Pages

27 May 2015

Teorija igara u Srbiji

Pre par dana preminuo je John Nash, jedan od začetnika teorije igara i čovek vrlo zanimljive biografije, prikazane u knjizi i filmu Blistavi um. Ako ste film za koji je Russell Crowe umalo dobio Oskara propustili, preporučujem da propušteno nadoknadite.

U vezi sa tim sinulo mi je da u Srbiji ima dosta interesovanja za teoriju igara. Povodom Nashove smrti, o njemu i njegovom doprinosu pročitajte ovonedeljne blogove Ivana Stanojevića i Dušana Pavlovića. Pavlović ima i kraću knjgu o teoriji igara namenjenu studentima političkih nauka i dostupnu besplatno u pfd-u. Baš sam je prošle nedelje čitao jer sam jedan recenzenata i toplo je preporučujem svima koje hoće da saznaju više o ovoj oblasti ili videti primenu na savremenim političkim i drugim interesantnim primerima.

To nije jedina knjiga na srpskom, Božo Stojanović je pre desetak godina objavio obimnu raspravu Teorija igara: elementi i primena, ali to morate pronaći u knjižarama. Od manje poznatih stvari i naročito za one koji hoće da se dalje udube u teoriju, hteo bih da skrenem pažnju na doprinos Darka Veselinovića.  On je po struci mislim građevinski inženjer ali se dugo bavi teorijom igara i u ovoj knjizi daje svoja originalna rešenja nekih igara. 

24 May 2015

A sada nešto potpuno drugačije

I nemam šta da dodam osim da ponovim u dobro znanom originalu... And Now for Something Completely Different. I nije parodija. Dobro došli na Univerzitet Simpozion.

21 May 2015

Paradigma u politici

Mnogo puta su me pitali gde ima to za šta se  zalažeš već godinama. Pre jedno 10-ak dana dobio sam odgovor. Naime, lideri političkih partija u Ujedinjenom Kraljevstvu su pre izbora davali odgovore na veliki broj pitanja, od privrede, preko socijalne politike, odbrane, decentralizacije, Evropske Unije, imigracije... Na Fajsbuku se pojavio test u kome možete da popunite šta je vaš stav o svakom od pitanja na koje su odgovorili lideri partija. Na kraju testa dobijete podatke koliko se vaši odgovori poklapaju sa odgovorima svakog od lidera.

Moji odgovori su 91% podudarni odgovorima Dejvida Kamerona. Nikada nisam ni krio da su mi britanski konzervativci vrlo bliski po načinu razmišljanja i da je Margaret Tačer jedan od mojih političkih i ekonomskih uzora. Druga partija sa kojom imam podudarnost preko 80% je UKIP što je i logično budući da se sa njima ne slažem oko britanskog napuštanja EU i oko nekih drugih politika. Međutim, ono što je najinteresantnije je da je moja podudarnost sa laburistima i liberalnim-demokratama, dakle dve partije od kojih je jedna levičarska, a druga mutant liberalizma i socijal-demokratije 70%. To je mnogo bitnije od toga što sam na testu dobio potvrdu onoga što sam inače znao.

U Britaniji postoji jasno omeđen prostor u kome se kreće pristojna i realistična politika. Levica i desnica se razlikuje u ne više od 30% ključnih političkih pitanja. U Britaniji se ne dešava da se relevantan politički prostor kreće od divljenja ekonomskim politikama Kube, preko divljenja ruskoj spoljnoj politici, pa uz Tita za začiniti, Slobu da da malo  na oštrini, preko hoću-neću u EU...Kada mi kao društvo budemo imali političku scenu koja je svesna gde se nalaze pristojne granice svih relevantnih politika, bićemo na dobrom putu. Sada imamo prostor neograničene kreativnosti koja za razliku od drugih tržišta proizvodi neverovatnu količinu otrova svih vrsta.

17 May 2015

So i šećer

Ono što je nekada bio dobar biznis, vremenom postane loš biznis. Ono što je nekada bila paradigma, ponekad zameni druga paradigma. Ovo su dve priče o soli i šećeru, a iznad svega o tome da svet nije binaran, a da je kreativnost čudo.

Priča o soli se odvija u rudniku soli Vjelička. Taj rudnik u blizini Krakova je godinama bila aktiva kojom su Poljaci finansirali svoju srednjevekovnu državu, potom su se ogrebali i neki drugi nakon prve i druge podele Poljske. Izraz salary, na primer potiče od reči za so, pa je zaključke lako izvući. To je bio rudnik belog zlata. Međutim, vremena se menjaju i taj rudnik je postao neprofitabilan. S druge strane vekovi eksploatacije su za rezultat imali nekoliko izvanredno lepih dvorana ispod zemlje, poneku crkvu i mnogo hodnika. Poljaci su bili pametni i ceo rudnik uredili kao apoteku i napravili vrhunsku turističku atrakciju, dodavši tu i tamo opremu, rudarske legende, veštačko jezero, figure od soli i poneki spomenik. Danas rudnik od nas koji želimo da vidimo unutrašnjost prihoduje više i zapošljava više ljudi nego što je to bilo u vreme kada je profit postajao gubitak. Ne kažem da svaki rudnik može postati turistička atrakcija, ali kažem i da na prvi pogled jednoznačne stvari imaju alternativne upotrebe.

Druga priča se odvija negde na pola puta od Pikadilija ka Lester Skveru u Londonu. Ko ne zna, centar grada, ako Westminster smatramo centrom, a ne City. I tu na 4 sprata postoji radnja koja se zove m&m world. Da, svet čokoladnih dražeja ili kikirikija umotanih u šećerni preliv u pet boja. Ko hoće da uči šta je ekstenzija brenda neka ode i vidi. Bombonice igraju fudbal, bombonice na svemu živom, bombonice u sto boja, bombonice voze kamion i sve to skuplje nego u prodavnici nekoliko puta. I ljudi kao ludi čekaju ispred da se isti otvori. E to su majstori i to je tržište, a oni koji sude kako su oni koji hrle glupi, a ovi drugi svašta samo ne ono što bi trebalo reći, genijalno inovativni, mogu da nastave da prodaju veliku pamet za male pare. Ono što je osnovni proizvod ili usluga, to uopšte ne mora da ostane.

I što sam ovo uopšte napisao. Pa zato što mnogo cenim pametan i kreativan svet.

16 May 2015

Ukrajina

Posle mnogih zemalja koje su krajem 1980-ih postale slobodne i Ukrajina ima slično tumačenje istorije. Svaki totalitarizam je neprihvatljiv i ne postoji suštinska razlika između totalitarizma koji je poražen 1945. i onoga koji je poražen 1989. godine. Ostaje im teži deo posla, a to je da urede svoje institucije, privredu i da nekako odbrane svoj suverenitet. Neće im biti lako, ali to niko osim njih samih ne može da uradi, osim ove poslednje stvari.

15 May 2015

Topla voda, 'ladan grad

Danas naslov u Blicu, patetično o uplakanim poljoprivrednicima kojima je grad požnjeo/obrao useve/zasade uz ilustraciju o kolosalnoj nesposobnosti naše države da uradi ijedan deo svog posla, ovaj put protivgradnu odbranu.

Ja nemam saosećanja. Bez želje da reklamiram pojedinačnu osiguravajuću kuću, sve suze se mogu izbeći ako se deo novca odvoji na osiguranje od grada. Stvar je da poljoprivrednici to neće da plate jer se nadaju da bi valjda svi mi u Srbiji trebali da im finansiramo osiguranje. Tržište odavno postoji, samo treba biti elemntarno odgovoran prema onome od čega živiš.

Postoji i alternativa postavljanja mreža kod voća, ako neko ne želi da se osigurava.

Jedino što ne treba biti alternativa je da se privatni račun ispostavi svim građanima. Iako je to najjeftinije za oštećenu stranu.

Akcionarska država

To je predlog Dušana Miljevića.  Originalni predlog je na engleskom, a ja ću prepričati u glavnim crtama.

Zamislite da država Srbija postane akcionarsko društvo. Svaki građanin bi dobio jedan udeo akcija u vlasništvo. Kao u svakom akcionarskom društvu te akcije nose glas ali ih možete i prodati nekom drugom, ko će onda umesto vas imati glas i ubirati dividentu. Možete opet i kupiti akcije ako hoćete. Sve funkcioniše kao akcionarsko društvo.

Građani su zainteresovani za Kosovski boj, četnike i partizane, akcionari su zainteresovani za dividendu i profit. Glasovi akcionara bi zato bili bitno drugačiji od glasova glasača. Prvo, došlo bi do ukrupnjavanja jer bi mnogi prodali akcije a drugi bi želeli kontrolu. Drugo, kad investitori dobiju kontrolu, prvo što će želeti je rast vrednosti njihove svojine. Zato će donositi mudrije odluke. Paziće kome će poveravati vlast, kakve će zakone donositi, kakvo će sudstvo imati. To sve u svrhu uvećanja vrednosti akcije, ali u ovako privatizovanoj zemlji rast vrednosti akcija je ono što danas zovemo rast BDP, ekonomski rast ili razvoj.

Motiv privatnog vlasništva već stotinama godina kreira novu vrednost na tržištu. Predlog akcionarske države je predlog da se motiv privatnog vlasništva uposli u svrhu političkog i posledično, opšteg ekonomskog progresa. 

Pročitajte original i recite šta mislite.

