Pages

31 May 2016

O knjizi Mašina za rasipanje para Dušana Pavlovića

Utisak o Raduloviću dok je još bio ministar privrede jeste da bi bolji posao za njega bio u Ministarstvu finansija. Njegova logika tu je jasna: visoki porezi su loši, treba ih smanjiti, kao i druge vidove javne potrošnje (kao što je subvencionisanje). I upravo njegova popularnost kao ministra privrede je došla (bar po mom mišljenju) kao posledica mera koje su više vezane sa javnim finansijama (ideja smanjenja poreza na zarade na primer), nego sa rešavanjem problema državnih preduzeća (što je u domenu Ministarstva privrede). Njegov pristup rešavanju mnogih problema iz tada osnovne nadležnosti je po meni bio nekonzistentan i nedovoljno dobar, o čemu je bilo tekstova i ranije (o predlogu Zakona o privatizaciji, o tzv. ličnim kartama). Takav utisak ostaje čitanjem i ove knjige, a u nastavku je par komentara na neke interesantne detalje:
 
Ekstraktivne institucije
Sama postavka knjige je po meni vrlo dobra. Autor polazi od pojma ekstraktivnih institucija koje definiše kao institucije koje od većine građana izvlače (ekstrakuju) bogatstvo i redistribuiraju ga privilegovanoj manjini, a u njih ubraja Fond za razvoj, Siepu, Ministarstvo privrede, „kvaziprivatne banke“, Agenciju za privatizaciju i Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika. Međutim, problemi nastaju kasnije kada je potrebno obrazložiti zašto svaka od tih institucija spada u tu grupu. Iako nije sporno uvrstiti npr. Fond za razvoj i Siepu, čini se da posmatranje nekih drugih (npr. Agencije za privatizaciju) ne može biti toliko jednoznačno. Autor se opredelio za pristup koji će u potpunosti biti u skladu sa politikom Ministarstva privrede u mandatu od pet meseci u kome je bio angažovan, pre nego za razmatranje rada tih institucija u godinama pre toga. Proces privatizacije koji je sprovodila Agencija za privatizaciju od njenog osnivanja je promenio ekonomiju Srbije i učinio proces tranzicije nepovratnim. Jedna od glavnih primedbi koja se provlači kroz knjigu jeste „prodaja ispod cene“ zbog nerešenog statusa zemljišta na kome se nalaze fabrike, pa se stekao utisak da su novi vlasnici kupili firme „bez zemljišta“, koje su kasnije povoljno stekli.
Međutim, to bi bilo moguće da se radilo o prodaji imovine, gde su investitori ponudili cenu za imovine fabrika bez zemljišta. Sve uspešne privatizacije su podrazumevale prodaju kapitala, što znači da je njihova vrednost određena profitom koji se u budućnosti može ostvariti korišćenjem ukupne imovine kojom raspolažu (gde spada zemljište). Kad bi se firma prodavala deo po deo (npr neko kupi samo zgradu, a drugi mašine i odnese ih na drugo mesto), moglo bi se razmatrati šta se desilo sa vrednošću zemljišta i da li je ono stečeno besplatno, ali to nije bio slučaj u najvećem broju postupaka privatizacije. Takve situacije više odgovaraju stečajnim postupcima, koji nisu baš uporedivi sa onima u privatizaciji.
Ipak, iako je postavka dobra, jer se iz načina tretiranja institucija koje se ubrajaju u ekstraktivne stiče zaključak da je jedino rešenje njihovo ukidanje (jer su većina njih osnovane sa idejom podsticanja privrede koja je pogrešna kao takva), kasnije ipak saznajemo da se taj tvrdi stav može i relativizovati, jer je „moguće podsticati privredu, ali to institucionalno uobličiti na drugačiji način“. Dakle, podsticanje privrede nije toliko loša stvar, samo je problem oko toga šta treba podsticati i/ili kroz koju instituciju. Kao novo rešenje se nudi podsticanje rizičnog kapitala – tj. osnivanje Venture capital fonda, kao nove ekstraktivne insitucije koja će da ekstrakuje bogatstvo građana i redistribuira ga privilegovanoj manjini. Ako vidimo šta je na pitanje u jednoj emisiji o potrebi da mu bude stavljen na raspolaganje deo bogatstva građana odgovorio jedan od uspešnijih predstavnika tako definisane privilegovane manjine u regionu, saznaćemo sledeće:
Je li Bellabeat ikad dobio poticaje od Vlade?
Ne, ja mislim da je uzimanje novca od države loše, jer je ona siromašna, glupa i ne zna što radi. Na Wall Streetu ima toliko novca, zašto bi netko od poreznih obveznika i od države uzimao novac za svoj rizični projekt? Mi ne želimo uzimati poticaje, nikad nismo i nikad nećemo.
Međutim, argument u svrhu ovakve ideje ima i svoju filozofsku dimenziju, koja kaže da umesto da birokrate donose odluku o tome gde ulagati novac (kao što je radio Fond za razvoj), Venture capital fond bi funkcionisao tako što bi novac građana ustupio privatnim firmama (bankama i fondovima) koje su, poznato je, daleko racionalnije u poslovnim odlukama. Dakle u zemlji sa prosečnom platom od 400 evra jako je bitno da se građani nateraju da budu investitori u rizični kapital mimo sopstvene volje, a upotreba tako oduzetog novca ne treba da ih brine, jer će za to biti zaduženi „stručnjaci“.
 
