Pages

28 February 2020

Zašto država prodaje banku?

Povodom prodaje Komercijalne banke, Marko Kon pita: "Ja u stvari ne razumem zašto bi prodavali nešto što dobro radi i zarađuje pare?"

1. Evo mog pitanja, samo naizgled apsurdnog: Zašto Mercedes prodaje svoje automobile kada odlično rade? 

Mercedes prodaje svoje automobile jer drugi vrednuju taj gotov automobil više nego što ga vrednuje sam Mercedes. Vrednuju ga više jer mogu da ga bolje iskoriste. Mercedesu jedan auto vredi cenu koštanja od 45 hiljada evra, kupcu vredi 55 hiljada, a nađu se na tržišnoj ceni od 50 hiljada. 

Dakle, i jako dobre stvari se prodaju. I Mercedesi i dijamanti i brzo rastući startapovi. Odluka o prodaji je nevezana za kvalitet stvari. To su dve različite dimenzije. 

2. To su dve različite dimenzije jer su razdvojene postojanjem cene. Dobre stvari se prodaju jednako kao i loše, firme koje zarađuju se prodaju baš kao i firme koje gube, jer postoji cena koja sve to ukalkuliše. Tesla gomila gubitke ali je tržišna cena firme visoka jer u nju ulazi i verovatnoća buduće profitabilnosti.  

Da li je Komercijalna banka prodata po pravoj ili po preniskoj ceni? Svaka cena je nagađanje, pipanje u mraku. Ne postoji prava, realna, cena nezavisna od percepcija i projekcija. U ovom slučaju znamo da je tržište imalo pristojnu šansu da razmisli. Znamo da je postojao javni tender, da se ponuđači nisu potukli, da je NLB ponudio najviše i da nema žalbi na proceduru. 

Samim tim, oni koji misle da je cena ipak preniska logički impliciraju da je celo finansijsko tržište omanulo u ovom procesu. Izgubila je ne samo država Srbija, već i sve ostale banke koji nisu učestvovale i nisu ponudile više od NLB-a. Šta mislite, da li se sada Unicredit, Intesa, Reiffeisen, OTP i na desetine ili možda stotine drugih banaka potencijalno zainteresovanih za ovo tržište udaraju u glavu što jer im je pred očima promakla jedna takva prilika? Ako tvrdite da je postignuta cena daleko niža od realne, onda otkaze treba da popiju mnogi šefovi mnogih banaka što su ostavile desetine ili stotine miliona evra na stolu.

3. Država prodaje banku - i ako mene pitate, država treba da proda svaku banku - zato što: 
  
  a) Država ne ume dobro da vodi banke. Komercijalna banka je bolja od prosečnog državnog preduzeća jer je dobar deo vremena imala mešovitu međunarodnu vlasničku strukturu i kontrolu, jer ima dobre pozicije na tržištu i naklonost države i povezanih preduzeća, i jer se bavi jednim rutinskim poslom koji sledi dosta uniformnu međunarodnu regulaciju. 

Ali je gotovo izvesno da se poslovanje KB može poboljšati. Neki govore o velikom višku kapitala koji KB ima, ali višak kapitala je upravo znak da se banka ne vodi na dobar način. Višak kapitala samo znači da sredstva u aktivi nisu dobro plasirana. To je oportunitetni trošak -- ekonomski gledano, gubitak -- za banku. Viškom kapitala se ne hvali.

  b) Država ima važnije stvari od vođenja banaka. Prevencija pandemije je jedna od njih. Brzo, glatko i kvalitetno sudstvo je druga. Renoviranje ulica je treća. Ima ih još dosta i ključan je opet koncept oportunitetnog troška -- država je loša u onome čime treba da se bavi, između ostalog i zato što se neprestano bavi stvarima u kojima nam nije potrebna. Bankarstvom, na primer.

  c) Državno vlasništvo u privredi priziva korupciju, ali to bi već trebalo da bude očigledno osim ako baš niste pripadnik verske grupacije koja čeka silazak profesionalnog menadžmenta na teritoriju Srbije godine 2024.

Hvala Marku za inspiraciju.

26 January 2020

Plate u Beogradu i Bonu

Nemanja Rujević postavlja dobro pitanje:

Ako kapućino u Bonu košta od 2,5 do 3,2 evra, a u BG od 1,8 do 2,5 evra, ako su i tamo i ovamo kafići puni, a poreske stope uporedive, zašto ljudi koji mi prave kafu u BG zarađuju tri puta manje bruto od onih u Bonu?

Evo kako ekonomisti razmišljaju o formiranju plata.

Najpre, polazi se od pretpostavke da i vlasnik kafića u Beogradu i vlasnik kafića u Bonu pre svega žele profit. Ovo je realistična pretpostavka i to je važno naglasiti ne samo zbog računice već i da bi se odmah otklonila razna psiho-sociološka nagađanja -- da je, recimo, vlasnik u Bonu velikodušan a vlasnik u Beogradu gramziv. To nije tačno i ne može dovesti do tako velikih sistematskih razlika u platama. Vlasnici srpskih kafića po pravilu nisu milioneri i kafići nemaju abnormalne profitne stope. Kafić je dosta lako otvoriti, pa ako tu za gazde ima toliko para do sada bi se i drugi opametili i obogatili. Priča o bogatim ali sebičnim gazdama -- odnosno, marksistička teorija eksploatacije radnika primenjena na kafiće i konobare -- može se odmah eliminisati.

Uzmimo da kafić u Beogradu i kafić u Bonu imaju po pet radnika. Pretpostavimo, da bi se držali proporcije od 1:3 iz pitanja, da je plata konobara u Beogradu 500 a u Bonu 1500 evra. Zanemarimo i razlike između bruto i neto plata i visina opterećenja jer to takođe ne objašnjava veliku razliku između plata po zemljama. 

Uslov da beogradski vlasnik zaposli dodatnog, šestog, konobara je da dodatni konobar generiše najmanje 500 evra neto prihoda, jer jedino tako mu se dodatno zapošljavanje isplati. Uslov da nemački vlasnik zaposli dodatnog konobara je da mu dodatni konobar generiše više od 1500 evra neto prihoda. 

Na pitanje koje glasi "zašto je bonski konobar tri puta skuplji od beogradskog", odgovor je: "zato što je bonski konobar tri puta produktivniji od beogradskog." Generiše tri puta više prihoda vlasniku.

Pre nego što skočite, ova razlika u produktivnosti je samo matematička činjenica. Tako se produktivnost meri. To ne znači da je bonski konobar tri puta bolji ili da tri puta više radi. Ali znači da na ovaj ili onaj način, on tom kafiću stvori tri puta više prihoda. Razlika najverovatnije nije u radu konobara već u prometu kafića. Kad bi se isti beogradski konobar preselio u Bon i on bi nekim čudom stvarao tri puta više prihoda.

Sve ovo ukazuje da razlika u platama ne proizlazi od razlike u radu konobara, niti razlika u ponašanju vlasnika, već iz razlika u ostatku privrede. U onima koji stvaraju promet kafića.

Plate za neko konkretno zanimanje u jednoj zemlji u odnosu na prosek te zemlje zavise od ponude i tražnje za tom vrstom rada. Ali nivo plata uopšte u zemlji zavisi od produktivnosti cele privrede. Produktivnost se definiše kao vrednost koju privreda stvara po glavi zaposlenog. Nemački kafići ostvaruju veći promet jer je ostatak nemačke privrede produktivniji i stvara veliku vrednost. Onda se ta vrednost, putem prometa koji imaju kafići, preliva u tražnju za konobarima čak i po ceni od 1500 evra. A tražnja za konobarima preliva se u isto takve plate konobara.

Bonski konobar zarađuje tri puta od beogradskog zato što nemačke firme u granama koje nemaju nikakve veze sa kafićima i konobarima stvaraju mnogo više vrednosti od srpskih. Jedini održivi način da plate konobara - i bilo koga - u Srbiji budu veće je da produktivnost firmi u Srbiji poraste.

30 June 2019

Smrt nije olakšanje (NIN)

Novi predlog Gradjanskog zakona uvodi eutanaziju.  Eutanazija je zakonom dozvoljena samo u malom broju zemalja u svetu  a nije dozvoljena u npr. Sloveniji i Hrvatskoj. Zbog čega onda mi istrčavamo u prve redove?

Svakako da treba učiniti sve da se umirućima olakšaju poslednji dani - tome i služe moderna medicina i farmakologija. I, idealno, zdravo društvo i jaka porodica koja će im pružiti utehu. Ni u jednoj varijanti tri nepoznata ‘izvršitelja’ sa injekcijama, koje zakon predvidja, nisu dostojanstveniji od normalne medicinske nege i podrške najbližih.

Iako je predlog zakona dobar utoliko što uslove postavlja visoko i sa mnogobrojnim birokratskim ograničenjima, već ima nekoliko primera u svetu gde je naizgled usko definisan okvir ogromnom brzinom mutirao uz veliki broj šokantnih skandala.