14 May 2015

Entropija

Iz prošlosti učimo, a nju predstavljaju naši izbori koji su nam oblikovali sadašnjost. Budućnost je ono ka čemu stremimo, na osnovu naših iskustava i na osnovu naših očekivanja. Istorija ličnih odluka nas oblikuje i svaka odluka znači nepovratno izgubljene alternativne sadašnjosti i budućnosti, kao i otvaranje potpuno novih životnih puteva. Čovek  levom rukom grli svoju prošlost, a desnom rukom budućnost (može i obrnuto), znajući da je prošlost data, a da je budućnost ono što se može oblikovati i da ona nikada ne ispadne baš onakva kakva je planirana. Alternativno, prošlost nam je iza leđa, a budućnost ispred nas. Nas ne oblikuju samo lični izbori, jer smo socijalna bića. Oblikuju nas izbori nama bliskih jedinki sa kojima stupamo u interakcije, ali nas oblikuju i izbori šire zajednice. Iz tih izbora koji su za nas većim delom dati, učimo kako da se prilagodimo ili još bolje kako da predvidimo šta će relevatne grupe uraditi ili kada je reč o izuzetnima da oblikuju kolektivne izbore. Stabilnost postoji samo kao stabilno kretanje, uz prilagođavanja i oblikovanja. Ljudske jedinke su različitih sposobnosti da se nose sa stabilnosti koja ne postoji kao apsolutna i traže referentne tačke na koje se mogu osloniti. Kao socijalna bića traže te tačke u prošlosti zajednice, nastojeći da u sistem koji se kreće unesu neke statičke vrednosti koje su ustvari esencija najbitnijih i široko prihvaćenih (obično ne najboljih) odluka. Te tačke su potka za lični identitet, identitet porodice, lokalne zajednice, nacije, civilizacije.
Ako je nešto problem u Srbiji danas, to je što oslonca nema. To je vidljivo na mnogo načina - kroz nizak indeks sreće, velik broj korisnika lekova za smirenje, frustriranost mizernim linijama karijere i sadašnjostima koje nikako ne odgovaraju očekivanjima kreiranim u prošlosti, porodično nasilje, nekulturu življenja u urbanim celinama, odsustvo kulture dijaloga, primitivizam kao mejnstrim, zakletvu na siromaštvo kao poziv na vrlinu, srpski san gde svako može biti bilo šta... Ako oslonca nema ili ako on nije sazdan od solidnog materijala, sistem ide ka entropiji.
Entropiju u društvu koje se raspada najbolje vidite kada boravite u sistemima koji imaju solidne tačke oslonca. Američka domaćinstva vrlo često imaju barjak koji je tačka oslonca i tačno znaju esenciju sadržaja oslonca. Britanci su za svakog postradalog u Prvom svetskom ratu napravili jedan plastični mak i uslovno ga zasadili u dvorištu Tower of London. Poljaci svake godine nose papirne žute narcise koji ih sećaju na Drugi svetski rat i tužne dane u Varšavskom getu. Nemci imaju oslonac u tome da je Nemačka iznad svega na svetu. Srbija ima slična iskustva, ali nema oslonac i u takvoj zemlji Miloš Obilić pokreće Drugi srpski ustanak, Aričibald Rajs govori gluvima, a barjak nosimo protiv nečeg, sada već duboko fiktivnog, jer nemamo jasan sadržaj koji bi bio iza njega. Osnovni razlog je što smo kroz istoriju izvršili sistematsko silovanje istine i stvorili falsifikovane oslonce koje je jači vetar razvejao i ogolio. Stoga iz godine u godinu imamo sve manje želje da vidimo šta su naše pogrešne odluke, zlatnu prošlost tražimo u fiktivnoj prošlosti koja je tada bila deo puta u fiktivnu budućnost, sadašnjost nam je oblikovana sve inflatornijim i grotesknijim lažima, kako o tome gde smo stigli, tako i o tome gde smo se uputili i gde ćemo stići. Sistematski izbor laži  lepše od realnosti doveo je to toga da postoji ozbiljan problem izbora naroda koji nema oslonac i koji po pravilu bira loše jer ne bira realnost nego projekcije lažne budućnosti bazirane na miš-mašu lažne prošlosti i lažne sadašnjosti.  
Entropija će se nastaviti sve dok sistem ne bude bio sazdan na osloncima koji su bazirani na istini, ma kakva ona bila. Samo istina može dovesti do toga da levom rukom grlimo stvarna iskustva koja nam omogućavaju da razumemo uzroke ružne sadašnjosti i načine kako da desnom rukom zagrlimo budućnost koja ne izgleda sumorna ili u gorem slučaju loše izmaštana. Nas neće spasiti nijedan pisac bajki, bio on napredan, žut, koštuničav jer su spasitelji upravo bića iz bajki... Nas neće spasiti ni SAD, ni EU, ni Kina, ni Arapi, ni Rusi jer niko sa strane neće nas ubediti da  prihvatimo istinu, ako mi sami to nismo u stanju. Danas smo učinili mali korak, ispravili istorijsku nepravdu, trebaće još mnogo koraka da se napravi da bi umesto lepe laži počeli da biramo da živimo svoje živote, a ne da budemo statisti u farsi. Ne treba živeti u prošlosti, posebno ne lažiranoj, ali je moramo razumeti i prigrliti onakvu kakva jeste da bi shvatili zašto nam je sadašnjost loša i kako da delajući danas stvorimo lepšu budućnosti, koja će biti stvarna, a ne samo jadna projekcija lažnih iskustava. Pametan narod bi današnji dan proglasio danom pomirenja, jer smo prigrlili barem malo istine.

10 May 2015

Američki i evropski kapitalizam

Anglo-saksonski kapitalizam je kapitalizam akcionara, sitnih jednako kao i krupnih vlasnika. U osnovi akcionarskog kapitalizma su vlasnička prava i sistem je jednostavan: vlasništvo donosi proporcionalno pravo u upravljanju svojinom. Kontinentalni evropski kapitalizam je kapitalizam stejkholdera, kapitalizam interesnih grupa. Privatno vlasništo važi, ali postoje prioritetne grupe i viši ciljevi. Delom zbog strukture vlasništva a delom zbog zakonskih regulacija i privilegija posebnim grupama, firmama upravljaju ne samo vlasnici-akcionari već se nadproporcionalno pitaju i važni stejkholderi: država, sindikati, banke. Ako vas ova distnikcija više interesuje, Norman Barry i Steve Pejovich su autori koji vam trebaju.

Američki kapitalizam vremenom biva sve regulisaniji, ali glavna distinkcija ostaje. Poslednjih par godina američko tržište zahvatio je talas preuzimanja čiji su glavni akteri posebna vrsta hedž fondova koje nazivaju aktivističkim. Ovi fondovi ciljaju firme za koje misle da imaju potencijal ali su loše vođene. Nakon što kupe kritični udeo akcija i eventuralno izgrade mrežu saveznika među drugim akcionarima, aktivistički fondovi kreću u akciju: smenjuju menadžment, seku troškove i menjaju šta treba u vođenju firme. Ako su bili u pravu, onda ovi potezi firmi podižu vrednost i fond bude na dobitku. I ne samo fond - na dobitku su i ostali akcionari, kreditori, novi sposobni menadžment koji je dobio šansu i cela ekonomija. Na gubitku je samo stari i neefikasni menadžment.

Ovo nije ništa suštinski novo jer su neprijateljska preuzimanja ključni deo tržišne ekonomije; to je ono što privatnu akcionarsku svojinu čini efikasnom. Ali na delu je novi talas, vođen od strane "aktivističkih" hedž fondova. Kažu da svaki CEO u Americi u poslednje vreme strepi od telefonskog poziva predstavnika aktivističkog fonda, koji će mu saopštiti da fond sada ima kritični udeo vlasništva i da razmišlja o nekim promenama.

U isto vreme Francuska je, delom verovatno u reakciji na ova dešavanja, donela zakon koji duplira glasove starih akcionara. Zakon stupa na snagu 2016. i po njemu novi investitori vrede upola manje od starih koji akcije drže u posedu više od dve godine. U mnogo slučajeva stari akcionar je država i ona će sada jednim potezom duplirati broj svojih glasova. Ali još važnije, ovim se još dalje obogaljuje kapitalizam. Obrazloženje za ovaj zakon je da se diskriminacijom vlasništva smanjuje uticaj spekulativnog kapitala. Ali suština je da francuski zakonodavci ne shvataju kako korisnu funkciju u smislu podsticaja i kontrole firmi i menadžera taj "spekulativni" kapital ustvari vrši. 

06 May 2015

Opredeljenje

Na naslovnoj strani novog NIN-a je istoričarka Dubravka Stojanović: "Pašćemo između dve stolice". Nisam načisto šta danas to biranje stolica tačno znači, ali siguran sam da se previše razmišlja i previše govori na taj način. Nekada je opredeljivanje značilo izbor između suprotstavljenih vojnih saveza koji su realno mogli zaratiti i taj izbor je iz tog razloga bio značajan. Danas se na opredeljivanje više ne gleda toliko u starom spoljnopolitičkom smislu, radi se sve manje o izboru između konkretnih vojnih sila, a sve više o generalnom priklanjanju ovom ili onom uzoru. I to mi smeta, ne samo zato što je takav "izbor" sve manje primeran današnjem vremenu, nego i što je to večito traženje mentora pomalo odraz podaničkog mentaliteta.

Radi se o suštinski istoj stvari koju čujemo kada se govori o stranim investicijama. Domaće preduzetništvo, podrazumeva se, ne može tu nešto mnogo da promeni, ali kad stranci donesu pare to je prava stvar. Pa se onda raspravlja kome od tih stranaca se prikloniti: jedne će spašavati Zapad, druge Rusi, treće Arapi. U svakom slučaju od nas samih ne očekujemo mnogo, traži se gospodar.

To isto radimo i sa MMF-om; nama MMF "treba" čak i kada ne uzimamo pare. Aranžman bez novca je mentorstvo koje sami tražimo. Suštinski ista stvar je popularno protivljenje privatizaciji nekih državnih preduzeća. Recimo da su protivnici privatizacije Telekoma u pravu i da stvarno državna firma nekako stvara neto vrednost za zemlju veću nego što bi uradila privatna. Ali da li je to ideal, da neko "puni budžet" za vas pa da vam onda odatle deli?  Kad bi državno vlasništvo nad firmama nekim čudom i bilo ekonomski bolje, opet bi ostao vrednosni problem, problem mentaliteta koji dodelu sitne vrednosti odozgo pretpostavlja njenom stvaranju privatnom inicijativom odozdo.

Od političkih opcija, najveća prednost Dosta je Bilo (hoće li to ime već jednom?) je što stavlja tačku na ovakav diskurs izbora gospodara i prizivanja spasitelja. Ne govore mnogo o Istoku i Zapadu, o imperativu EU, o pametnim strancima, o spasu koji uvek neko spolja donosi već, naprotiv, znaju da je kičma ekonomije domaće preduzetništvo.  Strani investitori su dobrodošli koliko i domaći, a razvoj je na kraju krajeva funkcija lične odgovornosti i posledica odluka koje sami donosite na ličnom i državnom nivou. Niko vam neće doneti džakove s novcem zato što ste mu simpatični ili mu idete uz dlaku, već ćete zajedno sa drugima stvoriti nešto na principu obostranog interesa. DJB ima i druge strane s kojima se ne slažem, recimo fensi ideje o državnim start-up fondovima ili popular-kejnzijanizam sa pričom o uticaju smanjenja javnog sektora na tražnju, ali je svejedno glavna priča osvežavajuća promena u odnosu na Istok-Zapad-zahtevi-članstvo-donacije-investicije retoriku koju slušamo od 2001.

04 May 2015

Uvek može gore

Kada pomislite da smo mi bogom dan narod da iznova sledimo pogubne politike, setite se Venecuele, zemlje koju godinama vode nesposbnjakovići & egocentrični demagozi. Sa enormnim zalihama sirove nafte, bez ikakvog rata nad vratom, bez ikoga ko bi im uvodio sankcije, u blagodetnoj klimi, veliki je uspeh dovesti svoju zemlju u takvu bedu. Naravno, odgovor se ne traži tamo gde zaista leži nego u još više debilizma na vencuelanski način. Skoro da kažem hvaljen DSNS.


30 April 2015

Zašto Arapi?

Čitam jutros u WSJ nešto o američkim antikorupcionim zakonima koji američkim firmama zabranjuju davanje mita i korupcijsku praksu u inostranstvu. Ako američka firma korumpira, recimo, gradonačelnika Budimpešte, njeni čelnici mogu da odgovaraju, kad tad, prema američkim zakonima u Americi.

Onda čitam kako Siniša Mali stručno, onako doktorski, objašnjava kako se 300 miliona logaritamski transformiše u 3.5 milijardi: "Za izgradnju dva miliona kvadrata potrebno je 3,5 milijardi evra. Uložite 300 miliona i napravite 300.000 kvadrata, profit od njihove prodaje ulažete dalje, tako da investitor ne treba odmah da da 3.5 milijardi evra u kešu". 

I padne mi na pamet - verovatno među poslednjima u Srbiji - zašto se ovaj dil radi sa Arapima. Ili sa "Arapima". A ne recimo sa Amerikancima ili Nemcima. Radi se sa investitorima koji ne podležu ni teoretskim sankcijama, sa investitorima iz podneblja gde je podela između privatnog i javnog mutna ili nepostojeća. Skandal je neizbežan.