Stečaj kao najbolji model privatizacije
Da bivši posao tadašnjeg ministra privrede postepeno postaje jedna od glavnih niti ove knjige, saznajemo već kada se govori o novom modelu privatizacije, uz ocenu da je „jedan od najefikasnijih, a najpotcenjenijih modela privatizacije u Istočnoj Evropi“ zapravo – stečaj. Iako je privatizacija u Istočnoj Evropi počela pre više od 25 godina, glavne rasprave koje su vođene su se odnosile na prednosti i nedostatke vaučerske privatizacije naspram direktne prodaje većinskom vlasniku (na ovom blogu je bilo mišljenja da je vaučerska privatizacija bolja, što je i moj stav, jer smanjuje posredničku ulogu političara – državna preduzeća na kraju pripadaju građanima, pa nek oni raspolažu slobodno svojom imovinom tako što će svako dobiti određen broj akcija). To da je stečaj „najpotcenjeniji model privatizacije“ sigurno nije bez razloga. Nikada se nije govorilo o stečaju kao o (osnovnom) modelu privatizacije iz jednostavnog razloga što stečaj podrazumeva diskontinuitet poslovanja, što bitno umanjuje vrednost firme i svodi je na vrednost imovine kojom raspolaže (koja je uvek manja od vrednosti firme koja ima redovno poslovanje i cash flow). Ipak, očito da ima i drugačijih ideja i ostaje da se zapitamo koliko smo veće prihode od privatizacije ispustili da smo u svim uspešno privatizovanim preduzećima prvo proglasili stečaj, pa ih tek onda prodali? Dodatno, da li to znači da bi time bilo i dosta više posla za stečajne upravnike?
 