U Kanadi je eutanazija na smrt bolesih legalizovana pre samo tri godine a sada se već uveliko razmatra eutanazija dece. U Holandiji se redovno eutaniziraju dementni, psihijatrijski bolesnici, invalidi, deca i parovi koji bi da zajedno preminu, sa krajnjim ishodom da je u 2016. već 4% svih smrti bio rezultat eutanazije – četiri puta više nego u 2003.  Mladima od 17 godina je dozvoljeno da se eutanaziraju bez saglanosti roditelja. Dakle u kritičnom i konfuznim periodu kada se mladi mozak po prvi put susreće sa raznim radikalnim idejama, njemu se opcija samoubistva predstavlja kao racionalna, zakonom razrađena varijanta.

U medicinskoj literaturi je već zabeleženo nekoliko desetina slučajeva eutanazije kombinovane sa donacijom organa, dok autori u vodećim medicinskim i bioetičkim časopisima predlažu da se, zarad efikasosti, kandidati za eutanaziju ne ubijaju odmah, već da se samo uspavaju dok im se, uz još kucajuće srce ne povade organi. Oduzimanjem srca na kraju procedure bi se kompletirala eutanazija.

U Belgiji je eutanazirana 38-godišnja žena sa istorijom psihičkih problema koju je posle duže veze napustio partner. Žena je na dan eutanazije zvala sestru da joj kaže da nema snage za proceduru, ali je na kraju procedura ipak realizovana. Lekar koji je izvršio eutanaziju je porodici objasnio da bi “i kućnog ljubimca oslobodili bola” a od roditelja je tražio da pridržavaju smrtonosnu injekciju i stetoskopom provere da li je srce njihove ćerke prestalo da kuca.

Ishod eutanazije je uvek fatalan a institucionalni kontekst koji je okružuje odustajanje čini gotovo nemogućim. Koliko njih bi imalo snage da pogleda tri izvršitelja u oči i kaže – vratite se kući, predomislio sam se? Mnogim ljudima tokom života padaju na pamet suicidalne misli, ali samo vrlo mali broj pokuša da se ubije, a onda još mnogo manji u tome uspeva. Kada bi se samoubistvo zakazivalo uz obimnu papirologiju i učešće nekoliko ljudi, koga ne bi bilo blam da se na kraju i ne ubije? Šta će ljudi misliti! Pogotovo ako ste to prethodno najavili na Instagramu uz veliki broj čestitki na hrabrosti i izuzetnosti.  

Život se bazira na navici i instintku. Ljudi ne žive zato što misle da je njihov život posebno vredan, ili koristan po društvo, ili ih čini srećnijim nego što bi bili da se nisu rodili. A politika legalne eutanazije poziva bolesne, slabe, zbunjene i nemoćne da razmisle o životu baš iz tog drugog ugla – da se zapitaju koliko njihov život zaista vredi, da li su teret drugima, i koliko je dostojanstveno biti bolestan. I što čovek više o tome misli, to lakše  dolazi do zaključka da je jeftiniji mrtav nego živ, da je nemoć isto što i gubitak dostojanstva; da nije vredan ako nije od koristi drugima.

Legalizacijom eutanazije mi njima poručujemo da su takve misli validne. A upravo je čoveku u bezizlanoj situaciji potrebnije nego svima da ga ubedimo da je njegov život jednako vredan kao i naš; da ga njegova bolest ili njegovi problemi ne čine ništa manje dostojanstvenim, i da takav, izmučen, skup i beskoristan nama i dalje znači beskonačno puta više od bilo kakvog “elegantnog” oproštaja. Samo postojanje eutanazije kao zvaničnog pa makar i hipotetičkog izbora je u suprotnosti sa životom i humanošću. Ovo naizgled praktično i saosećajno a zapravo surovo i nihilističko rešenje stvara paniku i podstiče crne misli kod najosetljivijih sugrađana. Na nama je da stanemo uz njih.


(Objavljeno u NIN-u 27.06.2019) 

11 February 2019

Ljubomir Madžar: Cena Kosova - može li se podneti i kako

Prenosimo, uz dozvolu autora, tekst profesora Ljubomira Madžara o tome šta da se radi u vezi Kosova, pod naslovom "Cena Kosova – može li se podneti i kako". Profesoru Madžaru kod ove publike nije potrebno posebno predstavljanje, Ipak, za one čitaoce iz drugih bviših jugo-država koji možda nisu upoznati sa njegovim radom, Ljubomir Madžar je svakako najvažniji srpski ekonomista u poslednjih pola veka, a možda i duže. Kad neko takav napiše analizu kosovskog problema, dužnost je i obaveza svakog razumnog čoveka da to ozbiljno uzme u razmatranje, čak i ako se ne slaže sa autorovim konačnim zaključcima (kao što podozrevam da se neki čitaoci iz Srbije neće 


Ljubomir Madžar

Cena Kosova – može li se podneti i kako


Malo je pitanja koja su toliko kontroverzna, tako nepristupačna pouzdanim dijagnozama i tako nedostupna preciznim kvantifikacijama kao što je to slučaj sa problemskim čvorištem koje se splelo oko Kosova i u vezi sa njim. Kosovo toliko duboko zadire u skoro sve pore našeg društvenog bića i u tolikoj se meri isprepliće sa bitnim sastavnicama zbunjujuće velikog broja sfera društvenog života, da posmatrač ne samo da ne može izvesti kvantitativne procene pojedinih malignih uticaja koji struje sa Kosova nego ne može biti siguran ni da je ustanovio njihov koliko-toliko celovit spisak. Stoga će ovde biti razmotrene tek neke komponente kosovskog problema kao determinante troškova koje u vezi sa njim moramo podneti ili makar anticipirati njihovu neugodnu pojavu.

Mnogi snažni uticaji i udari koji dolaze sa Kosova jednostavno nisu merljivi – kako, npr., kvantifikovati izostale preduzetničke poduhvate ili neostvarenu proizvodnju koja je izazvana velikom neizvesnošću i stalnim napetostima na Kosovu i oko njega? – a o nekom verodostojnom utvrđivanju koralativnih veza da se i ne govori. Kosovo je dobra ilustracija jednog šireg spoznajnog problema: mnogo je toga što stvarno postoji i istinski deluje ali je inherentno nemerljivo i nedostupno numeričkim procenama. To je razlog zbog koga i u temeljnim analizama naizbežno ostaje širok prostor za subjektivne procene i razložne pretpostavke. Budući da je Kosovo i deo i paradigmatski primer tog šireg spoznajnog problema, prirodno je i očekivano u ovom razmatranju pojedinih njegovih aspekata bude nemali broj  uslovnosti i procena koje su striktno subjektivne, a koje samim tim mogu da budu predmet sumnji, naglašenih rezervi pa i eksplicitnih. 

Pored toga što je očigledno složena sama po sebi, cena Kosova kao predmet procena ispoljava se kao komplikovana i na jedan poseban način – po specifičnom osnovu koji se kod najvećeg broja pitanja, uključujući i ona najsloženija, jednostavno ne javlja. U vezi sa Kosovom razumno se može pretpostaviti a potom i razviti nekoliko alternativnih scenarija. Prvi je nastavak sadašnjeg „zamrznutog konflikta“ bez ikakve pouzdanije perspektive njegovog okončanja. Druga varijanta je prevazilaženje tog konflikta, pri čemu su, u zavisnosti od vremena njegovog razrešenja, moguće dve podvarijante. Prva je uspešna i dovoljno brza realizacija najnovije Trampove inicijative i ozvaničenje Kosova kao nezavisne države uz pružanje famozne stolice u Ujedinjenim nacijama (UN). Druga podvarijanta jeste nastavak konflikta ali sa nekakvom procenom vremena u kome će biti završen, i to ne nužno na način za koji se zalaže Srbija i ne nužno u vreme koje bi joj odgovaralo. Treća opcija je reintegracija Kosova u sastav Republike Srbije kojoj i pripada po međunarodnom i svakom drugom pravu.

Neka pre no što se pristupi razmatranju ovih opcija bude izražena jedna bogohulna, za neke sablažnjiva misao: navedene (pod)varijante izlaska iz kosovskog ćorsokaka po troškovima, odnosno ceni, ispostavljaju se kao neočekivano različite u odnosu na njihovo rangiranje po poželjnosti u stručnoj i, osobito, široj javnosti. Varijanta reintegracije Kosova pokazuje se kao ekonomski najskuplja, ali i demografski više nego zabrinjavajuća. Varijanta brzog ozvaničenja Kosova kao nezavisne države ispostavlja se kao ekonomski najpovoljnija. 

