetništvo.  Strani investitori su dobrodošli koliko i domaći, a razvoj je na kraju krajeva funkcija lične odgovornosti i posledica odluka koje sami donosite na ličnom i državnom nivou. Niko vam neće doneti džakove s novcem zato što ste mu simpatični ili mu idete uz dlaku, već ćete zajedno sa drugima stvoriti nešto na principu obostranog interesa. DJB ima i druge strane s kojima se ne slažem, recimo fensi ideje o državnim start-up fondovima ili popular-kejnzijanizam sa pričom o uticaju smanjenja javnog sektora na tražnju, ali je svejedno glavna priča osvežavajuća promena u odnosu na Istok-Zapad-zahtevi-članstvo-donacije-investicije retoriku koju slušamo od 2001.

04 May 2015

Uvek može gore

Kada pomislite da smo mi bogom dan narod da iznova sledimo pogubne politike, setite se Venecuele, zemlje koju godinama vode nesposbnjakovići & egocentrični demagozi. Sa enormnim zalihama sirove nafte, bez ikakvog rata nad vratom, bez ikoga ko bi im uvodio sankcije, u blagodetnoj klimi, veliki je uspeh dovesti svoju zemlju u takvu bedu. Naravno, odgovor se ne traži tamo gde zaista leži nego u još više debilizma na vencuelanski način. Skoro da kažem hvaljen DSNS.


30 April 2015

Zašto Arapi?

Čitam jutros u WSJ nešto o američkim antikorupcionim zakonima koji američkim firmama zabranjuju davanje mita i korupcijsku praksu u inostranstvu. Ako američka firma korumpira, recimo, gradonačelnika Budimpešte, njeni čelnici mogu da odgovaraju, kad tad, prema američkim zakonima u Americi.

Onda čitam kako Siniša Mali stručno, onako doktorski, objašnjava kako se 300 miliona logaritamski transformiše u 3.5 milijardi: "Za izgradnju dva miliona kvadrata potrebno je 3,5 milijardi evra. Uložite 300 miliona i napravite 300.000 kvadrata, profit od njihove prodaje ulažete dalje, tako da investitor ne treba odmah da da 3.5 milijardi evra u kešu". 

I padne mi na pamet - verovatno među poslednjima u Srbiji - zašto se ovaj dil radi sa Arapima. Ili sa "Arapima". A ne recimo sa Amerikancima ili Nemcima. Radi se sa investitorima koji ne podležu ni teoretskim sankcijama, sa investitorima iz podneblja gde je podela između privatnog i javnog mutna ili nepostojeća. Skandal je neizbežan.

