Majstor svog zanata

Sve dok je Goran Rodic neko ko u ime Građevinske komore Srbije daje izjave i procene tržišta tu instituciju je nemoguće shvatiti iole ozbiljno. Elem, taj gospodin mi je već tuže vremena favorit zbog epohalne besmilice o vojnoj imovini koja vredi milijarde dolara (državna imovina prema procenama istog stručnjaka vredi 175 milijardi dolara), koja pada na logičkoj konkluziji da niko nije tolika neznalica pa da to ne upotrebi za rešavanje problema javnih finansija (pobedu na izborima). I tako dok je on pre manje od godinu dana izjavljivao da rashodovane zgrade i zemlja vrede milijarde dolara, sada nam nudi koncept prema kome je budućnost Srbije masovna stanogradnja stanova od 500 EUR po kvadratu. Mrtva je trka šta je od ovog dvoje bemislenije, kao i što je mrtva trka koji je novinar koji je ovo preneo više lišen elementarnog znanja onoga o čemu piše budući da ove vesti nisu nađene u crnim biserima ili verovali ili ne rublikama. Savetovati masovnu stanogradnju u zemlji koja će u narednih barem 50 godina imati depopulaciju, koja i sada ima višak stambenog prostora je savet koji je skoro jednako učinkovit kao i namerno miniranje mostova da bi se podstakla mostogradnja. Savetovati nekoga da masovno gradi stanove i da ima profit od 0,6% je jednako realno kao i da našu poljoprivredu unapredimo masovnim uzgojem zdrave hrane na Marsu. I opet, nije Rodić ništa kriv, krive su institucije u čije ime daje izjave i novinari koji ovo prenose bez da provere kakve besmislice prenose.

20 meseci

Nisam pisao o 100 dana vlade,  prosto je reč o jednoj istoj vladi koja je svoje konture dobila u decembru 2012. godine, hrabrim, ali ispostaviće se neiskrenim postupkom. Od tog decembra 2012. godine, de facto je sve isto, tako da je 100 dana aktuelne vlade samo 100 dana vlade u kojoj de facto i de jure nije raspolućeno. Niti se SPS protivio reformama, niti je URS imao ikakve snage da tera vodu na svoju vodenicu.

Moje mišljenje vezano za ekonomsku politiku je da se ne nadam da ćemo imati ni R od reformi, ni R od rasta, ni P od prosperiteta. Iz prostog razloga što te osetljive biljke ištu tačno određeno tle da bi rasle i da bi se razvijale. Takođe, mislim da je analitika prilično beskorisna jer razlozi mog pesimizma ne leže u sferi operativnog (gde je takođe loše), nego u sferi strateškog.

Za ovih 20 meseci nismo videli išta drugo osim nastavka politika koje su vaspostavile DS&URS uz nešto veću prilježnost kada je reč o nadi da postoje spasitelji iz inostranstva poput Harija Al-Potera ili baćuške Gandalfiča. Malo je učinjeno da se poslovno okruženje u Srbiji popravi, da nam država postane troškovno efikasnija i lepša za biznis. U suštini, kroz uspostavljanje jače forme lične vlasti nego u vreme Borisa Tadića nastavljeno je urušavanje ionako zakržljalih institucija tržišne privrede i institucija države. Kako u takve države, koje se često nazivaju provizorijumima ili banana državama, niko ne želi da ulaže ako mu se ne ponude netržišne koristi, nastavilo se šminkanje privrednog mrtvaca kroz davanje budžetskih sredstava, umesto izvođenja reformi. Da reforme zavise samo od toga koliko se iste obećavaju, mi bi zaista bili šampioni reformi. Futur i dalje dominira, a zli prethodnici su krivi.

Fenomen lične vlasti koji ima konture putinizacije je višestruko promašen koncept, barem sa stanovišta ekonomskog rasta i prosperiteta. Srbija liči na Rusiju, koliko i mango na krokodila - niti ima atomsko oružje, niti je bilo kome bitna u svetu, niti je izvoznik energenata i ruda. Rusija može da plati cenu neefikasnog privrednog sistema i raznovrsnih egzibicija, Srbija ne može. Rusija nije u dugovima, Srbija je na pragu da postane parija svetskog finansijskog tržišta. Posebnu dozu problema stvaraju konstantni obrti oko toga ko su dobri, a ko loši momci, što je loše ako idete putem lične vlasti jer je jedina prednost iste u očima privrednika ako obezbeđuje predvidljivost i brzo rešenje problema.

Nastavljeno je dalje urušavanje javne administracije kroz metastaziranje nesposbnosti i nekompetentnosti na gotovo svim nivoima. Najjača stranka u vladi je bila svesna da ima ozbiljne kadrovske probleme, ali nije mnogo učinila da tu za nju gorku činjenicu značajno izmeni u svoju, odnosno u korist Srbije. Tek nas čekaju posledice ovakvog ponašanja koje će isplivavati kako u redovnim, tako i u vanrednim okolnostima - od nesposbnosti da se ošiša trava i zapraše komarci do vođenja velikih sistema. Uz ovu negativnu selekciju, prirodno ide priča o tome da smo mi kao društvo nesposobni da vodimo sami sebe i da je najprirodnija stvar da budemo najamni radnici za sitne novce u sopstvenoj zemlji, pa čak i da nas pustinjske države imaju učiti o poljoprivredi (ne Izrael).

Dakle, neće biti bolje. Ni za godinu, ni za dve, ni za 50 godina sa ovakvim ekonomskim politikama i ovakvim promišljanjem o društvu. Gotovo je izvesno da će se jedna velika istorijska šansa pretvoriti u jedan veliki promašaj u nizu promašaja Srbije koje će na kraju ostaviti razoreno društvo u stanju unutrašnjeg konflikta, bez snage da izađe iz spirale propadanja. Dodatno je loše što u parlamentu Srbije postoji zaista poslanika koji se mogu nabrojiti na prste jedne ruke koji jesu zdrava alternativa trenutnom putu i koji tu alternativu saopštavaju. Van parlamenta je bolje, posebno kod stranaka koje nisu ispale iz statusa parlamentarnih nego su start-ups.

Dobra strana ovih 20 meseci je što vodimo razumnu spoljnu politiku. Što uglavnom ispunimo što obećamo. Što Srbija ima mentore u SAD i EU, a mnogo manje u Rusiji i što smo odustali u praksi od groteskne ideje o neutralnosti zemlje koja nije imala ni principe u politici, ni opremljenu vojsku da može braniti svoju slobodu. Ako dobijemo Srbiju na Zapadu, ova vlada neće biti potpuni promašaj u svim segmentima. To će biti nešto što će nam ostati za budućnost. Za sada pre kao banana država na Zapadu, nego kao partner Zapada, a ovo prvo je verovatnije isključivo zbog sopstvenih odluka o uređenju Srbije.













Novi bankrot Argentine

Argentinska ekonomska politika pod Kiršnerima je pogubna, ali ovde nije u tome stvar. Argentina redovno plaća dospeli dug, ali je od danas u tehničkom bankrotu zbog čudnih sudskih odluka suda u Njujorku - a njujorški sud je nadležan jer su emitovane obveznice po zakonima te države.

Naime, posle čuvenog bankrota iz 2002, Argentina se, kao što to kod bankrota biva, nagodila sa kreditorima da im umesto pune isplati određenu manju sumu i u to ime im izdala nove obveznice. Taj dug je Argentina od tada redovno plaćala. Međutim, nisu svi pristali na dogovor i jedan deo duga, nekih $15 milrd je završio kod tzv. lešinarskih fondova -- onih koji su rešili da se ćeraju po sudovima i nekako probaju da naplate punu sumu duga. 

Sada je jedan njujošrki sudija odlučio da fondovi zaista imaju pravo na punu sumu -- ali, važnije, i to da se sva isplata svim poveriocima Argentine, uključujući i one koji su pristali na prethodni dogovor i sada imaju nove obveznice, blokira. Tako je Argentina sada u situaciji da može i hoće da plaća svoj dug ili bar njegov najveći deo, ali da to legalno ne može. Time je stvoren presedan. Ovo je neuobičajena odluka, a mnogo je obveznica emitovano po njujošrkom zakonu.

Meni su ovi bankroti interesantni jer nisam načisto ni kada i da li države uopšte treba da plaćaju svoje dugove. Recimo, mislim da je moralno, a i ekonomski, opravdano ne vraćati dugove prethodnih kriminalnih režima. Ali gde je granica? Koliko prethodna vlast treba da bude nelegitimna da bi neprihvatanje duga bilo opravdano? Sadamove dugove Irak ne treba vraćati. A Miloševićeve? Menemove? Bilo kog prethodnog režima koji je smenjen zbog neodgovornog trošenja? 

U slučaju Argentine odluka suda je posebno sporna jer nanosi štetu poveriocima koji su prethodno pristali na dogovor i koji sada ne mogu da naplate svoj već smanjeni dug. Zbog jedne grupe kreditora koji nisu pristali na dogovor, fondova "lešinara" koji su kupili taj stari dug i nadali se pravnom rešenju, blokira se transakcija koju obe strane, Argentina i vlasnici novih obveznica žele. U redu je što sudija misli da se stari poverioci moraju namiriti u potpunosti, ali sporno je što nove poverioce koristi kao taoce u sprovođenju te odluke. 

Da stvar bude komplikovanija, nove, zamenjene obveznice imaju klauzulu po kojoj svaki eventualni dogovor koji važi za vlasnike starih nezamenjenih obveznica, važi i za njih. To Argentinu dovodi u bezizlaznu situaciju -- ako popuste fondovima lešinarima, onda svi drugi mogu da aktiviraju ovu klauzulu što će onda svejedno odvesti zemlju u bankrot. Sve to, počev od odluke suda, je stvarno čudan splet okolnosti i odluka pred Argentincima objektivno nije laka. Argentinska vlada je prethodnih godina napravila niz gluposti, ali ovog puta nije sve njihova krivica. 

Stock Flow Adjustment

Radi se o prilično tehničkom pojmu, ali koji je ipak bitan. Evo kako ga objašnjava jedan MMF-of dokument:

When public finances are strained governments might be tempted to engage in creative accounting in order to enable an increase in government liabilities without driving up the reported budget deficit. Such transactions could take the form of capital injections into public companies, thereby pushing spending to entities excluded from the fiscal accounts. This behavior would lead to persistent and positive discrepancies between the annual change in gross public debt and the budget deficit. Such discrepancies are commonly referred to as stock-flow adjustments, which, if positive, could lead to ex-post upward revisions of deficit levels.

Dakle, radi se o razlici između godišnjeg prirasta javnog duga i deficita.