Ovde će biti manje više taksativno navedeni neki veći troškovi – što neposredni finansijski, što oni posredni ali nipošto manje opterećujući – koji su posledica ovog za obe strane nemilog statusa quo koji se otegao kao gladna godina. Biće to fromulisano kao lista troškova kojih bi se Srbija oslobodila ako bi ovaj mučni tovar bio konačno maknut sa srpske grbače.

Prvo
, naglo bi se smanjile, čak uz perspektivu nestajanja, ogromne političke napetosti. One su na preduzetničkom i ekonomskom planu izvor goleme neizvesnosti, a privredni život ništa toliko ne parališe niti ga u tolikom broju lišava korisnih poslovnih poduhvata kao što je to slučaj sa neizvesnošću. Kosovski sukob generiše ove inhibitorne sile ne samo na Kosovu i ne samo u Srbiji, nego i u mnogo širem regionu jugoistočne Evrope, što će reći da je destruktivna interakcija Srbije i Kosova štetna i za jedan širi krug zemalja koje nas okružuju. Ne bi se trebalo iznenaditi ako bi iz tih zemalja potekli pritisci da se ova kosovska saga najzad završi, pa da se ceo region konačno nađe u normalnom poslovom ambijentu. 

Drugo
, i usko povezano sa prethodnim, kosovske napetosti jak su destimulišući činilac za strane investicije. O ulozi stranih ulaganja u ukupnom razvoju mišljenja su jako podeljena, ali nema sumnje da su ona korisna sve dok trpimo veliku stopu nezaposlenosti, dok izostaje domaći preduzetnički element za mobilizaciju resursa i dok bezmalo ukupna dodata vrednost generisana tim ulaganjima ima sa opšteprivrednog stanovišta ima karakter čistog ekonomskog dobitka, neke vrste nacionalnog profita. 

Treće
, dok traje kosovski sukob postoji njime izazvana, makar i vrlo mala, verovatnoća izbijanja ratnog sukoba. Značaj ove činjenice najbolje se uviđa iz prosvetljujućeg sagledavanja vrednosti mira u tragičnim situacijama koje se trpe kad on jednom bude izgubljen. 

Među troškovima koje generiše postojeće stanje zamrznutog konflikta mnogo je i onih koji su konkretniji i užeg dosega ali zato ne i mnogo manji, a pogotovo ne zanemarljivi. Tu su, pre svega, neposredni fiskalni troškovi, tj. direktni izdaci iz budžeta. O njima se u široj javnosti nedovoljno zna, a nisu primećene neke detaljnije analize ni u profesionalnim krugovima. Toj četvrtoj komponenti treba kao posebnu dodati i petu komponentu – doslovno nevidljive, u službenoj statistici neregistrovane novčane tokove koji struje prema Kosovu ali su zbog državnih razloga prekriveni izvesnim velom tajnosti. To je posebno opasna kategorija budući da je bogomdana za sve moguće zloupotrebe i da u jednoj zemlji nadaleko poznatoj po visokom nivou korupcije mogu da izazovu posebno velike štete. 

Šesta
 komponeneta takođe spada u domen ekonomske patologije: nedovoljno jasno i unekoliko haotično dvovlašće na severu Kosova, kao i slaba uprava i nedograđena država u ostatku njegove teritorije,  idealan je ambijent za sivu, pa i za crnu ekonomiju, pri čemu su obe u sukobu sa zakonom ali je ova druga daleko izvan njega. Odgovarajuće opštepoznate patološke deformacije ne ostaju ograničene na Kosovo nego se maligno šire ne celu zemlju. Deo tog troška je, kako se učestalo tvrdi, i obimna trgovina drogom za koju nije izvesno da je ograničena samo na Albance, ali koja zasigurno predstavlja težak problem za celu Evropu, a možda i šire.

Neka u zaključku bude ukazano na i na sedmu komponentu nedovoljno vidljivih posrednih troškova – političke štete koje Kosovo izaziva kao uvek zahvalan predmet izbornih manipulacija. U periodu do 2000. Kosovo je bilo zahvalna izborna baza i svojevrsna tvrđava za tadašnju vlast koju su u retrospektivi gotovo svi ocenili kao autoritarnu i pogubnu. Ispostavilo se da su uz takvu vlast, koju su podržavali upadljivo više nego što je to u proseku činila centralna Srbija, upravo Kosovari daleko najviše nastradali. Njihovo stradanje na neki je način „upravno srazmerno“ podršci koju su toj vlasti pružali. Kako to uvek biva u društvu koje deluje kao celovit kompleksna sistem, njihovo političko ponašanje nije se ticalo samo njih nego je na ovaj ili onaj način pogađalo celu zemlju. Za elektoralna opredeljenja kosovskih Srba nikad nisam imao simpatije: glasao sam uvek za stranke koje su na suprotnom kraju političkog spektra od onih koje su oni podržavali. Njihova podrška, ali i njihova egzistencijalna situacija, obilno je produkovala i osmu sastavnicu troškova: kosovska drama uvek je doprinosila neposrednom državnom intervencionizmu, mešanju države u splet odnosa i tokova gde ne treba da se upliće. Druga strana te mučne medalje su  slabije performanse na stvaranju pravnog poretka i razvijanju institucija, gde je država i tvorac novih rešenja i činilac njihove primene. Kosovo nam tako iz decenije u deceniju dezorijentiše i preusmerava državu. Ono je udaljava od poslova koji su u njenom delokrugu a najviši su društveni prioritet i usmerava je tamo gde su potencijalne štete od njene intervencije ogromne.

Pri utvrđivanju redosleda varijanti i podvarijanti sa čisto ekonomskog stanovišta, tj. po troškovima koje one podrazumevaju, od presudne je važnosti imati na umu da je ekonomsko vrednovanje samo jedan aspekt procene njihovih efekata i posledica. Jasno je da postoje različita mišljenja i u vezi sa gubitkom Kosova kao naisceljivom ranom i sa nacionalnom katastrofom koju bi taj gubitak predstavljao. Ovde će tek biti pomenuto da nije zapaženo da postoje ljudi koji bi u eventualni rat oko Kosova slali svoju decu niti takvi koji su, poput mojih kordunaških zemljaka, ugledne porodice Pribićević, spremni da se presele na Kosovo da bi na tom rizičnom terenu ojačali srpsku stvar. Naprotiv, nije mali broj Srba koji su se zatekli na Kosovu ali su ga napustili glavom bez obzira.

Nakon što su identifikovani troškovi koje Srbija trpi uz sadašnji status quo lako se procenjuju troškovi svih napred specifikovanih varijanti. Nastavak statusa quo kao realizacija prve varijante bukvalno je poguban jer znači nastavak ogromnih čisto finansijskih ali i, možda još i većih, indirektnih troškova na trajnoj osnovi. Prva varijanta ubitačno je skupa u čisto ekonomskom smislu. Pitanje je da li bi te troškove i taj sa tračnica daleko skrajnut režim funkcionisanja Srbija uopšte mogla trajno da izdrži.  U podvarijanti druge varijante Srbija zanavek ostaje bez Kosova, a to se zahvaljujući energičnom i ne nužno delikatnom Trampovom stilu događa ako ne odmah, a ono u sasvim doglednom vremenu. To je u strogo ekonomskom smislu daleko najpovoljnija opcija. Ona bi Srbiju po kratkom postupku oslobodila ogromnog tereta.

Druga podvarijanta prve varijante, tj. produžavanje statusa quo do u neodređeno vreme, a po isteku tog, moguće dugog, perioda ponovno suočavanje sa mogućnošću definitivnog razdvajanja, očigledno je daleko nepovoljnija od podvarijante brzog državnog osamostaljivanja Kosova. Taj  ishod podrazumeva trpljenje svih golemih troškova pobrojanih u čitava tri pasusa (5-7) ovog teksta, a potom ipak pristanak na konačno odvajanje Kosova i njegovo potpuno državno konsolidovanje. To je kombinacija velikih finansijskih i posrednih ekonomskih troškova, s jedne, i emotivnog gubitka i nacionalnog udara, s druge strane. Koliko god da deo javnosti, uključujući i one koji decu ne bi slali da ratuju za Kosovo, smatra da bi pristanak na odvajanje Kosova bio ravan nacionalnoj katastrofi, moralo bi da bude jasno da je taj gubitak uvećan za ogromne neposredne i posredne materijalne troškove iz prethodnog teksta gora varijanta za Srbiju od ishoda prve podvarijante u drugoj opciji, tj. brzog otkidanja Kosova iz političkog sistema i društvenog tkiva Srbije. Gubitak Kosova plus dodatni troškovi lošije je rešene za Srbiju od gubitka južne pokrajine bez tih daljih troškova.

