Pages

01 February 2015

Šta ustvari hoće Siriza?

Kad vas neko natera da protiv njih navijate za evrokrate, znate da su u pitanju posebno problematični tipovi. Nije problem ideologija Sirize -- da su oni posvećeni levičari koji neće da budu deo neoliberalne Evrope, koji misle da je evrozona kapitalistički projekat i neće da vraćaju dugove bankama -- posumnjao bih u njihovu informisanost, ali karakteru ne bih imao šta da prigovorim.

Ako bliže pratite ovaj blog znate da ni ja uopšte nisam pristalica državnog duga. Ceo koncept mi je filozofski sporan: zadužuje se jedna grupa ljudi, dug vraća druga. To što su obe grupe, praktično bez mogućnosti izbora, pripadnici fikcije zvane država, ne čini jedne odgovornim za postupke drugih. Ni poreski obveznici ni Cipras nisu odgovorni za dugove koje su napravili Karamanlisi i Papandreui -- čak i ako su neki od tih poreskih obveznika imale neke koristi od pozajmljenog novca. Da sam Grčka, ponavljam, ja bih bankrotirao. Odavno. To bi bio principijelni stav protivnika državnog zaduživanja, a ekonomija bi tako brže profunkcionisala na zdravim osnovama nego što će uraditi sa ovom nastavljenom grčkom agonijom.

Siriza, međutim, neće to. Odbijanjem da otplaćujete dug vi se na neko vreme odričete i mogućnosti da pozajmljujete novac sa međunarodnih tržišta. U slučaju Grčke, to znači i formalni izlazak i evrozone i prekidanje nekih veza, možda i izlazak iz Evropske unije.

Siriza ne razmišlja u tom pravcu. Oni nisu protiv državnog duga, nisu protiv evra, nisu za ekonomsku samoodrživost. Sve što oni hoće je veći oprost duga. Oni hoće da ostanu neto primaoci sredstava EU, od finansijske pomoći trojke, preko redovnih strukturnih fondova, do poslova i funkcija u EU institucijama. Oni hoće da budu deo sistema, ne samo u EU nego i u evrozoni. Samo hoće da im se oprosti više duga.

Stav koji pri tome novi grčki lideri imaju je pravednički i arogantan. Način na koji Cipras i Varufakis nastupaju u medijima nije pokajnički. Za njih je državni dug legitiman koncept i hoće da budu deo te igre, a ipak ne uviđaju da je Grčka bilo kako odgovorna za dug koji je napravila. Oni su, naprotiv, uvereni da je njima Evropa ostala dužna. Kao nezreli adolescent koji je ubeđen da mu roditelji uvek nešto duguju, kao mladi evropski student koji misli da država nije učinila dovoljno da mu obezbedi lagodan život, tako lideri Sirize nastupaju sa indignacijom prema ostatku Evrope i uverenošću u sopstvenu moralnu superiornost. Možda je to nova generacija evropskih političara; generacije odrasle u relativnom izobilju unutar EU, kojima obrazovni sistem i intelektualne elite decenijama pune glavu o privilegijama i beneficijama koje im odnekud pripadaju, postale su političari koji se sada shodno tome ponašaju.

Levičari širom Evrope ushićeni su što se Cipras i Varufakis oblače neformalno, ne nose kravate i voze motore. Kad pogledam prvih nekoliko dana Sirize na vlasti, ovi detalji dobijaju dodatnu dimenziju; oni su još jedna usputna indikacija da su ovi ljudi i mentalno petnaestogodišnjaci. Oni nemaju teoriju, nemaju moralni princip na koji se oslanjaju. Oni se samo dure. To je ceo argument.

Pogledajte ovaj jučerašnji razgovor Varufakisa sa BBC-em. Nakon što uporno izbegava da odgovori na konkretna pitanja i umesto odgovora prosipa demagogiju, ministar optužuje sasvim korektnu voditeljku da je gruba. Duri se.

Za Grčku i sa Sirizom na vlasti ima rešenja. Ali paradoksalno, Siriza bi za to trebalo da bude mnogo radikalnija nego što ustvari jeste. Politički, Siriza se sada koleba između populističkog talasa koji je doveo na vlast, koji očekuje oštre poteze i punu odgovornost za njih; i udobne pozicije unutar evropskih struktura, gde se mentorstvo EU nastavlja ali uz nešto mekše uslove. Sa malo hrabrosti, Siriza bi mogla da napravi radikalni prekid i u tom slučaju za njih imam rešenje u dva poteza: 1) objaviti obustavu otplate duga (bankrot); 2) objaviti ostanak u evru kao valuti (čak i uz izbacivanje iz evrozone). Jedan bankrot se već desio, drugi će boleti manje.  Gubitnici će biti više druge evropske države koje su do sada uglavnom preuzele dug iz privatnog sekotra (nekih 80%). Ostanak u evru će smanjiti odliv novca iz zemlje, barem onoga što se nije već odlilo (jer trenutno se odliva po stopi od 1% dnevno).

To bi uradili radikalni političari ali zreli ljudi. Zato od Sirize ne očekujem to; sudeći prema ovih nekoliko dana nastaviće da se dure, Evropljani će im malo popustiti i oni će prihvatiti, uz dalje gunđanje. Do sledećih izbora, kada ih Grci budu pročitali i kad se njihov balon izduva. 

30 January 2015

Fiskalna pravila u Srbiji

Fiskalna pravila u Srbiji su ustanovljena Zakonom o budžetskom sistemu iz 2011, u članu 27e. Ona se tiču pravila pod kojima se mora voditi fiskalna politika - predviđa ograničavajući faktor za visinu javnog duga i visinu budžetskog deficita. Prema njima, ukupan javni dug ne može da bude viši od 45% BDP-a, ne računajući troškove nastavle po osnovu restitucije, a fiskalnu politiku treba voditi tako da na srednji rok fiskalni deficit iznosi najviše 1% BDP-a.

Kakvi su rezultati ovih ograničenja? Blago rečeno, nikakvi. Javni dug je krajem novembra prema metodologiji Ministarstva finansija činio 69,2% BDP-a. Sa obzirom na određene manjkavosti ove metodologije koja potcenjuje visinu javnog duga i na dodatno zaduživanje u međuvremenu, ova cifra je trenutno sigurno veća. Ali šta je sa visinom deficita? Donja tabela pokazuje iznos stvarnog deficita  u % BDP-a (podaci NBS) za prethodne godine sa maksimalnim deficitom republičkog budžeta izračunatog na osnovu formule iz Zakona o budžetskom sistemu. 

Godina
Stvarni deficit
Dozvoljeni deficit
2011
-3.9
-1.0
2012
-5.4
-0.4
2013
-4.5
-2.9
2014
-5.1*
-0.5
                                     *za prva 3 kvartala

U Srbiji uopšte nije problem doneti zakone, jer uopšte nije neophodno poštovati ih. Vladavina prava je još uvek misaona imenica. Naročito je lako kršiti konstantno zakone za čije sprovođenje i nadgledanje niko nije nadležan ili nema efektivnu moć da to uradi (Fiskalni savet koji je ustanovljen istim ovim zakonom nema mogućnosti da utiče značajno na fiskalnu politiku izvršne vlasti, osim da organizuje konferencije za štampu ili da neformalnim kanalima pokuša da nametne svoje viđenje koje, naravno, ne mora uvek biti tačno ili svrsishodno). 

Ono što bi moglo da malo olakša ovaj problem u budućnosti je unošenje fiskalnih pravila u Ustav i davanje veće nadležnosti Ustavnom sudu - ukoliko budžetski deficit dostigne određeni nivo (na primer, kada se približi zadatoj granici ali pre nego što je pređe) da se automatski daje upozorenje koje bi nateralo Vladu da smanji deficit dok bi u slučaju iznosa deficita većeg od predviđenog bilo automatski pokrenuto izjašnjenje o poverenju vladi u parlamentu. U slučaju da vlada dobije poverenje i ne smanji deficit na granicu dozvoljenog, da predsednik Ustavnog ima obavezu da raspiše prevremene parlamentarne izbore. 

Ovo rešenje naravno nije savršeno, ali bi verovatno dalo bolje rezultate nego sadašnje. Međutim, u Srbiji se niko ni Ustava ne drži kao pijan plota, jer je kosovski dodatak na plate još 2010. proglašen neustavnim ali se i dalje primenjuje. Dakle, ni ovo nije nikakva garancija, ali je političarima ustav mnogo teže kršiti nego običan zakon jer su političke posledice često teže.

Franak ili evro

Dana Popović u Politici piše da krediti u švajcarskim francima i nisu bili tako loše rešenje i to potkrepljuje brojkama i grafikom; ali meni se čini da u tom računu važne stvari nedostaju. 

Tekst upoređuje kredit podignut 2008. u evrima sa kamatom od 9% i kredit istog iznosa u francima sa kamatom od 5%. Google mi kaže da razlika nije bila tolika, već bliže dva procentna poena. Podaci o euriboru i CHF Liboru iz 2008. kažu isto.  Neka me ispravi ako se neko bolje seća, ali ja mislim da su realističniji proseci stopa 5% za kredit u CHF i 7% za kredit u evrima. 

Drugo, iako nema objašnjenja, koliko vidim iz podataka Dana računa samo razliku u plaćenoj kamati; glavnicu uopšte ne uzima u obzir. Nije mi jasno ni kako je dobila granicu isplativosti od 1CHF=0.89EUR, jer kad se uporede kamate koje ona upotrebljava dobije se inverzno od toga, 1.12 EUR. To znači da su krediti u CHF, po 5 i 9% kamatama, bili isplativi i do više granice rasta CHF nego što tekst i grafik kažu.  Kada se uzmu realističnije stope od 5 i 7%, granica isplativosti bi bila 1 CHF=0.87EUR, što znači da su čisto na kamatama švajcarci i sa takvim brojevima sve ovo vreme, do pre dve nedelje, bili na dobitku. 

Ali ne gledaju se samo kamate. Kamate su, mada to zavisi od uslova kredita, često manje od polovine ukupne sume koju na kraju otplatite. Uz svaku ratu kredita stiže i deo glavnice, koja je sada redenominovana po novom kursu u evrima. I ne samo sada, već od početka rasta franka u odnosu na evro, od 2008. Taj problem, glavni problem, uopšte nije obuhvaćen ovom računicom. Dužnici u CHF jesu realno u problemu. 

23 January 2015

ECB i QE

Nasuprot popularnim tvrdnjama na libertarijanskom delu interneta, QE nije kejnzijanska politika.

Kejnzijanci tradicionalno ne veruju mnogo u snagu monetarne politike, a u recesiji ne veruju u moć monetarne politike uopšte. Velimir Šonje recimo ima solidan pregled odluke ECB da pokrene svoj QE, ali recimo kaže "Paul Krugman - najveći među poznatim vernicima u QE".  Krugman je originalno QE smatrao beznačajnom. Kasnije kada su se efekti videli pridružio se i počeo da podržava. Ali njegova klasična kejzijanska teorija je da država treba da troši, da stimuliše fiskalno, dok Fed može da prati ali je to od sekundarne važnosti.  
Pre dve godine prilikom umerenih fiskalnih rezova a u jeku QE, američki kejnzijanci, uključujući Krugmana, predviđali su armagedon. Fiskalna redukcija je trebalo da zaustavi ekonomiju. To se nije dogodilo, dogodilo se suprotno, i još jednom se ispostavilo da je monetarna politika apsolutno ključna za kratkoročne trendove. Friedman je bio u pravu. 

QE je, dakle, klasičan monetaristički odgovor. I monetaristi su tradicionalno klasični liberali.

Šta će uraditi ovaj QE? Ne znam, ali ključno je imati u vidu da je ECB najkonzervativnija banka na svetu. Tokom 2011. ECB je nerazumljivo podigla kamatne stope i dovela pola evrozone u recesiju i ponegde bankrot. Poslednjih godina novčana masa (M3, koja je za ECB najvažnija i jedini agregat koji ECB pominje u opisu svojih ciljeva) raste ispod trenda. Kad se tome doda da je protok novca spor to se računa kao restriktivna monetarna politika. 