26 April 2015

20 godina od smrti Milovana Đilasa

Ovako "Đidu" vidi Svetozar-Steve Pejovich. Tekst je na engleskom ali toplo preporučujem:
REMEMBERING MILOVAN DJILAS (1911-1995): HERO OR SOB
ON 20TH ANNIVERSARY OF HIS DEATH
Dictators do not like malcontents. Milovan Djilas quarreled with Tito and ended up in jail. Leon Trotsky quarreled with Stalin and was murdered. Field Marshall Erwin Rommel conspired against Hitler and was ordered to poison himself. They all paid a price for displeasing their masters. Like thousands of other ‘traitors’, Trotsky and Rommel have joined the dust of history. However, Milovan Djilas seems destined for a pardon. The initiative for pardoning Djilas comes, mostly but not exclusively, from intellectuals in the West, and former communist and socialists in Montenegro and Serbia. Pardoning Djilas requires downplaying the crimes he committed as a top communist leader in 1941-1954, and inflating the importance of his post-1954 activities as a ‘dissident’. 
This communication argues that attempts to exonerate Milovan Djilas are plain wrong. Whatever Djilas did after his break-up with Tito in 1954 does not eradicate the crimes he committed in 1941-1954. 
Shortly before he died, Jovo Kapicic, one of the bloodiest if not bloodiest member of the Yugoslav version of KGB, asserted that Tito and Djilas were the only true communist revolutionaries in Yugoslavia. Responding to Djilas’ complaints about his treatment in Tito’s prison, Slobodan Penezic, chief of the Serbian version of KGB said (I am paraphrasing): ‘Why are you surprised? You were a founder of this regime and you know what to expect’. The remarks of Kapicic and Penezic have one single message: As a founder of the communist government in Yugoslavia, Djilas is co-responsible with other communist leaders for the crimes of that government after his break with Tito in 1954. This is an important point that Djilas’ defenders choose to gloss over. 
Of course, people in the West read about communist crimes. However, they never experienced those crimes on their own skin. Short of moral consternation, the costs of crimes committed by the communist party of Yugoslavia had then little if any direct effect in the West. At the same time, Djilas was one of earliest dissidents to reach Western press with the stories about the sins of communism. Hence, Djilas’ writings and other activities in the post-1954 years provided significant benefits to both decision-makers and public-opinion makers in the West. I conjecture that simple cost-benefit analysis explains why Djilas gets a passing mark in the West. 
It would take volumes to catalogue crimes Djilas committed first in his native Montenegro and later on in Yugoslavia. In 1941, Tito sent Djilas to Montenegro to organize and control the uprising against foreign invaders and domestic traitors (meaning all opponent of communism). Djilas and his fellow communists considered the so-called people’s uprising merely as the façade of words hiding the true objective: the communist revolution. Djilas eagerly used his power to order directly or to condone indirectly the slaughter of hundreds of intellectuals, businessmen and civic leaders in Montenegro. Djilas wanted those people dead not because of what they did but because of who they were. They were respected Montenegrins who could not be counted on to support the communist revolution. Djilas’ usual remark to his underlings was ‘kill that dog’. 
Eventually, Montenegrins had enough of communist terror. Under the leadership of Pavle Djurisic (whose battle slogan was: “the red star is not our star”) they threw the communists out of Montenegro and were able to keep them out for about two years. Today, Pavle Djurisic has a monument at the Monastery of St. Sava in Libertyville, IL. In Montenegro today, the memories of war years are different. Djurisic is forgotten while Djilas’ crimes are downplayed by being officially named as ‘left deviations’; that is, as forgivable political errors. 
Immediately after the communist captured Belgrade in 1944, Djilas got total and unrestrained powers over media, radio, movies, and all other means of thought-control. In effect his position in the postwar years was no different from that of Joseph Goebbels in Nazi Germany. And his use of power was the same. Let me mention just a few examples that I am familiar with. Speaking to a group of elementary and high school teachers in 1950, Djilas literally shouted: “I want to know if there is a teacher in New Yugoslavia who believes in God.” In the early 1950s, Belgrade Radio hired a group of young English and German speaking students to read foreign language broadcasts. They knew foreign languages because their parents were the upper middle class. But the “class’ their parents belonged to was enough for Djilas to order the director of Belgrade Radio (I believe the director was Draza Markovich) to immediately fire ‘bourgeoisie elements’. At about the same time, several people were caught selling goods in the black market. Everybody was in the black market in those days. So those individuals got light jail sentences. Djilas, who in those days spoke forcefully about ‘forging the new man’ disagreed. He wrote an article in daily newspaper accusing the trial judge of bourgeoisie mentality and saying that those individuals should be shot. Indeed, those poor guys were immediately retried and shot. 
Djilas was a high priest of Marxism-Leninism. In the service of that ideology he committed and/or condoned unspeakable crimes in 1941-1954. Exonerating Djilas for the crimes he committed is plain wrong for at least two reasons. First, Djilas was a major player in the communist regime; thus, forgiving his crimes falsifies the history of the communist rule in Yugoslavia. Second, downplaying Djilas’ crimes and inflating his post 1954 behavior provides future generations with wrong behavioral incentives. It informs them that it is OK to kill in the service of an ideology because writing a few books critical of that ideology is all it takes to be forgiven and even hailed as heroes. 
As for Djilas’ conversion in the post-1954 years, careful reading of his work suggests a series of transformations: from a radical Marxist to a communist reformer; from a communist reformer to a socialist; and from a socialist to a left-wing social-democrat. Clearly, the stability of convictions was not Djilas’ trump card. Djilas never accepted methodological individualism, classical liberalism, and the private-property, free-market capitalism. Perhaps he died before making yet another political transformation. 
In conclusion, glorifying Djilas as a fighter for liberty is almost pornographic. I believe that Milovan Djilas was masochist and psychopath. And that conclusion, which is not lightly made, finds its justification in Djilas’ activities, his writings, and the remarks of his close comrades. 
Svetozar (Steve) Pejovich
Professor Emeritus
Texas A&M University

22 April 2015

Gde neću biti za vikend

Demokratska stranka je najavila miting za 25. april. Motiv je zaista relevantan, pokazati nezadovoljstvo lošom vladom. Osim toga ništa vredno pomena.

Demokratska stranka je najzaslužnija što je na vlasti u Srbiji stranka limitiranih ljudskih potencijala, koja je manje-više suštinski kopija DS u nešto nepovoljnijim uslovima, pa njene greške deluju grotesknije, kako zbog onih koji te greške prave, tako i zbog okruženja u kome su posledice grešaka svakim danom sve uočljivije. Ako je DS uspeo da nam kuću pomeri iz temelja, ono što radi SNS svaki dan rezultira, ne sanacijom temelja, neko novim pukotinama koje su kuću dovele u stanje gde je sanacija malo verovatna. Da nije DS uspeo sam sebe da toliko ogadi građanima Srbije, ne postoji ni promil šanse da bi Nikolić mogao pobediti iole ozbiljnog kandidata DS, kao što nije postojao ni promil šanse da će sadašnji premijer imati popularnost koju je imao pre godinu dana, pa čak ni onu koju trenutno ima. Korupcija, samoubilačka spoljna politika, bahatost, medijski mrak, isticanje da ako ne glasate za DS doćiće radikali/naprednjaci/1990-te, uništavanje sudstva, katastrofalna ekonomska politika su teško nasleđe DS. Kada su izgubili izbore, oni ne da se nisu pokajali, nego nisu tri godine znali šta ih je snašlo. Imali su priliku te tri godine da tamo gde su na vlasti pokažu da mogu da rade drugačije nego SNS, ali su u Vojvodini pokazali da je razlika u načinu vladanja u tome da su ljudi iz DS umiveniji, kulturniji, blagoglagoljiviji, ali da nažalost ne postoji suštinska razlika u poimanju države koja je njihova privatna & umivena, baš kao što je kod naprednjaka država jednako privatna & neumivena. Nema pokajanja, nema sklanjanja onih koji su petooktobarce ogadili građanima Srbije, nema ničeg osim isticanja da je SNS gori od DS. To je delom tačno, delom i nije, ali na mitingu sledećeg vikenda se ne nudi apsolutno ništa osim toga da SNS ne zna i ne valja, a da DS baš nije toliko bio neznalački i nevaljao.

Dakle, nudi nam se ludačka košulja u kojoj bi se na vlasti smenjivali DS i SNS. Nudi nam se da biramo da li je Dušan Petrović bio manje ili više bahat i sklon ad hok rešenjima od Velje Ilića? Da li nam je Malović bolje urnisala sudstvo od Selakovića? Da li je Mrka bolje mrkonjisao od Zorane? Da li je Superboris bio veći ljubitelj slobodnih medija od Superaleka? Da li su službeni listovi lepše navijali za žute ili naprednjake? Da li se Đelić lepše prenemagao od Vulina? Da li nam je policija imala poderanije uniforme u vreme Dačića ili Stefanovića? Da li nam je vojska bila uništenija pod Šutanovcem ili Gašićem? Da li je štetniji posao sa NIS-im ili Air Srbijom? Da li Dinkićeve politike lepše realizuje DS ili SNS? Da li DS bolje zapošljava svoje ljude ili SNS? Ja jedino znam da mi se ne sviđa ni jedno ni drugo, a to što je sada medijski mrak veći, institucije uništenije, a privreda obogaljena ne znači da treba da biramo između dve opcije koje su loše. To nema smisla, ama baš ni za koga osim onih kojima je baš lepo dok su na vlasti. Onima koji mogu da podrže svaki opciju, svaku promenu i koji vide priliku da jedu bolju klopu nego inače, voze bolja kola, noće u boljim hotelima i leče komplekse iz tinejdžerskih dana.


Stoga, jedino što ima smisla je biti za nešto što je drugačije od DSNS. Biti za promenu politika, promenu sistema, a ne promenu ljudi koji će vam uništavati živote, terati vas iz Srbije i promovisati negativnu selekciju. Mi smo kao država potrošili sve prilike, mi nemamo prava na još jednu grešku. Posebno nemamo pravo da ponavljamo greške.  Dosta je bilo pogrešnih odluka, loših izbora gde se glasa protiv, a ne za, gde glasaš da li će ti Đura oprostiti što je tukao ili neće.

Teze o Liberlandu

 1. Svaka inicijativa koja demistifikuje državu je poželjna. Mistifikacija, mitologizacija države je jedan od najozbiljnijih problema danas u svetu. Država se obožava kao neko više biće, ljudi joj ne samo daju nadprirodna svojstva, benevolentnost i mudrost, nego se kroz nju vide i ostvaruju. Moji pokušaji da čitam Hegela završeni su neslavno, ali koliko shvatam ovo drugo je (bar u pozitivnom, ne normativnom smislu) vrlo dobro uvideo.

U Evropi je više na delu takva mitologizacija i projektovanje kroz državu, u Americi je veći problem legalitet i odumiranje ustavnog i običajnog prava; brkanje zakona (legislation) sa pravom (law). Ali u oba slučaja preko je potrebno otrežnjenje. Liberland, ako od toga i ostane samo sprdnja, je mali korak u tom smeru. Pozdravljam.

2. Ako nekim čudom Liberland opstane i zadrži proklamovane politike, za 10 godina biće najrazvijenija država na Balkanu. 

20 April 2015

Katarina Preradović

Ovo je užasna vest. Veliki gubitak za njenu porodicu, za Srbiju, za ekonomsko novinarstvo. Ona je čitala nas, mi smo čitali nju. Sve je došlo iznenadno - njen poslednji tekst je u poslednjem broju NIN-a. Nedostajaćeš nam, Katarina.

26 March 2015

Globalno selo II

1990-ih i ranih 2000-ih je bilo mnogo priče o globalizaciji. Sada se ta priča utišala ali ja mislim da tek sada internet i rast društvenih mreža donose prave promene. Tek sada vidim da svet stvarno postaje ono što su tada zvali globalno selo.

Marks je bio na tragu nečega sa svojim opisom kretanja istorije i približavanja klasa jedne drugoj do njihovom ukidanja i nestanka. Nekada su vladari bili nedodirljiva polubožanstva, izvan dohvata u bukvalnom smislu fizičke daljine, važnosti i pristupa. Vremenom se svet spljeskavo. Sa rastom radija i zatim televizije ljudi su po prvi put mogli da čuju i vide lidere, da na radiju čuju kralja koji muca, da na televiziji vide predsednike koji se zbunjuju i prave gafove. Sa širenjem interneta sve je postalo još mnogo direktnije i pristupačnije.