U idealnoj situaciji, ta dva broja treba da budu jednaka - ako je godišnji deficit 1 mlrd EUR, javni dug bi trebalo da se poveća za 1 mlrd. U praksi, naravno, ima odstupanja. Recimo, ako se deficit finansira prihodima od privatizacije, dug neće porasti. Ili, može da ima vremenskih razgraničenja. Recimo, država se zaduži za 1 mlrd EUR u decembru, dug se poveća, ali se pare ne potroše, već se prenesu u sledeću godinu. Dakle, trebalo bi izvršiti korekciju za razliku početnog i krajnjeg stanja na računu. Takođe, kurs može da igra ulogu - spoljni dug, iyra\en u domaćoj valuti će se povećati (ili smanjiti) ukoliko dođe do depresijacije (apresijacije) valute, čak i ako nema deficita (suficita). Ali, verovatno glavno odstupanje nastaje zbog transakcija sa državnim preduzećima i bankama.

Šta nam kažu podaci za Srbiju (podaci za deficit i javni dug sa sajta Ministarstva finansija)? Ukratko, kažu nam da je dug rastao znatno brže nego što nam to podaci o deficitu pokazuju.


Na grafikonu su prikazana poslednja dva reda, deficit i prirast duga kao procenat BDP (prirast prikazan sa negativnim znakom da bi se lakše poredilo sa deficitom).


Šta može da se vidi sa grafikona?

Sve do 2010, stvar je manje-više dobra. Godina 2005. je čudna (imamo suficit uz rast duga), ali to možda može da se objasni ili nekim zaduživanjem pred kraj godine, ili (možda, ne sećam se) proglašavanjem nečeg novog za javni dug (recimo, neki stari dug za penzije, ili tako nešto). Sledeća godina, 2006. je rezultat prihoda od privatizacije - imali smo deficit, ali je dug značajno smanjen (deo para od Mobtela, čini mi se trećina ili četvrtina, ne sećam se tačno, je iskorišćena za otplatu duga). Slično i u 2007. i 2008. godini. U 2009. nije bilo prihoda od privatizacije, ali rast duga i deficit su skoro identični. I onda, od 2010. kreće problem. Razlika između deficita i prirasta duga u periodu 2010.-2013. je skoro 13% BDP.

Kako je to moguće, da dug poraste znatno više nego što iznosi deficit? Razlog se dobrim delom krije u depresijaciji kursa, a ostatak je nastao zbog računovodstvenog tretmana garancija javnim preduzećima i u tretmana dokapitalizacije i "rešavanja" problematičnih banaka.

Recimo da država izda garanciju Srbijagasu u iznosu od 2% BDP. Po našim zakonima, to se knjiži kao povećanje javnog duga, ali se (prema domaćoj interpretaciji) ne knjiži kao izdatak.  Samim tim, nije ni prikazano u budžetu (kao, recimo, subvencija Ministarstva energetike Srbijagasu). Takođe, ako država dokapitalizuje bilo koju banku, to se ne smatra izdatkom, već "nabavkom finansijske imovine".

Po međunarodnim računovodstvenim standardima za javne finansije (GFS 2001) garancije firmama za koje postoji visoka šansa da neće moći da vrate dug treba da se knjiže kao subvencija, a isto važi i za dokapitalizaciju neke propale banke. Dobro, to su standardi, a koliko su ih druge zemlje poštovale? Izgleda, ne baš mnogo. Evo šta kaže citirani MMFov dokument:

The paper finds that many countries recorded persistently positive and large stock-flow adjustments over the past three decades. Moreover, in most countries public debt stocks have increased more than their accumulated deficits over time, suggesting that stock-flow adjustments are a key determinant of debt dynamics. A decomposition of debt changes illustrates that over the last three decades, stock-flow adjustments were a significant source of debt increases, but played a minor role in explaining debt decreases. This asymmetry is surprising, as any number of factors—privatization, and the impact of exchange rate appreciation on the value of foreign currency liabilities, to name two—could lead to downward stock-flow adjustments to the debt. This finding is consistent with the view that government might engage in off-budget operations in order to hide the impact on the deficit of transactions that increase debt, while they are quite willing to let debt reducing measures pass through the budget. Reputational concerns associated with missing numerical budget balance targets, which historically have received more attention than public debt targets, might be one factor underlying this behavior.

Legal tender u Zimbabveu

Aleksandar Makedonski je prvi uveo legal tender, tj zvanično sredstvo plaćanja pošto je osvojio skoro ceo Grcima poznati svet. Verovatno nije ni slutio da će to posle njega gotovo postati moda. Danas, skoro svaka država na svetu ima zakonsko sredstvo plaćanja (ja barem ne znam nijednu koja nema). Ponekada to nije nacionalna valuta nego se koristi tuđa valuta (primeri dolarizacije ili evroizacije), ponekada postoje 2 zvanične valute mada je to jako retko (uglavnom zato što loša valuta biva istisnuta od one bolje), nekada se istovremeno koriste dve valute iako je samo jedna zakonsko sredstvo plaćanja (npr u Hong Kongu je u uograničenoj upotrebi pored hongkonškog dolara i kineski juan, kao što i na Kosovu ponegde cirkulišu dinari). Međutim, Zimbabve je postavio novi rekord jer je usvojio 8 valuta kao zakonsko sredstvo plaćanja: kineski dolar, južnoafrički rand, botsvanska pula, britanska funta, australijski dolar, kineski juan, indijska rupija i japanski jen.

Zimbabve je poznat po velikoj hiperinflaciji koji je pretekla čak i našu, tokom 2008. Početkom 2009. je dozvoljeno da se zvanične transkacije vrše u bilo kojoj valuti, da bi u aprilu zimbabveanski dolar bio bio potpuno povučen iz upotrebe kao zvanična valuta. Za libertarijance (barem one koji ne sanjaju povratak na zlatni satndard) ovo je zanimljiv eksperiment, u duhu Hajeka. Sa 8 valuta, putem dugogodišnje prakse i stupanja u novčane transakcije, pronaći će se valuta koja na najbolji način zadovoljava potrebe ljudi u toj zemlji.

Jednostavno objašnjenje dugogodišnjeg konflikta

Indeks fragilnosti i Srbija

Indeks fragilnosti meri ranjivost države na raspad ili konflikt. Ukratko, on predstavlja ponder od 12 indikatora od koji svaki nosi po 10 bodova, tako da je masimalan skor 120. Pošto je podešen tako da meri nestabilnost, što neka zemlja ima više bodova, to je nestabilnija. Više o metodologiji ovde.

Ovaj indeks ne objašnjava previše i ponekada može dosta da pogreši. Na primer, u 2011. Sirija se za svoje uslove dosta dobro kotirala na ovom indeksu sa 85,9 bodova a onda je došlo do građanskog rata koji još uvek traje. Takođe, Severna Koreja je tradicionalno jako loše ocenjena a u meni je i pored svih njenih problema teško da zamislim njen raspad ili značajniji unutrašnji konflikt.

Srbija se nalazi negde u sredini (skor za 2014. je 72 što nas stavlja na 100. mesto) i uglavnom beleži blago poboljšanje, što je irazumljivo jer se indeks računa od 2005. Međutim, mislim da metodologija koja se koristi za računanje indeksa precenjuje neke od rizika u Srbiji dok druge potcenjuje, pa zato ovaj indeks za Srbiju nije reprezentativan. Krenimo redom:

Raseljena lica - ovaj podindeks meri ukupan broj izbeglih i raseljenih, njihov odnos u osnosu na domaću populaciju, mogućnost uključivanja u društvo, broj kolektivnih centara itd. Srbija je zemlja sa najvećim brojem registrovanih izneglica (iz Hrvatske i Bosne najviše) a i sa velikim brojem interno raseljenih lica (sa Kosova). To daje veliki skor za indeks, ali je to neopravdano - najveći broj izbeglica se integrisao u društvo, vratio u zemlju porekla ili odselio preko. Njihova integracija je posebno lakša jer izmeđju njih i najvećeg broja građana Srbije nema jezičkih ili etničkih barijera. Neki manji problemi se pojavljuju (incidenti između doseljenika i Mađara u Temerinu ili odijum prema ljudima sa Kosova u Smederevu) ali je ovaj skor prenaduvan.

Grupne tenzije - ima ih u Srbiji, ali je skor previše visok jer se odnosi samo na one unutar granica (dakle, ne na tenzije sa država ili etničkim grupama izvan granica).

Bezbednosni aparat - sa obzirom da meri to da li država ima monopol sile ili postoje grupe koje se sa njom nadmeću, ovde je isto preveliki broj poena. Problemi sa kriminalnim grupama ili navijačima  koji stalno sprečavaju Prajd jesu veliki ali mislim da nisu toliki.

Spoljna intervencija - ovde Srbija ima isto visok broj poena, a meri se npr prisustvo mirovnih misija UN, mirovnih snaga, stranih trupa, međunarodne sankcije.

Sa druge strane, podindeks o siromaštvu i ekonomskom opadanju je potcenjen. On meri nivo javnog duga, visinu budžetskog deficita, stopu nezaposlenosti, rast BDP-a: upravo sve one varijable koje u Srbiji stoje lako loše i pogoršavaju se. Indeks o legitimnosti države (nivo korupcije, efektivnost javnog sektora, siva ekonomija itd) je precenjen imajući u vidu vrednosti za Srbiju. Još jedan problematičan podindeks je onaj o ljudskim pravima i vladavini prava jer meri pogrešne stvari: slobodu medija, građanske i političke slobode, političko proganjanje, mučenje itd ali ne i nezavisnost i efikasnost pravosuđa. Zbog toga mislim da ovaj indeks nije reprezentativan za Srbiju, a verovatno i za ostale zemlje Zapadnog Balkana.  
     

Kako tretirati sececioniste?

Nadam se da smo među poslednjim generacijama koje su spremne da ratuju da bi sprečili promene granica. Evo kako se protiv secesionizma bori u, što bi Slaviša rekao, mislećem svetu.


Posledice netržišne politike

Kako se finansiraju terorističke organizacije? Otmicama, reketom, plaćenim ubistvima, proizvodnjom i trgovinom narkoticima, podvođenjem, falsifikovanjem novca i raznim drugim nezakonitim radnjama? Verovatno, ali Al Shabbab, teroristička organizacija iz Somalije, je toj listi dodala i šverc šećera. Kako je u Keniji uvoz šećera regulisan država je iz tog posla uspela da potisne poslovne ljude koji posluju po zakonu i uposli terorističku organizaciju koja ovih dana seje strah po Keniji, a finansira se delimično zahvaljujući netržišnoj politici Kenijske vlade.