Restriktivna monetarna politika je pogubna u slučaju recesije; ona je obično direktni uzrok recesije. Fed i Banka Engleske su sa svojim QE delovali proaktivno. Možda su u tome i preterali, ne znam. ECB definitivno deluje reaktivno, pokušava da nadomesti grešku vođenja prekomerno restriktivne monetarne politike kad joj nikako nije bilo vreme.  

QE neće rešiti problem evrozone. Monetaristička, Friedmanova, doktrina je da monetarna politika ne može da pomogne. Ali monetarna politika može da bude velika smetnja; može da upropasti stvari u oba smera, u inflatornom i u deflatornom.  Šta god da je strukturni problem sa EU, ili politički problem sa evrozonom, ili mentalni problem sa Evropljanima, ECB je proteklih godina bila dodatni izvor problema.  Sada pokušava da iz toga izađe.  

Što se mene tiče, ECB, ni centralne banke, ne moraju uopšte da postoje. Ali ako već postoje i monopolizuju novac, ne smeju dozvoliti njegovu inflaciju ni deflaciju. Zato je ovaj zaokret od prethodno restriktivne politike dobar potez. Bolje bi bilo da su odmah 2008. spustili kamate na nulu i posebno da ih nisu dizali 2011; ali kad su već to uradili onda je ovo jedini način da se donekle izvade. 

21 January 2015

Deflacija i QE

Vrlo popularna opšta teorija među kejnzijancima i monetaristima je da je QE, iliti prevedeno na srpski - štampanje para, jedini način da se izađe iz recesije. Praktično ceo spektar ekonomskih pisaca, od levičarskih blogera do Wall Street Journala i Financial Timesa se slaže da je američki takozvani "oporavak" posledica QE a da je stagnacija u Evropi posledica neprosvećenog likvidacionistickog insistiranja na jakom euru od strane ECB.

Naravno, američki "oporavak" znači prosečni rast od 2.2% od 2009 naovamo što je vrlo nisko s obzirom na oštrinu recesije 2007-2008. Kad je Amerika izašla iz slične duboke recesije pod Reaganom 1982-83, prosečni rast naredne četiri godine je bio oko 5% a tokom jedne godine cak preko 7% (sve to bez QE, verovali ili ne).

S druge strane, u evrozoni nisu sve krave jednako crne. Recimo, mala Estonija koja je u istom monetarnom režimu kao i ostali raste po stopi od prosečno 4.5% posle 2010. ako je to moguće? Koji je to magični mehanizam kojim "restriktivna monetarna politika" uspeva da pametno pogodi samo bolesnike poput Francuske, Španije, Italije i Grčke, i ostale bankrotirane i preregulisane država blagostanja, a da zaobiđe Estoniju?

Evo još boljeg i svežijeg primera. Švajcarska raste po stopi od oko 2.5% posle 2009e, brže nego Amerika. Ipak, Švajcarska je poslednjih nekoliko godina u deflaciji! Kako je to moguće, zar nam ekonomisti nisu objasnili da deflacija znači ekonomski krah?(To je isti onaj bauk zbog koga ECB upravo i lansira svoj QE, težak 650 milijardi eura, da spasi civilizaciju od propasti.)

Da stvar bude još bolja, pre neki dan su Švajcarci uklonili "peg" švajcarskog franka prema evru, tj obećanje da će štampati koliko god je potrebno franaka da drže kurs prema evru u proporciji 1:1,2. Razlozi su jasni: ECB upravo oglašava da će štampati stotine miijardi evra da bi izvršila bailout bankrotiranih država članica na jugu i spasila svoj projekat političke unifikacije kontinenta. Ako Švajcarci drže "peg" i dalje to znači da bi i oni morali da uđu u isto ludilo kao i EU. No, izgleda da se Švajcarci drže srpske izreke "ko je lud ne budi mu drug" ili već nekog njenog ekvivalenta.

Naravno, inflacionisti su vrlo ljuti zbog ovoga. Paul Krugman naziva potez Švajcaraca ludilom i smatra da je švajcarska centralna banka izgubila svaki kredibilitet, pošto se po njemu kredibilitet centralne banke ne ogleda u tome da oduzima flašu alkoholičarima, nego da nasilno intoksicira trezvenjačku javnost! Što kažu Amerikanci "I am not making this up", pogledajte sami. Scott Sumner se potpuno slaže, i dodaje da je Švajcarska u mnogo gorem stanju 2015 nego 2011. Novinari su, ako je moguće, još gori od profesora. Video sam bar dvadeset tekstova poslednjih dana u vodećim dnevnicima o propasti civilizacije koja sledi ako potrošačke cene u evrozoni padnu za 0.2% umesto da porastu za 0.3%.

Cela ta fobija od deflacije je naravno potpuno bespredmetna. Fetišistička fascinacija intelektualaca štamparskom presom kao čarobnim štapićem prosperiteta ili alhemijskim eliksirom ekonomske mladosti.  Amerika je bila konstantno u deflaciji 1870-1900 i to je bio period najbržeg ekonomskog rasta i tehnološkog i finansijskog buma u američkoj istoriji. Isto važi i za vodeće evropske zemlje koje su bile na zlatnom standardu. Ili, skoriji primer: Japan je tokom većeg dela perioda od 1990 do danas imao deflaciju ili nultu inflaciju. Ipak, realni GDP je rastao po sličnoj ili višoj stopi od evropskog proseka i danas je Japan u smislu realnog GDP per capita gde je i bio u odnosu na Evropu i Ameriku 1990. Jedini razlog zašto profesori pričaju o "izgubljenim decenijama" Japana je to što je japanska centralna banka oko 1990e dramatično usporila porast novčane mase u odnosu na Fed i ECB, što je dovelo to toga da njihov nominalni GDP raste mnogo sporije nego evropski ili američki. Ali to ništa ne govori o realnom prosperitetu. Ako ponuda novca raste sporo, a produktivnost brzo, naravno da će pre ili kasnije cene potrošačkih dobara da padaju. I dobro je da je tako. Ne vidim da ekonomski mislioci zabrinuti zbog deflacije mnogo protestuju što kompjuteri, mobilni telefoni ili automobili postaju sve jeftiniji. Ali, jako ih "baguje" kad prosek svih cena počne da pada. To se ne sme dozvoliti, to je smak sveta.

Švajcarska ima deflaciju poslednjih nekoliko godina uz istovremeno tri puta brži ekonomski rast od evrozone koja ima inflaciju (nisku, ali ipak inflaciju). Razlog za ovu divergenciju nije "makroekonomski" nego mnogo prizemniji: Švajcarska ima vioku produktivnost zbog niskih poreza, zdrave ekonomije i male regulisanosti,zbog čega brzo raste tako da i veliko povećanje novčane mase biva nedovoljno da dovede do opšteg porasta cena. Mnoge članice evrozone imaju nisku ili stagnantnu produktivnost zbog enormnih poreza, regulativa i državne potrošnje, te stoga ne rastu. I pošto je teže napraviti "strukturne reforme" nego štampati pare, štampaćemo pare. Ali mislim da za Španiju, Italiju ili Grčku danas važi isto što i je Jeffrey Sacks rekao za Boliviju 1980ih: možete biti banana republika sa inflacijom ili banana republika bez inflacije. S tim što će inflacija vaše probleme dugoročno učiniti gorim. Da nastavim sa parafrazama poznatih: Adam Smit je rekao da ne zna za zemlju koju je upropastila slobodna trgovina. Ja ne znam zemlju koju je upropastila deflacija. Ali znam za mnoge koje je upropastila inflacija.

Poslednja linija odbrane za inflacioniste je sledeći argument: ok, možda deflacija sama po sebi nije štetna čak ni u sistemu fiat novca, ali je štetno ako centralna banka obeća da će držati stopu inflacije od 2% a onda ne ostvari to nego dozvoli deflaciju, što onda stvara neizvesnost i remeti poslovne planove i dugoročne investicije. Neplanirana deflacija je "loša". Ja mislim da je ovo loš argument sam po sebi. Upravo Švajcarska je najboji primer. Ona"targetira" inflaciju od 2% kao i ECB ali poslednjih nekoliko godina imaju deflaciju. Dakle, neplanirano. Ako je to stvarno toliko loše Švajcarska bi trebalo da ima više ekonomskih problema od EU zone. A nema ih, makar kad je reč o ekonomskom rastu.

Osim toga, za poslovne planove i investicione odluke mnogo su važnije pojedinačne cene, i to prevashodno cene faktora proizvodnje, sirovina, međuproizvoda itd, ogoromna većina kojih uopšte nisu obuhvaćeni indeksima potrošačkih cena, nego same potrošačke cene. Prosečni investitor ili industrijalac, ili čak kupac u samoposluzi, dnevno se suočavaju sa mnogo većom cenovnom neizvesošću i rizikom na tržištu nego što je filozofsko pitanje da li će neki arbitrarni indeks potrošačkih cena u narednih sest meseci da poraste za 0.6% ili da padne za 0.3%. Ako je naplanirana deflacija opasna, šta da radimo sa deflacijom cene nafte of 50% u poslednjih sest meseci? Ili sa stalnim kolebanjima cena metala? I što je najgore, niko nije predvodeo njihov pad, niti zna kako će se kretati u narednih godinu dana. Pitam se kako iko može da pravi bilo kakav poslovni plan u takvoj suludoj, haotičnoj atmosferi? Možda bi trebalo uvesti kontrolu cena svega (recimo narediti da sve raste 2% na godišnjem nivou) da smanjimmo neizvesnost za investitore? 


Ali, pretpostavimo za trenutak da je stvarno iz nekog razloga loše da dođe do "neplanirane deflacije". Nije li onda mnogo bolje rešenje prihvatiti realnost i okanuti se ambicije da obećavaš i proizvodiš inflaciju? Umesto štampanja 650 milijardi evra da bi "sprečio deflaciju"? Ako je "neplanirana" deflacija loša, možda je rešenje da prestaneš da "planiraš"?

20 January 2015

Krediti u francima

Komentar sa B92, na članak pod naslovom "Nisu slušali, kockali su se frankom":

Ali zato cemo mi "kockari" i dalje placati subvencije za FIAT i prelazak na novi model, plate zaposlenih u firmama u restrukturiranju, subvencionisane stambene kredite drugim gradjanima, zdravstvo koje ne koristimo, subvencionisane kamate za privredu, subvencije u poljoprivredi, rusenje i ponovnu izgradnju "smrdljivih" zgrada, i, iako zvuči grubo, plaćaćemo i obnovu kuća i useva postradalih u poplavama, iako su oni mogli da ih osiguraju za sitne pare, al su se kockali sa "ma kakvo bre osiguranje"...

Upravo tako; samo se bojim da impuls ovde nije ka prestanku plaćanja nabrojanih stvari već ka penjanju na ista kolica.

Država ne sme da otima jednima da bi se namirila loša sreća drugih. Ne samo da nije u redu sada, već bi bio i jako loš presedan za budućnost. Problem je, što država otima u mnoge druge, jednako arbitrarne svrhe. Nije ništa moralnije otimati da bi se dodeljivalo glumcima i sportistima nego otimati da bi se dodeljivalo kockarima.

Kad smo kod toga, ja imam problem sa "kockali su se i izgubili" scenariom. U ekonomiji je korisno razlikovati rizik i neizvesnost. Rizik postoji kada znate šta radite. On je saglediv i merljiv. Kada bacate kocku imate tačno 1/6 šanse da dobijete bilo koji dati broj. Kada igrate loto nemate tako preciznu procenu ali otprilike znate u šta se upuštate. To je svesno preuzeti rizik.