Treća opcija, reintegracija Kosova u Srbiju, ovde mora da bude ocenjena na način koji opet rizikuje da bude doživljen kao svetogrdan. Vraćanje Kosova znači manje-više mirenje sa svim onim ogromnim troškovima koji su pobrojani u 5-7 pasusu ovoga teksta. Na dugi rok, tj. u beskonačnom vremenskom horizontu, njih bi Srbija teško mogla da podnese, a ako bi to rešenje i bilo održivo, ono bi verovatno podrazumevalo fatalno mirenje sa sporim privrednim razvojem i sa trajnim zaostajanjem za bližim, a i daljim, međunarodnim okruženjem. Po tempu rasta Srbija je već sada na začelju uporedivih a i šire kategorisanih zemalja, dok je taj nezadovoljavajući tempo u kombinaciji sa jednako nepovoljnim nivoom – Srbija je među najnerazvijenijim zemljama Evrope – gotov opis prave razvojne i ekonomskopolitičke katastrofe. Srbija teško izlazi nakraj sa svojom sirotinjom, a kad bi se, i ako, tome dodala beznadna i još ljuća kosovska sirotinja, dovelo bi to do takvog tereta socijalnog staranja za koje se ne da ni zamisliti kako bi Srbija mogla da ga podnese. Dobro je imati u vidu da samo povećanje teritorije po osnovu pravovaljanog vraćanja Kosova u državno ustrojstvo Srbije ne bi mnogo značilo jer Srbija ne može da savlada i valjano održi ni onu teritoriju koja joj ostaje van Kosova: na hiljade sela sistematski se prazne, a i mnogi gradovi sve više su prošarani nenaseljenim, avetinjski praznim kućama.Teško je videti kako bi reintegracija Kosova bila politički ostvarena: može li iko zamisliti Skupštinu Srbije u kojoj sedi do jedne trećine Albanaca sa Kosova? Tu su, najzad, i zastrašujući demografski trendovi: Srbija je silno zahvaćena nezaustavljivom depopulacijom, dok je na Kosovu, uprkos izvesnim tendencijama smirivanja, stopa demografskog rasta vrlo visoka. Da li bi stanovništvo Srbije pristalo na scenario u kome bi – kako sledi iz nekih demografskih projekcija – u nešto daljoj perspektivi postalo manjina u sopstvenoj zemlji?

*
Sa Kosovom je Srbija gurnuta u poziciju da bira između nepoželjnih alternativa, takvih za koje je čak teško reći koja je od koje gora. Koga god istorija postavi na ukleto mesto da odlučuje o raspetljavanju kosovskog čvora, neće moći da se proslavi. Kako god da se odluči, ishod će biti nepovoljan, a zemlja će opet biti uvučena u beskrajne raspre o istorijskim krivicama i epohalnim promašajima.


23 January 2019

Miroslav Prokopijević (1953-2019)


Za Miroslava Prokopijevića sam prvi put čuo kao student ekonomije u drugoj polovini 1990-ih. U to doba ste lako mogli prepoznati opozicione ekonomiste. Politika je bila crno-bela. Javni intelektualci bili su ili pristalice režima ili njegovi protivnici. Sredine i nijansi onda nije moglo biti. Biti nezavisan značilo je biti deo opozicije.

Prokopijević je, kao i celog života, bio nezavisan. Ali i od grupe nezavisnih, opozicionih ekonomista, analitičara i javnih intelektualaca on je odskakao stavovima i hrabrošću. Režimu se suprotstavljao direktnije i beskompromisnije od drugih. “Živimo u nacional-socijalisitčkoj diktaturi”, govorio je tada u intervjuima. Kritikovao je i ostatak opozicije kada bi bila nedosledna ili koketirala sa nacionalizmom i socijalizmom. Stvari je probao da menja i kroz politiku i jedno vreme bio deo rukovodstva Demokratske stranke, ali se, karakteristično ne pristajući na kompromise, sa političarima razišao.

Moje prvo sećanje na Prokopijevića kao ekonomistu je njegova kritika programa Grupe 17 u tadašnjem časopisu Duga. Negde 1997. godine grupa 17 nezavisnih – dakle antirežimskih – ekonomista objavila je predlog programa ekonomskih reformi. Motiv predloga je bio raskid sa socijalisitčkim sistemom i program je uredno predlagao makroekonomsku stabilnost, privatizaciju i liberalizaciju ekonomije. Mi studenti, a verujem i sva opoziciona javnost, bili smo oduševljeni pojavom jednog ovako modernog, liberalnog i prozapadnog predloga.

Prokopijević je, međutim, program i Grupu 17 kritikovao sa tržišne pozicije. Mi, studenti ekonomije, tada nismo znali da se i to može. Mislili smo da je jedina moguća kritika ona koja dolazi s leva, od strane socijalističkog režima. Za nešto najliberalnije što se od vremena uspostave komunizma pojavilo u javnosti Prokopijević je tvrdio da je mlako, malodušno i nedovoljno. Ali deo tih godina on je proveo u SAD i Nemačkoj, gde je boravio na univerzitetima kao dobitnik prestižne Humbolt stipendije. Pratio je reforme u svetu, posećivao veliki broj konferencija, upoznao češke, poljske i estonske reformiste, američke i evropske ekonomiste, i kad se vratio u Srbiju dobro znao o čemu govori. Program Grupe 17 koja će se kasnije proširiti u G17+ i postati stranka, kao i programi drugih političkih stranaka, jesu bili programi levog centra a ne odsečnih reformi – samo tada nije bilo nikoga u Srbiji da nam to kaže. Nikog osim Prokopijevića.

Od nailaska na taj tekst u Dugi nastavio sam da redovno pratim njegove članke i pojavljivanja. Upoznao sam ga par godina kasnije kao profesora Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM), postdiplomskog programa koji je te 2000. godine testiranjem i intervjuima dobro selektirao polaznike iz velikog broja prijavljenih kandidata. Cela ideja AAOM programa bila je da nam predstavi ideje kojih nema na zvaničnom državnom univerzitetu i profesor Prokopijević je u tome bio apsolutni hit. Nije nam držao pripremljene govore već pitanjima i odgovorima terao da razmišljamo, da se preispitujemo i menjamo. Razgovorom i argumentacijom od nas je polako stvarao liberale.

Uticaj je prevazilazio zidove učionice. Interesovao se za svakog od nas pojedinačno a kad smo se mi počeli sastajati van predavanja obavezno smo pozivali i profesora. Sve od tada, nikad nije prestao da nas uči ne samo o ekonomiji, politici i liberalizmu, već ličnim primerom i principima i ponašanju. Počev od tih sastanaka sa studentima, formalnih i neformalnih, sve do današnjih dana on doslovno nijednom, ni sekund, nije zakasnio na zakazani sastanak. Uvek je nekako uspevao da već bude tu. Ja sam godine fakulteta proveo čekajući po hodnicima na prijem kod nekog asistenta koji se ne pojavljuje u zakazano vreme. Prokopijević nam je dao drugačiji primer. Poštovao nas je sve jednako još dok smo bili samo studenti.

Iz dela naše grupe izrodio se Centar za slobodno tržište koji je u prvim godinama uradio nekoliko dobrih stvari ali nam je vremenom prestao biti prioritet. Do današnjeg dana, profesor je ostao u kontaktu sa velikim brojem studenata iz AAOM grupe. Prošle godine smo organizovali prvo zajedničko okupljanje od 2001. godine i jedini profesor sa nama bio je Prokopijević. Svih tih godina čuvao je spisak polaznika i ocena i doneo nam ga na okupljanje.

Prokopijević je sledio pravila igre i tražio da i drugi to rade. Kako je pokazivao poštovanje prema studentima, tako nije imao višak pijeteta prema imenima i funkcijama. Sećam se da je na jednoj konferenciji u Sava Centru bio moderator diskusije u kojoj je učestvovao jedan viđeniji ministar tadašnje Đinđićeve vlade. Ministar kao ministar, počeo je da razglaba o svemu i svačemu i prekoračio dozvoljeno vreme. Prokopijević ga je opomenuo, jednom, dvaput i onda oduzeo reč da bi se držao dogovorene satnice.

Prokopijević je diplomirao na dva fakulteta u Beogradu a doktorirao filozofiju u Zagrebu. Najpre je objavio dobar broj filozofskih radova, uključujući neke u zapaženim inostranim časopisima, ali pravo interesovanje mu je bila ekonomija. Najveći doprinos dao je raznim aspektima političke ekonomije, uključujući sve od teorijskih rasprava objavljenih u zemlji i inostranstvu, do praktičnih komentara o smernicama tekuće ekonomske politike. Kao srednjoškolac i student je aktivno igrao tenis, da bi posle duge pauze, u poslednjih petnaestak godina ponovo postao entuzijastični teniser. Imao je čudesno pamćenje i širok opseg interesovanja. Razgovor sa njim – tipično u Staroj Hercegovini – išao bi od preispitivanja neke teorijske rasprave, preko, recimo, tumačenja evropske politike ili kretanja svetskih berzi gde bi on, nekako, opet znao najskorije brojke i procente, do priče o nekom meču Bjorna Borga iz 70-ih, do oktrivanja istine iz kog je sela zapravo Miroslav Ilić (nije iz Mrčajevaca). I tako iznova svaki put, ista stara oštra logika, a novi opskurni detalji.