Kritika libertarijanizma
Stečaj kasnije pokušava da bude iskorišćen i kao dobar argument za kritiku libertarijanizma, na jedan vrlo čudan način. Naime, govoreći o privatizaciji Avala filma, autor se (opravdano) bavi time kako je trebalo poboljšati zakonski okvir da bi se u prodaji državnih firmi postigla što bolja cena. Međutim, onda dolazi do neočekivanog obrta, gde se donosilac odluke o takvoj privatizaciji (svakako državni službenik koji se ne može poistovetiti sa vlasnikom privatne firme), iznenada poistovećuje sa bilo kojim drugim biznismenom u privatnoj firmi putem sledećeg primera:
„Pretpostavite da posedujete 100% nekog uspešnog preduzeća koje bi na Njujorškoj berzi moglo da se proda za milijardu dolara. Da li kao vlasnik imate pravo da ga prodate nekome po 100 puta manjoj ceni? Tipičan libertarijanski stav bio bi: „Naravno da imate. Vi ste vlasnik. Možete sa preduzećem raditi šta vam je volja“. Ovo nije istina. Upravo to što ste vlasnik pravnog lica obavezuje vas da radite u njegovom najboljem interesu i prodate ga po tržišnoj vrednosti. Razume se, uvek možete da likvidirate preduzeće, ali ne po bilo kojoj ceni. Vaš lični džemper ili automobil možete da prodate budzašto; preduzeće ne možete.“
Čini se da je ambicija autora da nađe valjan razlog za kritiku libertarijanizma bila izuzetno velika, pa je sam primer iskonstruisan malo na brzinu (da ne kažem da je potpuno pogrešan). Zašto akcije u preduzeću ne bi mogle da se prodaju po bilo kojoj ceni? Ono što se nudi kao objašnjenje jeste da bi time bili oštećeni ostali vlasnici te firme ali i poverioci (u knjizi se čak nudi i pro forma bilans stanja gde matematički treba da se vidi kako bi stvari funkcionisale). Manjkavosti ovakvog rezona su brojne. Najpre da pođemo od onih tehničkih, a to je da preduzeće listirano na berzi ne može da se proda po bilo kojoj ceni, jer postoje pravila koliko cena akcija može da oscilira u određenom periodu. Ali mnogo bitnije, autor ovde poistovećuje dve različite stvari: vlasništvo u samom preduzeću (akcije kao imovinu vlasnika), sa preduzećem kao pravnim licem (koje osim kapitala u vidu akcija ima i obaveze i potraživanja). Kada prodaje svoje akcije, njihov vlasnik samo prodaje svoju imovinu, a to je akcija (jedna ili sve) preduzeća, dok preduzeće nastavlja da posluje sa drugim vlasnikom i svim obavezama i potraživanjima koje su postojale ranije, tako da poverioci novom vlasniku mogu da se obrate da naplate svoja potraživanja.
Da li je bilo primera da se poverioci žale da su oštećeni kada se firma koja nema finansijskih problema proda „ispod tržišne vrednosti“? Ne, zato što imovina poverilaca (njihovo potraživanje) nije bila ni predmet prodaje. Kada ne funkcioniše tako i kada su oni oštećeni? Pa samo u stečaju, kada stečajni upravnik prodaje preduzeće i ako ga proda po 100 puta manjoj vrednosti, onda će biti 100 puta manje novca za isplatu poverilaca, jer je došlo da prekida poslovanja i iz prodajne cene se namiruju potraživanja a ne iz kasnijih prihoda jer ih neće biti. Očito da je sklonost autora ovih redova ka posmatranju ekonomske stvarnosti kroz prizmu stečaja bila takva da je pravila stečajnog postupka pokušao da primeni na sve moguće transakcije, uključujući i firme na berzi, koje samim takvim statusom se ne mogu postaviti u taj kontekst. Dakle, iako je razumljiva bojazan stečajnog upravnika da ne ošteti poverioce kad rasprodaje imovinu firme, to nema nikakve veze sa željom bilo kog pojedinca na svetu da dobije najviše novca za svoj džemper, automobil ili akcije na Njujorškoj berzi, a svi mislioci libertarijanizma mirno spavaju.
 
Sastanak sa poveriocima Galenike
U knjizi je opisano više različitih razgovora sa državnim kompanijama (npr. Simpo) i stranim investitorima (Fiat i drugi) koji se ne mogu svi pojedinačno analizirati ovde, ali meni je interesantan sastanak Radulovića sa poveriocima Galenike. On je sa bankama pokušao da pronađe rešenje, gde su bankari tražili da Galenika uzme novi kredit (iako je prezadužena), dok je on na kraju predložio da oni konvertuju svoje potraživanje u kapital, nakon čega su bankari ustali i napustili salu. Interesantno kako naglašavanje tog detalja u knjizi ima za cilj da ostavi utisak beskompromisne borbe Radulovića za interese državnih firmi pred kojim su pohlepni bankari ostali bez teksta i jednostavno se povukli. U suštini se radi o logičnoj reakciji na jedan prilično neprihvatljiv (pomalo i besmislen) predlog, jer komercijalne banke se ne bave upravljanjem firmama (za to postoje npr. investicioni fondovi), a dodatno niko ne bi pristao na obezvređenje svog potraživanja budući da se vlasnici kapitala naplaćuju tek nakon namirenja svih poverilaca, što svaki stečajni upravnik jako dobro zna (a očekivalo bi se da zna i autor knjige, obzirom na brojne „simplifikovane finansijske izveštaje“ koji su dati kao ilustracije).
 