Kod nas netržišna politika ne pomaže teroristima ali takođe ne pomaže u stvaranju meritokratskog društva. Naprotiv. Garantuje da uspeh često bude obrnuto proporcionalan visini moralnih standarda pojedinca. 

Preko tri milijarde razloga za fiksni kurs

Ovde godinama pišemo o činjenici da je fiksni kurs bolje rešenje za Srbiju. Pogledajte dugu listu tekstova koju pokazuje pretraga TR-a na termin "fiksni kurs" ili ako vas zanimaju detalji pogledajte Slavišin i Pavlov rad o fiksnom kursu. Ne postoji tema o kojoj smo više pisali - iz dobrog razloga jer u srpskoj ekonomiji ne postoji više nijedan zicer kao što je prelazak na fiksni kurs. Prednosti su stabilnost valute, niže kamate, predivljivost poslovanja i veće investicije, dugoročno niža inflacija i dugoročno odgovornija fiskalna politika. Ustvari, kada bolje razmilim, pored ovoliko prednosti praktično je neverovatno da još odavno nismo prešli na fiksni kurs.

Razlog zbog kojeg smo i dalje imamo kombinovani kurs (ili managed float - zovite ga kako hoćete) je verovatno kombinacija podsticaja i neznanja. Ljudi koji se smatraju kompetentnim da donose odluke o monetarnoj politici su upravo ljudi koji bi bili najveći ako ne i jedini gubitnici prelaska na fiksni kurs. To svakako motiviše monetarne ekonomiste koji sede na funkcijama u NBS i koji tvrde da bi gubitak mogućnosti vođenja monetarne politike bio katastrofalan za Srbiju a upravo suprtono je tačno. Odustajanje od vođenja monetarne politike bi upravo uvelo preko potrebnu predvidljivost u ekonomiju. Pored toga, NBS stručnjaci koji bi prelaskom na fiksni kurs izgubili na značaju, imaju podsticaj i da šire mitove o manama fiksnog kursa, od toga da je nemamo dovoljno rezervi do toga da bi to destimulisalo izvoz. Ovi mitovi su naravno netačni, pogledajte gore linkovani rad koji razbija šest najpopularnijih mitova o fiksnom kursu.

Drugi razlog što još nismo prešli na fiksni kurs je neinformisanost. Neinformisanost ili neznanje ljudi koji ustvari treba da odluče o tome koji model kursa je najbolji za Srbiju. Niko od političkih lidera u poslednjih petnaestak godina se nije previše razumeo u ekonomiju. Lideri relevantnih stranaka bi sva pitanja o monetarnoj politici delegirali isključivo grupi oko NBS-a. Nikada, koliko je meni poznato, nisu konsultovali ljude koji nemaju veliki lični interes pri izboru kursa. To bi bilo isto kao da su za donošenje Zakona o radu samo razgovarali sa sindikatima ili o visini penzija konsultovali samo Krkobabiće. Besmisleno. Ipak, kada se radi o zakonu o NBS, koji definiše ciljeve monetarne politike, političari se upravo tako ponašaju.

Kako je najbolje motivisati političare da bar razmotre ideju fiksnog kursa? Očigledno je da navedene prednosti sistema do sada nisu bile dovoljan podsticaj. Mislim da imam rešenje - para vrti gde burgija neće. Do sada nismo previše insistirali na činjenici da bi prelaskom na fiksni kurs vlada dobila preko 3 milijarde evra na raspolaganje, praktično momentalno. Kako? Neto devizne rezerve su 7.2 milijarde evra. Za prelazak na fiksni kurs je neophodno pokriti takozvani primarni novac (keš i rezerve banaka). Keš je oko milijardu a dinarske rezerve su oko 1.5 milijardi. Pokrivenost deviznih rezervi od tri puta ili skoro 5 miljardi evra viška. Ako hoćete da ostavite i nešto rezervi, čak i kada pokrijete M2 od preko 4 milijarde evra, ostane oko 3 milijarde. Razlika je značajna. Tri milijarde je na primer duplo više od prihoda od najveće privatizacije do sada. Više je čak i od planiranih investicija osvedočenog srbofila šeika Muhameda.

Šta uraditi sa ovim novcem? Početi rad na stabilizaciji penzionog sistema, smanjiti javni dug, otplatiti celokupan deficit, potrošiti na partijsko zapošljavanje ili dalje odložiti reforme - biće na političarima da odluče. O tome na šta je pametno trošiti taj novac a šta bi bilo glupo možemo da diskutujemo drugom prilikom. Ja mislim da je čak i glupo potrošenih 3 milijarde evra mala cena za stabilnost koju bi nam fiksni kurs obezbedio. 

Gavrilo Princip, iz obrenovićevske perpektive

Koliko god se o sarajevskom atentatu ovih dana govorilo (kad se ne bavi time ko je "kriv" i "ko je prvi počeo") iz  perspektive opšte istorije I svetskog rata, globalnih procesa kako geopolitičke tako i istorijske promene od starih monarhističkih režima kao modernom dobu demokratije zasnovane na nacionalizmu, ja volim da stvar gledam iz provincijalne srpske perspektive. Kakva ja srpska pozicija u celoj toj "istorijskoj konstalaciji"? Na kojoj strani je Srbija u istoriji 20 veka? Danas zaista izgleda samorazumljivo da je Srbija bila jedna od tih mladih nacionalnih država koja je došla u konflit sa Žutocrnom Monarijom iz razloga ideološke naravi: sukoba ekspanzionističkog etno-nacionalizma sa starom, građanskom imperijom kojoj je odzvonilo. Ipak, to je varljiva slika, odnosno samo uslovno tačna. Sama Srbija je do 1903 bila na istoj strani istorije kao i Austro-Ugarska. Preokret u Srbiji u političkom smislu počinje 29 maja 1903 kada je grupa oficira srpske vojske bukvalno iskasapila Kralja i Kraljicu i bacila njihove leševe sa terase na ulicu, uz povike odobravanja okupljenih. Šok zapadnog sveta je bio ogroman. Taj zločin je samo pojačao i cementirao sliku Balkana uopšte i Srbije konrektno kao divljačih, okrutnih, necivilizovanih plemena. Kada danas govorimo o reakcijama različitih delova zapadnog sveta na sarajevski atentat, treba imati u vidu da cela ta stvar ima predistoriju: a predistorija su "junaci" od 29 maja koji su "herojski" zatukli kratkovidog, nenaoružanog čoveka i njegovu ženu u spavaćoj sobi u sred noći i to predstavili kao vrhunsko delo patriotizma. Principov atentat je bio samo bleda kopija beogradskog zločina 11 godina ranije.

Ali, mnogo važnije od toga, Majski prevrat je označio pobedu ekspanzionizma,. militantnog etničkog nacional-romantizma i ratne politike u Srbiji, i poraz stare, miroljubive, trgovačke, "izolacionističke" Srbije Obrenovića koja gleda svoja posla, i u se i u svoje kljuse. Došla je ekipa koja veruje da je kucnuo čas da se krcakju lobanje, osvajaju teoritorije i "oslobađaju potlačena braća" na Balkanu, i da je Srbija taj Pijemont buduće države Južnih Slovena koja ima nastati na ruševinama Austro-Ugarske. Sukob Srbije i Austro-Ugarske zapravo počinje tada. Srbija počinje da rovari užurbano i grozničavao protivu Austrije u Bosni, da radi na podrivanju njhiove vlasti širenjem nacionalističke propagande, organizovanjem političkih i drugih grupa, i sprovođenjem starog programa Načertanija koje je pod Obrenovićima bilo na ledu. Carinski rat i sve ostalo što sledi tokom prve decenije 20 veka je proizvod te promene politike u Srbiji, od Obrenovićevskog "izolacionizma" i savezništva sa Austrijom do jugoslovenskog ekspanzionizma pod Karađorđevićima koji se oslanja prevashodno na Rusiju. Ovde nije pitanje "čija je Bosna" i ko ima više prava da tamo vlada, Srbija ili Austrija, nego da li je rovaranje protiv Austrije u Bosni bilo nacionalni interes Srbije. Ja verujem da nije.

U tom smislu, sarajevski atentat za Srbiju nije toliko sudbonosan i revolucionarni događaj: to je samo slikoviti i kasni izraz stranputice na kojoj se zemlja našla posle 1903 godine. Odbrana Gavrila Principa danas je samo na jednom nivou nekakva nacionalistička manifestacija otpora Zapadu, a suštinski je to odbrana Karađorđevića, Nikole Pašića, Kralja Aleksandra i njihove politike koja je dovela do kataklizme Srbije i Srba u 20-om veku, čije posledice živimo i dan-danas. Šta je danas potrebno nije ograđivanje od nacionalističke prošlosti i osude Principa u ime apstraktnih humanističkih ideala nego obnova obrenovićevske politike i istorijske svesti i osuda koliko površnog i iluzornog, tooliko kobnog, nacional-romantizma srpskih elita posle 1903.

Činjenica da danas nema nikog ili skoro nikog ko bi u Srbiji bio u stanju da tu alternativnu istorijski svest izrazi je spomenik uspehu i hegemoniji novoradikalske i karađorđevićevske ideologije. Nama treba dubinski istorijski revizionizam koji bi demaskirao kataklizmu i ludilo srpskog 20 veka ne u ime humanizma i univerzalnih vrednosti, nego u ime napuštene obrenovićevske nacionalne alternative.

Bilo je ljudi među srpskim piscima, političarima i intelektualcima koji su bili svesni ovoga. Navešću samo neke primere. Pokojni filmski režiser Živojin Žika Pavlović je bio veliki obrenovićevac. Sećam se svog dubinskog šoka kada sam, kao mladi karađorđevićevski antikomunista tokom 1990ih prvi put pročitao jedan njegov intervju u kome je govorio kako je razlika između jedne i druge Dinastije bila u tome što su Obrenovići birnuli za to da "Srbi budu na broju i ambari puni", a Karađorđevići kako da "iskrvare naciju" za svoje bolesne romantičarske, velikodržavne ideje. Drugi je svakako bio pokojni Ivan Đurić, jedan od vodećih "srbijanskih nacionalista" koji je ostao poznat po izreci "nisu petokraku uveli u Srbiju moji Užičani nego neki drugi ljudi". Celokupan taj lokalistički, šumadijsko-srbijanski nacionalizam, defanzivni, konzervativni, racionalan, je obrenovićevska stvar. Pesnik Raša Livada je još jedan od njih.

