Pages

29 October 2014

Bihejvioralna ekonomija i hipoteza jezičke relativnosti

Naleteo sam na jedan jako interesantan klip koji ponovo uvodi Sapir Whorf-ovu hipotezu jezičke relativnosti, sada u ekonomiju. Ukratko, ta hipoteza tvrdi da postoji veza između jezika kojim se realnost opisuje i samog opažanja tj da jezički kod utiče na kognitivne procese. Na primer, u japanskom jeziku ne postoji razlika između plave i zelene boje, za razliku od većine indoevropskih. Japanac će istu reč (aoi) koristiti da opiše boju plavog džempera i za opis boje na semaforu. Reč koja označava zelenu boju (midori) postoji, ali se retko koristi i u bukvalnom prevodu bi značila 'boja trave'. (Dajem primere iz japanskog jer njega barem delimično poznajem, dok sa kineskim nisam upoznat, a koji se koristi kao ilustracija u klipu).


Klip prikazuje istraživanje o tome da li govornici različitih jezika imaju različite preferecnije ka štednji. Transferni mehanizam bi bio indirektan: jezički kod tj jezik utiče na shvatanje vremena (u nekim jezicima postoji jasno razdvajanje između sadašnjosti i budućnosti - kao u srpskom na primer, dok u nekim nje nema - kao u japanskom, gde se isto vreme koristi i za sadašnje i za buduće vreme). Ilustracija - 'Uchi he ikimasu' bi sa japanskog moglo da se prevede i kao 'Idem kući' ili 'Ići ću kući'. Chen tvrdi da govornici različitih jezika u istim društvima, sa istim socio-ekonomskim parametrima - dohodak, obrazovanje, bračni status, broj dece.., imaju različite preferencije ka štednji. To ide u prilog hipotezi jezičke relativnosti, iako je ozbiljno osporavana od strane kognitivnih psihologa. 

26 October 2014

Burke i neokonzervativci


Termin "neokonozervativni" je postao vrlo omiljen među intelektualcima, posebno levičarskim, kod kojih se po svom demonskom značanju skoro približio do sad nedodirljivom "fašizmu". No, nisu jedino levičari "navučeni" na taj termin i njegovu posvemašnju eskploataciju. Korisi ga kako ko stigne, sa nejasnim, često i kontradiktornim značenjima, a najčešće samo da bi tim terminom defamirao nekog s kime se ne slaže, bez obzira da li taj ima ili nema ikakve veze sa grupom filozofa i sociologa koji se nekad nazivaju tim imenom. Ja sam sam reicmo bio više puta nazivan "nekonom" samo zato što verujem da Putinu treba uvesti ekonomske sankcije zbog agresije i vojne okupacije delova Ukrajine. Za ljude sa lewrockwell.com Cato institut je "neokon", jer ne veruju da je američka vlada krivac za 11 septembar; za Naomi Klajn Milton Friedman lično je bio predvodnik neokonova, a za Slavišu u prethodnom postu su svi američki konzervativci postali u međuvremenu neokonovi, jer se ne ugledaju na mudru politiku uzdržannosti i neintervencionizma ala Edmund Burke, (sa posebnim osvrtom na Ukrajinu, Hong Kong, Siriju i Irak), nego zagovaraju vojne avanture, izgradnju nacija i promene režima širom sveta.

Opštije pitanje kojim bih želeo da se pozabavim je: kakav je tačno odnos između Berkove vizije spoljne politike i onog što se uobičajeno smatra neokon filozofijom (videćemo da nju nije uvek lako definisati, ili pak razlikovati od tradicionalnog konzervativizma ili čak "hladnoratovskog liberalizma" ljudi poput Trumana i Kenedija)? I s druge strane, da li je, i kada, došlo do dramatične promene nagore o kojoj Slaviša govori, od opreznog berkovskog ka agresivnom neokonzervativizmu?

Postoje razni razlozi zbog kojih je Berk često pogrešno shvaćen: prvo kao konzervativac koji se protivi modernim idejama i tendencijama u načelu, što je valjda najžilavija predrasuda, iako je on zapravo klasični liberal u najboljem smislu te reči. Druga zabluda je da je Berk zagovarao pasivnu spoljnu politiku nemešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja, u strahu od nenameravanih posledica. Ili makar da se iz Berkove filozofije može izvesti takva politika. Ni jedno ni drugo nije slučaj.

Berk je bio veliki pobornik rata protiv revolucionarne Francuske, tvrdeći da se ta zemlja neće sama po sebi, bez spoljne vojne intervencije dozvati pameti, i podržavajući rojalistički ustanak u Vandeji. Smatrao je da se revolucionarni režim u Francuskoj mora uništiti stranom intervencijom u sadajestvu sa domaćim snagama (nešto poput Vilsonove intervencije u Rusiji 1918-1919) jer će inače izvršiti postupnu subverziju ostalih evropskih monarhija! Vršio je pritisak na britanskog ministra vojske da pošelje ekspedicione trupe u Vandeju i da pomogne tamošnjim ustanicima da umarširaju u Pariz i obore vladu, što je ministar odbio. Berk je bio mnogo veći "jakobinac" i "neokon" od britanske vlade.  Sreća njegova da mudri "berkovci" Ron Paul i Vaclav Klaus nisu bili tu da mu odbruse...

Što je posebno zamiljivo, Berk nije verovao da posledica strane vojne intervencije u Francuskoj  treba da bude restauracija monarhije: naprotiv, on je verovao da se stvari ne mogu vratiti na početnu poziciju posle sveg tog revolucionarnog galimatijasa i anarhije. Ni sam nije bio siguran kakav režim treba formirati ali je znao da je doslovna restaruracija nemoguća, ili nepoželjna čak i da je moguća. Govorio je da u Francuskoj nije na delu izgradnja francuske imperije koja će da osvaja druge nacije , nego jedna sekta koja ima globalne ambicije preuzima Francusku kao bazu da odatle krene u osvjavanje sveta. I zato se ona mora uništiti. Meni to već opasno liči na konstruktivnizam i "nation-building" američkih neokonzervativaca.