Rešavanje nenaplativih kredita (NPL) kao jedan od prioriteta Ministarstva privrede
U knjizi je navedeno da je pod brojem 4 glavnih ciljeva Ministarstva bilo „rešavanje problema loših kredita u privatnim bankama“. Iz same formulacije ovog cilja se jasno vidi da je pogrešan, jer je Ministarstvo nameravalo da se meša u odnose između privatnih subjekata. Argumentacija zagovornika mešanja države u rešavanje ovog „problema“ jeste što visok nivo nenaplativih kredita poskupljuje novo kreditiranje od strane banaka (obzirom da ništa ne zarađuju po ranijim ugovorima), što je nepovoljno po privredu i stanovništvo koja će plaćati veće kamate (i sam sam prisustvovao seminarima raznih stranih konsultanata na tu temu koji su se bavili ovim problemom, a svojevremeno je i Radulović rekao da je bio angažovan za slične projekte). Postoje najmanje tri razloga zašto ovaj argument nije dobar:
  • Novo kreditiranje nije skupo, jer kamatna stopa konstantno pada od kako su se nenaplativi krediti pojavili (što se vidi prema podacima NBS na grafiku)

  • I na tržištu kredita treba da postoji konkurencija. Ona i sada postoji, jer preduzeća se mogu zaduživati emisijom hartija od vrednosti, što je u potpunosti omogućeno postojećim zakonskim okvirom.
  • Nenaplativ kredit za banke predstavlja imovinu, koja se kao i svaka druga imovina može prodati na tržištu u slobodnim transakcijama između dva privatna lica, bez uplitanja države koja bi pružila neko „sistemsko rešenje“.

29 May 2016

Obamina spoljna politika

U senci američkih preliminarnih izbora za predsednika dešava se nešto vrlo zanimljivo sa Obaminom spoljnom politikom. Predsednik koji je započeo svoj mandat turnejom izvinjavanja po svetu, nastavio popuštanjem i "resetovanjem" odnosa sa diktatorima širom sveta, a verovatno krunisao dogovorom sa Iranom kojim praktično daje zeleno svetlo teheranskom režimu da nastavi gde je stao sa nuklearnim programom uz milijarde dolara nagrade za to, poslednjih meseci je tiho i ispod žita fundamentalno promenio svoju politiku. Bez mnogo teoretisanja i velikih talambasa, Obama razmonitrava sve ključne parametre svoje spoljne politike sa kojom je pobedio i u koju je dugo verovao i zbog koje su ga svi levičari širom sveta podržavali.

Sve je započelo prošle jeseni kada je NATO, na moje prijatno iznenađenje, pozvao Crnu Goru da se priključi alijansi. Naravno, Crna Gora jeste mala i strateški nevažna zemlja. Ali, u nekim situacijama veličina i međunarodna "težina" zemlje ne moraju da budu odlučujući za njenu sudbinu: najvažniji fakat je da Putin ne misli da je Crna Gora mala i beznačajna zemlja, inače ne bi uložio velike pare i obaveštajnu i propagandističku logistiku u obaranje Đukanovića prošle jeseni. Obamina reakcija, po prvi put za osam godina je bila - "hoćeš tuču, dobio si tuču". Crna Gora sama po sebi nije važna, ali je važno pokazati zube ruskoj vlasti, i to na vrlo bolan i očigledan način: pozivanjem i uspešnom integracijom (potpisano pristupanje pre nekoliko dana) zemlje na koju su oni bacili oko i u čije prebacivanje u kremaljsku interesnu sferu su uloženi značajni resursi. Crna Gora je bila prvi dramatičan prst u oko Putinu od strane Obame, za koga je kremaljski despot sve do tada verovao da ga može manipulisati po volji. Ma koliko Crna Gora bila mala, bilo kakvo dalje proširenje NATOa za Putina i KGB vrhušku predstavlja so na ljutu ranu nezalečenog neo-staljinističkog šovinizma i pokazna vežba "ko je bos".