Ipak, možda najpoznatiji Obrenovićevac je pisac Danko Popović. Pročitajte "Knjigu o Milutinu" i videćete nemilosredni obrenovićevski obračun sa "iskrvarivanjem nacije" zarad intelektualnih apstrakcija bolesnih umova,  žrtvovanja trećine stanovništva Srbije zarad sklapanja državne zajednice sa ljudima koji ne žele državnu zajednicu sa Srbijom: ("šta ti znači da dobiješ rat kad satreš narod"). Videćete sliku šumadijskog seljaka koji ne haje za projekte intelektualaca ali je svejedno topovsko meso njihovih umobolnih esperimentata, bezvredna biološka masa ugrađena na Kajmakčalanu i Mačkovom Kamenu u njihov Skadar na Bojani zvani Jugoslavija. Čitajte "Knjigu o Milutinu" i videćete da je srpski velikodržavni nacionalizam izraz "istorijskih težnji sprskog naroda" taman koliko je i marksizam-lenjinizam bio izraz "istorijskih težnji radničke klase".

Kako ja vidim zadatak srpskog patriote na dan 30 juna 2014 nije ni da slavi Principa i ostale ludake kao borce protivu Švabe i Zapada koji hoće da nas satru, niti pak da cenzuriše istoriju u ime apstraktnog humanizma i evropskih vrednosti. Naprotiv, zadatak je da se produbi istorijska svest oduzimanjem tapije nacional-šovinistima i intelektualnim apologetima dobrovoljnog puštanja tuđe krvi zarad "državnog razloga" da govore u ime istorije i nacionalne tradicije. Izazov i otpor ovom bolesnom, morbidnom veličanju zločina i terorizma u Srbiji ovih dana, koje je samo pojavni oblik dubljeg veličanja i odbrane samo-genocidne politike 20 veka, mora da dođe "iznutra", u ime Srpstva, Srbije i srpske tradicije, a ne u ime raskrštavanja sa istom. A prvi korak ka tome cilju je da se pokaže da kataklizma počinje 28 maja 1903 a ne 28 juna 1914.  Da je to trenutak kada se skrenulo sa ispravnog koloseka Obrenovićevske patriotske politike očuvanja i jačanja nacije u jarak mutnog velikodržavnog nacionalizma, jugoslovenskog avanturizma i teritorijalnih osvajanja kao "nacionalnog interesa".







Princip i Ferdinand

Patriotski komentatori ovih dana slave Principa kao heroja, prozapadno orijentisani analitičari podsećaju da je Austrougarska monarhija bila relativno benigna, da nije bila ekstraktivni kolonizator već je u Bosni i po drugim teritorijama gradila pruge i škole, te da bi nam danas bilo bolje da je tako i ostalo. Naravno da je Princip bio ubica, ubio je trudnu ženu makar to bilo iz nehata. Nije u redu slaviti ga i dizati mu spomenike, ako ništa drugo ono zbog Sofije Hotek. Ali to nije previše bitno; nije bitan ni Gavrilo Princip ni Franc Ferdinand, sarajevski atentat je bio izraz sukoba dve epohe. 

Ja sam veliki obožavalac fin-de-siecle Austro-Ugarske, ali je to carstvo debelo zakasnilo u razumevanju tadašnjih trendova. Celih pola veka pre atentata se u Evropi budio nacionalizam i stvarale nacije po etničkom principu. Nije važno šta mislite o 19-vekovnom nacionalizmu, za realnu politiku i istoriju je bitno da je bilo onih koji su ga razumeli i onih koji koji ga nisu razumeli. Austro-Ugarska je buđenje naroda uporno ignorisala i dok su se carstva poput Osmanlijskog iz istog razloga raspadala, ona je pokušala ne samo da svoje anahrono carstvo održi već i da ga, u slučaju Bosne, proširi. 

Mislim da tako treba posmatrati ceo slučaj, a konkretne ličnosti i postupci su manje bitni. Sa jedne strane imate proces opredeljivanja nacija, širom Evrope imate romantične nacionaliste koji su čvrsto verovali da su u pravu i da rade ispravnu stvar. Sa druge strane imali ste liberalnu anacionalnu monarhiju koja je tu i tamo pravila neke ustupke etničkim grupama ali je daleko potcenila snagu evropskih nacionalizama. To je bio sukob koncepcija. Da Princip nije ubio Ferdinanda, da Apis nikad nije postojao, neko bi negde, možda neki Čeh ili Ukrajinac ili Poljak, ubio nekoga i započeo proces raspada.

Spisak javnih preduzeća

Ovde je spisak svih javnih preduzeća u Srbiji koji se može naći na sajtu NBS (valjda su to sva). Trenutno nešto istražujem pa sam hteo da vam prenesem listu jer tu ima mnogo zanimljivih imena/lokacija/delatnosti. Sve u svemu, hrpa javnih firmi u Srbiji.

Stogodišnjica

Kopiram jedan stari post o uzrocima Prvog svetskog rata:

Pre rata u Iraku nafta je koštala $25, sada košta $100. Ali otkud znamo da je baš rat a ne neke druge stvari doprinele rastu cene nafte? Ne znamo, ali možemo sa velikom sigurnošću tvrditi na osnovu cena naftnih fjučersa pre rata -- a ovaj izvor kaže da su one za celu deceniju bile oko $25. To ne znači samo da se nije očekivao rast cene nafte, nego da se na tržištu nije očekivao ni rat.

Već smo dosta pisali o sposobosti kladionica i berzi da predvide buduća kretanja, ali gledanje u očekivanja tržišta je takođe i sjajan način za razumevanje istorije. Još uvek se nedovoljno koristi, ali jedan dobar primer je ova knjiga Nialla Fergusona. Znate kako smo u školama učili da je Prvi svetski rat nastao zbog interesa velikih sila za novom preraspodelom teritorija, kako se rat dugo zakuvavao i kako je Principov atentat bio samo neposredan povod, dok su politički i istorijski uzroci bili mnogo dublji. Drugim rečima, do opšteg rata je tih godina ionako moralo da dođe. (To nije naš specijalitet nego uobičajeno razumevanje Prvog svetskog rata u svetu.)

Niall Ferguson međutim gleda kretanje berzanskih indeksa iz 1914. i pre toga. Period pre Prvog svetskog rata je ustvari jedan od najmirnijih i najproduktivnijih u istoriji, doba slično današnjoj globalizaciji gde su međunarodna trgovina i strane investicije rasle kao nikad pre. Glavni berzanksi indeksi u Evropi nisu pokazivali nikakvu zabrinutost investitora, naprotiv, rasli su. Da su postojale političke napetosti, budite sigurni da bi berze prve reagovale -- kao što i Beogradska berza reaguje kad Toma Nikolić na dva dana postane predsednik skupštine. Ali niko u Evropi nije dezinvestirao do samog početka rata, pa i posle toga. Indeksi nisu pali ni posle sarajevskog atentata, krenuli su malo nadole tek pošto je Austrija napala Srbiju, a čak se i onda nisu strmoglavili nego padali postepeno sa ulaskom jedne po jedne države u rat. Istoričari su posle rata ispričali priču kako je sve to bilo očigledno, neminovno, kako su znali da se to mora dogoditi. Ali eto, podaci pokazuju da investitori nisu znali. A ako oni koji ulažu svoje pare nisu videli rizik, verovatno nije niko.

Na kraju ispada da je najbolje tumačenje početka Prvog svetskog rata koje ćete naći -- ovo.

Charlie Broker o izveštavanju



Odavno sam hteo ovo da podelim. Tipičan primer inteligentnog, ciničnog britanskog humora. Lepa ilustracija šablona. Kod nas se takav šablon obično svodi na ovaj je izjavio, a ond aje ovaj odgovorio, oni su poručili i najčešće na ruku/stranu/vodenicu intervjuisane osobe. Ili kukanje, stalno neko kukanje. Uživajte!

Predavanje

Kad smo kod anarho-kapitalizma, očigledno Jan Narveson gostuje na Kolarcu. Sutra (petak) u 18:00.

Anarho-kapitalizam

Jadranko Brkić intervjuiše Davida Friedmana:



Ima titlova na srpskom, a drugi deo intervjua je ovde.

David je sin Miltona Friedmana i vodeći anarhista kapitalističke sorte. Razlika između levih anarhista i anarho-kapitalista je što ovi drugi ne pretpostavljaju da se ljudi moraju promeniti da bi sistem funkcionisao. Nema promene svesti, kao kod komunizma i levog anarhizma; umesto toga, sistem bez države mirno i efikasno funkcioniše sa ljudima takvim kakvi jesu samo na osnovu realnih podsticaja.

David Friedman je najpre doktorirao fiziku, da bi zatim postao profesor ekonomije i prava i vodeći anarhokapitalista danas; mada je moj lični favorit u poslednje vreme Michael Huemer, čija je knjiga The Problem of Political Authority po meni do sada najbolji argument za anarhiju.

Državni posao i slippery slope

Državni posao je humoristička serija koja ismeva radne navike službenika u državnim preduzećima i uopšte parazitski sistem. Pomalo je neočekivano onda da se autori emisije zalažu za veću ulogu države u privredi, ali upravo je to slučaj. Jedan od autora u Blicu kaže: Mislim da je u ovim danima postojanje Javnog servisa sve neophodnije jer ćemo se lako pretvoriti u jedan veliki Grand i velike Pinkove i Grandove zvezde. Drugim rečima možemo da se šalimo i šegačimo u seriji kako su državne firme neefikasne i štetne ali kada je televizijski program u pitanju potreba za državnom intervencijom je očigledna. Znate onu staru mantru, da nema državnih televizija ne bi bilo kulturnog i obrazovnog programa.

Sa druge strane, momci su počeli karijeru na državnoj televiziji pa nije ni čudno da je brane. Ono što me je najviše iznenadilo je logika kojom opravdavaju intervenciju: Ljudi gledaju šta im se ponudi i priča “mi puštamo što narod želi i dajemo narodu ono što želi” nije tačna. Po tom principu ne treba hapsiti ni narko-dilere, pošto i narko-dileri daju narodu što želi. Ne teraju nikoga da se drogira, nego ti sam dođeš kod njega pa kupiš drogu. Umesto da zaključi da možda treba legalizovati drogu jer se radi o dobrovoljnoj razmeni između zainteresovanih pojedinaca kao što je slučaj i sa odnosom među prozivođačima i korisnicima TV programa, on proglasi da je neophodno regulisati televiziju da bi se ne bi puštalo previše programa koji ljudi žele da gledaju. Bar je konzistentan, smatra da su ograničenja slobodne razmene prihvatljiva.