Berk je bio toliko snažan zagovornik "ideološke" vojne intervencije u Francuskoj da se zapravo danas često smatra prvim ideologog hladnog rata. Smatralo se da je on prvi ponudio definiciju totalitarizma i nužnosti aktivnog otpora istom. I ne samo to - on je oduvek služio intervencionistima kao uzor i pokriće za vojne intervencije protiv diktatora koji sami nemaju globalne i totalitarne ambicije. Margaret Thatcher je zagovarala recimo bombardovanje bosanskih Srba 1990ih pozivajući se na Berkovu navodnu izjavu da je "jedini način da zlo trijumfuje to da dobri ljudi ne učine ništa". Jel i Maggie čitala previše Pol Volfovica? Koliko je poznato Berk nikada nije ovo izgovorio u ovom obliku, ali je svejedno njegova pozicija protiv Francuske bila dovoljno "krstaška" i agresivna da je ovaj "citat" delovao kao uverljiv izraz njegovih ideja. Ja sam čuo bar deset pobornika američke intervencije u Iraku kako citiraju ili "citiraju" istu "Berkovu" rečenicu. 


Jedino što odavde nedvosmisleno možemo zaključiti jeste da su hladnoratovski jastrebovi i radikali poput Goldwatera, Reagana ili Thatcherove bili berkovci do srži. Pogledajte Berkov spis Misli o poslovima u Francuskoj (link ovde) i videćete da to zvuči kao hladnoratovska propaganda u Americi, kao Barry Goldwater cca 1964 ili Reagan cca 1981. Ide redom od Holandije, Nemačke, Švajcarske, Danske, Engleske i nabraja i analizira kakvu sve subverziju jakobinci vrše u tim zemljama i da nema druge nego da se njima nasilno stane u kraj na ovaj ili onaj način. Ideja aktivnog otpora i podrivanja totalitarnih ili revolucionarnih režima ili čak preventivne vojne akcije protiv njih, to su sve anglo-saksonski jastrebovi Hladnog rata naučili upravo od starog Berka. Šta je u američkoj spoljnoj politici "berkovsko" nisu miševi i kapitulanti poput raznih "realista" i zagovornika "detanta" i koegzistencije, nego antikomunistički radikali, od "stare desnice" John T. Flynna i generala Wedemeyera i MacArthura, Joe McCarthyja, do Joe Kennedyja, Barry Goldwatera, Ronalda Reagana...

Kako se u sve ovo uklapaju famozni "neokonovi"? To je teško reći jer nije do kraja jasno šta bi bila njihova ideologija. štaviše sam pojam se koristi na način koji više muti vodu nego što unosi jasnoće. Termin "neokonzervativizam" se tradicionalno koristio za levičarske intelektualce koji su se razočarali u socijalizam i postali u određenom smislu konzervativni, ali nikad do kraja nisu prihvatili slobodno tržište, dok u spoljnoj politici nastavljaju da zagovaraju "robusnu" spoljnu politiku zasnovanu na antikomunizmu (do 1990e). Kako se ta spoljna politika tačno razlikuje od Barry Goldwaterove? Ili Kenedijeve? Ili Reaganove? I zašto bi recimo današnji konzervativac koji ni po kom kriterijumu ne spada u "neokonove" a  slaže sa njima da Putinu treba lupiti mnogo jače sankcije (poput recimo Ted Cruza) bio "neokon" a ne sledbenik Reagana ili Goldwatera? I u kom tačno smislu je on u "ćorsokaku"?

Ali, stvar zbog koje treba biti skeptičan prema celoj ovoj fascinaciji neokonovima je sledeća: tri ključna kreatora američke spoljne politike 2000ih, George Bush, Dick Cheney i Donal Rumsfeld nisu neokonzervativci: Čejni je tradicionalni konzervativac, kongresmen i ministar vojske pod Ronaldom Reganom. George W. Bush je seljak iz Teksasa i tamošnji guverner koji je izabran za vrlo paleokonzervativnom platformom neintervencionističke spoljne politike, i promenio ju je tek posle 11 septembra, pod pritiskom događaja. Donald Rumsfeld je tradicionalni konzervativac koga je Milton Friedman svojevremeno hvalio kao jedinog senatora sa ozbiljnim razumevanjem ekonomije slobodnog tržišta. Niko do njih nikad nije bio levičar niti imao ikakve veze sa neokonovima niti su njihovi najuticajniji saradnici imali ikakve veze sa njima. Prosto, oni ne deluju baš kao ekipa koja bi lako prihvatila da bude pion neke tajne kabale trockista i učenika Leo Strausa i Vudro Vilsona.

No, ako je verovati sada Slaviši ti "neokonovi" su toliko moćni da su, pored Busha, Rumsfelda i Cheneyja, sada uspeli da isperu mozak i praktično celom konzervativnom pokretu u Americi. Svi su sad ponavljaju njihove mantre, pretpostavljam sa časnim izuzetkom Ron Paula. Štaviše, izgleda da su isprali mozak i samom Richardu Epsteinu, koji kritikuje Rand Paula zbog protivljenja američkoj vojnoj intervenciji u Siriji, pod tipičnim "neokon" naslovom Fatalni pacifizam Rand Paula. A u skorašnjem intervjuu čak zagovara slanje američkih trupa u Estoniju i poredi direktno Putina sa Staljinom te hvali Davida Petreusa zbog njegovog "surgea" i "uspeha" u oslobađanju Iraka od terorizma. Jel i on pion Pola Volfovica? Skrivena moć "neokonova" mora da je još veća nego masona i Jevreja iz standardnih teorija zavere, kad uspevaju i samog Richarda Espteina da namagarče svojom propagandom - tipa koga nije lako namagarčiti. Naravno, to nije nemoguće načelno. Samo što se ja ne bih kladio u to. Meni mnogo verovantije izgleda da je ta priča o neokonzervativizmu kao nekom virusu u startu pogrešna, da je američki konzervativizam (i klasični liberalizam!) oduvek bio "neokon" tipa, uvek u znaku verovanja u misiju Amerike da unapredi stvar slobode u svetu. 