Međutim, ulazak Crne Gore u NATO je bio tek početak. Poslednjih nekoliko meseci dešava se dramatično zgušnjavanje loših vesti, za Putina. Obama je, prekršivši svoje svečano obećanje "resetovanja" odnosa, postavio raketni štit u Rumuniji, što je izazvalo potpunu konsternaciju u Moskvi, Drugi deo integrisanog sistema će biti postavljen u Poljskoj do 2018 godine. To je isti onaj raketni štit koji su Buš i Obama otkazali u znak dobre volje prema svom drugu Vladimiru. Međutim, drug Vladimir je izgleda pogrešno shvatio njihovu benevolenciju i kao uzvratni znak dobre volje okupirao Krim i krenuo da dalje oslobađa Ukrajinu od Ukrajinaca, uz ne baš mnogo suptilne pretnje da bi svoju oslobodilačku akciju mogao da proširi i na Litvaniju i Estoniju.. Ovaj štit, po rečima NATO generala, nije usmeren protiv Rusije nego protiv Irana, ali to je smešno: prvo nije li to isti onaj Iran koji je Obama "pacifikovao" svojim sporazumom, a drugo, čak i da je tako, taj sistem (vrlo tehnološki napredan) može vrlo lako da se "prenameni". Vladimir nema nikakvu dilemu protiv koga je štit usmeren i već suptilno preti ruskim raketama Poljskoj i Rumuniji.  A da Vladimir ne bi možda nešto opet pogrešno shvatio u vezi Litvanije i Estonije, četiri bataljona NATOa će da budu raspoređena u tim zemljama i u Poljskoj. Značenje toga potpukovnik KGB će lako shvatiti..

Da ovo nije samo neki pik na Vladimira nego opštija promena koncepcije, vidi se po tome šta Obama radi u vezi Kineza, po Ameriku svakako dugoročno opasnije pretnje. Kineska hunta je Obaminu mlakost i patos izvinjavanja takođe shvatila na jedini mogući način na koji su svi takvi režimi u stanju da shvate takvo ponašanje: kao izraz slabosti i kao zeleno svetlo za dalji banditizam. Kineski komunisti su zato proširli i intenzivirali svoju kampanju pritisaka i vojnog zastrašivanja suseda (Japan, Koreja, Tajvan, Filipini, Vijetnam...) i čak krenuli da protivno svim međunarodnim normama grade vojne instalacije u međunarodnim teritorijalnim vodama južnog kineskog mora. Obama je nekoliko godina to sve mirno posmatrao i oni su verovali da ništa ne može da krene naopako. Ipak, poslednjih nekoliko meseci to se počelo menjati: posle dužeg perioda u kome su američki brodovi i avioni bili meta kineskog maltretiranja i provokacija, oni sami su počeli da prave provokacije i da maltretiraju kineske avione. Sledeći korak je bio izveštaj Pentagona gde je pekinški režim vrlo direktno optužen za kršenje međunarodnih normi i ilegalnu izgradnju vojnih instalacija. Pekinška hunta je na to reagovala histeričnom denuncijacijom izveštaja kao ratnog huškanja koje "uništava poverenje između dveju zemalja" (interesantno je kako banditski režimi i njihovi apologeti na Zapadu svaku kritiku sebe samih obavezno proglašavaju aktom "rata").

Međutim, Obama je nastavio sa mnogo sistematičnijom politikom: sa Tajvanom je proširena vojna saradnja, američki marinci se na poziv filipinske vlade vraćaju na Filipine, a pre neki dan Obama je napravio radikalni i za jednog levičara ironični obrt: ukinuo je sve američke sankcije Vijetnamu u domenu vojne saradnje, i otvorio vrata da Amerika naouruža do zuba svog bivšeg neprijatelja, koji je predmet stalnog zastrašivanja i teritorijalnih pretenzija Pekinga.

Ako tome dodamo njegovo odustajanje od podrške "revolucijama" po Južmoj Americi i dosta aktivnu podršku obaranju levičarskih režima u Brazilu i Argentini (zbog čega su američki progresivci u apopleksiji a Obama i Hilari već stekli status izdajnika i marioneta "krupnog kapitala", slika postaje još dramatičnija.