Od sredine 1980-ih kada je kao mlad čovek na debatama u SANU ubeđivao Mihaila Markovića i akademike u prelezak na tržišnu privredu, do danas kada su mediji još jednom počeli da ga se čuvaju i zaobilaze, Miroslav Prokopijević bio je jedinstveni lučonoša liberalnih ideja u Srbiji i regionu. U javnim nastupima promišljen, nezavisan i nepokolebljiv, u ličnom ophođenju principijelan i velikodušan, menjao je ljude nabolje.

17 December 2018

Kontrarevolucija u ime slobode


Moja knjiga "The American Counter-revolution in Favor of Liberty: How Americans Resisted Modern State 1765-1850" (iznad) izlazi iz štampe 19 januara a kindle verzija je već dostupna. Ovde imate detaljniji opis sa sadržajem poglavlja itd. Upozorenje: izdavač (Palgrave Macmillan) je nametnuo sumanutu cenu za ovo izdanje - 89 dolara. Ne znam šta da kažem osim da ako niste totalni fanatik ranog američkog liberalizma ili imate višak para - čekajte na popuste (koji slede) ili na meko izdanje.

O temi i argumentu knjige, iz prvog poglavlja:

This book... wants to go back to the defeated and now marginalized, localist-libertarian tradition of American politics. To the people who resisted the project of “fiscal-military state”. What they believed, what kind of social and political worldview inspired them? What economic philosophy did they have? Were they just scared reactionaries wary of “economic modernization”, as historians often portray them, or free market ideologues wary of governmental power in economic life? How their localism fits into their concepts of liberty? Have their views evolved in the period 1765-1850 and how? Was there any attempt to reconcile their ideas with the nationalist ones? And above all, how answers to all these questions affect the (re)evaluation of the American Revolution as such?  

The book.... argues that the essence of the American Revolution should not be sought in the constitutional-reformist feats of the “framers” during the 1780s but in political and social resistance to their efforts. There have been two revolutions going on in the same time in the late 18th century America; the modern European revolution “in favor of government”, pursuing national unity, “energetic” government and centralization of power (what historians usually dub “American founding”), and the conservative, reactionary counter-revolution “in favor of liberty”, defending local rights and liberal individualism against the encroaching political authority. This is a book about this classical liberal counter-revolution, about its ideological, political and cultural sources and central protagonists, about men who resisted over a period of decades, by word and by sword, the new politics of a nation state, in the name of traditional American principles of liberty and local self-government. It concentrates on revolutionary patriots, antifederalists of the 1780s, Jeffersonians and Jacksonians of the early decades of the 19th century and ends with John C. Calhoun, the most systematic thinker of this tradition.


Evo sadržaja knjige:

Table of Contents

Part I: America and Traditional British Liberties
Chapter 1: The American Revolution as the Last European Peasants’ Rebellion
Chapter 2: Consent, Representation and Liberty: America as the Last Medieval Society
Chapter 3: Shades of Anarchy: The Concept of Lawful Rebellion in America

Part II: On a Collision Course with Modern State
Chapter 4: Men of Little Faith Facing the Modern State: The Country Party Ideology in Great Britain.
Chapter 5: When in the Course of Human Events… - Hobbes, Locke and the Long Parliament against America.
Chapter 6: The Great Derailment: Philadelphia Putsch of 1787 and the Coming of the American State

Part III States’ Rights Philosophy as a Synthesis and Reconciliation
Chapter 7: 1776 Strikes Back – Antifederalist Critics of the Constitution
Chapter 8: The Compact Theory of the Union – A Revolution within a Form
Chapter 9: Free Market in a Small Republic – Economic Doctrines of Jeffersonians and Jacksonians
Chapter 10: The Last Stand: John C. Calhoun

Conclusion




18 September 2018

Ekonomski uzroci i političke posledice (NIN)

U proteklih deset godina stalo je više ekonomske istorije nego u ceo vek koji im je prethodio. Dogodila se prva zaista globalna ekonomska kriza, bankrotirale banke, fondovi i države, mediji proglasili kraj kapitalizma, isprobane ekstremne makroekonomske mere i izrodili novi politički pokreti.

Izvor problema bio je u Americi i tamošnjim cenama nekretnina. Finansijska tržišta su danas kompleksna ali osnovni mehanizam razvoja krize može se jednostavno predstaviti. Modernizacija finansijskog sistema je proteklih decenija na jedan način razdvojila banke od sopstvenih klijenata. Nekada su banke odobravale kredit, a dužnici taj kredit njima vraćale. U međuvremenu je na razvijenim tržištima to delom prestalo da bude slučaj. Banke koje odobravaju kredite – i posebno dugoročne stambene kredite – počele su da te kredite prodaju drugim institucijama. Tipična banka je, nakon odobravanja stambenih kredita, prodavala prava na prihod od otplate kredita svojih klijenata. Za taj novac, kupovala je hipoktarnu obveznicu – hartiju od vrednosti koja je sadržala prava na otplatu nekih drugih stambenih kredita, koje su druge banke odobrile drugim klijentima.

Razlog za ovu, naizgled, bespotrebnu razmenu bila je diverzifikacija rizika. Empirijski podaci iz prošlosti pokazivali su da su cene na američkom tržištu nekretnina lokalne. Cene kuća pale bi u Kanzasu, ali istovremeno porasle u Nevadi. Banka koja posluje u Kanzasu se prodajom kredita koje je odobrila svojim klijentima oslobađala rizika da baš Kanzas strefi pad cena nekretnina i beg dužnika. Za istu sumu, kupila bi hipotekarnu obveznicu koja donosi prihode od otplate stambenih kredita klijenata širom Amerike. Korisnici kredita su svoje kredite otplaćivali matičnoj banci i njih sve to nije doticalo. Jedino su banke, međusobnom nevidljivom razmenom klijenata pomoću hipotekarnih obveznica, smanjivale ukupni rizik.

Da se geografskom diverzifikacijom smanjuje rizik nije bila ideja avanturista i kockara već široko prihvaćena teorija u finansijskim i regulatornih krugovima Amerike i Evrope. Agencije za procenu rizika su hipotekarne obveznice označavale nisko rizičnim. Regulatorna tela na najvišim državnim i međunarodnim nivoima smatrala su ih poželjnim i sigurnim. Međutim, ovaj finansijski, akademski i regulatorni koncenzus raspao se kada su cene nekretnina, suprotno istorijskim podacima i suprotno očekivanjima, počele padati širom Amerike. Diverzifikacija odjednom nije više ništa značila i vrednost hipotekarnih obveznica se strmoglavila.

Situaciju su pogrošale neke druge okolnosti. U Americi je država na više načina već decenijama bila podsticala stambene kredite. Osim poreskih olakšica i zakona protiv diskriminacije klijenata, vlada je bila i direktno upletena u ovu oblast. Najveći kupci stambenih kredita od banaka bile su dve državno sponzorisane firme, Feni Mej i Fredi Mek. Mogućnost da se gotovo svaki upravo odobreni stambeni kredit proda donela je eroziju kreditnih kriterijuma. Kredita je bilo mnogo, a tipično učešće za stambeni kredit bilo je neshvatljivo nisko – od nule do par procenata vrednosti nekretnine.

Takođe, dužnici u Americi po pravilu nisu primorani da vrate puni iznos stambenog kredita ako odluče da izađu iz njega. Banka može prisvojiti nekretninu koja je pod hipotekom, ali ne i dobiti punu optlatu kredita. Na primer, problem kredita indeksiranih u švajcarskim francima bi u Americi završio jednostranim izlaskom klijenata iz kredita čiji preostali iznosi vrede više od stanova za koji su uzeti.

U svetlu ovakvih okolnosti, neočekivani pad cena nekretnina razorio je bilanse banaka. Ljudi čije su nedavno kupljene kuće izgubile vrednost i koji su zbog niskog učešća sada dugovali više od vrednosti kuće, počeli su da odustaju od otplate kredita. To je hipotekarnim obveznicama dramatično oborilo cenu. Za banke su ove obveznice predstavljale vrstu ulaganja i izvor prihoda i kako je njihova vrednost padala, tako je sposobnost banaka da izmire obaveze prema svojim poveriocima, depozitorima i štedišama bivala sve neizvesnija.