Ako mislite da je Epstein samo jedna anomalija (priznaćete, dosta rečita), idemo dalje, da nađemo druge neobične "neokonove". Sećate se čuvene rečenice Barry Goldwatera iz govora 1964: "ekstremizam u odbrani slobode nije porok, kao što ni umerenost u ostvarivanju pravde nije vrlina". Libertarijanci vole da citiraju ovo misleći valjda da Goldwater ovde govori o legalizaciji marihuane ili smanjenju poreza. No pogledajte kontekst:

Today, as then, but more urgently and more broadly than then, the task of preserving and enlarging freedom at home and of safeguarding it from the forces of tyranny abroad is great enough to challenge all our resources and to require all our strength.Anyone who joins us, in all sincerity, we welcome.  Those, those who do not care for our cause, we don't expect to enter our ranks in any case.  And let our Republicanism so focused and so dedicated not be made fuzzy and futile by unthinking and stupid labels. I would remind you that extremism in the defense of liberty is no vice! And let me remind you also that moderation in the pursuit of justice is no virtue! 

Akcenat je na spoljnoj politici i zaustavljanju napretka "ropstva". 80% prethodnog govora je napad na demokrate zbog izdaje stvari slobode i popuštanja komunizmu. Izgleda da je Barry Goldwater bio prvi "neokon".

Ili šta reći tek za holivudskog glumca koji se proslavio ovim svojim govorom u znak podrške Goldwateru. Karakterističan izvod:

We cannot buy our security, our freedom from the threat of the bomb by committing an immorality so great as saying to a billion human beings now enslaved behind the Iron Curtain, "Give up your dreams of freedom because to save our own skins, we're willing to make a deal with your slave masters." Alexander Hamilton said, "A nation which can prefer disgrace to danger is prepared for a master, and deserves one." Now let's set the record straight. There's no argument over the choice between peace and war, but there's only one guaranteed way you can have peace—and you can have it in the next second—surrender.

Admittedly, there's a risk in any course we follow other than this, but every lesson of history tells us that the greater risk lies in appeasement, and this is the specter our well-meaning liberal friends refuse to face—that their policy of accommodation is appeasement, and it gives no choice between peace and war, only between fight or surrender. If we continue to accommodate, continue to back and retreat, eventually we have to face the final demand—the ultimatum. And what then—when Nikita Khrushchev has told his people he knows what our answer will be? He has told them that we're retreating under the pressure of the Cold War, and someday when the time comes to deliver the final ultimatum, our surrender will be voluntary, because by that time we will have been weakened from within spiritually, morally, and economically. He believes this because from our side he's heard voices pleading for "peace at any price" or "better Red than dead," or as one commentator put it, he'd rather "live on his knees than die on his feet." And therein lies the road to war, because those voices don't speak for the rest of us. 

Ne postoji ni jedan element politike današnjih američkih konzervativaca prema Vladimiru Putinu, prema kineskim komunistima ili prema likovima poput Asada koji se ne može direktno izvesti iz "tradicionalnog konzervativizma". Da li bi suština "pravog", "ne-neokon" konzervativizma bila  u tome da se bude protiv slobodnih izbora u Hong Kongu i podržava i ojačava komuniste u Pekingu? Ili da se podržava Putinovu okupaciju Ukrajine uprkos tome što je ruski režim gvozdena diktatura a Amerika garant teritorijalnog integriteta Ukrajine po budimpeštanskom ugovoru iz 1994? Ako je podrška protivnicima Asada u Siriji sa ciljem njegovog obaranja anti-berkovska i neokonzervativna, jel i Ajzenhauer bio neokon kad je orkestrirao obaranje Mosadeha u Iranu 1953? I jel Nikson bio neokon kad je orkestrirao obaranje Aljendea u Čileu 1972? I jel Reagan bio neokon kad je izvršio invaziju i promenu režima u Granadi 1983? I konzervativci (oni "dobri", ne-neokon) koji su sve to podržavali i čak organizovali, kakav je bio njihov problem?

Poruka: treba biti vrlo oprezan sa svakom konstrukcijom koja kritično zavisi od termina "neokonzervativizam" kao ključne "ekpanatorne" kategorije. Zato što ta kategorija nije dizajnirana da išta objasni, nego da mistifikuje i zamuti vodu. To je mantra koja je izmišljena da služi političkoj i ideološkoj svrsi: od strane levičara da da neko pogano, zastrašujuće ime (skoro pa kao "neoliberalizam") onima koje oni mrze, od strane nekih desničara kao retoričko oruđe nalaženja fiktivnog žrtvenog jarca da bi se oni kurtalisali odgovornosti za trenutno nepopularnu politiku koju su podržavali (poput Fukujame), kod nekih libertarijanaca ili "libertarijanaca" iz Amerike kao pokriće za njihovu direktnu i otvorenu podršku diktatorima i teroristima širom sveta. Jedino čemu ta kategorija nikad nije služila jeste da ima neko jasno značenje koje se onda može koristiti u analizi drugih stvari koje su manje jasne.Stoga se sa američkim mainstream konzervativizmom ništa nije "desilo" poslednjih godina: On je tamo gde je i bio 60 ili 70 godina.