Neizvesnost je, sa druge strane, kad uopšte ne znate u kakvoj ste situaciji i šta se sve može desiti. Kad ne znate ni da neizvesnost, drugačija od rizika, postoji. Kad ni ne znate šta je kocka ili da će uopšte biti nekakvog bacanja kocke koje će nešto odlučivati. To je bliže neznaju nego riziku. Niske kamatne stope u franku su bile znak da će franak biti nešto jači; procena tog rizika je znači već bila reflektovana u kamatnim stopama. Ali da franak ovoliko ojača je posledica neizvesnosti. Tržište, u proseku, to nije očekivalo. Sofisticirani investitori su izgubili bogatstva na tome.

Ovo i dalje ne znači da neko drugi ima obavezu da gubitke vaše neizvesnosti nadoknati. Samo mislim da optužba "kockali ste ste i izgubili" nije sasvim tačna. Čini mi se da je malo ko znao koliko je širok opseg mogućih ishoda. Mislili su da bacaju kocku 1-6 i preuzeli taj rizik, ali su onda na kocki odnekud pojavio broj 18.

Ljudi koji gledaju u sto

Pogledajte ovaj snimak govora Alekseja Navaljnog. To je njegova poslednja reč u sudu prilikom izricanja presude u fingiranom slučaju prošlog meseca. Slučaj i Navaljnog sam nedavno pominjao, ali govor je naročito vredan gledanja. Politikolozi i istoričari vole govore državnika i boraca za građanska prava, naročito kad jednom pobede. Ne znam da li će Navaljni zavrišti kao pobednik bilo čega ali loše bi bilo da se ovaj govor zaboravi. Mesto mu je u zbirkama i univerzitetskim kursevima.

Govor je kratak, nije posebno spremljen i čitan već spontano izrečen. I posebno je smislen u ruskom kontekstu. Jedna reč koja opisuje rusku političku istoriju od pamtiveka je pasivnost. Samo je u Rusiji bilo moguće da šaka anonimnih eksremista bez gotovo ikakve popularne podrške izvrši puč, koji će kasnije biti nazvan oktobarskom "revolucijom". I da još od tada do danas smene vlasti praktično ne bude. Vlast uvek ima prednost letećeg starta u odnosu na opoziciju, taj efekat je poznat i u najvećim demokratijama; ali nigde pasivna podrška vlasti nema takve razmere kao u Rusiji.

U govoru Navaljni govori o "ljudima koji gledaju u sto." O raznim činovnicima sa kojima se on godinama suočava, koji shvataju da ne rade pravu stvar ali koji fatalistički prihvataju stanje kakvo jeste i sve što hoće je da u njemu nekako opstanu. Kao kod banalnosti zla Hane Arent, opravdavaju sebe time što navodno samo rade svoj posao. Razlika je što Navaljni misli da se oni toga donekle stide. Kod Arent državni službenici ubijaju jer slepo slede opis posla; kod Navaljnog se oni stide kad toga što rade, ali su delom uplašeni i pre svega pasivni. Zato izbegavaju da ga pogledaju i spustaju pogled u sto.

Govor je na ruskom, titlovi na engleskom.

19 January 2015

Zašto franak raste?

Nikome na svetu nije jasno zašto je Švajcarska nacionalna banka (SNB) odlučila da prestane sa politikom zaustavljanja rasta franka prema evru. SNB nije mnogo transparentna i ne objavljuje zapise sa sastanaka (kao što, na primer, radi Fed). Zato možemo samo da nagađamo, ali pri tome je dobro imati neke od sledećih stvari na umu.

Kad je 2011. odlučila da stavi plafon na rast franka prema evru, SNB je uradila nešto slično što su uradile zemlje sa QE politikama. U protekle tri i po godine SNB je priliv deviza u zemlju pratila proporcionalnim štampanjem franka, jer to je bio jedini način da se spreči dalje jačanje franka. Jedino je tako odluka o plafoniranju mogla biti sprovedena. Kao posledica, monetarna baza SNB je u proteklih nekoliko godina porasla isto koliko su rasle i monetarne baze Feda i Banke Engleske, banaka sa najvećim kvantitativnom ekspanzijama (QE) na svetu. Švajcarska svoju politiku nije zvala QE i radila je iz drugačijih razloga, ali ključni efekat je bio isti.

Pre nekoliko dana je Evropska centralna banka saopštila da će se konačno upustiti u sopstveni QE -- u evrozoni je deflacija, u nekim zemljama vrlo osetna deflacija, a cilj evrozone je inflacija od 2%. Cilj evrozone je i sopstveni opstanak, koji restriktivna monetarna politika pritiskom na zemlje juga sve više ugrožava. Kad bi ECB počela sa ozbiljnim QE, Švajcarska bi, ako hoće da nastavi sa plafoniranjem franka, taj QE morala da prati svojom daljom ekspanzijom u francima. Ako ECB u narednom periodu krene sa štampanjem stotina milijardi evra, što jeste ideja, Švajcarska bi morala da odgovori još i dodatnim štampanjem franka. Švajcarska ne samo da je manja od evrozone da bi mogla da se takmiči u toj igri, nego je već i imala sopstvenu ogromnu ekspanziju baze. Ovim korakom verovatno hoće da iz te igre izađe.

Druga stvar koja se u Švajcarskoj paralelno događala je uvođenje, a zatim i dalje sniženje, negativnih kamatnih stopa. SNB sada targetira tromesečni Libor od -0.75%. Sa negativnom referentnom stopom banke imaju razloga da ne drže novac kod SNB; mogu da ga drže u kešu ili plasiraju u kredite i tako podstaknu rast širih monetarnih agregata (novčane mase, M1-M3).

Ukidanje plafona na franak je bila mera restriktivne monetarne politike. Ali duboko negativne kamate su mera ekspanzivne monetarne politike. Ove dve stvari imaju smisla zajedno jedino ako je cilj SNB nešto treće -- a to je promena orijentacije od nekonvencionalne ka konvencionalnoj monetarnoj politici. Od rasta monetarne baze (QE i njenih varijacija), prema posmatranju širih monetarnih agregata. Švajcarska trenutno ima deflaciju, a SNB cilja 2% inflacije, što znači da korak ka restriktivnoj politici sigurno nije bio razlog za ukidanje ograničenje rasta prema evru. Umesto toga, SNB hoće da izađe iz kola QE, da zaustavi rast monetarne baze, a da istovremeno poveća rast širih monetarnih agregata.

Ne znam da li je ovo zaista bila ideja. Scott Sumner (koji poslednjih godina ima najbolje prognoze od svih koje pratim) misli da je odluka o ukidanju plafona bila klasična glupost i ništa drugo. Ni švajcarskoj berzi se mera nije svidela, mada je pad berze možda samo značio nivelaciju cena po novom kursu. Neke efekte ćemo videti vrlo brzo, već do kraja ove godine: treba pratiti kretanje širih monetarnih agregata SNB, kretanje GDP i naravno inflacije/deflacije. 

12 January 2015

Šta je to islamski fundementalizam?

Savremeni svet se suočava sa problemom islama i islamizma. Problem je opasan i dubok ne zato što imamo posla sa divljacima i primitivcima, nego upravo zato što je reč o vrlo staroj i razvijenoj civilizaciji, sa izraženom kulturnom tradicijom i vrlo snažnim osećanjem istorije. U periodu 700-1200 islamska arapska civilizacija je bila centar sveta i ekonomske, političke i kulturne globalizacije, koja je sezala od Lisabona i Kordobe na Zapadu do Bagdada i Persije na Zapadu. Arapski trgovci i finansijeri su izmislili praktično ceo aparat moderne trgovine i finansijskog računodvodstva, njihove trgovačke rute su obuhvatale pola sveta, arpaski doktori, filozofi, matematičari i hemičari su preuzeli najbolje tekovine grčke nauke i u mnogim pogledima je značajno usavršili. Islamska teologija je sofistikovanija od hrišćanske i ona miksuje abrahamistički monoteizam sa grčkom filozofijom 300 ili 400 godina pre Evrope. Mislioci poput Al Gazalija, Ibn Taimije i Ibn Halduna su utemeljivači ekonomije slobodnog tržišta, 500 godina pre španskih sholastičara i 700 godina pre Adama Smita. U periodu o kome je reč, Zapad predstavlja kulturnu, ekonomsku i naučnu koloniju i periferiju islamskog sveta, odnos između Bagdada i Rima u 9 veku odgovara današnjem odnosu između Njujorka i Hararea.

Daću vam dva vrlo rečita blic-podatka da ovo ilustrujem. Kada je kalif Harun Al Rašid poslao mehanički časovnik napravljen od strane arapskih naučnika Karlu Velikom početkom 9 veka ovaj je naredio da se ta đavolja sprava uništi, jer su zvuci kucanja kazaljki i odbrojavanja punih sati za njega bili sigurni znači demonskog uticaja. Sveti Toma Akvinski važi za najvećeg uma evropskog Srednjeg Veka, koji je uspeo da izvrši briljantnu sintezu katolike teologije i Aristotelove filozofije. Ipak, Sveti Toma nikad u životu nije pročitao reč Aristotela pošto njegovi spisi u Evropi nisu bili dostupni u 13 veku. Sve što je on znao o Aristotelu saznao je iz latinskog prevoda hebrejskog prevoda arapskog originala komentara Aristotelove Metafizike koje je pisao arapski filozof Ibn Rushd ("Averoes") u 12 veku.

Još iz tog vremena potiče neka vrsta kompleksa superiornosti islamskog sveta u odnosu na hrišćanstvo, određena spoznajom o relativnoj zaostalosti tadašnjeg Zapada. Evropa 8 ili 9 veka je primitivna periferija civilizacije, sa mnogim divljačkim, nepismenim plemenima koja se međusobno istrebljuju. Međutim, oko 14 veka ta sika počinje da se brzo menja: nastaje period postepene dekadencije islamske civilizacije, najpre sa osvajanjem Bagdada od strane necivilizovanih Tatara a potom prevlasti necivilizovanih Turaka Osmanlija, napredo sa velikom renesansom Zapada koja počinje u 11 veku i traje neprekidno stolećima. Islamski svet zapada u period stagnacije i truljenja, u isto vreme dok Zapad brzo napreduje, otvara nova geografska otkrića, razvija modernu nauku i ekonomske institutcije. Zapad počinje da potiskuje Islam i ekonomski i politički, ali i vojno. Od 17-og a posebno 18 veka u islamskom svetu se pojavljuje pitanje: šta je pošlo naopako? Primitivci iz Evrope koliko do juče nisu umeli da broje a sada su već daleko ispred nas. Ko je krivac za to?

Odgovor koji su islamski intelektualci i političari 18  19 veka na to pitanje davali najčešće je bio: mi sami, svojom nesposobnošću da se prilagodimo promenama.Turski sultani i arapski vladari pokušavaju da preslikaju zapadnu vojnu tehnologiju i način upravljanja i komandovanja trupama, ekonomsku politiku i na kraju čak i da uvedu sekularizaciju i političku demokratiju. Druga polovina 19 veka je period zlatnog doba ustavnih monarhija na Bliskom Istoku. Odgovor na zaostajanje za Zapadom je - imitiranje zapadnog liberalizma.

Dvadeseti vek donosi promenu odnosa prema Zapadu, koji postaje neprijateljski, ali politike koje se vode u islamskom svetu su i dalje pod dominantnim uticajem Zapada. Kako liberlani konstiutcionalizam u zapadnom svetu ustupa mesto fašizmu i komunizmu tako ove ideje počinju da ovladavaju i u islamskom svetu. Baat partija nastaje 1940ih pod uticajem nacističkog i komunističkog modela. Naserov model arapskog socijalizma je samo prepakivanje britanskog fabijanstva: Naser je školovan u Engleskoj i pokušava ono što je tamo naučio da primeni kući. Jadan rezultat odslikava samo jadne rezultate istog ekperimenta na Zapadu, ne neki unikatno arapski promašaj (ista stvar se dešava i u Indiji i drugde) Većina arapskih političara tog vremena prosto imitira zapadne kolektivističke modele.