Neki od najvećih vlasnika hipotekarnih obveznica bile su investicione banke koje su pozajmljeni novac ulagale u ove navodno bezbedne obveznice sa solidnim prinosom. Evropske banke, investicioni i penzioni fondovi takođe su pozajmljenim dolarima kupovale i vremenom prikupile pozamašnu svotu hipotekarnih obveznica. Štaviše, iste obveznice su u Americi i Evropi služile kao kolateral za redovne međubankarske pozajmice. Iznenadna neizvesnost oko njihove vrednosti prekinula je uobičajene kreditne tokove jer bez čvrstog kolaterala banke i druge finansijske institucije nisu htele pozajmljivati jedna drugoj. Zemlje poput Kine i Rusije bile su delimično upletene jer su deo svojih deviznih rezervi čuvale u vidu obveznica američkih stambeno-kreditnih korporacija, Feni Mej i Fredi Mek. Srbija i ostatak regiona nisu bili u središtu istih tokova ali su bili pogođeni jer su svoje privrede finansirali sredstvima evropskih banaka. Kada su se iznenada našle u škripcu, evropske banke morale su povlačiti novac i prekidati finansiranje širom istočne Evrope.

Sistem federalnih rezervi ili Fed – centralna banka SAD – odigrao je ključnu ulogu u gašenju vatre na svetskom nivou. Među ekonomistima je sada široko privhvaćeno da je uzrok širenja nekadašnje Velike Depresije iz 1930-ih godina bila nesvesno restriktivna monetarna politika Feda i povlačenje novca iz opticaja baš kada je sputanoj privredi bio preko potreban. Fed je svoju lekciju dobro savladao i po nailasku krize krajem 2008. uradio suprotno – odvrnuo slavine i emitovao sveži novac u nikada ranije viđenim razmerama.

Postupak Feda zaprepastio je svet. Mnogi su predviđali brzu inflaciju i čak hiperinflaciju. Ali što je vreme više prolazilo, to je više izgledalo da je Fed bio u pravu. Strah u ekonomiji smanjuje likvidnost. U trenucima neizvesnosti novac se nikome ne pozajmljuje i nigde ne ulaže. U takvim uslovima porast količine novca nema veliki efekat jer samo njegov mali deo stvarno cirkuliše – ostatak uplašena privreda čuva. Fedovo preplavljivanje tržišta novcem zato nije izazvalo inflaciju već samo vratilo kreditne tokove u normalu. Od 2008. do 2014. Fed je svoju ukupni primarni novac upetostručio, pritom ne izazvavši inflaciju. Kamatne stope ostale su jako niske, a dolar nije padao već jačao.

Fed nije spasavao samo američke banke i privredu, već odobrio pristup i evropskim komercijalnim bankama koje su bile u istom sosu i tražile dolare za pokriće svojih obaveza. Uspostavljena je i direktna dolarska linija Feda prema Evropskoj centralnoj banci i drugim centralnim bankama kojima su nedostajali dolari.

Evropska centralna banka (ECB) nije reagovala jednako spremno na krizu. Evropski finansijski sistem je, uz pomoć Feda, ECB i evropskih država nekako pregrmeo prvi nalet krize. Ali nakon godina sporog rasta i prelivanja spornih dugova iz privatnog sektora u javni, zemlje poput Španije, Portugalije, Italije i Irske bile su na ivici održivosti svojih finansija, a Grčka već u bankrotstvu. ECB nije obezbedila dovoljno likvidnosti, a onda 2011. povišenjem kamatnih stopa napravila i dodatni zaokret ka restriktivnoj monetarnoj politici. Bez razloga se pribojavajući inflacije, ECB je krenula u suprotnom pravcu od politike Feda, smanjila dotok novca i tako produbila krizu državnih dugova. Evropske banke bile su pune državnih obveznica. Nesposobnost država da nastave otplatu svojih dugova oborila bi vrednost obveznica i pokrenula novi lanac bankrotstava u bankarskom i zatim realnom sektoru. Takvo stanje u zajedničkoj valutnoj zoni dovodilo je i opstanak samog evra kao valute u pitanje.

ECB se u poslednjem trenutku iskupila za prethodne greške. Novi guverner, Italijan Mario Dragi, na konferenciji za štampu u julu 2012. godine je pažljivo biranim rečima objavio: ECB je spremna da uradi „šta god bude trebalo“ da spase države bankrotstva . A onda dodao: „i verujte mi, biće dovoljno“. Finansijska tržišta su znala da „šta god bude trebalo“ znači samo jednu stvar – da će ECB kupovati državne obveznice prezaduženih zemalja sve dok kriza ne prođe. To je umirilo tržišta i zaustavilo paničnu prodaju državnih obveznica.

Pošto centralne banke kupuju obveznice primarmom emisijom, novo opredeljenje ECB značilo je i porast novčane mase i povratak likvidnosti u privredu. Kao i u prethodnom slučaju sa dolarom, to u kriznim i deflatornim uslovima nije bio problem. Tako je ECB, četiri godine nakon Feda, krenula u sopstvenu monetarnu ekspanziju i ona do današnjeg dana nije sasvim prestala. Zaokret ECB bio je dobra vest i za Srbiju jer su se evropski tokovi novca onda počeli vraćati na perifernija tržišta. Uverljiva retorika Maria Dragija na toj konferenciji za štampu označila je početak kraja svetske ekonomske krize.

Danas, deset godina nakon rasplamsavanja krize, nema konsenzusa o njenim dubljim uzrocima. Najpopularniji je narativ koji za krizu krivi nedovoljnu regulaciju i kontrolu nad finansijskim sektorom u kapitalizmu. Taj narativ je, po mom mišljenju, u suprotnosti sa činjenicama. Banke su i pre ove krize bile striktno regulisane i obim regulacije je, uz manje periodične uzmake, decenijama rastao. Finansijki sektor je najregulisaniji deo razvijenih tržišnih ekonomija. Njime se i pre krize u SAD i u Evropi bavilo na desetine državnih tela i specijalizovanih agencija. Hartije od vrednosti koje su bile u srcu krize – hipotekarne obveznice iz SAD i državne obveznice evropskih zemalja – ne samo da su bile regulisane, već je regulacija izričito ohrabrivala ulaganje u njih. Međunarodna finansijska regulacija, uključujući američku i evropsku, označila je hipotekarne obveznice nisko rizičnim, na taj način stimulišući njihovu kupovinu. Obveznice svih zemalja evrozone, uključujući i Grčku, regulacija je sve do nastanka krize označavala apsolutno bezrizičnim, opet na taj način stimulišući banke da ih kupuju i drže. Može se teoretisati o nekoj idealno zamišljenoj regulaciji koja bi uspevala da spreči ovakve krize. Ali stvarno postojeća regulacija, kojom se bavilo na desetine agencija i koju su dizajnirali stručnjaci na međunarodnom nivou, ne samo da nije predupredila krizu već je stvorila uslove za njen nastanak.

Kao prva politička posledica ove krize javili su se populistički pokreti širom sveta. Na američkom spisku državnih mera za saniranje krize bilo je izbavljenje velikih banaka, sa obrazloženjem da se tako spašava čitava privreda. Konzervativni deo glasača koji veruje u ravnopravno tržište i ličnu odgovornost, ali i ne krije odbojnost prema državnim, finansijskim i akademskim elitama, započeo je ulične proteste i mitinge u okviru protesta Čajanke. Ove ljude nije interesovalo merenje efekata bankrotstva velikih banaka na bruto domaći proizvod i stručna debata o tome, već etički aspekt  krize i princip snošenja posledica za sopstvene postupke. Ubrzo zatim, suprotna strana ideološkog spektra, krajnja levica, organizovala je Okupaciju Volstrita, takođe traživši odgovornost velikih banaka. Evropska kriza javnog duga i štednja na koju su države bile primorane izazvala je političke reakcije i u Evropi. Pojavili su se novi pokreti, a zatim i političke partije levice i desnice, čiji je zajednički imenitelj bio otpor finansijsko-birokratskim elitama na čelu Evropske unije. Do 2018. mnoge od njih su došle na vlast ili se nametnule kao ozbiljna opozicija širom Evrope. U Americi je Donald Tramp pobedio kao protivnik establišmenta. Glasovi za izlazak Velike Britanije iz Evropske unije takođe su prikupljeni na protivljenju briselskim vladajućim strukturama.

Ekonomija se u međuvremenu stabilizovala. Usvojeni su novi zakoni i dodatne regulacije u finansijskoj oblasti, ali se slobodno može reći da ništa drastično, principijelno i sistemski nije promenjeno. Svetske privrede ponovo rastu po svojim uobičajenim stopama. Deceniju od početka najveće finansijske krize u poslednjih osamdeset godina, svetska ekonomija, ako se izuzme tehnološki pomak, izgleda slično onoj iz vremena pre krize. Politička scena izgleda drugačije.

26 July 2018

Why (not) socialism - Svetozar (Steve) Pejovich

It is arguable that the average American does not understand neither the theoretical basis of socialism nor the actual history of socialism. The purpose of this short paper is to identify two issues that should help to inform the median voter about some important differences between capitalism and socialism as well as between different types of socialism that are advocated for the United States.