Vidite gde vodi ta logika, taj slippery slope? Možda treba zabraniti i da se prodaje pivo za vreme svetskog prvenstva jer narod to želi ili, još bolje, subvencionisati državnu pivaru da proizvodi pivo sa manje alkohola i kalorija jer je zdravije? Ili zabraniti prodaju sladoleda na Adi? Filmove koje državna komisija ne proglasi kvalitetnim? Možda je bolje zabraniti Grand Produkciju umesto što se finansiraju alternative? I dok zalaganje za ograničavanje slobodne razmene može biti konzistentno to obavezno vodi ograničavanju prava na raspolaganje privatnom imovinom što bi u suštini trebalo da se smatra i kršenjem osnovnih ljudskih prava

Uspešne državne investicije

Još jedna uspešna i strateška investicija države, koja se može staviti u rubriku ''Verovali ili ne'' - Srbijagas gasifikuje sela po opštini Rekovac gde niko ne želi da uvede gas. Cela opština inače ima ispod 11 000 stanovnika, a Rekovac ispod 1700. Šlag na torti je to što niko od meštana ne želi da se priključi na gas, ali se mreža uredno gradi. Ako se podsetimo insistiranja Pavla Petrovića iz Fiskalnog saveta da nema nikakve fiskalne konsolidacije (a ionako je odložena za jesen, prema rečima premijera, ukoliko je uopšte bude, u šta sve više sumnjam) ukoliko se u red ne dovedu javna preduzeća, među kojima je najveći problem upravo Srbijagas, ovo postaje groteskno. U međuvremenu, gasifikacija se nastavlja i punom parom idemo u svetlu budućnost.   

Telekom Srbija

Pošto je ponovo aktuelna mogućnost privatizacije Telekom Srbija, ovde se bavimo time koliko bi ta firma danas mogla da vredi. Prethodna Vlada je pokušala da proda 51% akcija za 1,4 mlrd evra, ali je dobila jednu ponudu od 950 miliona evra (kasnije navodno poboljšana na 1,1 milijardu). Ako pretpostavimo da je premija za sticanje kontrolnog paketa od 51% (zbog koje preostalih 49% vredi manje) iznosila oko 20%, možemo pretpostaviti da je Vlada Srbije (verovatno potpuno nesvesno) procenila 100% firme na 2,3 milijarde evra, a Telekom Austrija u poboljšanoj verziji na 1,8 milijardi evra, zbog čega su se pregovarači razišli.

Postavlja se pitanje da li je bilo realno zastupati tezu da Telekom vredi više od 2 mlrd evra pre 3 godine i da li je uopšte realno očekivati bilo koju veću cifru danas?

Svi iznosi su u milionima evra.
(klikni na tabelu za uvećanje) 

U tabeli iznad su ključni parametri za OTE i Telekom Austrije, firme koje se u optimističnom pogledu na realnost mogu uzeti kao uporedive u ovom slučaju. Obe su listirane na berzi, što bi trebalo da je dobar indikator njihove vrednosti. Da ne bismo ulazili previše u detalje, poenta je da ove dve firme trenutno vrede oko 1.5x njihov godišnji prihod. U tu vrednost je uračunat dug koji imaju, pa vlasnici firme ako bi prodali svoje akcije bi mogli dobiti iznos koji je umanjen za dug.


(klikni na tabelu za uvećanje) 

U tabeli iznad su date ključne informacije za Telekom Srbija. Koristićemo prosečne vrednosti iz zadnje dve kolone kao standard na tržištu, da bismo dobili cifre koje nas interesuju za Telekom Srbija. Šta dobijamo?


(klikni na tabelu za uvećanje) 

Dakle, umesto ponuđenih 950 miliona evra pre 3 godine, Vlada Srbije bi danas za 51% kapitala mogla da očekuje između 650 i 850 miliona evra. Naravno, stvari mogu izgledati i drugačije ako bude veliko interesovanje za ovaj potencijalni proces, ali koliko je realno očekivati da tržište Srbije, Bosne i Crne Gore bude bilo kome toliko važno da bi iracionalno skočila cena, kao ranije kada je Telekom Srbija kupovao firmu u Bosni?

Međutim, iako je cena važna, ona ne treba da bude kriterijum za odlučivanje o tome da li ići u prodaju ili ne. Kriterijum je sadašnje vlasništvo nad firmom i negativni efekti koje ono proizvodi (npr. raniji napori za usporavanje liberalizacije tržišta). Cena samo pomaže u izboru između više investitora (ako ih uopšte bude).

Magarčenje redovnih platiša

Imate dve mogućnosti. Prva je da godišnji trošak (na primer za 2014. godinu) za neku uslugu plaćate svakog 15. u mesecu i da, ako to radite svakog meseca, dobijete popust od 6%. Drugim rečima, ako je godišnji trošak 100.000 dinara, vi ćete kao redovan platiša do kraja godine platiti 94.000 dinara, to jest, svakog meseca po 7833, 33 dinara.

Druga opcija je da odlučite da ne platite i da pokušate da pregovarate. U ovoj opciji vi cele godine ništa ne plaćate i naredne godine ulazite u pregovore o tome da platite ono što je uredni platiša platio u godini 1. U slučaju najveće moguće ažurnosti poverioca u pregovorima, vama dug dospeva (pod pretpostavkom da će neko uopšte moći da vam silom naplati, ali to isključujemo iz analize) u leto 2015. godine. Standardni dogovor koji se nudi ljudima koji su odabrali opciju 2 je 15% popusta. Dakle, oni u julu 2015. godine moraju da plate 85.000 dinara. Ako su oročavali novac koji su postepeno mesečno odvajali neplaćanjem, oni su tokom 2014. godine mogli da zarade na tih 94.000 dinara, odnosno prosečnih 48.000 dinara, još 1880 dinara (računato po kamatnoj  stopi od 5% bez da se kamata pripiše glavnici svakog meseca, po plaćenom porezu na kamatu), a potom bi u toku prvih šest meseci mogli da zarade još 1917 dinara ako to oroče na šest meseci, koliko je pretpostavka da traje period pre potpisivanja ugovora o reprogramu duga. Sve u svemu ko ne plaća redovno, njega/nju usluge koštaju 81.203 dinara na godišnjem nivou.

Razlika između opcije 1 i opcije 2 je 12.797 dinara nagrade za neredovne platiše. Tih nešto više od 13,6% dodatnog popusta na neredovno plaćanje je mera ludila JKP u Srbiji  i ilustracija kako se u Srbiji sistematski neguju štetna ponašanja. I tako je bukvalno u svakoj sferi naše nanajpre fiktivne države koja postoji kao rezutanta inercije i vere ljudi da se ona nije toliko urušila koliko jeste.

I ako slučajno zaluta neki "puno mi srce da tuđim parama rešavam socijalne probleme" komentator, siromašni žitelji Beograda su zanemarljivi korisnici popusta na bezobrazluk.

Doktorati

Naravno, dobro je da su se neke stvari isterale na čistac. Neki su lažirali biografije, neki su plagirali i jako je dobro da su se ljudi potrudili da se to sazna.

Ali sada javnost vodi kampanju za osnivanje nekakvih komisija koje će ispitivati ne samo Stefanovićev već i Šapićev i druge doktorate i diplome. I na tom novom talasu kampanje isplivava jedan kolektivizam koji preti da pokvari sve dobro što je do sada urađeno iznošenjem istine na videlo.

Treba, naime, razlikovati dve stvari. Jedna je stvar kome će i kako Megatrend izdavati doktorate. To je potpuno privatna stvar Megatrenda i drugih privatnih univerziteta. Ja stalno dobijam spam emailove u kojima mi nude da onlajn dobijem doktorat za mesec ili manje dana.

Druga je stvar što se država bavi akreditacijom, što je država Srbija ustvari monopolizovala akreditaciju univerziteta, a zatim taj monopol upotrebila za priznavanje doktorskih studija na Megatrendu i sličnim mestima. Postojeći sistem doveo je do toga da razni instant univerziteti daju u Srbiji akreditovane doktorate, dok vam za diplome poznatih zapadnih univerziteta treba komplikovana nostrifikacija. To je ono čime javnost treba da se bavi: koga sve država akredituje; a za one koji hoće da misle i malo izvan kutije, i zašto država akredituje.

Odnose između Megatrenda i studenata ostavite njima; ljudi imaju pravo da to rade i da sačuvaju privatnost. Predmet javne debate treba da bude odnos između države i Megatrenda. Ne kakva je disertacija ovog ili onog, već kakve doktorske programe država akredituje.

Nova akvizicija TR

Kao što je Slaviša najavio u Februaru, konsolidacija liberalne blogosfere se nastavlja. Veoma nam je drago da objavimo da se Branko Todorović, autor sa odličnog bloga Slobodno Tržište, pridružio TR. Ko god je pratio Slobodno Tržište zna da je ovo ozbiljno pojačanje. Branko ima investicionu perspektivu i odlično piše finansijske analize. Ako vas zanima zašto su subvencije Studiu B problematičnije od ostalih državnih subvencija, zašto predložene izmene zakona o privatizaciji ne rešavaju suštinske probleme, zašto je Zvezda veći problem od Partizana, ili analizu novih finansijskih pravila UEFA na osnovu kojih je Zvezda diskvalifikovana, Branko je odličan izvor informacija. Mi na TR smo sigurni da je Branko fantastična akvizicija i radujemo se njegovom doprinosu u širenju liberalnih ideja. 

Reforme obračuna minimalne zarade

U jeku pisanja novog / starog predloga o izmenama i dopunama Zakona o radu, zaboravljaju se druge važne stvari vezane za tržište rada u Srbiji. Najveći problem u povećanju zapolsenosti kroz otvaranje novih radnih mesta nije rigiran Zakon o radu, već izuzetno visoko opterećenje rada kroz poreze i doprinose. Drugi problem je strukturalne prirode - veliki deo stanovnika Srbije ima jako malo zanja i veština koje su tržištu rada potrebna, što se da videti po obrazovnoj strukturi gde gro nezaposlenih ima srednju školu ili osnovnu školu.  

Bez škole
2567
Nepotpuna osnovna škola
10667
Osnovna škola
94034
Srednja škola
402037
Viša škola
29884
Fakultet
74598
Ukupno
613787
* podaci su iz online baze podataka RZS prema ARS

Tu je i relativno visoka minimalna nadnica u odnosu na prosečnu platu. U Srbiji ona iznosi skoro 50% (skoro 21 000 prema 43 400 RSD). Nema potrebe da naglašavam da minimalna nadnica uvek ima distorzivne efekte na tržištu rada i dovodi do povećanja nezaposlenosti. Prvi efekat je da će neki radnici, oni sa najnižom produktivnišću (najslabije obrazovani, početnici itd) biti pogođeni i moraće ili da rade na crno ili će izgubiti radno mesto jer se poslodavcu neće isplatiti da nastavi sa radom. Drugi efekat je smanjenje stope neaktivnosti jer minimalna nadnica po pravilu povećava ravnotežnu, pa se nekima (npr studenti, majke sa mladom decom, mlađi penzioneri itd) više isplati da rade nego da sede kod kuće, pa se uključuju na tržište rada. 