26 April 2015

20 godina od smrti Milovana Đilasa

Ovako "Đidu" vidi Svetozar-Steve Pejovich. Tekst je na engleskom ali toplo preporučujem:
REMEMBERING MILOVAN DJILAS (1911-1995): HERO OR SOB
ON 20TH ANNIVERSARY OF HIS DEATH
Dictators do not like malcontents. Milovan Djilas quarreled with Tito and ended up in jail. Leon Trotsky quarreled with Stalin and was murdered. Field Marshall Erwin Rommel conspired against Hitler and was ordered to poison himself. They all paid a price for displeasing their masters. Like thousands of other ‘traitors’, Trotsky and Rommel have joined the dust of history. However, Milovan Djilas seems destined for a pardon. The initiative for pardoning Djilas comes, mostly but not exclusively, from intellectuals in the West, and former communist and socialists in Montenegro and Serbia. Pardoning Djilas requires downplaying the crimes he committed as a top communist leader in 1941-1954, and inflating the importance of his post-1954 activities as a ‘dissident’. 
This communication argues that attempts to exonerate Milovan Djilas are plain wrong. Whatever Djilas did after his break-up with Tito in 1954 does not eradicate the crimes he committed in 1941-1954. 
Shortly before he died, Jovo Kapicic, one of the bloodiest if not bloodiest member of the Yugoslav version of KGB, asserted that Tito and Djilas were the only true communist revolutionaries in Yugoslavia. Responding to Djilas’ complaints about his treatment in Tito’s prison, Slobodan Penezic, chief of the Serbian version of KGB said (I am paraphrasing): ‘Why are you surprised? You were a founder of this regime and you know what to expect’. The remarks of Kapicic and Penezic have one single message: As a founder of the communist government in Yugoslavia, Djilas is co-responsible with other communist leaders for the crimes of that government after his break with Tito in 1954. This is an important point that Djilas’ defenders choose to gloss over. 
Of course, people in the West read about communist crimes. However, they never experienced those crimes on their own skin. Short of moral consternation, the costs of crimes committed by the communist party of Yugoslavia had then little if any direct effect in the West. At the same time, Djilas was one of earliest dissidents to reach Western press with the stories about the sins of communism. Hence, Djilas’ writings and other activities in the post-1954 years provided significant benefits to both decision-makers and public-opinion makers in the West. I conjecture that simple cost-benefit analysis explains why Djilas gets a passing mark in the West. 
It would take volumes to catalogue crimes Djilas committed first in his native Montenegro and later on in Yugoslavia. In 1941, Tito sent Djilas to Montenegro to organize and control the uprising against foreign invaders and domestic traitors (meaning all opponent of communism). Djilas and his fellow communists considered the so-called people’s uprising merely as the façade of words hiding the true objective: the communist revolution. Djilas eagerly used his power to order directly or to condone indirectly the slaughter of hundreds of intellectuals, businessmen and civic leaders in Montenegro. Djilas wanted those people dead not because of what they did but because of who they were. They were respected Montenegrins who could not be counted on to support the communist revolution. Djilas’ usual remark to his underlings was ‘kill that dog’. 
Eventually, Montenegrins had enough of communist terror. Under the leadership of Pavle Djurisic (whose battle slogan was: “the red star is not our star”) they threw the communists out of Montenegro and were able to keep them out for about two years. Today, Pavle Djurisic has a monument at the Monastery of St. Sava in Libertyville, IL. In Montenegro today, the memories of war years are different. Djurisic is forgotten while Djilas’ crimes are downplayed by being officially named as ‘left deviations’; that is, as forgivable political errors. 
Immediately after the communist captured Belgrade in 1944, Djilas got total and unrestrained powers over media, radio, movies, and all other means of thought-control. In effect his position in the postwar years was no different from that of Joseph Goebbels in Nazi Germany. And his use of power was the same. Let me mention just a few examples that I am familiar with. Speaking to a group of elementary and high school teachers in 1950, Djilas literally shouted: “I want to know if there is a teacher in New Yugoslavia who believes in God.” In the early 1950s, Belgrade Radio hired a group of young English and German speaking students to read foreign language broadcasts. They knew foreign languages because their parents were the upper middle class. But the “class’ their parents belonged to was enough for Djilas to order the director of Belgrade Radio (I believe the director was Draza Markovich) to immediately fire ‘bourgeoisie elements’. At about the same time, several people were caught selling goods in the black market. Everybody was in the black market in those days. So those individuals got light jail sentences. Djilas, who in those days spoke forcefully about ‘forging the new man’ disagreed. He wrote an article in daily newspaper accusing the trial judge of bourgeoisie mentality and saying that those individuals should be shot. Indeed, those poor guys were immediately retried and shot. 
Djilas was a high priest of Marxism-Leninism. In the service of that ideology he committed and/or condoned unspeakable crimes in 1941-1954. Exonerating Djilas for the crimes he committed is plain wrong for at least two reasons. First, Djilas was a major player in the communist regime; thus, forgiving his crimes falsifies the history of the communist rule in Yugoslavia. Second, downplaying Djilas’ crimes and inflating his post 1954 behavior provides future generations with wrong behavioral incentives. It informs them that it is OK to kill in the service of an ideology because writing a few books critical of that ideology is all it takes to be forgiven and even hailed as heroes. 
As for Djilas’ conversion in the post-1954 years, careful reading of his work suggests a series of transformations: from a radical Marxist to a communist reformer; from a communist reformer to a socialist; and from a socialist to a left-wing social-democrat. Clearly, the stability of convictions was not Djilas’ trump card. Djilas never accepted methodological individualism, classical liberalism, and the private-property, free-market capitalism. Perhaps he died before making yet another political transformation. 
In conclusion, glorifying Djilas as a fighter for liberty is almost pornographic. I believe that Milovan Djilas was masochist and psychopath. And that conclusion, which is not lightly made, finds its justification in Djilas’ activities, his writings, and the remarks of his close comrades. 
Svetozar (Steve) Pejovich
Professor Emeritus
Texas A&M University

22 April 2015

Gde neću biti za vikend

Demokratska stranka je najavila miting za 25. april. Motiv je zaista relevantan, pokazati nezadovoljstvo lošom vladom. Osim toga ništa vredno pomena.