Islamski fundamentalizam kao najraširenija pan-islamska ideologija danas je samo najekstremniji oblik ove imitacije Zapada. Potpuno je pogrešno uverenje da islamski fundamentalizam predstavlja povratak izvornom islamu i otpor modernizaciji. Potpuno suprotno tome, lideri ovog pokreta Hasan al Bana, Said Kutb i Maududi su radikalni reformatori i neprijatelji tradicionalnog religijskog establišmenta. Ni jedan od njih nije islamski učenjak: al Bana je sekularni srednjoškolski učitelj, Maududi i Kutb radikalni jeretici pod uticajem zapadnih romantičara i eugeničara, koji odbacuju islamske uleme i koji su odbačeni od tih istih ulema. Ne postoji ni jedna ideja koju danas identifikujemo sa islamskim fundamentalizmom koja nije uvezena sa Zapada i onda upakovana u retoričku oblandu "islamizma": samoubilački terorizam, rat protiv Zapada, džihad kao teror nad civilima, radikalni antisemitizam.

Koliko je islamski fundamentalizam pod uticajem zapadnih totalitarnih ideja najbolje svedoči činjenica da je koncept džihada ili svetog rata reinterpretiran u skladu sa tim idejama. U islamskoj istoriji ovaj koncept je bio relativno marginalan pre 20 veka. Nisu ga koristili ni političari ni religijski učenjaci. U ranijoj tradiciji džihad je značio ili unutrašnju duhovnu borbu da se  dostigne religijski ideal ili pak odbrambeni ili osvajački rat protiv nevernika. No, čak i u ovoj militatnoj verziji, napad na civile i nemoćne je bio najstrože zabranjen. Džihad je konvencionalnin rat protiv neprijatelja na bojnom polju. Atak na žene i decu se smatra nedostojnim i kukavičkim. Ideja terora nad nenaoružanima je nepoznata u islamskom svetu pre 20 veka.

Fakat da su ludaci koji su u Parizu pre neki dan pobili 12 novinara kalašnjikovima zbog karikatura,  verujući da time vode "džihad", posledica je vesternizacije islama. Ideja terora nad civilnim stanovništvom kao oruđa političke borbe nije islamska nego lenjinistička i doneo ju je Egipćanin Said Kutb, student Lenjina i Sorela. Setićemo se da je Lenjin napisao da je svrha pravnog sistema ne da eliminiše teror nego da ga obrazloži bez uvijanja i ulepšavanja. Kutb tu ideju preuzima. Hamas, ISIS, Al Kaida su učenici Said Kutba, koji je učenik Lenjina, Marksa i Sorela.

Al Bana, Kutb i Maududi oživljavaju koncept džihada sredinom 20 veka kao oruđa borbe ne samo protiv Zapada, nego presvashodno protiv zapadnjačkih liberalnih tendencija u islamskom svetu. Hitlerov Mein Kampf je preveden na arapski 1930ih u Egiptu pod nadzorom al Bane, i pod naslovom "Moj džihad". U njihovoj interpretaciji džihad se svodi na ideju svetske revolucije pod vođstvom islamske avangarde, još jedna lenjinistička pozajmica koju guraju i Kutb i al Maududi. Kutb govori kako je islam kombinacija najboljih elemenata hrišćanstva i socijalizma a Maududi kako je islam idelogija a ne religija. Homeini odbacuje sharia zakone jer ga oni sprečavaju u projektu nacionalizacije industrije, i definiše državu kao viši entitet u odnosu na religijski zakon! Povratak "korenima islama" u kontekstu islamizma je samo kodna reč za nametanje totalitarnih ideja pod firmom religije.

Evo nekoliko drugih karakterističnih primera dominantnog zapadnog uticaja na islamizam: Kutb je popularizovao termin "jahilija" koji se sporadično sreće u Kuranu i označava neznaboštvo pagana na arabijskom poluostrvu pre prihvatanja Islama. Prevod bi bio "neznanje"ili "neprosvećenost" u religijskom smislu. Kutb izokreće ovo i definiše termin kao ideološku nepravovernost, tvrdeći da je ceo moderni svet "jahilija", uključujući ne samo Zapad nego i praktično sve islamske režime tog vremena. Ovo nije nikakava apstraktna teorija, nego ugaoni kamen islamizma: Kutb je idejni tvorac Al Kaide, i njihov glavni neprijatelj danas nije Amerika i Zapad, nego liberalni ili kvaziliberalni "jahili" režimi u islamskom svetu. Ključni korak u njihovoj globalnoj revoluciji nije uništenje Zapada nego uništenje "ne-islamskih" režima u islamskom svetu. Lenjinistička revolucija pod firmom kuranske retorike.

Ili uzmimo Hasana Al Banu, osnivača Muslimanske braće. Jedan od važnih koncepata u Kuranu je "Shura", što se prevodi različito kao konsultacije, pregovori ili konsenzus. Izvorno, shura je označavala praksu proroka Muhameda da se dogovara sa svojim kompanjonima o svim ključnim pitanjima, prevashodno oko vojnih kampanja, a kasnije tokom recimo otomanske istorije kao obaveza sultana da se konsultuje sa religijskim učenjacima, i liderima lokalnih zajednica. Sultanova moć nikad nije bila neograničena poput moći zapadnih apsolutnih monarha, već je više ličila na ograničenu vladavinu evropskih kraljeva visokog srednjeg veka 1000-1300. Ograničavali su se ja kako rivalske grupe, tako i postojanje univerzalnog, religijski sanckionisanog zakona koji vladar ne može da ukine ili zanemari. Jedan sultan je došao na ideju da nasilno prevede sve hrišćane i Jevreje na islam iz političkih razloga, ali su ga u tome sprečili islamski učenjaci tvrdeći da je takva ideja protiv Kurana koji smatra Jevreje i Hrišćane "narodima knjige" koje je zabranjeno nasilno prevoditi u islam. Sultan mora da uvaži njihovo mišljenje kao deo prakse shure. U 19 veku, liberalni reformatori su interpretirali ovaj termin kao pokriće sa parlamentarne institucije liberalne države: Šta radi Hasan Al Bana? On tvrdi da je shura samo drugo ime za fašistički sistem korporativnog predstavljanja, tj totalitarnu državu po Musolinijevom nacrtu. Al Bana je osnovao Muslimansku braću direktno imitirajući Musolinijeve crne košulje, zajedno sa paravojskom, obaveštajnim aparatom, propagandom i socijalnim programima za siromašne, i iskoristio kuransku terminologiju da zasnuje takav režim.

Samoubilački terorizam se smatra originalnim i najstrašnijim svojstvom islamskog fundamentalizma. No, on je na Bliski Istok uvezen tokom 1960 od strane sekularnih političara i intelektualaca. Prvi samoubičaki napad na Bliskom Istoku izvršen je 1972 godine u Izraelu od strane jedne radikalne japanske komunističke grupe koja je tada sarađivača sa PLOom. PLO je sekualrna nacioanlistička organizacija koju su formirali arapski hrišćani. Kada su japanski komunisti izvršili samoubilački napad na aerodromu Lod 1972 Muamer el Gadafi je prezrivo govorio o nesposobnosti i kukavičluku Arapa koji nikad ne bi bili u stanju da nešto tako izvedu: Prve samoubilačke napade među Arapima izvršavaju sekularni hrišćani, člannovi PLOa. Tek kasnije tehniku preuzimaju i islamisti. Gledamo prethodnih meseci strašne scene odsecanja glava taocima pred kamerama od strane radikalnih islamista. I to su tipični metodi zapadnih komunističiih teror grupa poput Bader Majnkofa i Crvenih brigada. Ništa od toga nije izvorno islamska tradicija, nego direktna pozajmica sa Zapada. Najboji izvor za ovo je francuski ekspert za islamizam Olivier Roy, u svojoj knjizi Globalizovani Islam. Ovde je izvanredan intervju sa njim.

Ista stvar je sa antisemitizmom. Njega su na Bliski Istok prvo doneli dominanto hrišćanski arapski intelektualci školovani u Evropi, poput Georgea Habasha osnivača PLOa, a dominantan uticaj izvršila nacistička propaganda tokom 1930ih i 1940ih , Tradicionalno, islam je bio znatno tolerantniji prema Jevrejima od hrišćanstva, za šta postoje i politički i teološki razlozi. Često su progonjeni Jevreji nalazili utočište u islamskim zemljama. Antisemitizam kao ideologija je novitet u islamskom svetu 20og veka. Nemački istoričar Mathias Kuntzel je odlično dokumentovao ulogu nacista u etabliranju antisemitizma u arapskom svetu u svojoj sjajnoj knjizi Jihad and Jew-Hatred: Islamism, Nazism and the Roots of 9/11.  Ovde možete pročitati sažetak njegovog argumenta, mada ja toplo preporučujem knjigu svakome koga zanima ovaj problem.

Jasno je da ovde imamo posla sa jednim opasnim modernim totaliranim pokretom kome je islamska religija samo maska i paravan. Zato i odgovor na islamistički teror mora da uzme u obzir ovu činjenicu. Podrivanje islamizma ne može da se izvede podrivanjem islama, nego distaniranjem od jeretičkog izopačenja islama u 20-om veku pod uticajem zapadnih totalitarističih ideja. Umesto "modernizacije" islama, odgovor na islamistički teror je zapravo tradicionalizacija islama, njegov povratak intelektualnim vidokruzima 18og i 19og veka.

Problem koji danas imamo je kombinacija totalitarne terorističke prirode islamizma i neadekvatnog razumevanja i odgovora na taj izazov na Zapadu. Tu se dijagnoza kreće između samoobmanjujuće antimperijalsitičke doktrine islamizma kao reakcije na zapadnu politiku, i kultur-rasističke i pogrešne teorije islama kao primitivne totalitarne religije koja je izvorište terorizma i nasilja. Levičari uglavnom (mada ne uvek) slede prvu strategiju, a desničari uglavnom drugu. Obe su podjednako pogubne u svom falsifikovanu prirode problema.

No, jednaki problem prestavlja i odustvo aktivnog otpora ovom varvarskom izjednačavanju Al Banine i Kutbove totalitarističke ideologije sa Islamom u samom islamskom svetu. Islamisti dugo vremena, što iz razloga oportunizma, što straha, imaju monopol da nastupaju u ime muslimana. Govor egipatskog predsednika al Sisija pre neki dan, u kome je same muslimane i islamističku ideologiju označio kao izvorište ćorsokaka u kome se nalazi muslimanski svet može da bude početak procesa oslobađanja iz te zamke. Ali, potrebna im je pomoć Zapada u tome. A da bi ta pomoć stigla Zapad prvi mora da odbaci sopstvene pogrešne predstave o problemu.



08 January 2015

Jesam li ja Charlie?

Za ubistva, naravno, nema opravdanja. Nadam se da će kukavice koji su mitraljezima krenuli na nenaoružane novinare brzo naći i još brže kazniti.

Cela Evropa se sada mobiliše i staje na stranu karikaturista uz memu Je suis Charlie: svi smo mi sada Charlie jer smo ujedinjeni u odbrani slobode govora i izražavanja. 

Meni, međutim, nije sasvim jasno šta se tačno misli pod ovom parolom. Ako se misli na slobodu govora, ona u ovom slučaju uopšte nije tema. Nesporno je da karikaturisti imaju pravo da crtaju šta god hoće. Nesporno je da ne treba da postoji zakon koji im to zabranjuje. Ali niko takav zakon nije ni predložio niti se o tome uopšte govori. 