Kako objasniti ovu promenu? Glavni  faktor koji treba uzeti u obzir pop mom mišljenju je iz domena političke psihologije: Obama je narcisista i egomanijak koga je realnost predsedničke politike naterala da svoju egomaniju preusmeri sa spasavanja sveta od Amerike na spašavanje američkih interesa od sveta. Naime, on je dugo uživao u poziciji anti-Buša, Nobelovoj nagradi za mir, koju je dobio pre polaganja predsedničke zakletve ni za šta, i koju bi svaki čovek s minimumom integriteta na njegovom mestu morao da odbije. 2008e godine cela situacija je bila "spakovana" po pravilima levičarskih bukvara. Amerika je problem, i on dolazi, harizmatični crni predsednik, profesor sa Harvarda, da fundamentalno transformiše ne samo Ameriku nego i svet. I onda, kao i mnogi drugi levičarski sanjar pre njega, sudara se sa vrlo prozaičnom i razočaravajućom stvarnošću: svet ne funkcioniše po uzusima harvardskih kafeterija, vuci i jaganjci ne spavaju zajedno, banditi nisu zainteresovani za vilsonovske ideološke fantazije levičarskih profesora, Amerika nije izvor svih problema na svetu i njegova "dobra volja" i poniznost imaju samo jednu, predvidivu posledicu: diktatori i lupeži ga koriste kao "korisnog idiota" za svoje interese a protiv interesa Amerike i njenih saveznika. Obamino herojsko i deluizionističko odbijanje realnosti u ime post-kolonijalnih teorija sa fakulteta je još uvek bilo vidljivo u onom tragikomičnom pozorišnom komadu iz 2012e kada je preko Medvedeva poručivao "Vladimiru" da sačeka na izbore posle kojih će biti mnogo "fleksibilniji" u pregovorima. I Vladimir je vrlo dobro shvatio šta ta poruka znači - zeleno svetlo da radi šta mu se prohte. Ponižavanje i otvoreni prezir koji su prema njemu pokazivali i Putin i kineski komunisti svakako su morali delovati kao otrežnjujući faktor na Obamu. Prosto "potlačene" žrtve američke politike iz harvardskih kafeterija su odbile da sarađuju sa njegovim fantazijama, i nastavile da rade ono što im je opisu prirode - da se ponašaju kao banditi i hohštapleri, To je bila neoprostiva nezahvalnost prema njemu, Mesiji koji je došao da pomiri svet, zaustavi porast nivoa mora, "fundamentalno transformiše" Ameriku, i ceo svet, usput  A oni tako da mu vrate. E, sad će on da im pokaže. Prosto, iako mu je trebalo dosta vremena, Obama se na kraju ipak "prizvao pameti" i iz sveta fantazije aterirao na zemlju. Welcome. Bolje ikad nego nikad.

Istorija je puna pouka. I ironije. Godine 2008 ja sam mislio da je George W Bush propustio zlatnu šansu za iskupljenje zbog neuspeha u Iraku i sramnog povećanja državne potrošnje u toku svoja dva mandata: mogao je da uđe u istoriju kao novi Warren Harding ili Calvin Coolidge, kao čovek kji je odbio "duradi nešto" povodom recesije, čovek koji je odbio da da bankarima 700 milijardi bailouta, u ime principa slobodnog tržišta u koje veruje, i da time zaista i zasluži odijum levičara koji mu ne gine ovako ili onako. Nažalost, Buš nije ni Harding ni Coolidge, već politički trećeligaš i on je uradio ono što bi svaki trećeligaš uradio: slušao "eksperte" i lobiste i "žrtvovao svoje principe slobodnog tržišta da bi spasao slobodno tržište" (naime, ubedili su ga da je to ono što radi).

Izgleda da Obama, nasuprot tome, koristi poslednju priliku koju ima da uradi nešto stvarno korisno: da ispravi makar deo katastrofalnih grešaka koju su on i njegov prethodnik napravili u spoljnoj politici.

20 May 2016

Hercegovačka

Pretpostavljam da su svi već upoznati sa događajima u Hercegovačkoj, ali ne propustite da pratite i saopštenja vlasnika srušenog preduzeća Iskra koji je i naš redovni komentator.

Koliko vidim, N1 je jedini medij koji redovno izveštava o slučaju. 

16 May 2016

DJB predlog reforme političkih institucija

Post sam napisao još pre nekog vremena, ali rekoh bolje da sačekam da se završe izbori. Dakle, predlog se nalazi ovde. Mislim da ima dobrih i zanimljivih predloga, ali ima i nekih sa kojima se ne slažem.

1. U predlogu piše da će "stranke imati obavezu da učestvuju na izborima". Ne razumem zašto bi bojkotovanje izbora bilo osnov za brisanje iz registra.  Recimo, time bi bile zabranjene stranke čiji program kaže "Smatramo da su izborni uslovi neravnopravni i mi u tome ne želimo da učestvujemo iz protesta". Možete da smatrate da je takav stav blesav (ako ne grešim, Srpska liberalna stranka je imala sličan stav), ali ne vidim zašto biste tražili brisanje iz registra takve stranke. Prosto, ne vidim koji tačno problem se ovim predlogom rešava.