Demokratska stranka je najzaslužnija što je na vlasti u Srbiji stranka limitiranih ljudskih potencijala, koja je manje-više suštinski kopija DS u nešto nepovoljnijim uslovima, pa njene greške deluju grotesknije, kako zbog onih koji te greške prave, tako i zbog okruženja u kome su posledice grešaka svakim danom sve uočljivije. Ako je DS uspeo da nam kuću pomeri iz temelja, ono što radi SNS svaki dan rezultira, ne sanacijom temelja, neko novim pukotinama koje su kuću dovele u stanje gde je sanacija malo verovatna. Da nije DS uspeo sam sebe da toliko ogadi građanima Srbije, ne postoji ni promil šanse da bi Nikolić mogao pobediti iole ozbiljnog kandidata DS, kao što nije postojao ni promil šanse da će sadašnji premijer imati popularnost koju je imao pre godinu dana, pa čak ni onu koju trenutno ima. Korupcija, samoubilačka spoljna politika, bahatost, medijski mrak, isticanje da ako ne glasate za DS doćiće radikali/naprednjaci/1990-te, uništavanje sudstva, katastrofalna ekonomska politika su teško nasleđe DS. Kada su izgubili izbore, oni ne da se nisu pokajali, nego nisu tri godine znali šta ih je snašlo. Imali su priliku te tri godine da tamo gde su na vlasti pokažu da mogu da rade drugačije nego SNS, ali su u Vojvodini pokazali da je razlika u načinu vladanja u tome da su ljudi iz DS umiveniji, kulturniji, blagoglagoljiviji, ali da nažalost ne postoji suštinska razlika u poimanju države koja je njihova privatna & umivena, baš kao što je kod naprednjaka država jednako privatna & neumivena. Nema pokajanja, nema sklanjanja onih koji su petooktobarce ogadili građanima Srbije, nema ničeg osim isticanja da je SNS gori od DS. To je delom tačno, delom i nije, ali na mitingu sledećeg vikenda se ne nudi apsolutno ništa osim toga da SNS ne zna i ne valja, a da DS baš nije toliko bio neznalački i nevaljao.

Dakle, nudi nam se ludačka košulja u kojoj bi se na vlasti smenjivali DS i SNS. Nudi nam se da biramo da li je Dušan Petrović bio manje ili više bahat i sklon ad hok rešenjima od Velje Ilića? Da li nam je Malović bolje urnisala sudstvo od Selakovića? Da li je Mrka bolje mrkonjisao od Zorane? Da li je Superboris bio veći ljubitelj slobodnih medija od Superaleka? Da li su službeni listovi lepše navijali za žute ili naprednjake? Da li se Đelić lepše prenemagao od Vulina? Da li nam je policija imala poderanije uniforme u vreme Dačića ili Stefanovića? Da li nam je vojska bila uništenija pod Šutanovcem ili Gašićem? Da li je štetniji posao sa NIS-im ili Air Srbijom? Da li Dinkićeve politike lepše realizuje DS ili SNS? Da li DS bolje zapošljava svoje ljude ili SNS? Ja jedino znam da mi se ne sviđa ni jedno ni drugo, a to što je sada medijski mrak veći, institucije uništenije, a privreda obogaljena ne znači da treba da biramo između dve opcije koje su loše. To nema smisla, ama baš ni za koga osim onih kojima je baš lepo dok su na vlasti. Onima koji mogu da podrže svaki opciju, svaku promenu i koji vide priliku da jedu bolju klopu nego inače, voze bolja kola, noće u boljim hotelima i leče komplekse iz tinejdžerskih dana.


Stoga, jedino što ima smisla je biti za nešto što je drugačije od DSNS. Biti za promenu politika, promenu sistema, a ne promenu ljudi koji će vam uništavati živote, terati vas iz Srbije i promovisati negativnu selekciju. Mi smo kao država potrošili sve prilike, mi nemamo prava na još jednu grešku. Posebno nemamo pravo da ponavljamo greške.  Dosta je bilo pogrešnih odluka, loših izbora gde se glasa protiv, a ne za, gde glasaš da li će ti Đura oprostiti što je tukao ili neće.