Ako parola podrazumeva podršku Charliejevom crtanju ovakvih karikatura, onda to postaje sporno. U civilizovanom svetu vređanje nije zabranjeno, ali se ne podržava. Pri tom, šta je vređanje a šta nije civilizovan svet prepušta uvređenom da utvrdi. U Americi je, recimo, nepojmljivo izgovoriti n-reč, uvredljivu za crnce. Nije zabranjeno, ali ako to uradite čeka vas ozbiljna društvena izolacija. Mnogi pritom primećuju da međusobno afrički Amerikanci, naročito mlađi ljudi, jedni druge zovu upravo tom rečju. To onda navodi na pitanje kako je moguće da oni sami za sebe koriste tu reč, ali ako belac to isto izgovori onda to za njih bude najveća moguća uvreda? Odgovor na ovo pitanje je -- nije tvoja stvar da raspravljaš šta nekog vređa. Ako pojedinca ili grupu neka reč vređa, to je kraj rasprave. Nemoj tu reč da koristiš. Nije lepo. 

Vrlo je slična situacija u Srbiji, gde Albance neki zovu Šiptarima. Albanci to ne vole, ali mi to racionalizujemo opravdanjima kao što su to da i oni sami sebe tako zovu ili da se to isto tako kaže na albanskom. Civilizovani kriterijum je isti -- ako njih to vređa, onda ja nemam šta dalje da raspravljam zašto i kako. Jednostavno, ne zovem ih tim imenom. 

Crtači Muhamedovih karikatura, danski, francuski i drugi, ovaj civilizacijski kriterijum ne prihvataju. Opet, njihovo legalno pravo je da ga ne prihvate; baš kao što je vaše legalno pravo da koristite n-reč ili kažete Šiptar. Ali da li vas to čini posebno naprednim? Da li ste zbog toga na braniku slobode govora? Niste, samo ste bezobrazni. Manje ste civilizovani, ne više.

Ne znam koliko je ovo jasno, ali najveći broj muslimana iskreno vređa crtanje Muhamedovih karikatura. Kad hoćete da nešto znate o islamu, dobar izvor je najveći živi šiitski autoritet Ajatolah Ali Sistani, koji ima sajt sa pitanjima i odgovorima. Sistani je umerenjak, modernista i mirotvorac, koji je po meni odavno trebalo da dobije Nobelovu nagradu za mir. U ovom slučaju, Sistani kaže da je crtanje Muhameda u redu samo ako je respektabilno. 

Važno je da ne promašimo poentu. Ne treba mi da sledimo šta neki ajatolah kaže; ne treba da relativizujemo svoje vrednosti; ne treba praviti kompromise. Umesto toga, poenta je da ako nekoga nešto vređa, onda nije lepo, nije civilizovano, nastaviti da to radite. Ne treba ispitivati zašto ih to vređa. Treba prestati. 

U tom smislu, ja nisam Charlie. Ne koristim n-reč, ne kažem "Šiptar" i ne crtam Muhameda. Zašto sve ove ljude sve to vređa, ne znam. Ali nije moja stvar da to ispitujem. 

07 January 2015

Pucanj u Evropu

Prvo, priznajem, nisam čitao komentare našeg sveta na vest o pucanju na Evropu u srcu Evrope. Ne treba mi da se i zbog toga osećam jadno, a znam da bi bilo previše onih koji nakon jednog neiskrenog pasusa dodaju "ali" i priznaju da satisfakciju za svoje živote koji nisu onakvi kakvi bi trebali biti nalaze u tuđem pucanju na nevine ljude.

Pucanj u srcu jedne od tri najveće evropske prestonice je pucanj u svakog normalnog Evropljanina. I svakog normalnog Srbina. To je pucanj u slobodu govora, temeljnu vrednost koja nam pored slobodnog tržišta, vladavine prava i institucija pruža priliku da budemo gospodari svojih života i da tragamo za srećom. Čak i u Srbiji, gde se iste gaze, ali gde niko ne želi da ih satre do kraja. Valjda.

Ne postoji opravdanje za ubijanje ljudi koji se bave satirom. Ni razložno objašnjenje. Pokušaj da neko ubije vrednosti Republike je pokušaj da se ubije sam temelj onoga što je stvorilo Evropu i evropski identitet, što je ono što jesmo i što živimo, sa čime se vrlo često ne slažemo oko detalja, što želimo učiniti lepšim, boljim i svim Evropljanima na ponos. I oko toga ne sme biti kompromisa. To je suština.

U evropskom koordinatnom sistemu, ko ne voli neki časopis, taj ga ne kupuje. Može da piše loše o njemu, može i mirno da protestvuje, može da pokrene svoj časopis. Ko ne može da prihvati taj princip može da ne posećuje Evropu ili barem Francusku u ovom slučaju, nipošto ne treba da naseljava u njoj, a ako misli da je sekularizam koji toleriše blasfemiju toliko loša stvar, može i da osnuje svoje politički pokret i proba da dođe na vlast, za početak u Francuskoj koja je demokratska država po svim merilima.

Princip uvrede jednostavno ne pije vodu. Ako se danas pokrene autocenzura, sutra ćemo imati verske fanatike svih provenijencija kao mejnstrim. Umesto veća građana i veća regiona, sedeće nam verska veća u svetovno-verskim vlastima. Ko veruje, iskreno veruje, takve stvari mu/joj ne mogu uništiti veru, mogu je samo ojačati. Mogu nadahnuti da se vera ispoveda tako da preobrati one koji ne veruju,  da privoli one koji se preispituju. Oni koji su to krenuli da rade oružjem na kanalu St. Martin ne poznaju ni Boga ni ljubav. Kao i oni koji to podržavaju, ne mogu reći iz sveg srca, jer isto nemaju.


Debata o Telekomu: dva problema

Politički problem:
Voleo bih da vidim spisak domaćih konsultanata Telekoma u poslednjih nekoliko godina. U finansijskom novinarstvu praksa je da ako imate direktnog interesa u firmi, red je da to otkrijete kada o njoj pišete. Ne znam ko sve ima interesa u Telekomu i siguran sam da najveći broj ljudi sasvim iskreno misli da ga ne treba prodavati -- ali pošteno bi bilo videti ko među glasnogovornicima koji su protiv prodaje ima interesa u državnom Telekomu.  Apelujem na novinare ili dobrovoljce da se potrude oko toga; možda je to slučaj za Poverenika za informacije od javnog značaja.

Ekonomski problem:
Najpopularniji argument protiv prodaje Telekoma je "zašto prodavati firmu koja dobro radi". Najgore je što ovo najčešće kažu ekonomisti. Kod odluke o prodaji je savršeno irelevantno da li firma dobro ili loše radi, jer su rad firme i njen potencijal uključeni u tržišnu cenu. Cena je odraz budućih profita koje novi vlasnik očekuje od te firme.

Čisto cenovno ja mislim da je prodaja dobra odluka ne zato što Telekom loše radi već zato što su privatni vlasnici u proseku efikasniji od države; što znači da je cena koju država može dobiti od nekog od njih veća od očekivanih budućih profita firme ako ona ostane u državnoj svojini. Ključna za odluku o prodaji je procena ove razlike između budućih profita sa državnom svojinom i ponuđene cene kao odraza budućih privatnih profita. Ako mislite da će privatni profiti biti veći jer je privatnik efikasniji, onda mislite i da će cena koju ćete dobiti bolja od onoga što ćete u budućnosti imati bez prodaje.

Ako neko misli da će državni profiti biti veći od budućih privatnih koji se ogledaju u ponuđenoj ceni, to je u redu. Ali to nema veza sa sudom o tome kakva je Telekom firma. Legitiman argument protiv prodaje u tom slučaju bi bio ne da je Telekom dobar, nego da je Telekom bolji nego što tržište misli.

05 January 2015

Rusija klizi sve niže

I tu ne mislim na rublju, ni na Ukrajinu. U slabije propraćenom incidentu, anti-korupcioni bloger Aleksej Navaljni, inače u kućnom pritvoru, osuđen je uslovno na tri godine zbog navodne korupcije. Jasno je da su optužbe isfabrikovane; firma koju je Navalni navodno oštetio, Yves Rocher, ga nije ni za šta tužila i njeni predstavnici su izjavili da ni na koji način nisu oštećeni. 

Ono što je zanimljivo je da je Aleksejev brat, Oleg Navaljni, politički neangažovan i široj javnosti do sada nepoznat, osuđen na tri i po godine pravog zatvora po istoj, isfabrikovanoj optužnici. Putinova država je sa tom osudom dosegla novo dno. Čak i mafija u ovim stvarima ima skrupula; kod im ne dozvoljava da jedni drugima udaraju na porodice. Rusija sada, po prvi put od pada sovjetskog režima, počinje da radi i to. 

Navaljni nije klasični predstavnik prozapadne liberalne opozicije. On je nacionalista koji je, na primer, podržao okupaciju Krima. Problem je jedino što se bavi istraživanjem korupcije i što ima političke aspiracije. Prošle godine je, sa kratkom kampanjom i uz medijsku blokadu, osvojio 27% glasova na izborima za gradonačelnika Moskve. 

U povezanoj vesti koju više ne mogu da nađem, bivša PR osoba Navaljnog je sada na studijama u Americi. Ruske vlasti su priveli njenu majku na informativni razgovor i sada i njoj preti hapšenje. 

31 December 2014

Četvrta revolucija

The Fourth Revolution, John Mickeltwaith & Adrian Wooldridge. Ovo je odlična knjiga koju treba prevesti na srpski. Izdavačka i prevodilačka aktivnost ne-fikcije je u Srbiji relativno živahna, mada mi ponekad nije jasan izbor knjiga. Neću o naslovima i imenima ali se često kad vidim da je nešto prevedeno zapitam zašto je ovo relevantno za srpsko ili hrvatsko tržište.

Četvrta revolucija, dvojice novinara Economista, jeste relevantna za nas i region. Knjiga počinje pregledom istorijskiih osnova kapitalizma i njegovih kolebanja (malo anglocentrično, ali nije daleko od istine). Prvo ide Hobs i rast nacionalnih država kao početak modernog društva; J. St. Mill i klasični liberalizam, a zatim i njegovo razvodnjavanje u istoj ličnosti; Sidney i Beatrice Webb kao nosioci socijal-demokratske revolucije na zapadu, i konačno Milton Friedman kao delimično vraćanje tržišnim osnovam. Teza autora je da je ova četvrta revolucija nedovršena. Socijaldemokratska i hiperbirokratizovana država je stvorila toliko problema da su Regan, Tačer i drugi uspeli samo donekle da uspore trend. Država je na zapadu i dalje veća nego što je i sam Kejns ikada mogao da zamisli i ima mnogo prostora za njeno smanjenje.

Istorijski uvod samo daje okvir: autori se uglavom bave savremenim temama. Ja nisam veliki ljubitelj Economista iako ga redovno čitam: ljubitelj nisam zbog malo dosadnog stila a i težnje da baš sve stave u nekakvu sredinu, da i u crnom đavolu vide dobru i lošu stranu, kao da je srednjaštvo samo po sebi neki pokazatelj intelektualizma i otvorenosti. Ova knjiga nije takva i autori se hrabro upuštaju u eksperimente. Ne ustežu se da kritikuju aspekte demokratije kao sistema, ili da pohvale autoritarni singapurski model. Iz nje se može mnogo naučiti o funkcionisanju države i ekonomije SAD, EU i evropskih zemalja, ali i Singapura, Indije, Kine. Autori imaju zdravorazumsko tržišni stav. Oni jasno kažu "mi nismo libertarijanci", ali smatraju da stvari poput privatizacije zdravstva i vaučera u obrazovanju nalaže zdrav razum.

Knjiga je objavljena u prvoj polovini ove godine ali ostaće relevantna još neko vreme, jer vrlo vešto kombinuje opšti istorijsko-intelektualni okvir sa detaljima savremene ekonomske politike. Ponavljam, idealna za prevod.  