25 October 2014

Amerika bira

Bliži se prvi utorak posle prvog ponedeljka u novembru, kada građani SAD biraju. U 2014. godini bira se trećina Senata i Predstavnički dom Kongresa.
Kongres SAD je dvodoman. Njega čini Predstanički dom, koji je donji dom i koji ima 435 poslanika koji se svi biraju po po jednokružnom većinskom sistemu. Trenutno većinu imaju republikanci koji imaju 233 poslanika (za većinu je potrebno 218), demokrate imaju 199, dok su tri poslanika "nestranačka", odnosno to su poslanici koji nisu prošli na stranačkim izborima kao kandidati svoje partije, pa su se kandidovali kao nezavisni. Donji dom se bira svake dve godine.
Senat ima 100 senatora, po 2 iz svake države, a senatori se takođe biraju po jednokružnom većinskom sistemu. Svake dve godine bira se trećina senatora (ne znam kada se bira 34, a kada 33), tako da se gornji dom menja postepeno. Trenutno većinu u Senatu imaju demokrate (55 senatora, uključujući "nezavisne"), dok republikanci imaju 45 senatora.
Ja nikada nisam krio da mi je slon draži od magarca, kao i da mi crveno više prija od plavog. Ne inspiriše me Kenedi, Ruzvelt, Obama, već Regan i Kulidž. Kako već drugi put osećam na svojoj koži kako izgleda kada spoljna politika SAD traži faktore stabilnosti u Srbiji tamo gde stabilnosti i prosperiteta ne može biti, a kako se oba puta to dešava u vreme plave administracije, ovaj put sam dupli fan. Elem, kako stoje stvari.
Trenutne ankete pokazuju da će republikanci  sigurno opet imati većinu u donjem domu. Ta većina im je dala moć da zakoče neke predloge zakona u trenutnom sazivu, ali im nije davala snagu da donose zakone kakve bi hteli jer je Senat bio pod kontrolom demokrata. U ovom trenutku republikanci mogu računati na 228 poslanika, demokrate na 185, dok se za 22 trke ne vide iole jasne naznake pobednika. Najverovatnije, republikanci će imati jaču većinu nakon ovih izbora. Sve ovo su očekivano dobre vesti.
Kada je reč o trci za Senat, republikanci mogu računati na 46 mesta, demokrate na 45 (ove brojke uključuju, naravno, i ona mesta u Senatu za koja se ne odigravaju izbori). Devet trka je bez jasnog favorita. Za sada je izvesno da republikanci vraćaju jedno mesto u Arkanzasu, Montani, Južnoj Dakoti i Zapadnoj Virdžniji, tradicionalno crvenim državama koje su postale plave u vreme prvog izbora Obame. Trke koje će odlučiti ko će imati većinu (donosno da li će biti većine) su u Koloradu, Kanzasu, Ajovi, Luizijani, Džordžiji, Severnoj Karolini, Nju Hemširu, Aljasci i Kentakiju. Ako bi se izbori održali danas blaga prednost u pet država je na strani republikanaca (Aljaska, Kolorado, Luizijana, Ajova i Kentaki), Demokrate dobijaju u Nju Hemširu, Severnoj Karolini i Džordžiji, dok "nezavisni demokrata" dobija u Kanzasu. Republikanci bi vratili nazad i Kolorado, Ajovu i Luizijanu, dok bi demokrate preuzele Džordžiju. Glasanje Kolorada i Ajove je ovde jako bitno jer to su dve države koje mora dobiti kandidat za predsednika republikanaca, dok Luizijana spada u klasičan povratak kući. S druge strane, demokratska većina u Džordžiji nije česta i otvara pitanje ove države.
Sve u svemu, ovi izbori bi mogli biti podjednako dobri za republikance, kao i oni 2010. godine, samo bi sada promena bila još jača i odlična uvertira za 2016. godinu. Ako bi dobili većinu u oba doma Obama bi bio slab predsednik u poslednje dve godine mandata. Demokrate bi svog favorita morali tražiti na negiranju dela Obaminih politika, što je težak zadatak. S druge strane i republikanci moraju naći dobrog kandidata.


24 October 2014

Studija Svetske banke o osnovnom obrazovanju u Srbiji

Obrazovanje u Srbiji je prilično neistraženo. Mislim da je osnovni uzrok u tome što je teško naći javno dostupne podatke o tome kako se troši novac, kakva je struktura zaposlenih, kako su škole opremljene, koliko dece ide u koju školu i slično. Retki su istraživački radovi na ove teme, sve se obično svodi na "potrebno je uložiti više para", "sistem je loš i treba ga reformisati" i slično.

Zato mislim da je izveštaj Svetske banke "School Spending and Student Performance: BOOST Analysis of Resource Allocation in Serbian Primary Education" veoma zanimljiv i koristan.

Igrom slučaja sam delimično radio na njemu, ali do pre neki dan nisam ni znao da je objavljen još prošle godine. Imajući to u vidu, pretpostavljam ni da čitaoci Tržišnog rešenja nisu svesni njegovog postojanja.

Elem, 2012. godine sam kao konsultant Svetske banke napravio bazu podataka završnih računa svih indirektnih budžetskih korisnika (svih obrazovnih, zdravstvenih, pravosudnih i tako dalje institucija) za period 2005. - 2010. godine. Taj posao je bio motivisan upravo idejom da se analizira prosveta, ali smo se dogovorili da, kad već taj posao radim, prikupim podatke i o ostalim sektorima. Format baze je odličan (nisam ga ja osmislio) i omogućava relativno jednostavno agregiranje podataka po opštinama, sektorima i slično (baza je u Excelu, izveštaji se lako generišu putem pivot tabela). Podaci su veoma detaljni, tako da recimo može da se vidi koliko osnovne škole u opštini XY troše na struju, ili na šta fakulteti troše sopstvene prihode. Koliko ja znam, baza nikada nije postala javna.

Elem, Svetska banka je uzela te finansijske podatke i uparila ih sa drugim njima dostupnim podacima vezano za obrazovanje (broj i profil nastavnika, broj i profil dece, vrsta naselja, rezultati sa završnih ispita i slično) i došla do nekih zanimljivih nalaza, koji su rezimirani na 5. strani linkovanog izveštaja.