Teze o Liberlandu

 1. Svaka inicijativa koja demistifikuje državu je poželjna. Mistifikacija, mitologizacija države je jedan od najozbiljnijih problema danas u svetu. Država se obožava kao neko više biće, ljudi joj ne samo daju nadprirodna svojstva, benevolentnost i mudrost, nego se kroz nju vide i ostvaruju. Moji pokušaji da čitam Hegela završeni su neslavno, ali koliko shvatam ovo drugo je (bar u pozitivnom, ne normativnom smislu) vrlo dobro uvideo.

U Evropi je više na delu takva mitologizacija i projektovanje kroz državu, u Americi je veći problem legalitet i odumiranje ustavnog i običajnog prava; brkanje zakona (legislation) sa pravom (law). Ali u oba slučaja preko je potrebno otrežnjenje. Liberland, ako od toga i ostane samo sprdnja, je mali korak u tom smeru. Pozdravljam.

2. Ako nekim čudom Liberland opstane i zadrži proklamovane politike, za 10 godina biće najrazvijenija država na Balkanu. 

20 April 2015

Katarina Preradović

Ovo je užasna vest. Veliki gubitak za njenu porodicu, za Srbiju, za ekonomsko novinarstvo. Ona je čitala nas, mi smo čitali nju. Sve je došlo iznenadno - njen poslednji tekst je u poslednjem broju NIN-a. Nedostajaćeš nam, Katarina.

26 March 2015

Globalno selo II

1990-ih i ranih 2000-ih je bilo mnogo priče o globalizaciji. Sada se ta priča utišala ali ja mislim da tek sada internet i rast društvenih mreža donose prave promene. Tek sada vidim da svet stvarno postaje ono što su tada zvali globalno selo.

Marks je bio na tragu nečega sa svojim opisom kretanja istorije i približavanja klasa jedne drugoj do njihovom ukidanja i nestanka. Nekada su vladari bili nedodirljiva polubožanstva, izvan dohvata u bukvalnom smislu fizičke daljine, važnosti i pristupa. Vremenom se svet spljeskavo. Sa rastom radija i zatim televizije ljudi su po prvi put mogli da čuju i vide lidere, da na radiju čuju kralja koji muca, da na televiziji vide predsednike koji se zbunjuju i prave gafove. Sa širenjem interneta sve je postalo još mnogo direktnije i pristupačnije.

Kad sam studirao na Ekonomskom sećam se da nam je profesor Pelević pričao kako je jednom na televiziji video Krugmana, jer je ovaj bio u nekom Klintonovom timu i tako se našao u programu. Bukvalno nam je prepričavao kako Krugman izgleda, jer je to nešto što onda niste mogli znati. Šta ovi ljudi misle o temama moglo se znati samo donekle i dosta kasnije, kad se dočeka knjiga ili časopis sa radom koji su objavili. U najboljem slučaju nešto bi bilo u nedeljniku ili novinama, ali njihov broj je ograničen, nisu se često tu nalazili.

Danas možete svaki dan pratiti šta lideri javnog mnjenja misle o svemu. Štaviše, svaki srednjoškolac sa znanjem engleskog se iz Srbije može raspravljati sa tim istim Krugmanom na njegovom blogu. Krugman ne odgovara na komentare i možda će vaša komunikacija biti jednosmerna, ali imate i one koje odgovaraju. Scott Sumner je jedan od najzaslužnijih za neke svetske trendove u monetarnoj politici danas i odgovara na svaki komentar i svako pitanje koje mu uputite. Juče sam video u vestima da je J. K. Rowling raspravljala se nekim iz Srbije na Twitteru. Na Twitteru možete pratiti kako se Nasim Taleb raspravlja sa ISIS-om i umešati se. Možete trolovati nobelovce.

Blogovi i društvene mreže ukinuli su nekoliko stepena separacije, smanjili i izjednačili svet. Možda vama sve to izgleda normalno jer ste navikli.  Ali ovo je sada mnogo drugačiji svet. Tehnologija je donela jedan vid demokratizacije.

PS. A od danas i Ben Bernanke, bivši glavni guverner Feda ima blog. Možete komentarisati, kaže da će odgovarati. 