Problem sa minimalnim nadnicama leži u ograničavanju cene - to ograničavanje može biti relevantno ili nerelevantno. Zamislite da se minimalna nadnica propiše na nivo od 1000 RSD mesečno - ovo sigurno nikoga neće pogoditi. A ako se podigne na 100 000? Tako, što je manji udeo minimalca u prosečnoj plati, to će distorzivni efekti na tržištu rada biti manji.

Srbija ima posebne karakteristike koje dovode do toga da se nepovoljne posledice minimalne nadnice posebno ispoljavaju. Prva je to što je uvedena opšta minimalna cena rada. Drugo postojeće rešenje je minimalna nadnica koja pogađa samo odreenu profesiju - npr za zidare ili krojače. Ovakvo rešenje je trenutno u Nemačkoj (iako od 2015. će preći na jedinstveni minimalac) ali i još nekim zemljama EU. Druga karakteristika je već pomenuto jako visoko učešće u prosečnoij zaradi (skoro 50% a međunarodne preporuke su da taj iznos bude 30 - 40% da bi smanjile distorzije na tržištu rada - ovo ne znači da ih neće biti, nego samo da se smatra da će biti na prihvatljivom nivou). Treća karakteristika je velika geografska diferencija zarada: prema mojim kalkulacijama na osnovu podataka za mart, u 79 / 146 jedinica lokalne samouprave u Srbiji (gradova i opština, bez onih na teritoriji Kosova*) minimalac iznosi 60% ili više od prosečne zarade isplaćene na teritoriji te jedinice, dok ima i opština gde je to više od 90% (apsolutni rekorder je bio Priboj). Samim tim, ove opštine i gradovi su osuđeni na visok udeo rada na crno i višu nezaposlenost. Pošto je politički nerealno očekivati ukidanje ili značajno smanjenje minimalne nadnice, moguće rešenje je stvaranje posebnih umesto opšte minimalne nadnice ili regionalno diferenciranje iznosa - na nivou statističkih regiona, okruga ili opština, ili spoj obe mere. Meni je od ovih rešenja najbliži minimalac na nivou opštine koji bi bio određen putem socijalnog dijaloga na lokalnom nivou  a propisuje ga predsednik opštine. Samim tim bi svaka opština koja propiše visok minimalac sama snosila posledice takve odluke.  

Tek posle ova tri problema (visokog oporezivanja, loše obrazovne strukture i visoke minimalne nadnice) na red dolazi Zakon o radu. Sa obzirom na to da su oni rešivi samo u srednjem ili dugom roku, dobro je napraviti iskorak u pravom smeru sa novim Zakonom o radu. Međutim, ne treba presenjivati njegove domete. Bez smanjenja oporezivanja rada, kao i smanjenje minimalne nadnice u odnosu na prosečnu platu, popravljanja opšteg privrednoj ambijenta itd, teško da se možemo nadati povećanju zaposlenosti. 

Ubistvo preduzetnika s predumišljajem

Dok je država planirala sprovođenje mera za oporavak privrede, uključujući sistem podsticaja za zapošljavanje ljudi koji bi podrazumevao oprost 65% do 75% poreza i doprinosa, istovremeno je Poreska uprava počela da šalje poreska rešenja preduzetničkim radnjama koja su enormno podigla paušalne poreze. U odnosu na paušalni porez iz 2013, poresko rešenje paušalaca je uvećano od 50% do 300% po mojim saznanjima. Najače su pogođeni advokati i ostale stručne usluge i visokokvalifikovani poslovi.

Prema saznanjima koja sam prikupio, hipoteza je da je Ministarstvo finansija donelo odluku da optereti preduzetnike koji plaćaju poreze paušalno kako bi smanjilo utaju poreza. Ovakvo povećanje poreza usmereno je na tri stvari:

1. Skok rešenja za paušal nateraće mnoge preduzetnike da počnu da vode knjige i da plaćaju porez na profit od 10% za novac koji žele da izvuku iz firme. U ovoj varijanti logično je da vlasnici sebe prijave na minimalac ukoliko im je preduzetnička radnja pretežna delatnost, a da na ostali iznos plate porez na profit. Ovo će biti veći trošak nego ranije paušalni porezi ali i dalje ušteda u odnosu na nova rešenja;

2. Mnogi preduzetnici će prestati da izvlače pare iz drugih firmi, jer ta opcija sada postaje preskupa. Ako je skok poreskog rešenja veći od 100% što je i u velikom broju i slučaj, onda se porez na profit više isplati od paušalnih poreza. A u tom slučaju firme i ne moraju preko agencija da peru novac pa se time gubi potreba za agnecijama. Tako će se zatvoriti mnoge agencije koje su služile za poresku evaziju;

3. Ljudi koji imaju jedan pretežni posao i još nekoliko manjih poslova, otvarali su preduzetničke radnje da ne bi imali mnoštvo ugovora o delu sa izuzetno visokim porezima. Sa podizanjem paušala, ti ljudi će se sada prebaciti ili na jedan osnovni ugovor o radu i niz ugovora o delu ili krenuti da vode knjige u firmama i plaćaju porez na profit. Obrni, okreni, ko je radio više paralelnih projekata i legalno plaćao poreze kroz preduzetničku radnju sada to više ne može i ne gine mu veći porez za koju god opciju se odluči;

Efekti su prilično jasni koja god kategorija preduzetnika je u pitanju. Broj aktivnih preduzetničkih radnji/agencija će se značajno smanjiti, svi će plaćati viši porez šta god da odluče, mnogi će odlučiti da zatvore radnje, prestanu da rade, a veliki broj preduzetnika će se odlučiti da odustane od brojnih projekata koji pri značajno višim porezima nisu primamljivi.

Veliko je pitanje da li će ovo povećati poreske prihode i doprine koje uplaćuju preduzetnici i firme koje sa njima rade? Moje mišljenje da će se poreski prihodi od preduzetnika smanjiti i pored povećanja paušalnih rešenja. Par desetina hiljada ljudi postati neaktivno, nezaposleno ili će preći u sivu zonu što je jedan značajan gubitak javnih prihoda. Drugi značajan gubitak prihoda je odustajanje mnogih od dodatnih projekata, poslova ili pranja para, koji su, i pored toga što su bili malo oporezovani, doprinosili GDP, potrošnji i investicijama posredno. A sada PDV i drugih prihoda od toga nema.

U trenutku kada je cilj politike Vlade, barem proklamovano, povećanje zaposlenosti, ova mera je nebuloza. Prvo će se za novozaposlene oprostiti 65% do 75% poreza i doprinosa, i ako tu bude premeštanja ili supstitucije ovo bi moglo da ima i negativan i pozitivan efekat po prihode a nešto pozitivan po zaposlenost. A povećanje paušala imaće, mislim, znatno negativne efekte po zaposlenost i blago negativne po prihode. Pored 10.000 više zatvorenih preduzetničkih radnji nego otvorenih u 2013 godini, značajnog skoka poreza na imovinu koji mnoge firme opterećuje, svakako nam nije potrebno da se zbog novih poreza zatvori još 20 ili 50 hiljada do kraja godine!

Đavolja posla



Sjajan način da se ilustruju ključne teme za raspravu o zakonu o radu. Nadam se da će promena zakona biti barem jedan pozitivan korak po kojem će mo moći da pratimo prvu godinu ove Vlade. Siguran sam da će predlog imati ozbiljnih mana, ali sam uveren da bi promena nekoliko ključnih problema (otpremnine, sporovi, fleksibilno radno vreme i uslovi) bilo značajno i smanjilo troškove zapošljavanja.

Kako se štedi presipanjem iz šupljeg u prazno?

Skupština ovih dana raspravlja o zakonu kojim će se smanjiti stopa zdravstvenog doprinosa za 2 procentna poena i povećati stopa doprinosa za PIO za ista 2 procentna poena. Slična stvar je urađena prošle godine, kada je porez na zaradu smanjen za 2 pp, a PIO doprinos povećan za 2 pp.

Deluje kao presipanje iz šupljeg u prazno, zar ne?

Da, zaista tako deluje, ali nije, ovim merama se u stvari smanjuju javna potrošnja i budžetski deficit. Kako je to uopšte moguće? Kako možeš da štediš prebacivanjem para iz levi u desni džep? Objašnjenje je jednostavno i očigledno, ukoliko shvatite veliku asimetriju između PIO fonda sa jedne i RFZO i lokalnog nivoa, sa druge strane:

1. lokalne samouprave i RFZO ne mogu da potroše pare koje nemaju
2. PIO fond će potrošiti 500 mlrd koliki god da su im prihodi od doprinosa jer im razliku uplaćuje budžet

Evo numeričkog primera. Pretpostavimo da je ukupna osnovica za porez na rad i doprinose 1000 mlrd dinara. Stope su inicijalno iznosile 12% (porez na dohodak), 22% (PIO doprinos) i 12% (zdravstveni doprinos), a troškovi penzija 500 mlrd dinara. Budući da 80% od poreza na zaradu ide lokalnim samoupravama, raspodela prihoda je bila ovakva (ignorišem sve ostale aspekte javnih finansija, pošto se tamo ništa ne menja):

Lokal: 80% od 120 mlrd - 96 mlrd
Budžet: 20% od 120 mlrd - 24 mlrd
RFZO: 120 mlrd
PIO fond: 220 mlrd
Transfer PIO fondu: 280 mlrd (500-220)
Javna potrošnja: 740 mlrd (96+34+120+220+280)
Budžetski deficit: 256 mlrd (280-24)

Zatim je porez na zarade smanjen na 10%, RFZO doprinos na 10%, a PIO doprinos povećan na 26%. Kakva je sada situacija?

Lokal: 80% od 100 mlrd - 80 mlrd
Budžet: 20% od 100 mlrd - 20 mlrd
RFZO: 100 mlrd
PIO fond: 260 mlrd
Transfer PIO fondu: 240 mlrd (500-260)
Javna potrošnja: 700 mlrd (80+20+100+260+240)
Budžetski deficit: 220 mlrd (240-20)

Kako se deficit smanjio za 36 mlrd? Tako što su lokal i RFZO primorani da štede tako što su im smanjeni prihodi.

U izvesnom smislu, radi se o "starve the beast" strategiji. Evo šta je rekao Ronald Regan:

Well, if you've got a kid that's extravagant, you can lecture him all you want to about his extravagance. Or you can cut his allowance and achieve the same end much quicker

Dakle, u situaciji u kojoj republička vlast ne može direktno da kontroliše trošenje para na drugim nivoima vlasti, umesto pravih reformi rashodne strane, primenjuje se sledeća strategija - ukoliko nemaju para, moraće sami da nađu prostora za uštedu.