Kad sam studirao na Ekonomskom sećam se da nam je profesor Pelević pričao kako je jednom na televiziji video Krugmana, jer je ovaj bio u nekom Klintonovom timu i tako se našao u programu. Bukvalno nam je prepričavao kako Krugman izgleda, jer je to nešto što onda niste mogli znati. Šta ovi ljudi misle o temama moglo se znati samo donekle i dosta kasnije, kad se dočeka knjiga ili časopis sa radom koji su objavili. U najboljem slučaju nešto bi bilo u nedeljniku ili novinama, ali njihov broj je ograničen, nisu se često tu nalazili.

Danas možete svaki dan pratiti šta lideri javnog mnjenja misle o svemu. Štaviše, svaki srednjoškolac sa znanjem engleskog se iz Srbije može raspravljati sa tim istim Krugmanom na njegovom blogu. Krugman ne odgovara na komentare i možda će vaša komunikacija biti jednosmerna, ali imate i one koje odgovaraju. Scott Sumner je jedan od najzaslužnijih za neke svetske trendove u monetarnoj politici danas i odgovara na svaki komentar i svako pitanje koje mu uputite. Juče sam video u vestima da je J. K. Rowling raspravljala se nekim iz Srbije na Twitteru. Na Twitteru možete pratiti kako se Nasim Taleb raspravlja sa ISIS-om i umešati se. Možete trolovati nobelovce.

Blogovi i društvene mreže ukinuli su nekoliko stepena separacije, smanjili i izjednačili svet. Možda vama sve to izgleda normalno jer ste navikli.  Ali ovo je sada mnogo drugačiji svet. Tehnologija je donela jedan vid demokratizacije.

PS. A od danas i Ben Bernanke, bivši glavni guverner Feda ima blog. Možete komentarisati, kaže da će odgovarati. 

Šta kažu ekonomisti

Evo šta je naš problem. U izboru ekonomskih i drugih politika nisu presudni interesi; presudne su ideje prisutne među glasačima i lokalnim intelektulnim elitama. U svakoj zemlji postoji levo i desno i obično su akademske elite nadproporcionalno levo orijentisane. Sa ekonomistima u zapadnom svetu stvar je pomalo specifična. Iako su politički većinom socijal-demokratski orijentisani, ono što su naučili iz profesionalnog bavljenja ekonomskim idejama svrstava ih u natprosečno tržišno nastrojene ljude.

Čak i politički levo orijentisani ekonomisti veruju u neke široko prihvaćene ideje: u konkurenciju, u slobodnu trgovinu, u superiornost privatnog vlasništva nad firmama u odnosu na državno. I popularni ekonomisti poput Krugmana i Stiglitza koje svetski levičari vole da citiraju, priznaće vam ove stvari ako ih pritisnete. Te stvari stoje u njihovim sopstvenim udžbenicima i tekstovima koje su pisali dok još nisu bili ovako popularni.

U Srbiji, a nije ništa bolje ni u drugim okolnim zemljama, većina profesionalnih ekonomista uošte ne veruje u iste opšteprihvaćene ekonomske principe. Ljudi često zastupljeni u medijima, na javnim skupovima i naučnim savetovanjima, govore -- koliko ja znam bez ikakve teorijske podloge i izgleda mi uglavnom na osnovu kolektivističkog instiknta, intuicije i ideologije -- protiv privatizacije javnih preduzeća, protiv slobodne trgovine, protiv deregulacije, za subvencije. Ponekad se čuje i nešto što liči na ekonomski argument ali je pogrešno (npr. brkanje javnih preduzeća sa ekonomskim konceptom "javnog dobra".) Drugi put imaju potpuno nepoznate, nepostojeće, sopstvene teorije (npr. "strateške firme", arbitrarne ocene "realnog" kursa dinara).

Problem ovde nije što socijal-demokratska ideologija preovladava; već što preovladava ignorisanje ili improvizacija ekonomskih načela pri bilo kakvoj ideologiji. Pogledajte ovde u čemu se sve američki profesionalni ekonomisti, većinom pripadnici Demokratske stranke, nikakvi libertarijanci, uglavnom slažu:

  • 85% njih misli da poljoprivredne subvencije treba ukinuti;
  • 79% kaže da zakonsko regulisanje minimalne nadnice povećava nezaposlenost;
  • 93% se slaže da su carine i kvote neto štetne za ljude i ekonomiju.

Ima još toga.

Političari, glasači, velike firme i lobisti često misle drugačije, zbog čega se i u Americi i još više u EU u praksi često vodi drugačija politika. Ali bar ekonomisti o nekim osnovnim stvarima uglavnom više ne raspravljaju. 

25 March 2015

Pobuna masa

„Nije za svakoga” – taj slogan kao da na najbolji način sažima poruku neoliberalnog društva.

...to piše u Politici Vladimir Milutinović, još jedan neumorni anti-neoliberal. Kao i obično, anti-neoliberali najpre uopšte ne shvataju šta liberalizam jeste. 

Ako je liberalizam nešto, onda je to omasovljenje, političko i ekonomsko. Liberalizam je nastao kao masovni pokret srednje klase koja je paralelno sa prvom ekonomskom samostalnošću u Engleskoj počela da traži i jednaki pravni tretman za sve. Od svojih najranijih dana liberalizam je naglašeno anti-elitistički pokret.

To isto je i kapitalizam ili sistem slobodnog tržišta, ekonomska manifestacija liberalizma. Najbogatiji ljudi na svetu nisu i nikad nisu bili Luj Vitoni i de Beers familije, već oni koji su omogućili nekakvo omasovljenje, koji su neki proizvod približili masama i napravili priuštivim običnim ljudima. Bill Gates, Sam Walton, Page&Brin, Zuckerberg, Kamprad (Ikea), današnji najbogatiji ljudi sveta, su svi redom fenomenalno bogati jer su njihovi proizvodi postali predmet masovne upotrebe i priuštivi svima. Najbogatiji ljudi sveta proizvode za mase, ne za elite.

Od samih početaka do današnjeg dana, liberalizam i kapitalizam su suštinski antielitistički. Socijalizam je, sa druge strane, elitistički pokret. Nekada pokret francuskih intelektualnih elita, nemačke i ruske sitne (i ponekad krupne) aristokratije, a danas, u formi intervencionističke, progresivističke socijal-demokratije, ideal univerzitetskih elita.

20 March 2015

Behavioral Public Choice and the Law

To je naslov rada koji sam koautoravo sa Gary Lucasom, profesorom prava na Texas A&M univerzitetu. Biće objavljen u pravnom časopisu West Virginia Law Review, a tema su aplikacije nalaza o ograničenosti našeg znanja i racionalnosti u kreiranju politika. Americki akademski pravni časopisi su malo drugačiji od časopisa iz drugih oblasti jer su radovi mnogo duži, ali su zato zahtevi rigoroznosti i originalsti mekši. Tako ovaj rad ima celih 50 gusto kucanih strana, a fokus je na pregledu i diskusiji postojećih doprinosa u ovoj novoj i sve popularnijoj oblasti: behavioral public choice. Pogledajte ovde.

19 March 2015

Uspon i pad kejnzijanizma

Iz mog teksta u novom NIN-u:

"Danas nećete naći mnogo kejnzijanskih ekonomista koji to priznaju, ali sve ukazuje na to da politike fiskalnih stimulusa nisu dale očekivane rezultate. Ključni pokazatelji su osetno podbacili u odnosu na projekcije. U SAD, gde su imali najdetaljnije projekcije, nezaposlenost je trebalo da brzo posle stimulusa padne, a u stvari je još više porasla. Kasnije će ekonomisti kejnzijanskih uverenja tvrditi da su za to krive loše projekcije a ne stimulus po sebi, ali indikativno je da nakon prvog talasa stimulusa nijedna zemlja nije nastavila sa ovom politikom. Neminovno je da povećana državna potrošnja u kratkom roku donekle podstanke realnu privredu, ali pitanje je da li se time zaista kreira nova vrednost. U makroekonomiji se rezultati ne mogu precizno meriti, ali jedno je izvesno: danas praktično niko ne predlaže novi fiskalni stimulus. Tokom 2009. tvrdilo se da je kejzijanizam ponovo u naletu, a izloge svetskih knjižara preplavile su nove Kejnzove biografije. Sada se ta literatura retko viđa."

12 March 2015

Kako biti intelektualac?

Sa anonimnog bloga Netko drugi:


Prvo i najvažnije što morate naučiti je ispravno slovkati navedenu riječ. Nije “neoribelaizam”, niti je “liberalizam”, naglasak je na “neo”, onda samo dodate i “liberalizam”. Sad kad smo to utvrdili možemo prijeći na trivijalnije stvari. Naime, kad god vam se nešto u današnjem svijetu ne sviđa proglasite to neoliberalnim.

Nekoliko primjera:

“Ova lopta je baš neoliberalna, platio sam ju 100kn, a ne želi u gol”,
“Prošlo ljeto je bilo skroz neoliberalno, dobio sam samo jedan bonus”,
“Najneoliberalnije od svega je bilo ovo drugo pitanje u ispitu, nitko nije znao odgovor”,
“Oprostite, možete li mi reći koji od ovih hladnjaka je manje neoliberalan?”,
“Ako mi ne kupiš teglu ajvara, svima ću reći da si neoliberalan!”

06 March 2015

Muzička scena 1980-ih

Čitajući o Vladi Divljanu naišao sam na listu 100 najboljih domaćih (jugoslovenskih) pesama koju je na osnovu poopularnog glasanja napravio B92. Lista potvrđuje ono što mislm da je opšte uverenje, da su 1980-te bile naročito produktivne godine na jugoslovenskoj muzičkoj sceni. Grafik ispod pokazuje broj pesama sa liste po petogodišnjim periodima. Zaprepašćuje koliko su rane 1980-e dominantne.

Kako objasniti ovaj talas kreativnosti?

Koliko znam, a znam vrlo malo, ne postoji drugo govorno područje na kojem se jedan period ovako vidljivo ističe. Jedan kandidat za odgovor je da lista samo odražava nostalgiju, nešto paralelno dokumentovanim zabludama da se 1980-ih "živelo bolje". Ali mislim da se ovde ipak radi o objektivnijoj stvari. Ima nas koji uopšte nismo nostalgični za komunizmom, pa mi je teško da poverujem da je bilo koja druga dekada uporediva sa 1980-im. Drugi kandidat je relativna politička liberalizacija i tolerancija koja je pustila duh iz boce. Ali to je bila postepena promena, a i ne objašnjava pad kreativnosti koji je ubrzo usledio.

Šta je odgovor?



02 March 2015

Boris Njemcov R.I.P.

Pre nekoliko dana u Moskvi je ubijen Boris Nemcov, jedan od lidera preostale opozicije u Rusiji i potpredsednik ruske Vlade tokom Jeljcinove ere 1990ih. Ubijen je u centru Moskve samo stotinjak metara od Kremlja, nekoliko sati pošto je na lokalnom radiju pozvao na demostracije protiv Putinove vojne agresije na Ukrajinu, koje su bile zakazane za 1 mart. Samo neoliko nedelja ranije, dao je izjavu da misli da Putin možda planira da ga ubije. Pre nekoliko godina, već je bio predmet napada kada mu je grupa aktivista pro-kremaljske grupe "Naši" bacila kieslinu u lice, za šta je Njemcov optužio Putina lično. Sama finalna egzekucija je bila visoko profesionalno izvedena - žrta nije imala nikakvu šansu. I treba li naglašavati - na desetine kamera koje nadgledaju okolinu Kremlja su sve bile na "popravci" i zgodno isključene u trenutku ubistva, u pola dvanaest noću.