Šta kažu ekonomisti

Evo šta je naš problem. U izboru ekonomskih i drugih politika nisu presudni interesi; presudne su ideje prisutne među glasačima i lokalnim intelektulnim elitama. U svakoj zemlji postoji levo i desno i obično su akademske elite nadproporcionalno levo orijentisane. Sa ekonomistima u zapadnom svetu stvar je pomalo specifična. Iako su politički većinom socijal-demokratski orijentisani, ono što su naučili iz profesionalnog bavljenja ekonomskim idejama svrstava ih u natprosečno tržišno nastrojene ljude.

Čak i politički levo orijentisani ekonomisti veruju u neke široko prihvaćene ideje: u konkurenciju, u slobodnu trgovinu, u superiornost privatnog vlasništva nad firmama u odnosu na državno. I popularni ekonomisti poput Krugmana i Stiglitza koje svetski levičari vole da citiraju, priznaće vam ove stvari ako ih pritisnete. Te stvari stoje u njihovim sopstvenim udžbenicima i tekstovima koje su pisali dok još nisu bili ovako popularni.

U Srbiji, a nije ništa bolje ni u drugim okolnim zemljama, većina profesionalnih ekonomista uošte ne veruje u iste opšteprihvaćene ekonomske principe. Ljudi često zastupljeni u medijima, na javnim skupovima i naučnim savetovanjima, govore -- koliko ja znam bez ikakve teorijske podloge i izgleda mi uglavnom na osnovu kolektivističkog instiknta, intuicije i ideologije -- protiv privatizacije javnih preduzeća, protiv slobodne trgovine, protiv deregulacije, za subvencije. Ponekad se čuje i nešto što liči na ekonomski argument ali je pogrešno (npr. brkanje javnih preduzeća sa ekonomskim konceptom "javnog dobra".) Drugi put imaju potpuno nepoznate, nepostojeće, sopstvene teorije (npr. "strateške firme", arbitrarne ocene "realnog" kursa dinara).

Problem ovde nije što socijal-demokratska ideologija preovladava; već što preovladava ignorisanje ili improvizacija ekonomskih načela pri bilo kakvoj ideologiji. Pogledajte ovde u čemu se sve američki profesionalni ekonomisti, većinom pripadnici Demokratske stranke, nikakvi libertarijanci, uglavnom slažu:

  • 85% njih misli da poljoprivredne subvencije treba ukinuti;
  • 79% kaže da zakonsko regulisanje minimalne nadnice povećava nezaposlenost;
  • 93% se slaže da su carine i kvote neto štetne za ljude i ekonomiju.

Ima još toga.

Političari, glasači, velike firme i lobisti često misle drugačije, zbog čega se i u Americi i još više u EU u praksi često vodi drugačija politika. Ali bar ekonomisti o nekim osnovnim stvarima uglavnom više ne raspravljaju. 

25 March 2015

Pobuna masa

„Nije za svakoga” – taj slogan kao da na najbolji način sažima poruku neoliberalnog društva.

...to piše u Politici Vladimir Milutinović, još jedan neumorni anti-neoliberal. Kao i obično, anti-neoliberali najpre uopšte ne shvataju šta liberalizam jeste. 

Ako je liberalizam nešto, onda je to omasovljenje, političko i ekonomsko. Liberalizam je nastao kao masovni pokret srednje klase koja je paralelno sa prvom ekonomskom samostalnošću u Engleskoj počela da traži i jednaki pravni tretman za sve. Od svojih najranijih dana liberalizam je naglašeno anti-elitistički pokret.

To isto je i kapitalizam ili sistem slobodnog tržišta, ekonomska manifestacija liberalizma. Najbogatiji ljudi na svetu nisu i nikad nisu bili Luj Vitoni i de Beers familije, već oni koji su omogućili nekakvo omasovljenje, koji su neki proizvod približili masama i napravili priuštivim običnim ljudima. Bill Gates, Sam Walton, Page&Brin, Zuckerberg, Kamprad (Ikea), današnji najbogatiji ljudi sveta, su svi redom fenomenalno bogati jer su njihovi proizvodi postali predmet masovne upotrebe i priuštivi svima. Najbogatiji ljudi sveta proizvode za mase, ne za elite.

Od samih početaka do današnjeg dana, liberalizam i kapitalizam su suštinski antielitistički. Socijalizam je, sa druge strane, elitistički pokret. Nekada pokret francuskih intelektualnih elita, nemačke i ruske sitne (i ponekad krupne) aristokratije, a danas, u formi intervencionističke, progresivističke socijal-demokratije, ideal univerzitetskih elita.