2. Što se stvari vezano za Zakon o finansiranju stranaka tiče, mislim da je manje-više OK. Mada, postavljam pitanje vezano za povećanje transparentnosti finansiranja stranaka. Naravno, transparentnost donacija je načelno dobra stvar, ali ipak treba razmišljati i o podsticajima bogatim ljudima da finansiraju opoziciju ukoliko je izvesno da će vlast za to saznati. Čini mi se da ovde transparentnost radi u korist vlasti, ko god da je na vlasti, a to mi se načelno ne svidja.

3. Što se izborne komisije tiče, predlog je da, kako republička, tako i lokalne izborne komisije postanu "stalna i profesionalna tela". Ajde za republičku i da razumem, ali zaposliti 500-1000 ljudi koji će na lokalu bukvalno da bleje 4 godine između izbora, to ne razumem. Priznajem da ne znam šta je tačno posao opštinskih izbornih komisija, možda one i treba nečim da se bave u periodu između izbora, ali mi ništa ne pada na pamet.

4. Predlog je i da se pređe na mešoviti izborni sistem za Narodnu skuštinu, odnosno da se deo poslanika bira proporcionalno, a deo većinski. Ovi što se biraju proporcionalno bi bili birani po personalizovanom sistemu. Deluje mi zanimljivo, ali neke stvari prosto ne znam.

Prvo, ne znam kako tačno funkcioniše personalizovani proporcionalni sistem. Da li to znači da su na svakom izbornom listiću izlistani svi mogući poslanici sa svih lista, pa se bukvalno zaokružuje ime? Ako je tako, koliko njih može da se zaokruži - samo jedan, ili više njih? Ako je više, jel mogu da zaokružim jednog na jednoj listi, a drugog na drugoj? Mislim - kako sve to tačno funkcioniše u praksi - prosto mi deluje nemoguće da svaki birač dobije spisak sa 3 hiljade kandidata, pa onda traži onog za koga hoće da glasa.

Drugo, predlog je da se deo poslanika bira većinski, Načelno verovatno ima smisla, ali će se odmah postaviti jedno pitanje na koje se ne može u ovom trenutku dati dobar odgovor - šta sa opštinom Peć, na primer? Ili će Peć imati svog poslanika u Narodnoj skupštini (što je besmisleno), ili neće (što je, čini mi se, očigledno protivustavno). Proporcionalni sistem kakav sada imamo to pitanje može prosto da ignoriše.

Ne sviđa mi se ideja povećanja cenzusa za koalicije. Ja inače mislim da i sadašnji cenzus od 5% treba sniziti, čak ga možda treba i ukinuti, a naročito u kontekstu predloga DJB. Konkretno, ako se a) broj poslanika smanji, recimo na 200, b) deo poslanika bira većinski, recimo njih 100, onda mi potpuno ima smisla da se na onih 100 preostalih primeni prirodni cenzus od 1%. Veliki su već favorizovani sa ovih 100 koji se biraju po većinskom sistemu, zašto dodatno otežati zatupljenost u Narodnoj skupštini raznoraznim manjinskim grupama?

5. U delu koji se bavi radom Narodne skupštine ima par neobičnih i, čini mi se, problematičnih, ideja. Neobičan je predlog da vreme za odgovor člana vlade tokom poslaničkih pitanja može da bude samo dva puta duže od vremena potrošenog za postavljanje pitanja. Mogu za 5 sekundi da postavim pitanje "Šta vlada planira da uradi povodom niskog nataliteta (javnog duga, rupa na putevima, veronauke, šta god)?", hajde da vidim nekoga ko može da da iole smislen odgovor za 10 sekundi.

Takođe, ideja je da poslanici ne mogu da obavljaju nikakav drugi posao dok im traje mandat. Po mom mišljenju, to je loš predlog. Kvalitet poslanika je i ovako loš, kakav će tek biti kada im svima poručiš "Slušaj, ako budeš izabran, moraš da daš otkaz na sadašnjem poslu i da zasnuješ radni odnos u Narodnoj skupštini. Koliko će to da traje, niko ne zna - možda će da traje 4 godine, možda 6 meseci." Ko je spreman da pristane na tako nešto? Samo onaj ko je a) penzioner, b) nezaposlen, c) ima svoj biznis koji će da prebaci na decu, d) izuzetno nezadovoljan na svom poslu ili je e) profesionalni političar. Mislim, i ovako je teško privući ljude koji imaju kakvu-takvu karijeru da se bave politikom u Srbiji, samo im treba uvesti još jedno ograničenje, za koje i inače ne vidim neko opravdanje.