Ovo predstavlja Putinovu značajnu eskalaciju, koja prevazilazi sve što je do sada viđeno: ranije su na desetine novinara, bivših obaveštajaca ili političara srednjeg ranga koji su se zamerili kome ne treba bili uklonjeni: Ana Politkovskaja, istraživač rata u Čečeniji, Aleksandar Litvinenko, obaveštajac sa informacijama o terorističkim napadima na Moskvu i druge ruske gradove 1999 organizovane od strane FSBa, Sergej Jušenkov, političar liberalne stranke Jabloko koji je istraživao istu temu, i mnogi drugi.

Međutim, Boris Njemcov nije novinar, ni obaveštajac niti političar srednjeg ranga. On je jedan od ključnih političara 1990ih, vrlo blizak Borisu Jeljcinu i možda glavni lider sadašnje opozicije. Svakako "najkrupnija zverka" među svima koji su do sada likvidirani. Što je posebno zaimljivo, Putin ovim ruši još jedan od tabua za koji se verovalo da je stabilan: Jeljcin, njegova porodica i prijatelji i bliski saradnici se neće dirati. Ovim i taj tabu pada.

U zapadnoj štampi i drugde su već krenule spekulacije šta bi ovo moglo da znači: prva teorija koju su izneli ukrajinski predsednik Porošneko i ruska novinarka Julija Sobčak (ćerka bivšeg gradonačlnika S. Petersburga i Putinovog šefa, Anatolija Sobčaka, kome je takođe proverbijalna saksija pala na glavu 2000e) kaže da je Njemcov ubijen jer se pripremao da objavi podatke o angažovanju ruske vojske u istočnoj Ukrajini. U prilog tome bi išao podatak da je ruska policija već iste noći provalila u njegov stan i zaplenila sve dokumente i kompjuterske diskove koje je našla.

Druga spekulacija je da ovo nema veze ni sa kakvim konkretnim povodom nego da Putin radikalizuje teror da bi poslao poruku insajderima svih vrsta da se ne šale i ne kuju nikakve zavere protiv njega jer niko od njih nije bezbedan više. Više ne važe stara pravila. Ovo moža da bude  znak panike i paranoje, a možda i realistične procene da je opasnost od insajderske pobune velika i da se moraju preduzimati najdrastičnije mere.

Međutim, stvar se može gledati i iz nešto drukčije perspektive. Jedna od najboljih knjiga o modernoj Rusiji posle Jeljcina koju sam čitao je "Putinova kleptokratija" profesorke Karen Daviša sa Univerziteta Majami. Dovoljno je da kažem da je Cambridge Unviersity Press odustao od štampanja knjiige iz straha od tužbi, pošto su zakoni o kleveti u Britaniji ekstremno strogi. Mene nije tako lako šokirati kada je reč o Putinovoj Rusiji, ali neki detalji iz te knjige su stvarno šokantni. Jedan od tih "detalja", koji ima direktnu relevantnost za ubistvo Njemcova, je priča o terorističkim napadima u leto 1999. Na četiri ili pet mesta u Rusiji, od Moskve do Čečenije i Vogodonska, u samo nekoliko nedelja eksplodirao je veliki broj bombi u stambenim zgradama ubivši preko 300 ljudi i ranivši preko 2000. Za ove eskplozije su odmah bili optuženi čečenski separatisti i to je poslužilo kao povod drugom čečenskom ratu koji je brzo usledio.

Međutim Karen Daviša pokazuje crno na belo da je iza svih ovih eksplozija gotovo izvesno stajala ruska obaveštajna služba.Teroristički napadi su izvršeni sa ciljem davanja izgovora za rat i podizanja rejtinga Putinu, tadašnjem premijeru, i njegovog etabliranja kao borca za nacionalnu stvar a "protiv terorizma". I što je najzanimljivije sve to su ruski istraživački novinari i parlamentarni političari utvrdili mimo svake sumnje još 1999e (Vikipedija daje odličan pregled fakata)! . Recimo stan u zgradi u Moskvi u kome je eksplodirala fatalna bomba 13 septembra ubivši u sred noći preko sto ljudi je bio iznajmljen neposredno pre eksplozije od strane agenta FSB. Posle ove eksplozije nastala je prava paranoja u Rusiji. Nekoliko dana kasnije u gradu Rjazanju lokalna policija je uhapsila troje ljudi koje su lokalni stanari videli kako unose sumnjive džakove u podrum njihove zgrade noću. Policija je ušla u podrum i pronašla "paket" koji je bio bomba sa detonatorom i džakovima heksagona, istog vojnog eksploziva koji je korišćen u Moskvi. Tri osobe su uhapšene, policija objavila uspešno razotkrivanje zavere. Međutim, vrlo brzo uhapšeni teroristi bivaju pušteni pošto su pokazali legitimacije FSBa! Lokalni telefonski operater prisluškuje njihov razgovor sa četvrtom osobom koja ih savetuje da se "rasprše" i da će sve biti ok. Poziv je lociran: bio je upućen centrali FSB. Sutradan, ministar policije Rušailo odaje priznanje lokalnim organima reda na uspešnoj akciji sprečavanja terorizma, ali šef FSB, na opšte zaprepašćenje, pola sata kasnije izlazi sa izjavom da nikakav napad nije sprečen, da je sve bila samo vojna vežba, i da je u džakovima bio šećer a ne heksagon.

Nekoliko dana ranije u Moskvi, 13 septembra, predsednik Dume Genadij Seleznjov prekida sednicu Dume dramatičnim saopštenjem kako je "dobio informaciju da je prošle noći dignuta u vazduh stambena zgrada u Volgodonsku". Ubrzo se ispostavlja da je "dojava" bila lažna, da nije bilo eksplozije u Volgodonsku. Ali je zato zgrada eksplodirala u istom gradu tri dana kasnije, ubivši 17 i ranivši preko 60 ljudi. Zgranuti parlamentarci su pokušali uzaludno da dobiju odgovor od Seleznjova kako je on znao tri dana unapred da će u Volgodonsku da dođe do eksplozije. Duma, koja tada još nije bila pod direktnom kotrolom Kremlja je pokrenula istragu koja se godinu dana kasnije završila smrću 4 ili 5 glavnih islednika i odlaskom u zatvor na pet godina Mihaila Trepaškina, glavnog islednika, zbog "ilegalnog posedovanja vatrenog oružja". Misteriju je rešio Litvinenko: Seleznjovu je poruku da prekine sednicu dostavio njegov asistent, koji je radio za FSB, i on je pomešao napad koji se desio 13og u Moskvi, sa napadom u Volgodonsku koji je bio planiran za 16i. Znamo kako je Litvinenko završio.

Dakle, ministar policije i šef parlamenta nisu ništa znali o ovome, po svoj prilici ni sam Jeljcin. Sve je bilo delo Putina i njegovih ljudi u FSBu. Razmislite sada: ljudi koji su bili spremni da ubiju 300 sopstvenih građana u snu u sred noći, i obogalje preko 2000, da bi podigli rejting premijeru i poboljšali mu šanse na izborima - šta su oni u stanju da učine da bi sačuvali ili zadržali vlast ako ona bude ugrožena? Cena nafte će po svim prognozama kretati oko 50-60 dolara narednih godinu dana. Sankcije ostaju na snazi i u 2016, po oceni same ruske vlade. Ruska centralna banka prognozira recesiju od 4% u 2015oj, što verovatno znači da će biti gore od toga. Verovatno već sada postoje mnogi ljudi u Putinovom okruženju koji su jako nervozni zbog svega toga i koji bi na srednji rok mogli da počnu da tragaju za alternativom. Ubistvo Njemcova je poruka njima: niko nije nedodirljiv. Jedan ruski novinar je uporedio ubistvo Njemcova sa Staljinovim ubistvom Kirova 1934 koje je označilo početak velikog terora 1930ih. To je isto bilo uklanjanje prvog viđenijeg insajdera. Putinovo uklanjanje Njemcova bi moglo da bude mala, ograničena repriza toga: najava da će mnogi političar i disident, i u Rusiji i u emigraciji biti upucan od misterioznih revolveraša, umreti od trovanja polonijumom, pašće mu saksija na glavu itd. Sudeći po svemu što znamo o sadašnjem ruskom režimu 2015 i 2016 (ako dotle potraje) biće dosta krvave. I to ne samo u Ukrajini.  

28 February 2015

"Neoliberalizam"

Iz intervjua sa Ljubomirom Madžarom:

"Srbija je neoliberalna onoliko koliko je Enver Hodžina Albanija bila demokratska. Ja u Srbiji ne vidim nijedan mali trag liberalizma. A vidim ogromne preovlađujuće elemente izrazito antiliberalnog organizovanja i vođenja politike. Šta je antiliberalno u Srbiji? Samo neke stvari da navedemo. Ogroman deficit u budžetu. Liberalno načelo je da država troši onoliko koliko ubere i da to ne bude preveliko i da troši na ono što državi pripada, gradi sistem, razvija zakone, stara se o njihovoj primeni, to je državni posao. 

Drugo, povezano sa deficitom, ogroman dug u odnosu na bruto domaći proizvod, koji je sada 73-74 odsto. Naročito je prevelik dug ako se gleda u odnosu na naš izvoz, jer se dug servisira samo iz deviza koje eventualno zaradimo, tako da je taj pokazatelj relevantniji, i u tom svetlu dug je zaprepašćujuće i zabrinjavajuće velik. 

Dalje, još uvek veliko učešće državnog sektora u bruto domaćem proizvodu, mnogo toga nije privatizovano. Ja mislim da je taj udeo negde između 40 i 50 odsto. To je ogromno. Pa nelikvidnost. Liberalno načelo je da svako plaća svoje račune na vreme i bez ostatka, a naša privreda danas ima veće probleme sa likvidnošću nego ona privreda u samoupravna vremena. 

Zatim, subvencije. Nema subvencija u liberalnom svetu. A kod nas subvencije pojedoše dobar deo budžeta. Dalje – kontrola cena. Mislim da je kod nas još uvek dobrih 40 odsto BDP-a u režimu kontrole cena. To nema nikakve veze sa liberalizmom, nego je izrazito antiliberalno. I to održavanje propalih firmi. Liberalno je načelo da kad firma ne može da pokrije svoje troškove ide u stečaj, pa se onda vidi da li će to biti neki novi početak ili da se to rasturi, pa da se poverioci naplate koliko mogu i zdravo. Kod nas to nije slučaj. I, na kraju, ali nikako najmanje važno, odnos prema poslovnim ljudima. Ja, naravno, ne mogu imati ništa protiv toga da ih hapse kad su kršili zakon i činili nekakve prestupe, ali zašto se od toga pravi tolika parada i zašto se to prvo plasira preko medija, pa onda eventualno dođe do nekakvih sudskih postupaka itd. Sve to stvara atmosferu koja je izrazito antiliberalna."

Ovo o zaduživanju je stvarno potrebno naglasiti. Anti-neoliberali, savremena verzija profesionalnih revolucionara, kad govore o mitskom neoliberalizmu u Srbiji obavezno navedu "dužničko ropstvo" ili "dužnički koncept razvoja". A državno zaduživanje&liberalizam su kao privatizacija&komunizam. Oni su jednostavno odlučili da je sve posle 2001. "neoliberalizam" i kad sve vlade od 2001. vode izrazito anti-liberalne politike, onda im nema druge nego takve politike podvesti pod "neoliberalizam".

Još i ovo:  "Treba se setiti da je naša socijalistička država pre raspada na svojoj strani imala skoro celu inteligenciju, jer je ta inteligencija lepo živela. Oni su obožavali socijalizam, a kako i ne bi kad su od njega i u njemu dobro živeli."

Ceo intervju je obavezan.