Takođe, treba imati na umu da je vlada već najavila da će im taj prostor za uštedu stvoriti smanjenjem plata. Bez smanjenja RFZO doprinosa, vlada prosto ne bi imala načina da uštedu po osnovu nižih plata "prelije" u smanjenje budžetskog deficita (na lokalu je to lakše, jer vlada može da smanji transfer opštinama).

Da li će sve to baš tako biti, ostaje da vidimo. Već se nekoliko puta desilo da državne institucije na smanjenje prihoda ne reaguju smanjenjem rashoda, već neredovnim plaćanjem dobavljačima. 

Treba li država da nadoknadi štetu od poplava?

Neko od nas je na Twitteru napisao da ne treba, neko drugi uticajni tviteraši su odgovorili da treba; ali ni jedan ni drugi odgovor nisu očigledni.

Kad bi ovde, kao na primer u Americi, postojao jasan princip da je osiguranje imovine lična stvar i da država nije nadležna za nadoknadu štete, odgovor bi bilo lak. Kad bi ovo bila potpuno socijalistička država odgovor bi bio suprotan i takođe lak.

Ali u Srbiji danas vlada jedan dosta nejasni društveni ugovor. Vlasnici kuća su plaćali poreze i mogli su osnovano pretpostaviti da je država nadležna za gradnju nasipa i stručne procene o rizicima i šteti. Većina ljudi nema imovinsko osiguranje ne zato što su uradili procenu rizika i troškova i odlučili da uštede neuplatom osiguranja, već zato što im nikada nije ni palo na pamet da je osiguranje nešto za šta su lično odgovorni. Recite ako mislite drugčaije, ali meni se čini da je to bilo tako.

U nekim pravnim sistemima i obećanje može da bude dovoljan razlog za isplatu; pogotovo ako je to obećanje promenilo naše ponašanje i navelo nas da nešto uradimo ili ne uradimo. Ako biste mogli da pokažete da je neko iz Obrenovca osnovano računao na državu za zaštitu od poplava, ili razumno očekivao da u slučaju nesreće država nadoknadi štetu i na osnovu toga doneo odluku o gradnji kuće na tom mestu, država bi mogla biti i pravno odgovorna za isplatu štete. Ovde nije bilo obećanja ali očekivanja -- ukoliko su razumna, ukoliko za njih imate solidan razlog, ukoliko se veliki broj ljudi, a ne samo poneki ekscentrik, ponaša na taj način -- igraju sličnu ulogu.  A očekivanja od države, za zaštitu od štete i možda čak nadoknadu, je bar donekle bilo.

Problem je što će sada, ako država nadoknadi štetu, to ovakva implicitna očekivanja još i ojačati, stvoriti moralni hazard i dodatne probleme u budućnosti. Ako Srbija hoće da se pomeri sa mesta ona takvim očekivanjima i uopšte takvom mekom i rastegljivom društvenom ugovoru mora stati na kraj. Ljudi moraju prestati da računaju na državu, baš kao što su prestali u onih nekoliko dana usred i nakon poplava i to je funkcionisalo bolje nego u danima pre poplave kad su bili oslonjeni na nju. Međutim, tako kako je danas, nije baš očigledno da su pojedinci proteklih godina i decenija bili odgovorni za sopstveno osiguranje. Možda su mislili da imaju nekakav dogovor o zaštiti, a potencijalno i o delimičnom osiguranju od poplava. Da ste mesec dana pre poplave pitali ljude šta misle o rizicima, verovatno bi vam rekli da je njihovo da plaćaju porez, a da neko iz vlade već brine o tome. Imamo opštinu, grad, državu -- njihov je posao da grade nasipe.

Recimo, ovde se legitimno traži restitucija i obeštećenje za nacionaliziju jer je jedna dobro organizovana banda po dolasku na vlast nekima otela imovinu. Od revolucije takođe niko nije bio osiguran, a naročito država nije dala nikakvo osiguranje za to. Ako neko danas od države traži obeštećenje za komunističku nacionalizaciju, teško je videti zašto su potraživanja oštećenih u poplavi išta manje opravdana.

Ako ne znate, ja sam i protiv obeštećenja za komunističku nacionalizaciju, pa i na pitanje iz naslova nemam konačan odgovor. Znam samo da odgovor nije tako jednostavan kao što bismo mi tržišni liberali u prvi mah mogli pomisliti; i još bolje znam da se moramo udaljavati od ovog društvenog ugovora u kojem država ima meku, nedefinisanu i arbitrarnu odgovornost za sve što se dešava. 

Izbori u Ukrajini i EU

Juče su završeni i jedni i drugi, sa zanimljivim rezultatima. Kao što se i očekivalo, Porošenko je pobedio u prvom krugu, i time naneo težak udarac Putinovoj politici u Ukrajini. Ceo plan da se ta zemlja destabilizuje pretvaranjem njene istočne polovine u neku vrstu Republike Srpske koja će da ima pravo veta na bilo kakvu važnu spoljnopolitičku odluku u zemlji je potpuno propao. Porošenko je pobedio u celoj Ukrajini, i odziv je bio visok i u istočnim provincijama, osim Luhanska i Donjecka gde su teroristi blokirali glasanje u velikom broju izbornih jedinica.

Umesto podele Ukrajine 50:50 dobili smo praktično celu zemlju koja glasa protiv Putina, kandidata Jannukovičeve stranke koji je osvojio 5% glasova, i raštrkane bande naoružanih "oslobodilaca" koji kontrolišu između 20% i 30% teritorije u samo dve provincije (od ukupno osam) u istočnoj Ukrajini, i koji se i tamo nalaze pod opsadom ukrajinske vojske, dok ih je i njihov sopstveni šef iz Kremlja pustio niz vodu, priznajući rezultate ukrajinskih izbora i odbijajući da prizna njihov "referendum" o priključenjuu Rusiji. Prva mera koju je novi predsedenik Porošenko najavio već danas bilo je intenziviranje vojne kampanje protiv terorista, sa kojima neće biti nikakvog razgovora, što vam svedoči da on nastupa sa pozicija moći, pošto je osvojio ubedljivu većinu u celoj zemlji. Ruska okupacija Krima i izazivanje problema u istočnoj Ukrajini imali su efekat suprotan intendiranom: da ujedine Ukrajince, okrenu i ogroman broj Janukovičevih glasača protiv Putina i praktično unište jedinu ozbiljnu pro-rusku stranku u zemlji. Kao što sam ja i prognozirao pre nekoliko nedelja.

Evropski izbori su komplikovanija stvar. Glavna posledica je ta da su anti-sistemske stranke trijumfovale i imaće značajno veće prisustvo u Evropskom Parlamentu nego pre. Međutim, to društvo je vrlo šareno: najbolja vest je da nemačka AfD dobila preko 6% glasova, i da je UKIP pobedio u Britaniji. Ostala ekipa je vrlo sumnjiva, i pitanje je šta njihovo prisustvo može da doprinese osim da kompromituje stvar: tu mislim na Lepenovu iz Francuske, grčku Zlatnu Zoru, Jobika u Mađarskoj ili Hajderovu stranku u Austriji.

Dosta se s razlogom priča o UKIP-u, jer ukoliko oni uspeju da se nametnu kao treća stranka, što u ovom trenutku izgleda realno, Britanija bi mogla da izađe iz EU u narednih nekoliko godina, što bi imalo vrlo pozitivne posledice. Ipak, moja omiljena evroskeptička partija je nemačka Alternative fur Deutchland, koja je elitistička stranka obrazovanih slojeva (to je uvek sumnjivo, ali ovde izgleda da funkcioniše:) ), koju predvode libertarijanski orijentisani profesori ekonomije i razočarani radikalniji članovi CDU i CSU. Oni nisu za potpuni izlazak iz EU, ali jesu za izlazak iz euro-zone što je za nemačke uslove možda i radikalnija i hrabrija pozicija od zalaganja za izlazak iz EU u Britaniji. Ako se oni etabliraju kao važna stranka u Nemačkoj, to za Evropu može da bude jednako važno kao i proboj UKIPa u Britaniji.

Zabluda potopljenog prozora

Ovo je link za tekst u novosadskom Dnevniku u kojem su segmenti intervjua koji sam dao vezano za moguće efekte poplava na ekonomiju Srbije i staru zabludu da su katastrofe dobre za ekonomiju jer podstiču investicionu potrošnju i rast. 

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava goloj sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Lista potpisnika

Piketty

Nikako da ovde pomenemo Thomasa Pikettyja i njegovu knjigu Kapital u 21. veku koja je posle prevođenja na engleski u poslednjih par meseci privukla mnogo pažnje i bila u centru debate o ključnim ekonomskim i ideološkim pitanjima. Ja knjigu nisam čitao i čak mi za sada i nije na listi prioriteta iz ratloga koji se svi mogu podvesti pod oportuniteti troškak. Ali sam čitao njegove radove o istim stvarima i mada knjiga ima obuhvatnije podatke i dalekosežnije zaključke, znam o čemu se tu radi. Takođe, u poslednjih par meseci pročitao sam veliki broj prikaza. Ne sećam se da je neka knjiga izazvala toliki broj kvalitetnih - pozitivnih i negativnih - prikaza, a znam da je još nekoliko na putu. Usudiću se zato da dam par komentara na osnovu onoga što znam.

Prvo, dopada mi se pristup. U doba Freakonomics akademije, Piketty je odabrao relevantnu temu, o njoj ima velike ideje i njih je iskazao velikom knjigom -- u stilu Marksa, Mizesa ili Kejnsa. Jeste i prethodno objavio radove, ali lepo je videti da se knjige sa ambicijom revolucionarnih još uvek pišu. Piketty je bez sumnje i vredno radio, prikupio veliki broj podataka iz istorijskih arhiva i to je hvale vredno samo po sebi.

Glavni zaključak Pikettyja je da stopa prinosa na kapital istorijski viša od rasta dohodka (r>g). Zbog toga, bogatstvo vlasnika kapitala uvećeva se po višoj stopi (6%) od rasta dohotka ljudi koji rade za platu (3%), što znači da se razlike u bogatstvu mogu samo povećavati. I u prošlosti je to bio slučaj, ali su katastrofe i ratovi u prvom delu 20. veka uništili dosta kapitala pa je trend bio prekinut i izokrenut. Ali danas je toga sve manje i zato su se u poslednjih nekoliko decenija razlike u bogatsvu povećavale. I to će nastaviti da se dešava -- što je po Pikettyju fundamentalna greška kapitalizma.