Verovatno najznačajniji nalaz je da iznos troška po studentu ne poboljšava krajnji rezultat učenika na testu. Kvalitet prosečnog nastavnika (meren prosečnim iskustvom i procentom onih koji imaju završen fakultet) ima (relativno mali) efekat. Najveći efekat od svih testiranih varijabli ima obrazovanje majke (odnosno procenat đaka čije majke imaju završen fakultet). 

Nemam sada tačne podatke, ali sećam se da je u "najjeftinijoj" opštini ukupni trošak po đaku oko 5 puta niži nego u "najskupljoj" opštini (ako ne grešim, u najskupljoj opštini je trošak bio oko 450 hiljada dinara godišnje, dok je u najjeftinijoj bio oko 90-100 hiljada). Takođe, možda paradoksalno, kvalitet obrazovanja je bolji u opštinama gde je prosečni trošak niži. Radi se o tome da obe varijable dominantno zavise od veličine prosečne škole, odnosno od školske mreže u opštini. Što je prosečna škola (samim tim i odeljenje) veća, đaci su u proseku bolji i jeftiniji (pogledajte grafikon 3 na 8. strani).


Dakle, u Srbiji postoje deca čije osnovno obrazovanje košta (po tadašnjem kursu) skoro 5.000 evra godišnje. To su uglavnom deca iz ekstremno siromašnih krajeva. Recimo, po publikaciji Opštine u Srbiji RZS, u celoj opštini Crna trava postoje samo 53 osnovca, koji idu u 12 odeljenja u 5 škola. Dakle, prosečna škola ima nešto više od 2 odeljenja i oko 10 đaka. 

23 October 2014

Dva zanimljiva linka

Prvo prevara sa organskom brzom hranom odlično ilustruje koliko su organik, ekofrendli, houmejd i ostali entuzijasti ful of bulšit.

Drugo, zašto ne uspeva reforma ekonomskog obrazovanja koju su pokušali da iniciraju mnoge (leve) studentske grupe.

21 October 2014

Konzervativizam danas

Do pre nekoliko godina je važilo da je grupa uticajnih neokonzervativaca - Čejni, Ramsfeld, Volfovic - kidnapovala američku spoljnu politiku putem vodećih pozicija koje su zauzimali u Bušovoj administraciji. U međuvremenu, stvari su se pogoršale -- sav konzervativizam izgleda da je dospeo u ćorsokak.

Konzervativizam je kao samosvesna ideologija nastao reakcijom Edmunda Burkea na Francusku revoluciju. Revolucionari su hteli radikalnu promenu sistema i društva, brisanje prezrenih tradicija i instalaciju novih institucija revolucionarnom intervencijom. Kakve nove institucije su potrebne moglo se smisliti u kabinetima, jer intelektualci imaju znanje potrebno da racionalno odluče šta je za društvo najbolje i moć to da sprovedu. Društvo je, implicitno je prisutna ta ideja, jednostavno i sagledivo. Ljudska priroda, navike, običaji, stavovi, mogu se promeniti ako se promene institucije koje njima upravljaju. Jednakost je vrhovna vrednost i ako poredak ometa uspostavu jednakosti onda poredak treba srušiti. 

Neke od revolucionarnih ideja su dobre, a tadašnjim intelektualcima u Evropi i Americi su skoro sve zvučale dobro. Burke je bio među prvim skepticima. Tvrdio je da ako neki društveni poredak postoji onda verovatno postoji sa razlogom. Može se menjati, ali ne treba misliti da je to lako i da može proći bez posledica. Jednakost je dobra stvar, ali jednakost se ne može uvesti dekretima odozgo. Institucije pod kojima ljudi žive mogu biti loše, ali je ponekad još teže promeniti ih. Posebno je teško dizajnirati nove institucije i instalirati ih na društvo. U ovim stvarima su dometi našeg uma ograničeni, društvo je zamršeno i komplikovano, odnosi i kauzalne veze u njemu su nam nepoznate i zato intervencije nose opasnost pojave posledica kojima se nismo nadali. 

To što su neke stvari poželjne kao apstraktni ideali ne znači i da su lako sprovodive u konkretnom društvu. Demokratija je dobra stvar, konzervativci se slažu. Burke je, za razliku od francuske, podržao Američku revoluciju i sistem uspostavljen posle nje. Ali jednakost i demokratija u američkom sistemu nisu nastali revolucijom; oni su nastali spontano u periodu od vek i po pre revolucije. Demokratija za konzervativce zato nikad nije bila vrednost sama po sebi; stabilnost i poredak joj prethode. Konzervativci gledaju procese, ne samo ishode. Ako demokratija proizađe iz poretka, to je odlična stvar. To se desilo u Americi, a zatim u Evropi.  Ali rušenje poretka koji kako-tako funkcioniše, radi uspostavljanja demokratije, nije nešto što su tradicionalni konzervativci bezrezervno podržavali. 

Kad danas gledam konzervativne medije, kao što su National Review, vodeći nedeljnik, i Wall Street Journal, vodeći dnevnik, ja ne vidim ništa od ovog tradicionalnog konzervativizma. Fox News da i ne pominjem.  Već nekoliko godina unazad spoljni intervencionizam je prisutan u današnjim konzervativnim medijima -- mislim da nema spoljne intervencije, Bušove ili Obamine, koju oni nisu podržali a najčešće i tražili još. Neokonzervativni, a zatim i mejsntrim konzervatini stav, bio je da se liberalna demokratija bez problema može uvesti u Avganistan, Irak, zatim u Libiju, Egipat, Siriju. U međuvremenu smo sa pojavom nebrojenih nepredviđenih faktora od nekada Muktade al-Sadra (jel se ko seća njega?) do danas ISIS-a videli neke, veoma burkeovske, posledice takve naivnosti. A ove godine, dešavanja u Ukrajini i dešavanja u Hong Kongu, kod kojih nema realističnih očekivanja vojne intervencije, vodeći konzervativci tumače više na revolucionarni, jakobinski nego klasični konzervativni način. 