27 February 2015

Advokati i porez

Jedno zanemareno ekonomsko pravilo, koje ipak svako malo ovde pomenemo, je da se porez ne može naplatiti od koga vi hoćete. Jedna je stvar ko formalno plaća porez, a sasvim druga ko snosi trošak poreza. Prvo može propisati država; drugo je van bilo čije kontrole. 

Ako država podigne PDV znamo da ona nije time oštetila samo prodavce. Većim delom porastu cene i trošak poreza snose potrošači. Kod PDV-a se ovo dosta dobro razume, ali kad se govori o drugim porezima ista neminovnost se retko uzima u obzir. Na primer, sada se kritikuju advokati koji prvo nisu plaćali a sada izbegavaju porez. Ali uvođenje, povećanje ili striktna naplata poreza advokatima će se najvećim delom samo prenesti na klijente putem viših cena usluga. 

Tačno koliki trošak poreza snose potrošači a koliki prodavci zavisiće od strukture ("elastičnosti") ponude i tražnje konkretnih stvari. Ako uvedete 10% poreza na preko potrebne stvari za koje nema prave alternative, na hleb ili mleko, njihove cene će porasti za otprilike toliko. Porez će nominalno platili prodavci, ali trošak takvog poreza snose skoro isključivo potrošači. 

Obratno, ako uvedete porez na nešto u čemu prodavci nemaju izbora a potrošači imaju (npr. na Pikasove slike), onda će trošak gotovo u potunosti snositi prodavci.  Sve ostalo pada negde između. I što je proizvod ili usluga neophodnija kupcu, to veći deo poreza plaćaju kupci.

Advokatske usluge su bliže grupi neophodnih dobara. Advokate angažuje onaj ko mora, tražnja za njihovim uslugama je neelastična. Ponuda advokatskih usluga je elastična; iz grane se lako izlazi i pravnici imaju i drugih opcija za zaposlenje. 

Razumem da država hoće da naplati više poreza od advokata, ali svi ostali od toga imaju više štete nego koristi. Jedan od naših najboljih ekonomskih novinara danas piše da bi advokati trebalo da se solidarišu sa građanima i plate porez. Problem je, međutim, što i trošak advokatskog poreza uglavnom snose građani.

22 February 2015

Kraj Železare

Mijat Lakićević i Miša Brkić u Peščaniku o krahu pregovora o prodaji Železare i budućnosti.
Topla preporuka. 

20 February 2015

Siriza, pola sata kasnije

Ovakvi diletanti odavno nisu viđeni na odgovornim pozicijama -- a konkurencija je izuzetno oštra!

Naime, pola sata nakon što sam napisao ovaj post ispod, Grci kažu da su prethodno pismo, ono koje nepreciznim jezikom ostavlja prostor za buduće vrdanje, poslali greškom! Da su ustvari hteli da pošalju drugo pismo u kojem trojci nude više!

Sada su poslali to drugo, navodno pravo pismo.  Siriza, dakle, ide prema rečenoj opciji (a), kapitulaciji u pregovorima, prihvatanju duga i ostanku u evrozoni. 

Toliko od Sirize

Tržišta sve manje reaguju na grčko hoću-neću. Naslovne strane su i dalje tu, o pregovorima se izveštava, ali tržišta reaguju mnogo slabije. Deo duga je već otpisan, drugi deo je iz privatnih banaka prešao u ECB, evropski fond za spasavanje, MMF i države. Tržišta, u prevodu, kažu da je ishod grčke sage ekonomski mnogo manje važan nego pre tri godine.

Sećate se PIGS? O njima se više ne govori.  Druge nekada kritične zemlje evrozone, Portugalija, Italija, Irska, Španija, su uglavnom isplivale iz problema. Njihove kamatne stope na 10-godišnje obveznice su sada ispod 2%, što ih čini mnogo sličnijim Nemačkoj nego Grčkoj. Delom su za to zaslužne unutrašnje reforme u nekima od njih, drugim i većim delom odluka ECB iz 2012. da ako bude većih problema kupuje kritične obveznice, ali bilo kako bilo ovo više nije kriza evrozone u celosti. Opet, šta će biti sa Grčkom je mnogo manje važno nego pre tri godine.

Šta ovo znači za pregovaračke pozicije dveju strana? Grčka pozicija je mnogo slabija nego 2012, pozicija ostatka evrozone je mnogo jača.  Nije u pitanju samo Angela Merkel -- istina je da Nemačka čak i nije najveći protivnk popuštanja Grčkoj. Slovačka je od početka odbila da učestvuje u finansiranju budžete zemlje koja je bogatija i više troši od nje; Španija misli da bi popust Grčkoj bio loš politički primer i ohrabrio lokalne radikale kao Podemos; privatni sektor širom Evrope je mnogo manje zainteresovan za grčki opstanak. I dodajte tome glasače širom Evrope kojima je cela priča dosadila i mnogo su manje raspoloženi za solidarnost nego nekada.

Zbog svega ovoga, realno je da će doći do jednog od dva granična ishoda.

a) Da Grčka prihvati gotovo sve uslove, uz neznatne, kozmetičke ustupke od strane trojke. Grčka je već bila na dobrom putu da to uradi, ali su hteli da nepreciznim jezikom u planu koji su predložili ostave prostor za kasnije vrdanje, što je odbijeno.

b) Bankrot.

Sredine više nema. Šta god da odluče, jasno ja da Siriza nije uspela u originalnoj nameri. Pitanje je samo da li će prihvatiti skoro sve, ostati u evrozoni i razočarati glasače, ili bankrotirati i razočarati glasače.

14 February 2015

Džihad u ime Hitchensa i Dawkinsa

Pre nekoliko dana, jedan američki radikalni ateista ubio je, na profi način egzekucijom u glavu, troje muslimanskih studentata Univerziteta  Severna Karolina, momka i dve devojke. Ubica je ideološki levičar: mrzitelj religije, i to hrišćanstva i islama podjednako, i na njegovoj Facebook stranici, pored standardnih rantova protiv religije, pohvala mudrosti Hitchensa i Dawkinsa, nalaze se mnoštvo poruka i lajkova organizacija i osoba progresivne orijentacije, poput Huffington Posta, Rachel Maddow, gej i lezbo grupa, i slično. Iako je bilo spekulacija da je ubistvo izazvano nekim ličnim sporom oko parking mesta, ne treba mnogo analize da vidite da je religijsko-ideološki motiv morao da igra ulogu. Ja još nisam čuo za nekog ko je zbog spora oko parkinga ubio profi-hicima u glavu troje ljudi koji samo slučajno spadaju u grupu koju on jako mrzi generalno. 

Međutim, ironija ove situacije je u tome što ubistvo nije izazvalo neku veliku uzbunu u američkoj javnosti, za razliku od prethodnih ubistava ili ubistava iz nehata ili samoodbrane u slučaju Trevora Martina na Floridi i Erica Gardnera u Njujorku. U ta dva slučaja žrtve su bili crni tinejdžeri a ubice beli policajci. Mesecima mainstream mediji nisu prestajali sa izveštavanjem o svim detaljima događaja i čak sa aktivnim podstrekivanjem na linč policajaca i građanske nemire. U slučaju muslimanskih studenata niko ne pravi galamu: ni mainstream mediji ni alternativni, konzervativni mediji.

Razlozi su dosta jasni: za konzervativce, iako je ubica odgovarajući (ateista) žrtve su pogrešne. Trebalo bi da žrtve budu hrišćani a pošto to nije slučaj ovo nije interesantan ni filozofski podsticajan predložak za dubokoumno mudrovanje o tome "kuda ide civilizacija" i "ima li Zapadu spasa od muslimanske invazije": ni National Review, ni Weekly Standard, ni American Spectator ništa ozbiljno nisu napisali na ovu temu. Za mainstream, levičarske medije, s druge strane, žrtve su ok (manjinci, muslimani), ali pogrešan je ubica,: trebalo je da to bude neki južnjački hrišćanski fundamentalista, po mogućstvu član neke Tea Party grupe i ljubitelj Drugog amandmana, ili pak beli rasistički policajac. Pošto ovaj lik nije ni jedno ni drugo nego blatantni levičar, ljubitelj Dawkinsa i Hitchensa, Southern Poverty Law Center i zagovornik gej brakova, samim tim nema mnogo prostora za eksploataciju i politizaciju ubistva. Zato levičari uglavnom ćute ili čak guraju priču kako nije reč o ubistvu iz mržnje (pokušavam da zamislim koliko bi mainstream medija uopšte pomenulo takvu mogućnost da je ubica kojim slučajem hrišćanski fundamentalista sa Facebook stranicom punom napada na muslimane i pohvala Drugom amandmanu!).

Da tragikomedija bude potpuna pobrinula se sestra jedne od žrtava koja je za ubistvo optužila film American Sniper i navodnu anti-islamsku histeriju koju je taj film izazvao (Film, koji je režirao Clint Eastwood se bavi životom najubojitijeg snajperiste američke vojske u Iraku Chrisa Kylla). Naš levičarski mrzitelj hrišćanstva i islama u ime "nauke" i "prosvetiteljstva" bi trebalo sad da bude pod uticajem Clint Eastwoodovog savremenog vesterna i njegove ode američkom patriotizmu! Ako se mejnstrim mediji dosete ove mogućnosti, možda i napišu koju o ovom slučaju.





13 February 2015

Kuna i franak?

Ovo postaje ozbiljno, ili ja nešto veliko propuštam ili to rade neki od najrespektabilnijih svetskih ekonomskih medija.

Financial Times je pre par nedelja objavio da je hrvatska kuna sada vezana za franak. Gledam hrvatske vesti, čitao sam tu odluku vlade, pitao ljude i koliko vidim to uopšte nije tačno.  Kuna je i dalje de facto vezana za evro, ali je Milanović naredio bankama da u narednih godinu dana stambene kredite u francima indeksiraju po starom kursu franka, povoljnijem za dužnike.  To nije "fiksiranje kune za franak", to je samo računanje iznosa kredita u francima po zadatom kursu.

U međuvremenu sam zaboravio na to i mislio da će FT već ispraviti propust, kad danas sa zakašnjenjem čitam prošlonedeljni Economist i vidim opet, "kuna vezana za franak": "...Croatia voted to peg its currency, the kuna, against the franc." 

Ista stvar se mogla videti i u nizu drugih medija i blogova, ali pretpostavljam da je sve poteklo od FT. Neshvatljivo. Sad idem da pišem pismo Economistu, koji deli vlasnika sa FT. 

12 February 2015

ECB i Grčka

Kad danas već tumačim vesti onda da obradimo i ovu. B92 piše da ECB priskače Grcima u pomoć:

Evropska centralna banka (ECB) povećala je danas obim Hitnog fonda za očuvanje likvidnosti (ELA) za pet milijardi evra, čime je centralnoj banci Grčke omogućeno da domaćim bankama dodeli sredstva u iznosu do 65 milijardi evra.

Istina je da ECB uopšte ne pomaže Grcima ovih dana. Naprotiv, ECB je odbila da prihvata grčke obveznice kao zalog za redovno finansiranje. Za to ima osnova jer ECB normalno prihvata samo kvalitetne hartije, a do sada su pravili izuzetak i prihvatali grčke u sklopu ukupnog programa pomoći. Odbijanjem da to nastavi prošle nedelje ECB je bila prva koja je skratila krila Sirizi, odmah nakon njihovih prvih izjava da neće sarađivati sa trojkom.

Pošto grčke obveznice uglavnom drže grčke banke i koriste ih kao zalog za zajmove ECB, to znači da su ovim i grčke banke gurnute u problem. Da bi se njima donekle pomoglo -- jer nije cilj uništiti grčke banke nego upozoriti grčku vladu -- odobren je ovaj pomoćni program kredita o kojem B92 govori. Ti krediti su skuplji od redovnog finansiranja, kamatna stopa za njih je viša i niko ih ne bi uzimao da je redovno finansiranje moguće.