Vidite kako ovo miriše na klasične radova Malthusa i posebno Marxa. U pitanju su neminovne istorijske zakonitosti. Evo šta su neki konkretniji problemi sa Pikettijem -- svi već primećeni od strane drugih koji su napisale prikaze.

David Brooks iz NY Timesa je cinično ali mislim ispravno primetio šta je glavni problem sa aktualizacijom problema imovinskih nejednakosti. Najnezadovoljniji nejednakostima u kapitalizmu danas nisu siromašni, već intelektualci više srednje klase. Kapitalizam je samo u poslednjih par decenija podigao iz siromaštva i spasao gladi na stotine miliona ljudi širom sveta, u Kini i Indiji najočiglednije. Ali mnogi boljestojeći slojevi u bogatim zemljama prošuštaju to da vide ili ih to manje interesuje. Čini se da je ljudima kao Piketty važnije da spreče milionske bonuse CEO-ova, čak i ako je cena tog pristupa usporavanje globalnog rasta i podizanje dohotka za stotine miliona stvarno siromašnih. Ovo je deo opšteg trenda. Isti David Brooks je pre par godina imao dobar članak o ljudima kojima je popunjena Obamina administracija. To su srednje bogati ljudi, često milioneri -- ljubomorni na milijardere. Ironično, relativno bogati su ti koji su danas nezadovoljni, jer im smetaju oni još bogatiji.  Setite se i da okupatori Wall Streeta od pre par godina nisu bili siromašni i obespravljeni, već ljudi sa Mac kompjuterima i-padovima, kojima su smetali još bogatiji bankari.

Tyler Cowen je primetio jedan sasvim konkretan propust. Piketty uzima da je stopa prinosa na kapital viša od rasta dohotka, ali zaboravlja da ta stopa prinosa podrazumeva neki rizik. Ako danas hoćete sigurno da investirate u prvoklasne državne obveznice, dobićete stopu prinosa nižu od stope inflacije -- drugim rečima, dobićete negativan prinos. Takva je stopa prinosa na kapital uglavnom očišćena od rizika. A na berzi i u svim drugim ulaganjima kapitala rizik je veći. Neko je na berzi rizičnijim ulaganjima zaradio više, ali je neko zato i izgubio sve.

A čak i taj prosečan prinos na kapital od 6% je istorijski; govoriti o zakonitosti na osnovu toga je samo ekstrapolacija. A ekstrapolacije su opasne. Ja recimo uopšte nisam siguran da će i u budućnosti ulaganje u akcije isplatiti više od ulaganja u obveznice ili da će stopa rasta kapitala biti veća od stope ekonomskog rasta.

Dalje, neko je primetio da bi na osnovu iste zakonitosti koju dokumentije Piketty morao da se zalaže za privatizaciju penzionih fondova.  Ako je posedovanje kapitala put ka bogatstvu, zašto ne omogućiti radnicima da ulažu u formaciju sopstvenog kapitala putem penzione štednje? Umesto toga, država im danas putem doprinosa oduzima dohodak koji bi tako mogli uložiti i onemogućava ih da profitiraju od onih 6% . Problem je što se Piketty u isto vreme izjasnio protiv privatnih penzionih fondova. Neko bi mogao posumnjati da je u pitanju ideologija.

I konačno, iz Financial Timesa, inače levo naherenog, sada tvrde da su Pikettyjevi podaci puni grešaka koje drastično revidiraju zaključke. Koliko vidim, FT implicira da su bar neke od ovih grešaka namerne jer vode u zaključke koje je Piketty želeo da dobije, posebno da su imovinske razlike sve veće i veće. Piketty je nešto odgovorio, ali rasprava o tome u suštini tek počinje i videćemo šte će izaći iz toga narednih dana.

Da ponovim, prikazi ove knjige su nenadmašni -- od Branka Milanovića (pozitivan) i Jamiea Galbraighta (negativan) na levici, preko Roberta Solowa,  Larryja Summersa (mešoviti), do Tylera Cowena (uglavnom negativan i možda najbolji prikaz), a ima i mnogih drugih. Da ih sada ne tražim ponovo, koga interesuju može ih lako naći online. 

Punk Euronomics


Odličan video na Punk Economics kanalu na YouTube koji ilustruje ukratko izuzetno zanimljiva pitanja. Ne znam da li su postavljena najbolja pitanja i da li je odgovor dobar ali sam skeptičan da je budućnost EU upravo ovakva kakvom je predstavlja video. Inače, ilustrovani videji, kratka forma, zanimljive ilustracije ili scene su najbolji način da se ljudi zainteresuju za važna ekonomska pitanja. Tu se u Srbiji škripi, pa evo neka nekome ovaj video posluži kao inspiracija. 

Šta se desilo nakon poplava 1926. godine?

Piše Politika, od 16. jula 1926. godine (2. strana):

Na jučerašnjoj sednici Ministarski Savet je raspravljao o načinu na koji bi se najlakše prikupila potrebna suma da obezbedi izdatke učinjene za pomoć poplavljenima. Vlada je na prvom mestu našla da treba pristupiti što većoj štednji. U tu svrhu, u prvom redu pristupiće se reduciranju dodataka državnim službenicima. Redukcija će obuhvatiti i ministre i narodne poslanike i sve državne službenike. Za koliki će se procenat smanjiti dosadašnji činovnički dodatci na jučerašnjoj sednici vlade nije rešeno. Ostavljeno je ministru finansija dr. Ninku Periću da izradi predlog i da ga podnese Ministarskom Savetu danas.

Malo dalje piše:

Na jučerašnjoj sednici vlade bilo je još reči i o potrebi da se preduzmu naročite mere da se smanji privredna kriza. Stalo se na gledište da ministru trgovine treba staviti u dužnost da nađe niz mera kojima će se smanjiti privredna kriza, koja će se naročito pojačati zbog poplava. O ovom pitanju dr. Krajač će spremiti za nekoliko dana predlog ministarskom savetu.

Među merama koje su se već juče pominjale nalazi se i mera da se interes svede na racionalniju meru i da se onemogući da kapitali stoje neiskorišćeni. Zna se da će mnoge mere biti jako nepopularne ali će se ipak morati doneti, jer se neće moći da nađe drugi izlaz iz situacije. A to zahtevaju i interesi zemlje.

Par dana kasnije (21. jula), stiže i komentar Politike:

Neuviđavna i nesposobna da poplave suzbije, vlada se pokazala prava šeprtlja kada je nastala potreba da se pomažu žrtve katastrofe. Potrebno je, na primer, obnoviti proizvođačku sposobnost poplavom satrvenih; vlada im, međutim, pruža prosjačku pomoć. Pa još, što je najžalosnije, tu tričavu pomoć hoće da oduzme od plata činovničkih, ponavljajući, na taj način, žalosnu uspomenu od 1876. god. kad se od činovničkih plata činili odbitci za vođenje rata, kad se videlo da taj pokušaj ne donosi nikakve koristi, već samo štete...

Interesna je ova sitnoburžoaska šeprtljancija, koja preti gladovanjem jednoga dela i strašnom korupcijom drugoga dela stanovništva. Jer su plate, u većini slučajeva, i sad nedovoljne; kad se one reduciraju (i ako agrarije usled poplava poskupe) one će biti još nedovoljnije.

I bez obzira na poplave koje su se desile, broj ministarstava, broj odeljenja i broj činovnika je trebalo vrlo osetno reducirati, pa onome činovništvu koje je zadržavno - plate povisiti. Reducirati činovničke plate za račun poplavljenij - prava je sitnoburžoaska šeprtljancija, koja u glad svlači gotovor svo činovništvo, a poplavljenima nikakve koristi ne doprinosi. Poplavom ruinisana gazdinstva treba treba oporaviti i za dalju proizvodnju osposobiti opštim sredstva, što bi ih stavila na raspoloženje državna zajednica, a ne sredstvima što bi ih pružio samo jedan red, koji i sam nije dobro nagrađen.

Evo šta su rekle Demokrate (tada opozicija), Politika, 22. juli, 2. strana:

Vlada je objavila da priprema smanjenje činovničkih dodataka, da bi na taj način pomogla poplavljenim krajevima. Ulažemo protest protiv te namere, iz razloga što smatramo da je nepravično da taj teret padne samo na državne službenike, koji su već po sadašnjim prihodima nedovoljno nagrađeni za svoj rad. G. Predsednik Vlade uzviknuo je pred novinarima "Kad hleb bude 15 dinara, mi ćemo povisiti činovničke plate, a sad je hleb 5 dinara." Sad hleb jeste 5 dinara, ali je pre rata bio 0.20 para dinarskih; prema tome je hleb danas 25 puta skuplji, a činovničke prinadležnosti danas su samo 6-8 puta veće no pre rata.

Za teško stanje naših finansijra nisu krivi činovnici nego Vlada koja je, rasipajući državni novas, doterala budžeta rashoda na visinu od 13 milijardi. Vlada je ta koja je u državnu službu uvukla 270.000 službenika, od kojih je jedna polovina nepotrebnih, koja je stvorila čitav niz visokih, skupo plaćenih i beskorisnih zvanja, koja je davala ogromne dijurne svojim protekcionašima u inostranstvu. Ušteda se može postići samo jednom razumnom reformom celokupne administracije, smanjenje ministarskih resora i odeljenja, ukidanjem suvišnih nadleštava i tačnim utvrđivanjem broja zvanja i činovničkih mesta.

Oduzimanje činovničkih prinadležnosti stvoriće još veći nered i sabotažu u našoj haotičnoj administraciji, povećaće korupciju i oduzeti volju za rad ispravnim službenicima, tako da će šteta biti i za zemlju i za javnu upravu daleko veća no ušteda koja bi se postigla.

Vlada je ipak smanjila činovničke dodatke (23. juli)
 
Priveli smo do kraja pitanje činovničkih dodataka na skupoću. Ostalo nam je da još sutra izradimo stilizaciju rešenja. Shvatili smo da između odgovornog upravljanja državom i demagoškog postupanja postoji velika razlika. U poslu smo i teško nam je da ulazimo u polemiku sa svima predlozima pa čak i sa onim predlozima koji su činjeni dobronamerno, a koji kad se uzmu u pretres vidi se da vode u apsurd. Tako na primer imamo predlog da se dodatci ne reduciraju, ali da im se da šestomesečna plata. A otkuda pare? Ko zna koliko bi to iznelo. Međutim, reč je o tome, da mi danas nemamo onoliko koliko nam treba. U tu svrhu da bi se dobile uštede na redu je rad na redukciji materijalnih izdataka. Ono što ste već čuli od ministra finansija da je uputio apel svima ministrima da izbrišu sve izdatke koji nisu apsolutno potrebni i bez kojih se može, pa da se sve to odloži za idući budžet.
 
Plus ça change...