U Ukrajini je pre revolucije bilo nekakvog poretka -- korumpiranog, kao i obično, ali ipak nekakvog, u osnovi demokratskog, poretka. Tadašnju vlast Burke verovatno ne bi simpatisao, ali burkeovski pogled bi dao neku važnost postojanju u osnovi legitimnog poretka i upozorio na moguće, a danas očigledne, posledice nasilnih revolucija. Toga u mejnstrim konzervativnim medijima nije bilo ni u naznakama. Umesto toga, stav je bio jakobinsko-navijački. 

Kada ekonomski najslobodnija zemlja na svetu Hong-Kong danas traži više demokratije, očekivano je što ih moderna zapadna levica entuzijastično podržava. Ali da vodeće konzervativne publikacije nemaju trunku burkeovske analize, da nijedan uvodnik ne uzme da razmotri pitanja poretka, ekonomske slobode, diferenciranja slobode i demokratije, je znak da takvog konzervativizma možda više nema.

Umesto takvih analiza, moderni konzervativci su svoja pitanja -- i svet -- drastično pojednostavili. Svako ko protestuje je ipso facto borac za slobodu. Problem je što se onda sloboda mora prekvalifovati, pa u praksi ona sve više predstavlja arbitrarne koncepte kao što su demokratija, aspiracije pridruživanju Evropskoj Uniji, ili generalno pro-zapadni stav gde se "Zapad" definiše ne u smislu liberalnih zapadnih vrednosti već kao trenutno političko vođstvo uticajnih zapadnih zemalja. 

Vaclav Klaus je nedavno dao jedan intervju koji -- bio Klaus u pravu ili ne -- odiše pravim, klasičnim konzervativizmom. U mejstrim krugovima i figura kakva je Klaus će ubrzo biti proglašena otpadnikom, plaćenikom i najverovatnije "korisnim idiotom", omiljenom frazom novih, anti-Burkeovskih, konzervativaca. Kako stvari stoje sada, on meni izgleda kao poslednji veliki klasični konzervativac. 

Sloboda i reforme

To je velika sutrašnja konferencija Libeka. Otvorena je za javnost, agenda izgleda fantastično.

17 October 2014

Čemu država?

Jedna od posledica metastaze države je što je takva država manje sposobna da obavlja svoje ključne funkcije. Država Srbija se danas bavi kulturom, sportom, visokim obrazovanjem, ekonomskom diplomatijom, lutrijom, turizmom, ali nije u stanju da obavlja osnovne funkcije države, funkcije kojima se samo postojanje države uopšte opravdava: sprečavanjem nasilja i zaštitom svojine.

Tako u Novom Sadu policija "nije imala dovoljno patrola" da zaštiti nekog ko joj za te patrole plaća porez. Kad bi država stvarno počivala na društvenom ugovoru, sada bi vlasnik pekare morao imati pravo da prestane da plaća porez jer država svoj deo ugovora nije ispoštovala. Nažalost, on će morati da nastavi da plaća porez, iz kojeg će se finansirati ministarstva za dijasporu i agencije za javna skijališta, dok će osnovne državne institucije, policija i sudovi, nastaviti da budu zauzete, spore, zatrpane predmetima, bez vremena, bez patrola.

Premijeru homoseksualče

Kada se gase mediji i disciplinuju oni koji bi da kritikuju, onda nam likovi koji viču u kamere postaju zvezde dana. O tome ću pisati u narednim danima jer smo kao zemlja krenuli užasno lošim putem, ali se za sad zadržavama na konstataciji da je premijeru homoseksualče uvreda, a što nam potvrđuju i ljudi koji su ovo videli kao najveći propust na utakmici koja je pokazala da nam je država na putu da ostvari marksistički san, da odumre, odnosno da se razgoliti kao klasično hajdučko udruženje za otimanje onih koji su na vlasti od onih koji nisu. Elem, ako su homoseksualci manjina za koju se smatra da je deo našeg društva i koja će na putu u EU dobiti sve što i u drugim zemljama, a to je jednakost pred zakonom, i ako je premijer na čelu tog puta, onda mi je nejasno zašto je to uvreda. Isto kao i kada su neke druge političare nazivali Albancima, na primer. Ako u homseksualnosti nema ničeg kriminalnog ili nemoralnog, onda premijer koji je došao na vlast glasovima skoro polovine birača kao javna ličnost ne može da se vređa nego treba da kaže da to nije njegovo opredeljenje, kao i da kaže da to ne bi krio i da bi se time ponosio da jeste. I da podseti da se uglavnom furamo na pedersku modu, ako ništa drugo.

Key & Peele

Makedonski v. albanski restoran. Mnogo dobro:

16 October 2014

Mijat

Mijat Lakićević o Rusiji:

Od ukupno blizu 18 milijardi evra direktnih stranih investicija, koliko je stiglo u Srbiju za poslednjih desetak godina, iz Rusije je došlo 650 miliona evra, odnosno oko 3,5 odsto. Crna Gora (600.000 stanovnika) je, recimo, uložila 450 miliona, Slovenija (dva miliona stanovnika) duplo više od Crne Gore (i za 50 odsto više od Rusije)...

Cela stvar je odlična. Mijat iz mora vesti izvadi ključne i u svojim kolumnama ih izvanredno kombinuje sa ekonomskom i političkom logikom. Sada ga je lakše pratiti jer se sve može naći na njegovom sajtu, može se ubaciti i u feed. Nemojte to propuštati.

15 October 2014

Rusija i Srbija u 1988-oj

Kada je pre ravno pet godina tadašnji predsednik Rusije, Dmitrij Medvedev došao u posetu Srbiji ja sam napisao ovaj tekst koji je trebalo da odlika svu perverziju istorije koju je ta poseta razoktrila, sve skupa sa potpunom i konsenzualnom restauracijom komunizma i komunističkih simbola i vrednosti u Srbiji. U tom se pogledu nažalost ništa nije promenilo od 2009 do danas. I ako jeste, onda na gore.