Ne radi se dakle o vanrednoj pomoći Grčkoj, nego je Grčkoj uskraćen glavni dotok, a onda im je odobrena ova linija da ih održi u životu. ECB im je ukinula ručak i večeru, a odobrila infuziju. Ova vest govori o toj infuziji. 

Konverzija

Retko glup napad na Lazara Krstića u Blicu, koji prenosi i B92:

Posledice Krstićeve odluke da se dolarski dug ne konvertuje u evre platiće svi građani Srbije, jer je od oktobra prošle godine do danas naš javni dug samo zbog skoka dolara u odnosu na evro uvećan za oko 783 miliona evra, piše Blic.

Naslov u Blicu je "Krstić ojadio Srbiju za 783 miliona evra".

Ali pazite šta sledi:

Sa druge strane, zahvaljujući ne baš tako mudroj odluci Božidara Ðelića, bivšeg ministra finansija, iz 2003. godine, Srbija je na kursnim razlikama izgubila 300 miliona evra jer je on odlučio da dve milijarde državnog duga u dolarima konvertuje u evre, a ubrzo posle toga američka valuta je izgubila 25 odsto svoje vrednosti, piše Kurir. 

Znači jedan je izgubio što nije konvertovao u evro, a drugi što jeste konvertovao u evro. Šta onda treba raditi? Biti super pametan, pametniji od svetskih tržišta i nadigrati valutne trejdere? Konvertovati pre nego što se svetska tržišta dosete?

To ne može tako.  Valutni kursevi su nepredvidivi. Ne znaju ni eksperti ni proročica Kleopatra na koju stranu će kursevi glavnih valuta ići.  Nema načina. Eventualno možete hedžovati valutne rizike, ali ni to uopšte nije besplatno. I na tome na drugoj strani neko zarađuje. 

09 February 2015

Monetarna i fiskalna politika

Ne, ne bavim se doktrinarnom raspravom između kejnzijanaca i monetarista o rešenju problema recesije. :)

Tema je nešto sasvim drugo: ponovno aktivirana rasprava o reviziji poslovanja Feda. Svojevremeno ju je pokrenuo Ron Paul uz sadejstvo nekih drugih radikalnijih republikanaca, i za divno čudo, levičara. Sada je reaktiviraju njegov sin Rand Paul i Ted Cruz, dva najizglednija kandidata Tea Party za republikansku nominaciju dogodine. Pre nekoliko dana uveli su u senatsku proceduru predlog zakona o reviziji Feda, koji je u osnovi samo prepakovana verzija ranijeg predloga Ron Paula.


Reakcije su zanimljive. Zvaničnici Feda su krenuli u medijsku ofanzivu protiv mešanja Kongresa u monetarnu politiku, neodgovornosti senatora Paula, kastastrofi koja sledi ako se otkrije za koga je sve Fed štampao pare i koliko itd.. Same po sebi, ove reakcije nisu mnogo iznenađuuće: one predstavljaju tipični način reagovanja birokratije kada bilo ko, uključujući i političare, pokuša da im se "meša u posao", da ih nešto proziva, ili ne daj bože - da im smanjuje moć i uticaj koji imaju. Ništa što public choice nije objasnio pre više decenija (ali nikako da primeni na Fed, čast Larry Whiteu kao izuzetku). 


Dobro, birokrati štite svoje privilegije, budžet i uticaj. Ali, šta ćemo sa nezavisnim ekspertima koji im sekundiraju? Koga oni štite? Ako pogledate savremene ekonomiste, bez obzira na ideološku i doktrinarnu pripadnost, verovatno će preko 90% njih reći da je nezavisnost centralne banke vitalno važna i veliki broj njih se protivi reviziji Feda upravo zato jer misli da ona dovodi u pitanje njegovu "nezavisnost". Implicitna pretpostavka toga je da je monetarna politika stvar koja se nalazi izvan domena demokratske deliberacije, da izabrani predstavnici naroda nemaju i ne treba da imaju pravo da o tome išta kažu - to je domen "eksperata" i birokrata koji rade za Fed. Međutim, pitanje koje ovde sledi je - po čemu je to tačno monetarna politika različita od bilo čega drugog? Na osnovu kog principa ona treba da bude izuzeta iz demokratskog odlučivanja dok druge, bar na prvi pogled jednako važne stvari nisu izuzete? Ekonomska teorija ne daje jasno, ako ikakvo, objašnjenje ovoga.


Evo jednog slikovitog primera. Direktor Banke Federalnih Rezervi iz Dalasa se pita, očigledno jako začuđen: "Who in their right mind would ask the Congress of the United States — who can’t cobble together a fiscal policy — to assume control of monetary policy?".


Vrlo dobro pitanje. I ja bih voleo da znam odgovor na njega. Samo što bih ga ja preformulisao i uputio ekspertima koji podržavaju "nezavisnost centralne banke", pre nego onima koji hoće da je nadgledaju. Ako je monetarna politika suviše ozbiljna stvar da bi se mogla prepustiti demokratiji, šta ćemo sa fiskalnom politikom? Čini se da ekonomisti imaju jednako "naučne" teorije o "optimalnom oporezivanju" i "fiskalnom menadžmentu" kao i o štelovanju "monetarnih agregata" i spasonosnom efektu koji to ima na naše živote. Ako se primitivcima u Kongresu ne sme dati ni da nadgledaju Fed, a nekmoli da nešto odlučuju o monetarnoj politici, kako onda sme da im se prepusti odlučivanje o porezima i državnoj potrošnji? Nije li to krajnje neodgovorno i neozbiljno? Čovek iz Feda je sasvim u pravu, štaviše nije dovoljno radikalan. Šta ćemo sa klimatskim promenama - eksperti kažu da država mora nešto duradi inače smo gotovi, a svet dozvoljava Jimu Inhofeu, Rand Paulu, Ted Cruzu i sličnim obstrukconistima da blokiraju bilo kakvo rešenje?


Mislim da je objašnjenje u sledećem. Ideološka osnova sveprisutnog mirpopomazanja "nezavisnih regulatornih tela" od strane intelektualaca se nalazi u progresivnoj eri s početka 20 veka. Progresivci su bili ili školovani u Nemačkoj ili školovani od strane ljudi koji su školovani u Nemačkoj. Njihovi ideali su jaka i "kompetentna" državna uprava, koja radi nezavisno od bilo kakve demokratske kontrole i sprovodi naučno planiranje društva. To je zapravo jedna militantna, socijalistička verzija doktrine provećenog apsolutizma. Za tu doktrinu američki sistem demokratske kontrole, dvodomni Kongres, federalizam, "strančarenje" predstavljaju smrtne neprijatelje, jer koče njihove spasonosne reforme. Narod je glup i neprosvećen, ne shvata da je socijalizam za njegovo dobro, a američki sistem koji  u velikoj meri ostavlja moć u rukama tog istog naroda predstavlja glavnu kočnicu popravljanja Amerike od strane intelektualaca. Stoga je njihovo rešenje teorija Vudro Vilsona o administrativnoj državi kao superiornom obiku u odnosu na demokratiju, Ustavu kao prevaziđenom dokumentu i demokratiji kao anarhiji.


Cela istorija Amerike u prethodnih sto i više godina se može posmatrati kao jedan dugotrajni puzajući puč akademsko-birokratskog kompleksa protiv demokratije i vladavine prava. Njihova revolucionarna strategija je vrlo jasna, i tačno odgovara onome što je zamenik direktora CIAe iz Reganovog vremena, Herbert Meyer rekao za spoljnu politiku Sovjetskog Saveza: "whatever is theirs is theirs, whatever is not theirs yet, is up for grabs". Koju god oblast "javne politike" administrativna država u državi zaposedne, s tim je završeno, njihova moć može samo da raste; koju god oblast nisu zauzeli znači samo da još uvek nisu uspeli da je zauzmu i da se na tome radi.

Naravno, ovo funkcioniše samo pod uslovom da opseg državne kontrole ekonomije stalno raste. Ako količina stvari koja se od političara očekuje da kontrolišu raste, oni će morati sve više i više od toga da delegiraju birokratiji. 95% pravila koja se odnose na poslovanje i na svakodnevni život danas nisu napisana u Kongresu nego od strane "nezavisnih regulatornih tela" koja nikome ne odgovaraju i niko ih ne kontroliše: EPA; OSHA, FDA, FTC, IRS,. Te i desetine drugih agencija su legla puzajuće etatističke revolucije u Americi zaposednute 
od strane ljudi, školovanih i vaspitanih da rade protiv američkog sistema slobodnog tržišta i da ga potkopavaju na svakom koraku. Ako ne verujete pogledajte reicmo šta EPA radi  na sistematskom uništavanju američke ekonomije. I kako IRS koristi svoju moć u političke svrhe.  Ceo proces ne bi bio moguć da nema saradnje političara koji žele da se oslobode odgovornosti: kad birači protestuju zbog nečega, oni kažu: to je EPA ili to je IRS, i ja ih mrzim jednako kao i vi, samo sam nemoćan da išta uradim.


Uloga ekonomista u ovom procesu je uglavnom bila da smišljaju post festum opravdanje za svaki etatistički big leap forward. Tokom 1890ih i 1900ih u Americi je postojalo vrlo razvijeno tržište telefonskih usluga i oštra konkurencija, Toliko oštra da su mnogi proizvođači lobirali državu da se "uvede red u tu oblast" što je na kraju i učinjeno kartelisanjem tržišta i uvođenjem zabrana ulaska novim kompanijama. Pošto je cela ova neslavna politika primenjena ekonomisti su došli sa teorijom "prirodnog monopola", da bi dokazali da upravo ove oblasti koje su vlada i monopolisti zakonski zaštitii od konkurencije sa obrazloženjem da je preterana konkurencija štetna, nisu u stvari pogodne za konkurenciju. Ekonomisti su objasnili da, kad malo bolje razmislimo, konkurencija zapravo nije ni moguća u domenu telefonskih usluga, ili proizvodnje i distribucije električne energije, i ponudili vrlo fensi u učene razloge za to poput "dupliranja kapaciteta", "subaditivnosti funkcije troškova" i slično.


Ili uzmite antitrustno zakonodavstvo. Uvedeno je iz političkih razloga, ali su onda ekonomisti vrlo brzo pronašli teoriju koja pokazuje zašto je to zakonodavstvo zapravo jedina moguća zaštita slobodnog tržišta od njega samog: teorija savršene konkurencije: Ako nema sto hiljada proizvođača koji nude istu robu, po istoj ceni bez reklame i marketinga, onda nema konkurencije. Teorije i modeli (svaki učeniji i sofistikovaniji od prethodnog, od savršene konkurencije,  preko "kontestabilnosti tržišta" do teorije igara) su se menjale tokom 20-og veka ali zaključak da je antimonopolska regulativa neophodna ostaje. 


Monetarna politika je jedna od tih oblasti koja je iz političkih i lobističkih razloga tokom progresivne ere data birokratima na upravljanje a onda su došli ekonomisti da to opravdaju kao jedino moguće rešenje i da ponude čisto naučne razloge za to. Početni razlozi su bili da se centralizuju monetarne rezerve i omogući povećanje likvidnosti u trenucima kriza te spreče bankarske panike. I to je sve. Onda se pojavila ideja "stabilnosti cena" koju su lansirali inflacionsitički protivnici zlatnog standarda kao "krutog sistema", poput Irvinga Fischera i Frank Knighta, a kasnije prihvatio ostatak "ekonomske profesije". Dakle, štampanje para da se izbegne pad nominalnog dohotka. Hoćete da ukinete Fed - ko bi onda brinuo o stabilnosti cena? - to je refren koji ekonomisti decenijama ponavljaju na pomen bilo kakvog drugačijeg rešenja. Mešutim, stvar ide i dalje od toga: danas je Fed potreban ne samo radi stabilnosti cena, nego i štelovanja makroekonomskih agregata poput M2 (zbir keša, depozita po viđenju i štednih uloga), zaposlenosti, neki ekonomisti čak tvrde da Fed mora da obezbedi kontinuiran rast nominalnog GDPja (na veliko oduševljenje birokrata u Fedu). Uopšte nije isključeno da će dominantni odgovor ekonomista za recimo deset godina na predlog za ukdanje Feda biti: "jel si ti normalan, ko će onda da targetira norminalni dohodak?"