Francis Fukuyama: Political Order and Political Decay

Fukujamino ime se i dalje najčešće pominje u vezi njegovog više od 20 godina starog argumenta o kraju istorije i konačnoj pobedi tržišne demokratije. Ja nemam ništa protiv "one hit wondera" -- naprotiv, jako volim pomisao da se neko, od Harper Lee do Tota Skilaćija, na zemlji pojavio da uradi samo jednu stvar, napiše jednu knjigu ili otpeva jednu pesmu. Ali Fukujama nije od takvih. Iako su mu tada, 1990-ih, predviđali brzi nestanak, Fukujama je vremenom postajao sve bolji. Political Order and Political Decay je nastavak knjige knjige izašle pre tri godine (The Origins of Political Order), ali može se čitati i nezavisno. U prvoj knjizi govori o formiranju i funkcionisanju država i političkih struktura od precivilizacijskih vremena do Francuske revolucije; u drugoj o istim stvarima od Francuske revolucije do danas. 

Ove dve Fukujamine knjige pronicljivije od svega što sam video razmatraju proces nastanka i promene države i njenih institucija. Ekonomisti odavno znaju za važnost institucija, a u poslenjih dvadesetak godina je saznanje o ključnoj ulozi institucija kao pravila igre koja definišu ekonomske ishode, dospelo i u ekonomski neoklasični mejsntrim. Problem je što se, kad počnu da kopaju dublje i zapitaju se o poreklu samih institucija i načinima njihovih promena, redovno zaglave u svom ustaljenom okviru interesa i podsticaja. 

Uzmite možda najpoznatiju knjigu najcenjenijih ekonomista u ovoj oblasti: Zašto zemlje ne uspevaju Acemoglua i Robinsona, koja je, mislim, prevedena i na srpski. Glavna premisa je jedostavna do blama: loše ekonomije su loše jer imaju loše institucije, a institucije su loše jer su ih takvima napravili loši lideri. Namerno, jer hoće da pljačkaju. Dobre ekonomije su sve suprotno od toga. Ovde je moj potpuniji post o njima, a iako su u ekonomskim krugovima prošli sa najvećim pohvalama, Fukujamin prikaz te knjige je bio ubitačan. Sada je jasno i zašto: Fukujama je svojim knjiga pokazao kako se to radi. Formiranje institucija je komplikovana stvari i da bi se takva stvar razumela mora se kopati mnogo dublje od karaktera i podsticaja.

Pošto Fukujama kopa dublje, knjige mu nisu lake za čitanje. Ni za prepričavanje. On nema jednu formulu kojom objašnjava nastanak institucija. Državu vidi kao uglavnom pozitivnu silu i misli da je konsolidacija birokratske klase (od stare Kine i Otomanskog carstva u prvoj knjizi, do Prusije, Japana, SAD i ostalih u drugoj) ključna za funkcionalnost države i posledični ekonomski rast. Sa druge strane, klijentelizam i kasniju birokratsku metastazu vidi kao veliku pretnju. 

Kao i kod svake knjige takvog obima, nije sve jednako vredno i jednako zanimljivo. Nećete izgibiti nit ako požurite kroz dvadesetak strana koje u detalje objašnjavaju kako je Tedi Ruzvelt nekada organizovao šumsku administraciju. Ali to je možda cena ovako nijansiranog pristupa. Ako ste spremni da izdvojite malo više vremena za ovakve stvari, obe knjige (malo kredibilnije drugu, jer je prva izašla pre tri godine i do sada sam i zaboravio šta je tačno bilo u njoj) srdačno preporučujem. 

20 December 2014

Rusija i nafta, dodatak

Mnogo mastila je prosuto prethodnih dana, i u "zemlji i u inostranstvu", o tome kako je pad cena nafte bio glavni ili jedini razlog skorašnjeg kraha rublje i ostalih ekonomskih problema Rusije. Među srpskim analitičarima i "analitičarima", to je nadopunjeno i obaveznom srskom zabavom u vidu teorija zavere ko je "oborio" cenu nafte da bi uništio Rusiju tj "gurnuo je u bankrot": Amerikanci, Saudijci, zajedno Amerikanci i Saudijci itd. No, zajedički imenitelj svih tih teorija je da ruski ekonomski kolaps predstavlja posledicu niske cene nafte, kako god da je do nje došlo, tj ko god da ju je "izazvao".

Ovo je u najboljem slučaju delimično tačno, a u pogledu ruskog "crnog ponedeljka" 15 decembra, kad je rublja za dan pala 30% u odnosu na dolar, direktno pogrešno. Mesecima unazad rublja zaista pada kontinuirano sa cenom nafte (iako je pad bio proporcionalno mnogo veći nego 2008). Međutim, 15 decembra  cena nafte je mirovala, ali je rublja pala 30%. Osnovni razlog za najnoviji kolaps rublje, i sve što uz to ide, su zapadne sankcije. Evo zašto.

12 decembra, u petak, ruska vlada je praktično izvršila bailout Rosnefta, najveće ruske naftne kompanije pod upravom Igora Sećina, jednog od Putinovih najbližih drugara. Rosneft se nalazi na listi firmi pod zapadnim sankcijama kojima mu je pristup zapadnim finansijskim tržištima praktično odsečen: to znači da Rosneft ne može da se zadužuje gotovo uopšte (osim vrlo kratkoročno) kod zapadnih finansijera, banaka i drugih finansijskih ustanova. To dalje znači da ima ogomnih teškoća da prevali ("roll-over") dugove novim zajmovima, što je uobičajena praksa. Zato je već u oktobru zatražio bailout od ruske vlade i pre neki dan taj bailout je izvršen, doduše na jedan vrlo "neortodoksan" način. Rosneft je prvo izdao korporativne obveznice u vrednosti od 11 milijardi dolara (ogormna suma, oko 70% svih korporativnih obveznica izdatih u Rusiji prošle godine) sa ponuđenom stopom prinosa za 1.5 pp nižom od prinosa državnih obveznica. Ovo vam može delovati sumanuto jer ko bi normalan kupio kopejku Rosneftovog duga kad zna da je kompanija u čabru i pod zapadnom finansijskom blokadom: ako išta, tražio bi dramatično višu kamatnu stopu nego za državni dug.

Ali, naravno, nije sumanuto, pošto"kupac" Rosneftovih obveznica nije bio nikakav privatni investitor koji se racionalno ponaša nego ruski poreski obveznik. Na dan 12 decembra, ruska centralna banka je dozvolila Rosneftu da iskoristi svoje bezvredne obveznice kao kolateral za nove zajmove od ruskih državnih banaka, da bi došao do para da vrati svoj spoljni spoljni dug (Rosenft je ekstremno zadužen na Zapadu, samo prošle godine oko 40 milijardi, a preko 10 milijardi tog duga dospeva na otplatu pre kraja ove godine). Prevedeno na jednostavniji jezik to znači da će država štampati 11 milijardi dolara u rubljama i dati ih preko bankarskog sistema po drugarskim kamatnim stopama Rosneftu, koji će onda iskoristiti te rublje da kupi dolare da bi vratio dug zapadnim bankama. A to će da izvrši dodatni pritisak na kurs rublje. Videvši šta se sprema, tržišni akteri su zaključili da je vreme da se otarase viška rublji, pošto će im u bliskoj budućnosti vrednost ionako dodatno opasti. I otuda panika i rasprodaja rublje i kupovina deviza početkom prošle nedelje. Ne zbog cene nafte koja se praktično nije ni mrdnula.






17 December 2014

Još nešto o Rusiji

Mnoge stvari u ruskoj ekonomiji su široko poznate i stanu u nekoliko ključnih reči: nafta, gas, oligarsi, korupcija. Jedan političko-ekonomski problem na koji se retko ukazuje pažnja je inkorporacija elita. Patrimonijalizam ide van usko finansijskih tokova; država kontroliše intelektualne elite uključivanjem istih u sistem. Sav novac ide odozgo, iz naftno-gasne slavine, u sektore od akademije do kulture i medija. Samo ponekad je kontrola direktna, najviše u slučaju medija. U drugim oblastima državna ruka ne davi nego hrani i elite joj se same priklanjaju.

Pre par godina je Medvedev, u nezapaženoj vesti, objavio listu svojih spoljnih savetnika. Ono što je meni zapalo za oko je da je samo na toj jednoj listi bilo sigurno 30-40 imena. Među njima su bili i mnogi pošteni akademski ljudi za koje znam da su imali vrlo malo ili bukvalno nikakvog dodira sa Medvedevim. Ali kad vas premijer proglasi savetnikom, ako vam uz taj status kaplje neki novac praktično ni za šta, i još ako znate da cena odbijanja saradnje može da bude visoka, nije pametno mnogo se buniti. Sada dodajte "savetnike" svih drugih funkcionera, konsultante preduzeća poput Gasproma, i imate sliku. Stvari delom tako funkcionišu i u Srbiji i u drugim zemljama (konsultanti Telekoma ne prestaju da se bune protiv privatizacije), ali u Rusiji je sa tolikim parama koje dolaze odozgo to mnogo izraženije.

Problem je samo što za tu vrsti patrimonijalizma treba para, a Rusija sada polako ostaje bez njih. Putin je imao sreće kao malo koji političar u 21. veku. Čim je došao na vlast cene nafte su skočile i ostale na visokom nivou sve do sadašnjeg pada. Sa ovom vrstom ekonomske krize, padom cene nafte i posledičnim padom budžetskih prihoda i rublje, karakterističnom za Rusiju u skorijoj prošlosti, on se još nikad nije suočio. Da je Jeljcin ranih 90-ih, kad je Rusija tokom nekih godinu i po stvarno pokušavala da izvede reforme, imao tako povoljnu cenu nafte neke istorija bi danas izgledala drugačije.

Nafta i rublja

Deo ruskog problema su zapadne sankcije, drugi problem su sopstvene kontrasankcije, ali glavni problem je prepolovljivanje cena nafte u poslednjih nekoliko meseci. Rublja se strmoglavila zajedno sa cenom nafte. Centralna banka je sinoć podigla ključnu kamatu sa 10.5% na celih 17%, što bi trebalo da podstakne ostanak u rubljama umesto njihove prodaje.

Za razliku od Srbije Rusija nije indeksirana u stranoj valuti; kurs dolara i evra se gledaju ali se plate i druge vrednosti mere u rubljama. Depresijacija rublje zato ima efekta, negativnog na unutrašnji standard ali pozitivnog što se tiče spoljnog prilagođavanja. Ima mišljenja da je za zemlje poput Rusije najbolji oblika kursa upravo fiksiranje za cenu nafte i gasa. Pad rublje zajedno sa cenom nafte u tom smislu nije problem nego prednost plivajućeg kursa.

Međutim, jučerašnji pad valute od 11% u jednom danu je nešto više od fluktuiranja kursa i zajedno sa ostalim vestima, posebno pominjanjem zloglasnih kapitalnih kontrola, već miriše na paniku. Centralna banka može doneke da brani kurs prodajom deviza ali Rusija -- čudno za zemlju koja tolike godine profitira od visoke cene nafte -- i nema preterano velike zalihe toga. Država godinama troši kao pijani mornar, zimska olimpijada u Sočiju je po potrošnji pobila rekorde svih prethodnih olimpijada, a pre par godina je samo na renoviranje Boljšoi teatra otišlo skoro milijardu dolara. Sada zajedno sa ne tako likvidnim sredstvima iz suverenih fondova ima oko $400 milijardi rezervi, što je manje od jednog godišnjeg budžeta. A likvidnih deviznih rezervi, kad se oduzmu fondovi, upola manje. Zaključak je, Rusija ni nema drugog izbora nego da dozvoli ovakav pad rublje.

O državnom bankrotu je prerano govoriti jer javni dug nije veliki. Ali pad vrednosti rublje uz dalje niske cene nafte znače veliko unutrašnje prilagođavanje. A to u Rusiji ume da ima političke posledice. 

15 December 2014

Postskriptum

Šta nosi budućnost ne znamo, ali u svom osnovnom obliku svetska ekonomska kriza je završena. Finansijski sektor se oporavio i najveće zemlje su izašle iz recesije. U knjizi "Svetska ekonomska kriza" detaljno opisujem kako različite škole mišljenja gledaju na ekonomiju uopšte i kakva krizna rešenja iz toga slede. Kratko i grubo, kejnzijanci misle da fiskalna politika dominira i preferiraju fiskalna rešenja; monetaristi vide monetarnu politiku kao glavni pokretač ekonomije u dobru i u zlu.