Ne želim da se ovde bavim više tom tužnom pričom. Za nekoliko dana Vladimir Putin dolazi u Srbiju, u pomalo komičnoj situaciji u kojoj je i sam kalendar morao da se prilagodi njegovim obavezama: pošto "visoki gost" nije mogao da dođe 20 oktobra, kad je pravi datum "oslobođenja" Beograda, onda je srpska vlast morala da proglasi 16-i oktobar za 20-i, a sve da bi mogla da organizuje svoju "vojnu paradu".

To je prilika da se nešto kaže o paralelama u postkomunističkoj institucionalnoj evoluciji obe zemlje, koje su vrlo direktne i opominjuće, dok su  razlike diktirane poglavito spoljnopolitičkim faktorima i činjenicom da Rusija ima naftu, gas i atomske bombe a Srbija nema. No, na žalost (ja bih rekao na sreću) Rusa te razlike kako vreme prolaze postaju sve manje važne. Rusija danas počinje sve više da liči ne na Srbiju 2014 nego na Srbiju 1998.Putinova  reputacija u svetu danas postaje sve sličnija reputaciji Slobodana Miloševića 1990-ih; imajući u vidu njegovu vojnu agresiju na Ukrajinu kao i sve češće pretnje i provokacije Litvaniji i Estoniji, to nije veliko čudo. Osim šačice marginalnih figura poput Ron Paula ili Vaclava Klausa, malo ko je spreman da toleriše ili podržava Putinovo ponašanje danas. Oštre sankcije koje su tradicionalno metiljava EU i još smešnija Obamina administracija nametnule Rusiji je najbolji "proksi" za dramatično promenjenu sliku o Putinu i Putinovoj Rusiji u zapadnom svetu.

Međutim, čak i sada kada većina ljudi vidi da je Putin bad guy, teorije o tome šta se zapravo desilo u Rusiji su vrlo površne: najčešće se govori o "postkomunističkom zaokretu ka autoritarizmu", obnovljenom ruskom imperijalizmu i nacionalizmu i slično. Ja mislim da je to sasvim pogrešno - da u Rusiji nije na delu nikakva restauracija ruske tradicije bilo koje vrste, već konsolidacija komunističkog režima u novim okolnostima. Više nema komunističke ideologije, ali režim po inerciji funksioniše na isti način kao i pre: današnja Rusija je SSSR minus komunizam. Ni poslednjih 20ak godina komunizma elita nije mnogo verovala u ideologiju, te su razlike između Brežnjeva i Putina manje nego što se obično misli. Svakako mnogo manje nego razlike između ruskog društva i ekonomije 1970e i 2014.

Mislim da je najbolje objšanjenje toga šta se desilo u Rusiji posle 1989e kao po običaju dao Vladimir Bukovski. On je posmatrao stvari iz prve ruke početkom 1990ih. Odmah po raspadu SSSRa i Jeljicinovom usponu na mesto predsednika Ruske Federacije Bukovski je pozvan da mu se pridruži kao specijalni savetnik. Od samog početka on je forsirao ideju radikalnog raskida s komunizmom kroz otvaranje arhiva KGB i lustraciju, tj organizovanje procesa sličnog Nirnberškom na kome bi se komuinizam osudio kao sistem, zabranila komunistička partija i saradnicima KGB zabranilo učešće u političkom životu. Većina Jeljicinovih saradnika je bila za to. Jeljcin se dugo dvoumio da bi na kraju rekao: ne. Po Bukovskom, najvažniji razlog za to je bio enorman pritisak sa Zapada da se odustane od te ideje. Bukovski je bio svedok da je Jeljcin dobijao na desetine paničnih telegrama zapadnih lidera koji su urgirali da se ne pravi taj proces i da se ne otvaraju arhivi. Pošto je Jeljcin bio slaba i povodljiva ličnost, on je sada verovao u Zapad  na isti način na koji je pre verovao u marksizam, i poslušao je svoje nove mentore.

Razlozi za ovaj pritisak zapadnih lidera na Jeljicina mogu delovati neobično ali stvar je zapravo vrlo prosta. Tokom celog hladnog rata oni su vrlo dobro sarađivali sa sovjetskim vlastima, mnogi od njih direktno. To posebno važi za pripadnike socijalističkih i socijaldemokratskih partija na Zapadu, ali ne samo za njih.  Bukovski je pronašao dokumente KGB u kojima Sajrus Vens i Lord Oven koordiniraju sa Rusima akciju sabotiranja Regana i Tačerove u pogledu nuklearnog naoružanja preko čuvene Palmeove komisije. Pavel Stroilov koji je prošvercovao ilegalno celu arhivu Gorbačovljeve fondacije na Zapad našao je druge dokumente u kojima zapadni socijalisti, od Miterana do Felipe Gonzalesa i Vili Branta mole Gorbačova da ne dozvoli raspad Sovjetskog Saveza jer bi to dovelo u krizu socijalizam na Zapadu. Neil Kinnock, predsednik engleskih laburista u vreme Tačerke je aktivno radio sa Rusima na sabotiranju programa Trident i tražio od njih finansijsku i logističku podršku, obećavajući da će minirati sve Reganove inicijative u Evropi ako pobedi na izborima. Finski premijer je isto aktivno radio sa Rusima u dosluhu na promociji njihovih ciljeva u OEBSu. To se sve može naću u vrlo malom semplu KGB dokumentata koje su Bukovski i Stroilov ilegalno prošvercovali: možete samo da zamislite šta bi sve bilo otkriveno o delatnosti crvenih Petena i Kvislinga koji su još uvek na prominentnim pozicijama ugleda i uticaja na Zapadu da su sve arhive otvorene i dostupne. I to je samo vrh ledenog brega. I bez tajnih arhiva znamo da je KGB organizovao anti-ratne demonstracije u Evropi tokom ranih 80ih protiv postavljanja Peršing raketa, znamo iz knjiga Entoni Satona da je celokupan vojno industrijski kompleks Sovjetskog Saveza izgrađen zapadnim kapitalom, uključujući i sofistikovane sisteme navođenja raketa koji su u sklopu mirnodopske saradnje prodati Rusima. Jasno da je postojalo mnogo moćnih ljudi na Zapadu koji bi se našli u velikom problemu da je Pandorina kutija otvorena. To je između ostalog i razlog zašto Nemci nisu sudili Honekeru: on je pretio da će sa sobom povući i pola nemačke političke i intelektualne elite koja je sarađivala sa komunistima sve vreme Hladnog rata.