Ovo vam savršeno objašnjava kako je moguće da se monetarna politika smatra legitimnim zabranom birokrata i "eksperata" a fiskalna politika je neobjašnjivo prepuštena političarima i kako je moguće da ekonomisti ne vide kontradikciju u tome. Odgovor je: nije prepuštena, nego samo još uvek nije preuzeta. Te još uvek nije razvijena odgovarajuća "naučna" teorija zašto je "nezavisna fiskalna politika" imperativ, a "politizacija" odlučivanja o visini poreza najveća opasnost po ekonomski prosperitet.

08 February 2015

Varufakis 0.5



Veoma je zanimljivo kako je govorio Varufakis pre 22 godine. Ne kažem da se paralela sa današnjim vremenom može tako lako povući, ali je zanimljiv razlika u pogledu i kritici. Jer ono što je govorio o problemima Grčkog društva je ono što se kasnije radilo na steroidima. 

04 February 2015

James Grant "Forgotten Depression: 1921: the Crash that Cured Itself"

Knjiga gornjeg naslova je najbolja studija do sada o recesiji 1921. Pisac je James Grant, autor poznatog Grant Interest Rate Observera, i jedan od zanimljivijih finansijskih pisaca i analitičara u Americi.

Recesija/depresija 1921 o kojoj knjiga govori je "zaboravljena" iz više razloga: prvo, trajala je relativno kratko i nije imala neke dramatično loše posledice. Ubrzo posle njenog kraja usledile su "roaring twenties" a kasnije Velika Depresija, zbivanja koja su istorijski mnogo sudbonosnije uticala na Ameriku.


Drugi, i verujem još važniji razlog za zaboravljanje i potiskivanje ove epizode je to što je ona vrlo neprijatna za moderne ekonomiste, kako kejnzijanskog tako i monetarističkog usmerenja. Ona je najbliže što se može doći prirodnom eksperimentu u fiskalnoj i monetarnoj politici "likvidacionizma". Ona pokazuje da su predsednik Warren Harding i tadašnji Fed uradili ono što nam ekonomisti danas kažu da je nemoguće: smanjili drastično državnu potrošnju i primenili ekstremno restriktivnu monetarnu politiku tokom recesije sa eksplicitnim ciljem izazivanja deflacije i i talasa likvidacija, očekujući brz oporavak kao posledicu, i  - uspeli. Ekonomisti ne žele da se bavimo zaboravljenom depresijom 1921 a još manje da iz nje - daleko bilo - izvodimo ikakve pouke ili zaključke,  jer bi to pokazalo belodano koliko je car moderne "makroekonomije" go, i koliko i oni sami pariticpiraju u reprodukovanju jedne fikcije. Kako Grant kaže, mnogi ekonomisti žele da "tržište istorijskih analogija" bude zauvek monopolisano od strane Velike Depresije, jer je onda lakše održavati privid da je država neophodna da reši problem današnjih i budućih ekonomskih kriza.

Šta su vlasti tačno uradile 1920-21? Najkraće rečeno, suočena sa početkom recesije, federalna vlada je smanjila poreze i federalnu potrošnju za trećinu, a Fed je povećao referentnu kamatnu stopu sa 4.5% prvo na 6% a onda na 7% u nadi da će pospešiti i ubrzati proces "likvidacije" štetnih investicija i "blagotvornu deflaciju". Vlasti su svesno pogoršale i produbile recesiju da bi ubrzale oporavak privrede od inflatornih investicija iz perioda buma. I oporavak je bio ekspresan. 

To je bilo vreme kad su predsednik Amerike i šef Federalnih Rezervi javno propagirali deflaciju i "likvidacionizam" kao lek za nezdrav ekonomski bum: Benjamin Strong, tadašnji šef njujorške banke Federalnih rezervi je rekao da "posle inflacije uvek mora doći do deflacije" a Harding obećao "zdravu deflaciju" i likvidiranje "grozničavih investicija" iz prethodnog perioda, u svom inauguralnom govoru. Grantova knjiga dokumentuje do u detalje način razmišljanja i ideologiju tadašnjih "nosilaca ekonomske politike". Većina su bili obični biznismeni, bankari ili potpuni laici sa ispravnim instinktom. Najbolji od svih je bio Warren Harding, moj omiljeni predsednik u 20 veku koji je sprečio bilo kakvo povećanje federalne potrošnje, i stopirao takozvani "bonus bill", koji je trebalo da ekstremno poveća ratne penzije i invalidnine u cilju podsticanja potrošnje. To je bila genijalna ideja Herberta Hoovera, dežurnog intervenioniste, sekretara trgovine u Hardingovoj adminsitraciji koji je non-stop lobirao da "vlada nešto uradi". Kada je na kraju, posle mnogo prenemaganja uspeo da ubedi Hardinga da se oragnizuje okrugli sto poslodavaca u Vašingtonu sa ciljem "pronalaženja rešenja za depresiju", kriza je već prošla sama od sebe. I Hoover se zakleo da neće dozvoliti da se tako šta ponovi (i nije, 1929-1933 je učinio sve da spreči pojavu depresije) Ovaj aspekt knjige je za mene još dragoceniji od narativa o sadržaju ekonomske politike koja je vođena, i kretanju ekonomskih pokazatelja.
   
Naravno, recenzije knjige su vrlo kisele. Niko, osim šačice austrijskih ekstremista ne želi da čuje lošu vest. Da New York Times neće da bude oduševljen knjigom nije veliko iznenađenje ni za koga. Ali, neko može biti iznenađen da Wall Street Journal i Economist jednako nisu impresionirani. Svi misle da je Grant ekstremista, gold'bug i pobornik Austrijske teorije koji hoće da nas vrati 100 godina unazad. Jedini argument koji su u svim tim recenzijama (ima ih još mnogo, recimo ova) ponuđeni zašto Grant nije u pravu je tvrdnja da je Fedova monetarna politika od sredine 1921 počela da bude manje restruktivna (spuštanje kamatnih stopa) što je izazvalo izlazak iz recesije, a ne tržišna likvidacija loših investicija i smanjenje nadnica, kako Grant tvrdi.

Međutim, ovo je već na prvi pogled, teorijski, sumnjivo, a kad vidite konkretne podatke, naravno, postaje vam jasno da je potpuno pogrešno: prvo, oštra ali relativno kratkotrajna recesija je tipična stvar u sistemu slobodnog tržišta: u Americi pre uspostave Feda, tokom 19 veka i početkom 20 veka to je bio tipični oblik recesije. Velika Depresija je bila nov i zapanjujući fenomen upravo zato što se prvi put u američkoj istoriji desilo da recesija traje 4 ili 5 godina. Sve prethodne su trajale mnogo kraće, najčešće godinu ili godinu i po dana. A tada nije bilo centralne banke da poveća novčanu masu i veštački snizi kamatne stope: Akcije Feda 1921 bile su verno oponašanje tržišta u standardnim recesijama 19 veka. Stoga, teorijski nije jasno zašto bismo očekivali da recesija 1921 bude dramatično različita od svih prethodnih.

Ali, ne moramo da nagađamo. Podaci kažu da je monetarna baza (M1) od "pika do pika" opala za 17% (oktobar 1920-januar 1922). Dakle, nema monetarne ekspanzije, ni blizu. Dodatna nevolja je u tome što je recesija po zvaničnim podacima završena u julu 1921, a monetarna baza je nastavila da pada još 6 meseci posle toga!


Kako stoji stvar sa kamatnom stopom? U to vreme Fed je donosio odluke decentralizovano, svaka od 12 regionalnih banaka za sebe, naravno uz međusobne konsultacije. Evo zvaničnih podataka kako je to izgledalo u ovom konkretnom slučaju. u januaru 1920 svih 12 banaka je unisono povećalo diskontnu stopu sa 4.5% na 6%. Tokom 1920 stopa je dodatno povećana na 7% od strane nekih banaka (Boston, New York, Atlanta, Chicago...), dok su neke banke ostale na 6% (Philadelphia, Cleaveland, Kansas City, San Francisco...). Tokom 1921, banke koje su povećale kamatne stope na 7% počele su lagano da ih smanjuju : Boston u aprilu na 6%, New York u maju na 6.5%, Chicago takođe na 6.5% u maju: Većina banaka koje su ostale na 6% prethodne godine nisu menjale kamatne stope do novembra 1921, pet meseci posle kraja recesije!

Dakle, navodno "ekspanzivna" monetarna politika Feda 1921 sastojala se u tome da se obori monetarna baza za 17% i kamatna stopa podigne sa 4.5% na između 6% i 7% i manje-više ostavi tu do kraja recesije, a u nekim slučajevima i šest meseci posle kraja recesije! I tu politiku kao "ekspanzivnu" hvale ljudi koji smatraju da je Veliku Depresiju izazvala restriktivna monetarna politika i da su današnji ekonomski problemi evrozone takođe uzorokovani oklevanjem ECB da zagreje štamparsku presu. New York Times čak direktno kaže kako je današnja situacija u evrozoni mnogo bolji primer likvidacionizma od američke depresije 1921.

Stvarno? Po zvaničnim podacima ECB, monetarna baza u evrozoni raste po prosečnoj stopi između 6% i 7% godišnje od 2011 naovamo. Kamatne stope su oko nule ili negativne. To je dakle "restriktivno" a pad M1 od 10% godišnje i kamatna stopa od 6.5% tokom "zaboravljene depresije" su bili "ekspanzivni"? Uopšte ne ulazim u to šta je "ispravna" mera ekspanzivnosti ili restriktivnosti monetarne politike, M1, M2, M3, kamatna stopa itd: samo kažem da su po kriterijumu (kamatna stopa) koji kejnzijanci i monetaristi koriste da dokažu da je monetarna politika 1921 bila "ekspanzivna", poslednje tri godine u evrozoni bile ekstremno ekspanzivne, takoreći hiperinflatorne.


Ista stvar je sa Velikom Depresijom. Tu je po kalulacijama Friedmana i Schwartzove monetarna baza 1929-1933 porasla preko 20%, dakle po stopi od oko 5% godišnje. Kamatna stopa je smanjena sa 5% krajem 1929 na 3.5% 1932. Naravno, ukupna ponuda novca je drastično opala zbog pada ekonomske aktivnosti i bankrota mnnogih banaka. Ali, Fed je počeo da spušta kamatne stope u jesen 1929 i do novembra 1930, kada se pojavljuju prve bankarske panike, ona je već smanjena sa 5% na 3%- 3.5%, dakle, duplo niže nego na kraju depresije iz 1921. Za razliku od 1920-22, u periodu 1929-1933 monetarna politika je stvarno bila ekspanzivna, ali to nije pomoglo. Kako to?

Naravno, ekonomisti monetarnu politiku za vreme Velike Depresije i dan danas nazivaju "restriktivnom" jer bi priznanje očiglednog značilo da Friedmanova dijagnoza uzroka depresije nije bila tačna, te da su "rešenja" koje oni sami danas propisuju na osnovu iste mudrosti (štampanje para i/ili povećanje državne potrošnje) jednako štetočinska. I da je Grant u pravu.