Na kraju 2014. mislim da se teško može sporiti sledeće. Fiskalni stimulus je oproban, ponajviše u Americi i završio se gubljenjem novca i vremena. I dalje ima investiranih kejnzijanaca koji će odluku stimulusa braniti, ali nesporno je da se posle prve ture politika stimulusa izgubila iz javne debate i u Americi i bilo gde u svetu. Posle već negde 2011. niko više nije dalje razmatrao nastavak politike stimulusa. 

Sa monetarnim stimulusom je drugačije. Šta god da mislite o kvantitativnoj ekspanziji (QE), činjenica je da je Fed posle prve ture okrenuo još dve, da su usledili Japan i UK i da se na kraju i ECB, najkonzervativnija centralna banka na svetu, spremila da to uradi. Nije ni čudo, jer se monetarna politika pokazala ključnom u diktiranju makro kretanja. U SAD ni uporne brljotine administracije od finansijskog sektora do zdravstva nisu uspele da zaustave povoljne trendove, a u Evrozoni je upravo restriktivna monetarna politika usporila rast jednih a druge opet gurnula na ivicu bankrota. Sada i ECB to shvata i sa tim, moj zaključak je da se ekonomska politika u praksi udaljila od kejnzijanstva i približila monetarizmu. 

Nije bitno da li je ovo veštački oporavak i da li je monetarna ekspanzija dobar recept. Debata se i nije vodila oko toga, nego oko pitanja šta je od dve vrste makroekonomske politike uticajnije. Treba, međutim, ponoviti i da predviđanja hiperinflacije od strane grupe austrijanaca nisu došla ni blizu ostvarenja. Inflacija nije ni jednom izašla iz uobičajenih okvira i pokazalo se da su tržišta, koja sve vreme nikako nisu predviđala inflaciju, bila u pravu. I ne samo da inflacije po standardnim merilima nema već su i cene zlata, nafte i druge robe pale ili i dalje padaju. 

Kejnzijanizam ne radi; monetarna politika je dominantna i monetaristi su najpouzdaniji makro prognozeri; a austrijancima bi dobro došlo da malo manje slušaju gurue i proroke a više se oslone na sopstvenu analizu i, ironično, kao u slučaju predviđanja inflacije, na sud tržišta. 

11 December 2014

Mladost & ludost

Žuta štampa je konačno smanjila porciju naslađivanja  tragedijom koja se desila kod Carske ohote. Čula su se različita gledišta, a rešenje nam je ponudio dr Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova. Elem, da se ne bi dešavalo da nam mladost gine, najsigurnije je da joj se zabrani da vozi u noćnim satima. Ja mogu samo reći  da je ovaj predlog loš, a u privatnom razgovoru bih ga nazvao i nešto slikovitije i oštrije.
Troje mladih ljudi nije poginulo zato što su mladi, niti zato što je bio mrak, niti zato što je put neosvetljen i završava se na keju na Adi Huji, nego zato što je vozač seo da vozi mrtav pijan. Dakle, uzrok pogibije je vožnja u alkoholisanom stanju, jedan od dva vodeća uzroka saobraćajnih nesreća s smrtnim ishodom. Njegovi saputnici su poginuli zato što su prenebregli elementarnu stvar da kada sednete da se vozite sa nekim ko je mrtav pijan, odrekli ste se svog života i krenuli da igrate ruski rulet. To se zove elementarna lična odgovornost i uračunljivost. I tu nema dodataka. Nije kriva mladost, kriva je neodgovornost. Nisu krivi putari što nisu postavili zaštitu na svakom mestu gde bi pijani vozač mogao da završi svoj i tuđe živote. Nije kriva noć. Nisu krive konjske snage, izuzetno korisna stvar kada je koristite na pravi način. Ako je neko kriv, to je sudstvo koje nije uspelo da sankcioniše bahaćenje jednog vozača koje je trajalo dve godine i  oni koji su mu omogućili da se tako ponaša.
Rešenje je da se vožnja u alkoholisanom stanju drastično kažnjava, kao klasičan vid izazivanja opšte opasnosti. Da kada vozite sa, na primer, jednim promilom alkohola u krvi ili određenim ekvivalentom opojnih droga, budete proglašeni za počinioca krivičnog dela, a da automobil koji vozite bude sredstvo kojim vršite krivično delo. I da to važi jednako za sve, bez obzira koliko godina imate, da li vozite danju ili noću, imate juga ili BMW. I to je kraj.
Loše je još mnogo toga. Najumiveniji tabloid u Srbiji piše kako ministar može da uvede gore pomenutu stvar. Hvala bogu ne može, postoji parlament i procedura izmene zakona, jedna lepa tekovina zvana podela vlasti. Umesto da se razmisli šta je rešenje i šta su uzroci problema nude se instant rešenja koja se zasnivaju na selektivnoj represiji, idiotskim zabranama i koja idu niz dlaku soju ljudi koji bi najviše voleo da se svaki dan igra katrana i perja.

I daleko od toga da je ovo najveći problem koji  imamo kada je reč o sigurnosti života i imovine. 

25 November 2014

Put nade

Eh, kakve su sve impozantne karijerne reference možda propuštene, a vreme traćeno u kojekakvim regionalnim časopisima.

http://www.iflscience.com/technology/journal-accepts-paper-reading-get-me-your-fucking-mailing-list

Možda je struktura rada odveć koncizna, ali je svakako dosledna. Manje je definitivno više, a sve je potkrpeljeno odličnom vizeulizacijom. Pristupje potpuno originalan. Jedino što je problem da li je ovo plagijarizam ili pokušaj da se nekome smesti samoplagiranje.

18 November 2014

Teorija odlučivanja

Željka i ja imamo veoma ambiciozni papir o teoriji odlučivanja -- predlažemo potpuno novu teoriju. Samu teoriju razvila je Željka, a ja sam malo pomogao sa ekonomskom stranom priče. Ukratko, u mejsntrim ekonomiji prihvaćen je jednostavni neoklasični model, za koji mislimo da je nerealističan, sterilan i pogrešan u predviđanjima. Psiholozi Tverski i Kaneman su to odavno uvideli i predložili drugačiji model, prospekt teoriju, koja je onda postala osnova danas veoma popularne bihevioralne ekonomije. Naš papir kaže da ni to ništa ne valja i predlaže potpuno novu (akcija-oklevanje) teoriju izbora koja drastično odstupa od prve dve. Teorija je manje precizna, ne daje egzaktna predviđanja, ali je zato realističnnija, robusnija i univerzalnija.

Akcija-oklevanje teorija tretira odlučivanje kao subjektivno i situaciono, što je veoma kompatibilno sa tradicijom austrijske ekonomske misli shvaćene u najširem smislu (dakle, uključujući i Buchanana, Knighta, McCloskey i druge srodne duše). Kao što rekoh, papir je ambiciozan i kao takav ima velike šanse da bude ignorisan, ali zato i mogućnost da na kraju postane vrlo uticajan.

Sadašnju verziju rada možete naći ovde

15 November 2014

Ctrl+P = +∆RSD/EUR

Primetili ste da je ovih dana kurs evra značajno ojačao i pored intervencija NBS na međubankarskom tržištu. Juče sam zbog toga što evro skače otišao da pokupim keš sa bankomata pa do menjačnice. Imao sam šta da vidim. Set novih, novcatih novčanica, još su mirisale na farbu, crvenih Vajferta. Kuriozitet je da su novčanice bile poređanje po rednom serijskom broju AD 0626411, AD 0626412, AD 0626413 i tako dalje. Zanimljivo je i to da su, barem kako piše na novčanici, printane za vreme guvernera Šoškića 2011 godine.

Da li su te novčanice sada printane po ranije rezervisanim serijskim brojevima, pa su stajale u sefu NBS ili sefu moje banke ne znam. Naravno uvek postoji ona zastrašujuća mogućnost da se neko u NBS i Vladi setio starog recepta oporezivanja građana kroz printanje para, a da se kroz manipulisanje serijskim brojevima to prikrije. Ne verujem da je to slučaj al ko zna.

Nakon kratke razmene na twitteru došao sam do info da nisam jedini koji je uhvatio nove novčanice koje su poređane po serijskim brojevima. Da ne bude da baronišem vidite sliku:



















Ovo može da bude alarmantni signal a može da bude i slučajnost. U svakom slučaju, treba pogledati i šta se dešava sa monetarnim bilansom zemlje. Da, postoji kriza i počinje nova recesija u EU i raste neizvesnost. Visok nam je dug, plaćamo kredite i to su sve kapitalni odlivi a investicija nema pa se istorijski visok suficit istopio. Ostao nam je samo, nešto manji nego ranije, ali i dalje značajan, deficit tekućeg računa. Sve u svemu, uz štampanje para i plitko tržište, visoku evroizaciju, sjajni poligon za slabljenje domaće valute.

A NBS je svakako bila aktivna poslednjih 6 meseci. Do sada je od početka godine intervenisala na međubankarskom tržištu mnogo puta i preko milijardu era prodatih ako me matematika dobro služi. Takođe došlo je i do štampanja para i to je neupitno. Dinarski primarni novac je u periodu mart-septembar porastao 10,9%, a keš novac u opticaiju 11,2% prema podacima NBS. Jeste to manje nego što je taj rast umeo biti prethodnih godina, ali sa rekordno niskom inflaciom, i domaćom u dinarima i stranom u evrima, sa padom ekonomske aktivnosti, tempo rasta novčane mase je brži relativno prema nominalnom BDP nego što je to bio slučaj u nekim prethodnim periodima. Ovo je verovatno prvo i osnovno objašnjenje trenda pada vrednosti dinara u 2014 godini (izvor, kamatica.com).

















Ovaj trend se odlično poklapa sa trendom porasta novčane mase, (rastom keš novca u opticaju i smanjenju dinarskih rezervi banaka kod NBS). Dakle, ako vam je novčanik nešto tanji ovih dana zbog jačanja evra, ako vam novčanice u rukama ne šuškaju već su glatke i mirišu na sveži print, javite se G. Jorgovanki Tabaković. Nadam se da joj se neće ukočiti prsti od kuckanja Ctrl+P. Ako NBS krene ozbiljnije u štampanje para, kukala nam majka.

11 November 2014

Dan (kratkotrajnog) mira

Danas se obeležava stogodišnjica I svetskog rata, na dan kada je potpisano primirje u Kompijenju. Pošto ništa nije toliko živo kao istorija, ovo jeste bitan dan za Evropu, pa i za nas. Veliki rat je bio prva svetska klanica - do tada su ratovi bili ograničeni na jedno ili dva bojišta i trajali su par meseci tokom godine kada su vrmenske prilike dopuštale ratovanje, vojske su bile relativno malobrojne i sastojale su se uglavnom od profesionalaca i dobrovoljaca. Razvoj putne infrastrukture koji je dopustio brzo kretanje velikom broju ljudi kao i nastanak i razvoj nacionalne države kao primarnog oblika organizacije poltičkih zajednica u Evropi (u tom trenutku su samo Austrou - Ugarska monarhija i Rusko carstvo bile zemlje izuzeci, mada je i kod njih bilo jakih pokreta za stvaranjem nacionalne države, kako kod manjina tako i u većinskim narodima) koji je uveo obavezno služenje vojnog roka i mobilizaciju celokupnog društva za ratne potrebe, doveli su do ratnog sukoba koji je bio do tada neviđenih razmera, po broju žrtava i korišćenju sile. Osim toga, Veliki rat je bio na razmeđi viteških turnira srednjeg veka i masovne klanice Drugog svetskog rata: prema zarobljenicima se uglavnom čovečno postupalo, poginulim neprijateljskim zarobljenicima se dizao spomenik dok je istovremeno masovno korišćena artiljerija i po prvi put, bojni otrovi. Ono o čemu se malo vodi računa je to da ratni sukobi nisu svuda isti.