The Efficiency of Capitalism Vs Equality of Socialism. 
The major features of capitalism are the rule of law, credible private property rights and the freedom of individuals to voluntarily interact with each other in the pursuit of their own ends. These features of capitalism create incentives that link rewards to performance in competitive markets. This link, in turn, produces wealth at much higher rate than other economic systems. Numerous economic indexes and, most importantly, people voting with their feet are the best evidence of the economic efficiency of capitalism relative to other systems.

Individuals differ with respect to their talents, preferences, work-ethics, attitudes toward risk, and the ability to perceive opportunities. In competitive markets, those variables lead to different performance. Given the link between performance and rewards in capitalism, those differences produce income inequalities. Income inequalities, in turn, raise the question of the morality of capitalism. Raising the issue of the morality of capitalism creates room in political markets for socialist programs.

Socialist programs require a major expansion in the role of government in the economy. By implication, socialist programs disconnect performance from rewards. Abundant evidence shows that disconnecting performance from rewards slows-down entrepreneurship and retards economic growth. The critical issue facing the American median voter is then whether the perceived justice of reducing income inequalities via socialist programs justifies slowing down the economic efficiency of capitalism.

What Are Some Likely Paths of American Socialism. 
Socialism comes in many flavors with one common denominator that sets them apart from capitalism. While capitalism prioritizes the rule of law over government policy and the individual over the collectivity, socialism prioritizes government policy over the rule of law and the collective common good (as defined by the ruling elite) over the rights of individuals to pursue their private end. Some types of socialism are more likely than others to be embraced by various pro-socialist groups in the United States. Let us briefly discuss a few of those.

Marxism. Marxism is the best-known and most widely practiced type of socialism. It ruined Eastern Europe and is impoverishing North Korea and Cuba. Comparing East with West Berlin, and Mao’s China with post Mao’s China reveals the consequences of Marxism. In the United States, writings by Professors Paul Sweeze (Harvard) and John Gurley (Stanford) gave Marxism academic legitimacy. Angela Davis and Herbert Marcuse moved Marxism from academia into social activism. Individuals like Carl Oglesby and Jane Fonda, and groups like SDS and Weathermen replaced social activism with street protests, destruction of property and calls for a revolution.

Fabian Socialism. British scholars Sidney and Beatrice Web founded Fabian socialism in England toward the end of 19thcentury. They advocated gradual replacement of private property and competitive markets with public ownership and centralized economic planning. Among main practitioners of Fabian socialism were Nehru in India, and the leaders of former British colonies in Africa. Eventually, India abandoned Fabianism and is slowly developing a healthy capitalist economy. The African countries have achieved no positive economic results. Slowly, the term Fabian Socialism fell out of favor but not its doctrine of gradual or evolutionary socialism. I fact, the latter-day socialist in USA seek gradual changes in the economy via tuition-free education, one-payer national health policy and massive environmental regulations, without any reference to Fabianism. Moreover, they keep mum about the opportunity costs of resources required to produce and deliver promised goods.

The latest addition to the likes of Bernie Sanders and Elizabeth Warren, Alexandria Ocasio-Cortez, added a Stalinist flavor to the market for socialist promises. She demands nothing less than government guaranteed jobs. Those demands are just another way of saying what Stalin did. The Article 12 of the Soviet Constitution of 1936 said: “In the U.S.S.R. work is a duty and a matter of honor for every able-bodied citizen, in accordance with the principle: He who does not work, neither shall he eat.”

Democratic Socialism. Democratic socialism seeks the systemic transformation of capitalism into socialism, and, especially, the transfer of capital assets into collective ownership. Rosa Luxemburg in Europe and Eugene Debs in America were among the early supporters of democratic socialism. In modern times, Robert Reich (UC at Berkeley), Cornel West (Yale) and late Jaroslav Vanek provided academic legitimacy to democratic socialism. Their key concepts, that set them apart from other types of socialism, are industrial democracy, social justice, workers’ self-management, and ‘market-planned’ economy. It is arguable that the direction of research as well as academic standards of scholars like West and Reich might easily have more influence on the median voter than other types of socialism.

Finally, democratic socialism should not be confused with social democracy, which advocates reforming rather than replacing capitalism. Democratic socialism is also not synonymous with welfare programs in Scandinavian countries. Upon finding that their grave-to-cradle benefits are not sustainable, those countries are electing center-right governments and cutting back on welfare programs.

Summing Up.
There is no doubt that socialism has made significant inroads into the American politics. Each type of socialism mentioned above competes for the median voter by suggesting alternatives to the private-property, free-market economy. Election results in 2016, at both Federal and State levels, suggest that the median voter has not moved to the left.

Svetozar (Steve) Pejovich
Professor Emeritus
Texas A&M University

09 July 2018

Lingvistika i država

Ovo je jedno od najosetljivijih pitanja na Balkanu (osim granica i "ko je prvi počeo"). Ko govori kojim jezikom i kako će se taj jezik zvati u velikoj meri je nastavak "pucačkog rata" novim sredstvima, instrument "odbrane" "nas" od "njih", ili dokazivanja da oni nemaju pravo na ovo ili ono, jer oni govore naš jezik a nemaju svoj itd. Veliki deo sporova o jeziku bi se mogao svesti na neke od ovih motiva. Imati svoj jezik i nazvati ga imenom sopstvene države, a uz što je moguće više zadreti u pravo drugih da to isto urade osnova je jezičkog nacionalizma na Balkanu.

Kao i genetika o kojoj smo pisali ranije, lingvistička nauka stvara velike glavobolje nacionalističkim ambicijama. Sudbina starog "srpsko-hrvatskog" jezika je najbolja ilustracija toga. Lingvistički, reč je o zajedničkom policentričnom jeziku većine ljudi u staroj Jugoslaviji: njime govori preko 70% Hrvata, svi Bošnajci Muslimani, svi Crnogorci, i preko 90% Srba. Karakteriše ga izgovor reči "what" kao "što" odnosno "šta", odakle potiče i ime ovog govora ("štokavski dijalekat srpsko-hrvatskog jezika"), različita sudbina starog slovenskog glasa jat (od "i" gde imamo ikavicu, "ije" - ijekavicu do "e" - ekavicu). Standandardizovani književni jezik je nešto uži: pored prethodnih karakteristika dodaje se takozvana novoštokavska akcentuacija, tj sistem sa četiri različita akcenta i uobičajenim prenošenjem naglaska kod višesložnih reči za jedan slog ka početku. Ovaj standardni jezik ima dve varijante, istočnu ekavsku i zapadnu ijekavsku.

Ovo je (bila) manje-više oficijelna pozicija jugoslovenske lingvistike pre početka žurke 1990ih , uz nekoliko komplikacija koje su važne za našu analizu. Prvo, zašto samo 70% Hrvata i 90% Srba govori srpsko-hrvatski jezik?  To nas vodi direktno u središte stvari: govori koji su nazivani neštokvaskim dijalektima srpsko-hrvatskog jezika i jedan staroštokavski govor zapravo lingvistički ne spadaju u taj jezik (kajkavski, čakavski i na istoku torlački dijalekat). A bili su svrstavani u srpsko-hrvatski iz istih razloga iz kojih se danas taj osnovni govor rasparčava na najmanje četiri različita "jezika" - političkih.

Kada gledate lingvistički, u staroj Jugoslaviji je postojao značajan jezički pluralizam i mimo slovenačkog, makedonskog i nekih manjinskih jezika, ali se taj pluralizam nikad nije uklapao u nacionalno-političke kriterijume šta jezički pluralizam (treba da) znači. Pođimo od možda najsmešnijeg slučaja - Hrvatske. Većina Hrvata govori ijekavsku ili ređe ikavsku varijantu novoštokavskog dijalekta koji ima stepen razumljivosti sa nehrvatskim štokavcima od 100%.To je u osnovi govor Vuka Karadžića, za svakog stranog slavistu. Kajkavsko narečje kojim se govori u krajnjim zapadnim krajevima, Zagorju i Međimurju je ekavski (!) govor, sa starom akcentuacijom (kao u Vranju i Nišu!) lingvistički gledano mnogo bliži slovenačkom nego sprsko-hrvatskom jeziku. Ironija je da danas Hrvati ne žele da priznaju da je njihov standardni štokavski jezik isto što i srpski štokavski. .Ali, ako bi hteli - oni imaju zaista različit jezik - kajkavštinu. Jedina je muka što 90% samih Hrvata ne razume taj jezik, a nekmoli da ga može govoriti.