Posledice Jeljcinove kapitulacije pred zapadnim pritiscima su bile enormne, i po Rusiju kobne. Tokom 1991 i 1992 komunisti i KGB su bili u mišjoj rupi. Postojala je politička volja među Jeljcinovim saradnicima i podrška javnog mnenja da se sa komunizmom i komunistima jednom zauvek završi. Kada se to nije desilo, KGB se brzo konsolidovao. Po istom principu po kome se do desilo u bivšoj Jugoslaviji KGB lideri i oficiri su prešli u biznis, neki od njih postali najbogatiji ljudi u Rusiji. A onda su u drugom koraku krenuli u preuzimanje političke vlasti. Putin dolazi na vlast na tom talasu invazije KGB u politički život na svim nivoima. Puč KGB u Jeljcinovoj Rusiji je bio "puzajući". Krajem 1995 uklonjen je Andrej Kozirjev sa mesta šefa diplomatije i na njegovo mesto postavljen stari kadar KGBa Jevgenij Primakov. To je bila prva njihova značajna pobeda. Korak po korak, sve vidljive političke funkcije su preuzmane u periodu 1996-2000. Putin je postao najpre ministar u vladi a onda postavljen na mesto premijera 1999.Dil KGBa napravljen sa Jeljcinom tokom 1999e bio je sledeći: mi garantujemo tvoju ilegalno stečenu imovinu, a ti ćeš zauzvrat rukopoložiti našeg čoveka na mesto predsednika države. I to se i desilo 31 decembra 1999e. Ostalo je istorija.

Ekvivalent ruske propuštene šanse 1991 u Srbijji je naravno bio 5 oktobar 2000e. Međutim, razlike su bile značajne. Nije postojao pritisak Zapada kao u ruskom slučaju, ali je postojao unutrašnji otpor raskidu sa starim režimom. Za razliku od Jeljicinove ekipe koju su uglavnom činili mladi liberali, od kojih je malo ko ikad bio istaknuti član partije a još manje KGBa, makar polovina lidera DOSa su verovatno bili saradnici Službe, o preostala polovina na druge načine lako mogla da bude kompromitovana otvaranjem dosijea. Recimo otkrivanjem finansijskih malverzacija koje su radili tokom 1990ih uz toleranciju od strane Miloševića. Interesantan dokument u ovom pogledu je procureli transkript famoznog susreta Miloševića i Koštunice 6 oktobra uz prisustvo Ivanova, koji je general Pavković tajno snimao. U tom razgovoru Milošević navodno podseća Koštunicu da mu je on formirao stranku dozvoljavajući da ljudi koji su ga finansirali rade poslove koje su radili u Srbiji. "Da ja to nisam dozvolio nikad se ne bi desilo", navodno je Milošević rekao. Možemo samo da zamislimo koji su to ljudi i kakvi su to "poslovi" koje su oni radili. I možemo da zamislimo šta bi u političkom smislu ostalo od Vojsislava Koštunice da je Služba izašla i pokazala dokumenta o " poslovima" finansijera stranke Vojislava Koštunice, ili mnogih drugih stranaka. Ili da su takvi dokumenti postali javno dostupni svakome. I to vam objašnjava mnogo uverljivije od bilo kakve "ideologije" čudnu "bolećivost" Koštunice prema Miloševiću i njegov "zaštitnički" odnos prema Službi.

I eto vam istovremeno i objašnjenja zašto niko iz DOSa nije hteo da se rasformira UDBA i otvore dosijei, te izvrši lustracija. Pokušajte da zamislite Srbiju u kojoj je Amfilohije Radović pukovnik službe bezbednosti, a Vojislav Šešelj saradnik sa kodnim imenom "Magistar", a finansijeri Vojislava Koštunice (ili Zorana Đinđića?) "rade poslove" uz Slobinu saglasnost. Pokušajte da zamislite političku sudbinu Dušana Mihajlovića, Nebojše Čovića, i gomile sličnih političara u takvoj Srbiji. Pokušajte danas da zamislite sudbinu Aleksandra Vučića i Ivice Dačića u takvoj Srbiji. Pokušajte da zamislite Srbiju u kojoj bi desetine i desetine pripadnika "nacionalne elite", akademika, crkvenih velikodostojnika, sudija. pisaca, novinara, bili razotkriveni kao saradnici UDBE i stigmatizovani kao takvi i udaljeni iz političkog i javnog života. Da li bi ostalo išta od te elite? Koja bi težina "nacionalističke" ideologije koju su oni gurali tokom 1980ih i 90ih bila u tom slučaju?

Bio bi to jedan sasvim drugi svet od ovoga u kome Vladimir Putin dolazi u Srbiju da mu se poklone kao mesiji. Ovako je sasvim jasno da se i Srbija i Rusija još uvek nalaze u komunizmu, jer strukture komunističke vlasti još uvek kontrolišu politički i javni život. Tragikomična "vojna parada" 16 oktobra koji je proglašen za 20 samo simbolički verno odslikava ovu tužnu realnost. I ideološki brlog neokomunističke restaruracije o kome sam ja pisao pre pet godina samo je pojavni oblik i nužna posledica institucionalnog kontinuiteta starog režima u obe zemlje. Ni u Srbiji ni u Rusiji nije još svanula 1989a.