Rat je na Zapadnom frontu, kolonijama, na Istočnom frontu, Bliskom istoku ili Balkanu potpuno drugačijeg karaktera. Na Zapadnom frontu se vodi moderan rat: rovovski, sa velikom upotrebom artiljerije i novih tehnoloških izuma - aviona i tenkova, sanitet je visokom nivou te vojnici čak dobijaju i odsustva sa fronta sa vremena na vreme. U ostalim krajevima se vodi 19-ovekovni rat: više ljudi umire od bolesti (tifusa i kolere) nego od direktnih ratnih dejstava, na odsustvo se sa fronta ide uglavnom na lečenje posle ranjavanja, sanitet je na jako niskom nivou - nema lekova i nema lekara. Istovremeno se vrše veliki zločini protiv civilnog stanovništva - Austrijanci u Mačvi, Bugari u Istočnoj Srbiji i Makedoniji, Turci nad Jermenima i ostalim hrišćanima u Maloj Aziji (uz šuckore u Bosni, ovo je jedan od retkih primera zločina nad sopstvenim građanima).

Druga stvar koja se previđa je da su zemlje ratovale iz različitih razloga, i da je posledično i politika sećanja prema tom ratu drugačija.

Skoro sve zemlje ratuju zbog svojih manje - više predatorskih interesa: Britaniji štiti kolonije od Nemačke, Francuska da povrati Alzas i Lorenu za koje samtra da su njene a ne nemačke, Italija želi da vlada Jadranom, Rumunija delove Ugarske naseljene Rumunima, Rusija da održi status velike sile koji je poljuljan u ratu sa Japanom i neuspelom radničkom revolucijom, Nemačka da se konačno afirmiše kao svetska sila i proširi svoje kolonije, Turska da povrati barem neke od izgublneih teritorija na Bliskom istoku, Austro - Ugarska ovo možda vidi kao rat u kome može da se oslobodi od centripetalnih snaga koje žele da je reformišu po nacionalnom ključu ili čak razbiju... samo Srbija, Belgija i Crna Gora vode odrambeni rat, zato što ih je neko napao.

Ono što se u Srbiji često zaboravlja je to da je Prvi svetski rat samo za te 3 zemlje onaj gde se ne dovodi u pitanje ko su ''dobri i loši momci''. Zbog toga je javno mnjenje, ili barem istoričari i političari, okrenuti tome da se stalno ističe to da je ''Srbija uvek bila na strani saveznika'', ''na pravoj strani'' itd. Nije, jer za razliku od Drugog svetskog rata gde su se sukobljavale liberalne demokratije i fašizam (uz uključivanje Sovjetkog Saveza od 1941. koji je najviše doprineo porazu Nemačke u Evropi), u Prvom svetskom ratu su se međusobno sukobljavale zemlje istih ili veoma sličnih društvenih uređenja i ideologija.
  
Najbolja stvar koja se može reći za svaki rat je to što se završio. Ne ponovio se.     

07 November 2014

Šešelj

Od Magna Carte do 11 godina pritvora. Za nekoga ko se dobrovoljno predao i ko je optužen za organizaciju i huškanje, ne i neposredan zločin. Na to se svela zapadna civilizacija.

Na žalost, sposobnost apstraknog mišljenja je retka zverka. Nije svima lako pojmiti da je za ove svrhe apsolutno nebitno ne samo kakav je čovek Šešelj nego i šta je radio i za šta je optužen. Za decenijski pritvor bez presude, bar u poslednjih nekoliko vekova na zapadnoj hemisferi, nema opravdanja. 

Šešelja nije niko na zapadu ciljao, on je politički uglavnom zaboravljen. On je samo upao u neki kafkijanski proces između tužilaštva i sudija, u instituciji koja ne crpe domaći demokratski legitimitet niotkuda, za koju niko osim samih birokrata koji za nju rade nije stvarno zainteresovan. 

Ovo je posebno važno za mnoge liberalno orijentisane ljude koji imaju bezrezervnu veru u zapadne političare. Habeas Corpus i bilo koje građanske slobode nisu nastale dobrom voljom zapadnih lidera. Umesto toga, izrodile su se iz unutrašnjih sukoba. Države su bile primorane da na garancije sloboda pristanu. Do današnjeg dana sloboda pojedinca se na Zapadu i drugde nekako održava ne dobrom voljom i visokom svešću političara, već isključivo pritiskom javnog mnjenja, civilnog društva i glasača. Svako malo neko tamo pokušava da hapsi i otima, ali se civilno društvo relativno uspešno opire.

U internacionalnim stvarima nema tako jakog civilnog društva. Imate svesne ljude i heroje poput Glena Greenwalda, ali je pritisak osetno manji, glasači su manje zainteresovani za daleke zemlje i bez ličnog iskustva jako im je teško da zaista shvate šta se na drugim mestima dešava. Kako, na primer, izgleda decenijski pritvor ili kako izgleda kada naoružani dronovi lete iznad vašeg sela. U takvim stvarima političarima i državnim službenicima prolaze stvari koje u domaćoj politici ne bi prošle. Zato liberali treba da povremeno preispitaju sebe i vide šta tačno podržavaju. Zapadne političare ili zapadne vrednosti? Haški tribunal ili Habeas Corpus? Nekad su te stvari u konfliktu. 

05 November 2014

Slonovski cunami

Izvrsne vesti ove noći. Definitivno je završeno sa jednim od najvećih skretanja SAD ka evropskim praksama u vođenju države započeto izborima 2008. godine. Nakon osam godina republikanci imaju većinu u oba doma Kongresa i lep zamajac pred predsedničke izbore 2016. godine. Rezultati za Senat još uvek nisu do kraja poznati jer se Virdžinija potpuno neočekivano broji do kraja, iako su ankete pokazivale da je "verovatno demokratska". Aljaska još uvek nije rešena, dok će se u Luizijani ići u drugi krug (drugi krug za apsolutnu većinu postoji u Luizijani i Džordžiji) gde je pobeda republikanaca zagarantovana. Sve u svemu, republikanci neće imati manje od 53 mesta u Senatu, a moguće je da bude i celih 55, što je iznad svih predviđanja. Posebno je potrebno podvući dobijanje apsolutne većine u Džordžiji, pobedu republikanskog kandidata u Kanzasu nad nezavisnim kandidatom koga su podržale demokrate, kao i pobedu u Severnoj Karolini koja je po anketama bila "verovatno demokratska". Države koje su bile ključne za pobedu Obame 2012. godine, kao što su Kolorado i Ajova nisu više plave. Mejn je takođe crven, ali to ne znači nužno da će takav biti i u trci za predsednika 2016. godine.

Predstavnički dom je za sada iznad očekivanja. Za sada republikanci imaju sigurnih 242 mesta, demokrate 174, a 19 duela se još uvek broje. To najverovatnije vodi najvećoj većini republikanaca u Predstavničkom domu u poslednjih nekoliko decenija. Biće interesantno videti i kakav je odnos ukupnih glasova na nacionalnom nivou.

I u trci za guvernere odlične vesti. Za sada će broj crvenih država biti minimum 31 (do sada 29), plavih će biti 15, dok su trke još uvek neizvesne na Aljasci, Koloradu, Konektiketu i Vermontu. Poseban uspeh su pobede na Floridi i Ohaju, koje su veoma bitne za pobedu na izborima za predsednika 2016. godine. Dosta je pobeda u inače plavim državama kao što su Ilinois, Merilend, Mejn, Nju Meksiko, Mičigen i Viskonsin.

Sve u svemu, slon je u modi.

02 November 2014

Efikasnost javnog sektora u Srbiji

Da li postoji potreba za merenjem efikasnosti javnog sektora? Naročito za libertarijance. Ako ste anarhokapitalista, odgovor je očigledan i to negativan. Ako niste, onda odgovor može biti pozitivan. Problem sa merenjem efikasnosti javnog sektora je taj što nemamo benčmark - samo slobodno tržište može da da odgovor na pitanje šta, koliko i kako proizvoditi ali čim se uplete javni sektor, slobodnog tržišta više nema. Stoga se ne može meriti apsolutna efikasnost (osim u nekim posebnim slučajevima) nego samo relativna tj da li je određeni javni sektor efikasan u odnosu na neki drugi. Prethodno pomenuti posebni slučajevi su oni gde postoji privatni sektor koji može da posluži kao mera, iako distorzije na tržištu nastale uplivom javnog sektora tu mogu toliko da poremete situaciju da bilo kakva komparacija bude nemoguća (na primer, u slučaju obrazovanja postoje i privatne škole te možemo da vidimo rezultate tih učenika kao i troškove njihovog obrazovanja i to uporedimo sa rezultatima državnih škola).

Međutim, šta meriti? Da li to raditi samo sa minimalnim ingerencijama države - pravosuđe, vojska, policija, malo administracije? Proširiti bazu tako da uključi one sektore u kojima je država dominantan pružalac usluga usled ''tržišnih neuspeha'': zdravstveno osiguranje, obrazovanje, distribucija dohotka? Ili treba meriti celokupno uplitanje države - omladinsku politiku, kulturu itd?

Efikasnost javnog sektora je posebno bitna u zemljama koje imaju visoke stope poreza zbog visoke javne potrošnje, a nalaze se u fiskalnim problemima (što je govoto cela Evropa). Ako je efikasnost javnog sektora na niskom nivou, samo njenim podizanjem moguće je smanjiti javnu potrošnju te i smanjiti poreze, a da nivo usluga javnog sektora ostane isti (bojazan da bi smanjenje javne potrošnje dovelo do smanjenja kvaliteta usluga koji se pružaju od strane države građanima je glavni argument protiv smanjenja javne potrošnje). 

Ja sam pokušao, sa manje ili više uspeha, da izračunam efikasnost javnog sektora u Srbiji. Ceo članak je dostupan na sajtu Libeka ovde ću samo izbaciti par najzanimljivijih informacija. Uzeo sam u obzir 17 post tranzicijskih zemalja (sve zemlje iz Centralne i Istočne  Evrope koje su ušle u EU, i zemlje Balkana sa Turskom), i njihove rezultate u 7 oblasti: administracija, obrazovanje, zdravstvo, infrastruktura, distribucija, stabilnost i ekonomske performanse. Ovi rezultati su izračunati na osnovu nekoliko parametara (na primer, administracija na osnovu nivoa korupcije, kvaliteta sudstva, visine administracije i prisustva sive ekonomije). U odnosu na prosek, prikazani su rezultati koje javni sektori u ovim zemljama postižu. 

Da bi se izračunala efikasnost, potrebno je porediti inpute i outpute - resurse i rezultate. Gornja tabela je output, a za input može da posluži nivo javne potrošnje. Poređenjem dolazimo do krajnjih rezultata (x osa nivo javne potrošnje a y osa rezultati javnog sektora):


Ne samo da Srbija ima najlošije rezultate javnog sektora, nego i za njih mora da plati znatno višom javnom potrošnjom pa imamo najmanje efikasan javni sektor. Očekivao sam da će Srbija da ima loše rezultate u ovoj kalkulaciji, ali da ima ovako loše, nisam očekivao (naročito kada se uporedimo sa zemljama iz regiona na istom nivou ekonomskog razvoja: Bugarskom, Rumunijom, Albanijom i Bosnom). Kada bi se efikasnost javnog sektora u Srbiji podigla na prosečnu, to bi moglo da dovede do značajnog smanjenja javne potrošnje od skoro 15% BDP-a. Dovoljno da se eliminiše budžetski deficit, i još da se smanje nameti na rad. Da li će do toga da dođe - naravno da ne, političari tačno znaju gde su problemi, ali ne žele da počnu da ih rešavaju jer će da izgube vlast tj moć. Čini mi se da je najveća korist ovoga je to da nemamo više samo opštu viku da je javni sektor u Srbiji izuzetno neefikasan i da je to razlog propadanja, nego sada imamo i egzaktne brojeve i podatke koji podržavaju tu tvrdnju.