Ili uzmimo Srbe. Desno od Drine pričaju ekavicu, levo od Drine ijekavicu. Prekodrinski Srbi govore mnogo sličnije Hrvatima i Bošnjacima sa kojima i oko kojih žive, nego Srbima u Beogradu, ili ne daj bože Nišu i Leskovcu. Dalje, među Srbima ne govore svi standardni jezik postoje dva govora koji imaju novoštokavsku akcentuaciju i koji su osnova književnog standarda: istočnohercegovački (ijekavski) i šumadijsko-vojvođanski, koji je ekavski i govori se u Vojvodini (osim Vršca i okoline), zapadnoj i centralnoj Srbiji sve do linije Beograd-Kragujevac-Kraljevo.  Istočno i jugostočno od te linije počinju staroštokavski govori koji imaju staru slovensku akcentuaciju na kraju reči. Poznati srpski lingvista Slobodan Remetić napisao je da  je u akcenatskom pogledu neuporedivo manja razlika između Gospića u Hrvatskoj i Gornjeg Milanovca, nego između Gornjeg Milanovca i Kragujevca. Srbin iz Gornjeg Milanovca sličnije govori  Hrvatu iz Like nego Srbinu iz susedne Jagodine! Kako preživeti takav užas?

Ima još. Negde između Stalaća i Aleksinca polako počinju da nestaju padeži. Ovo je fenomen poznat mnogim ljudima koji žive u Srbiji ("Živim u Niš", "dolazim iz Niš" itd - predmet stalnih ismevanja "južnjaka" od strane govornika šumadijsko-vojvođanskog dijalekta). Na krajnjem jugostoku, u zoni takozvanog torlačkog dijalekta padeža uopšte i nema, isto kao u bugarskom i makedonskom jeziku (jedina dva slovenska jezika koji su potpuno izgubili padeže). U lingvističkom smislu, ovaj torlački dijalekat je sličniji bugarskom jeziku nego srpskom, a u srpski je svrstan iz istih razloga iz kojih je kajkavski svrstan u hrvatski - političkih. To je govor vrlo sličan kumanovskom dijalektu makedonskog i pograničnom zapadno-bugarskom govoru. Govornici ovog dijalekta koji žive u Srbiji su zapravo dvojezični - oni kući govore svoj "torlački", kvazibugarski (govor Bore Stankovića), a u školi uče novoštokavsku srpsko-hrvatsku ekavicu Laze Kostića i Branka Radičevića.

Na kraju Crna Gora. Oni insistiraju da se uvede njihov poseban jezik, "crnogorski". Ok, samo koji je to tačno jezik? Tamo se govore dva vrlo različita dijalekta - takozvani zetsko-južnosandžački na istoku (Cetinje, Podgorica, Bijelo Polje, Berane) i istočnohercegovački na zapadu (Nikšić, Šavnik, Pljevlja, Kolašin, Mojkovac). Prvi je staroštokavski, drugi je novoštokavski. Potonji je klasični srpski ijekavskog standarda kakvim je pričao Vuk Karadžić, dočim je prvi jezik Gorskog Vijenca i Luče Mikrokozme i danas jezik koji ekavski govornici najčešće imaju u vidu kada referiraju na "crnogorski" govor. Vuk je bio iz Drobnjaka (Šavnik), Njegoš sa Cetinja. Danas kao i tada, Nikšićanin priča mnogo sličnije Užičaninu iz Srbije nego Podgoričaninu. Jel "crnogorski" jezik, (za razliku od "srpskog") ono što se priča u Nikšiću ili ono što se priča u Podgorici? Ako je prvo, milioni Srba, Hrvata i Bošnjaka pričaju "crnogorski" ali pola Crne Gore ne! Ako je drugo, opet pola Crne Gore ne govori "crnogorski", ali zato Srbi i Bošnjaci u Novom Pazaru, Tutinu i Ibarskom Kolašinu govore!  Komediji nikad kraja.

Umesto precizno razgraničenih nacionalnih "jezika" koji se poklapaju sa nacionalnim teritorijama (ideal nacionalista krvi i tla, kao i većine balkanskih lingvista, ili se to ja ponavljam...), svetski lingvisti južno-slovenske jezike vide u jednom kontinuumu, na čijim marginama su slovenački na zapadu i bugarski i makednoski na istoku i jugu, a razne varijante srpsko-hrvatskog u sredini. Prelazi su postupni i organski i nikad se ne poklapaju sa nacionalnim odrednicama: između slovenačkog i srpsko-hrvatskog stoji kajkavski kojim govore isključivo etnički Hrvati. Na istoku "bafer zonu" čine Srbi, Bugari i Makedonci "torlačko-kumanovske zone", koji razdvajaju "čist" SH od "čistog" makedonskog i bugarskog. I svi prelazi su lagani i postupni. Prelazak SH u slovenački je vidljiv već u Zagrebu gde se govori kajkavski i sa starom akcentuacijom, ali se dramatično pojačava kako idete na severozapad (Zagrepčani čak nisu u stanju da uopšte razumeju neke poddijalekte kajkavskog). U Srbiji, Niš, Prokuplje ili Aleksinac svi pripadaju torlačkoj zoni, ali još uvek imaju dosta veza sa srpskim "standardom". No ja - odrastao u Mladenovcu u Šumadiji - imao sam svojevremeno značajnih problema da pohvatam mnoge nijanse spontanog razgovora trojice Aleksinčana na njihovom lokalnom dijalektu. To nije bugarska ili makedonska granica, to je grad u "srcu Srbije" kako se to često kaže. Kako idete južnije taj se efekat pojačava. Pitao sam jednog svog vrlo obrazovanog prijatelja koji je rođeni torlački govornik sa krajnjeg juga Srbije kako on priča taj dijalekat, (pošto ga nikad nisam čuo uživo), na šta je on odgovorio- uh, bolje nego srpski!. Pirot, Dimitrovgrad, Vranje, Vladičin Han itd već su lingvistički bliži bugarskim i makedonskim susedima nego udaljnim sunarodnicima u Beogradu, Valjevu ili Smederevu.

Kao i sa raspravama o rasi, genima i poreklu, lingvistika nam ilustruje, samo mnogo preciznije i egzaktnije, veštački karakter nacija. Ne postoji kategorija sa pogrešnijim nazivom - nascio znači urođeno, prirođeno itd, pripadnici iste nacije bi trebali da budu istog porekla i da govore isti jezik.A ne postoji ništa artificijelnije od standardnih jezika. Šta imamo na terenu je zapravo nametanje jednog od lokalnih dijalekata većini ostalih i prisiljavanje da uče i govore taj dijalekat. U mnogim slučajevima ljudi moraju da uče potpuno drugi jezik (kao Hrvati kajkavci i Srbi "torlaci"). I ovo nije nikakva naša balkanska specifičnost. Italijanski književni jezik koji čujete na RAI televiziji, filmovima itd je zapravo toskanski dijalekat Firence i Siene,suštinski - govor Mikelanđela, Leonarda i Makijavelija. Otiđite na Siciliju, Napulj ili u pokrajinu Apulja na Jugu i videćete enormne razlike koje nekad utiču i na uzajamnu razumljivost. Ili uporedite standardni nemački jezik, tzv Hochdeutsch koji je govor pokrajine Hanover u centralnoj Nemačkoj. Neki od severnih govora okoline Hamburga i Rura imaju neuporedivo manji stepen uzajamne razumljivosti sa švapskim i švajcarskim dijalektom nego između Zagreba i Beograda. Ipak svi Nemci u školi uče Hochdeutch i svi stranci to smatraju "nemačkim" jezikom. Nije daleko od istine da je "jezik" zapravo dijalekat sa vojskom i državnim školama. Dokle stignu da zastavu pobodu generali i ministri najjače provincije, dotle seže "organska" nacija.

Naravno, u jednom su smislu jezički standardi neophodni. Oni olakšavaju komunikaciju. Da nema srpsko-hrvatskog standardnog govora onda bi ljudi na Zapadnom Balkanu pričali nemački ili engleski ili neki treći jezik, što bi bilo mnogo teže. U starom Rimu su pričali latinski u adminsitraciji i javnim poslovima. Obrazovani ljudi, bez obzira na poreklo morali su znati grčki. Problem kod nas je što je taj instrumentalni aspekt  jezika nadopunjen i zapravo istisnut mitomanskim, fašističkim nebulozama o jeziku kao izrazu "nacionalnog bića", prirodnoj činjenici poput planina, reka i drveća. I onda kad neko kaže kako Srbi i Hrvati pričaju isti jezik ili kako Crnogorci imaju ili nemaju svoj poseban jezik to su onda pitanja nacionalnog života i smrti. Svako dovođenje u pitanje ekskluzivnosti veze između jezika i nacije je shvaćeno kao "rastakanje nacije" i agresija na našu samobitnost i na kraju - samo postojanje. Otuda jezičko čistunstvo i narcizam, iskorenjivanje tuđica, kao kod Srba i Hrvata, iliti pak njihovo vraćanje i nametanje da bi se razlikovalao od drugih, kao kod Bošnjaka ili pak izmišljanje novih slova i glasova, kao kod Crnogoraca. Da se stvori fikcija da "mi" imamo "naš" jezik koji je nužno različit od njihovog, i kojim govore naši sunarodnici u našim granicama.