6. Što se lokalnih izbora tiče, sviđa mi se u teoriji direktan izbor gradonačelnika, ali to mora da bude praćeno i temeljnim promenama ovlašćenja skupštine opštine. Konkretno, ako je gradonačelnik iz stranke koja nema većinu u skupštini opštine, mislim da je to recept za haos. Recimo, šta ako skupština ne usvoji budžet koji je predložio gradonačelnik? Radikalno rešenje je da skupština opštine bude potpuno ukinuta i da sve odluke donosi opštinska vlada koju imenuje gradonačelnik. Manje radikalno rešenje je da se vrlo detaljno urede nadležnosti kako bi se predupredila situacija u kojoj, na primer, skupština opštine po nalogu iz Beograda vrši opstrukciju kako bi vlada uvela prinudnu upravu.

Ne sviđa mi se to što je predloženo da odbornici imaju "stručne timove analitičara". Neka ih ima 4 po odborničkoj grupi, puta 150 opština, puta 5 odborničkih grupa po opštini, to je jedno 3,000 po definiciji "partijski zaposlenih parazita". Sa druge strane se predlaže smanjenje broja odbornika, što je verovatno opravdano (iskreno, nemam pojma), ali sadašnje zakonsko rešenje je da lokalne samouprave same određuju broj odbornika u okviru zakonski postavljenog minimuma i maksimuma (mislim da je između 20 i 70, mrzi me da proveravam zakon). Dakle, šta je tačno predlog, da li će se a) smanjiti ovi limiti, ali će samouprave i dalje moći same da određuju broj odbornika ili b) će Zakonom biti utvrđen broj odbornika za svaku samoupravu? Ovo prvo mi je OK, ovo drugo je već ozbiljno narušavanje lokalne samouprave.

7.  Kod medija vidim problem u zahtevu da se privatni mediji obavežu da prilikom objavljivanja rezultata istraživanja javnog mnjenja moraju da objave stvari poput margine greške i intervala pouzdnosti. Ako dobro razumem motivaciju, radi se o tome da istraživanjima javnog mnjenja mogu da se demotivišu ljudi koji bi glasali za neku stranku, ali se plaše da će stranka ostati ispod cenzusa i oni "baciti svoj glas". OK, možda je to i tačno, ali zar nije bolje ukloniti tu motivaciju tako što bi se cenzus ukinuo i time manipulisanje anketama bilo izlišno, nego se zalagati za viši cenzus, ali tražiti od medija da objavljuju detalje o anketi koje bukvalno neće razumeti ni 1% građana?

Gostujući post Miloša Grujića: Multilateralne kompenzacije u Republici Srpskoj

Pre par dana sam na Twitteru postavio par pitanja Milošu Grujiću (@milos_grujic) vezano za multilateralnu kompenzaciju u Republici Srpskoj, pa se on ponudio da napiše post na tu temu. Naime, pre nekoliko godina je i u Srbiji postojala slična ideja, ali se od nje odustalo, pa me je zanimalo kakvo je iskustvo u Srpskoj.

Prema izvještaju Privredne komore Republike Srpske obaveze privrede Republike Srpske u 2015. godini iznose 15,5 milijardi KM (oko 7,93 milijarde evra) i nešto su manje (za 100 miliona KM) u odnosu na 2014. Kao najveći problem privrede u 2015. se ističe - nelikvidnost. Ona, mjerena koeficijentom likvidnosti, iznosi 1,06 i povećana je u odnosu na 2014. kada je koeficijent bio 1,04. Ako se kao normalan koeficijent za održavanje tekuće likvidnosti smatra 1,5 - očigledan je visok nivo nelikvidnosti, odnosno nemogućnosti izmirenja obaveza privrede. Upravo zbog ovih podataka među privrednicima u Srpskoj najzanimlјivija tema trenutno su - multilateralne kompenzacije i cesije (više na: https://mlk.blberza.com).

Po donošenju odluke o održavanju obaveze multilateralne kompenzacije svi subjekti uklјučeni u budžetski sistem Republike Srpske (privredna društva, banke, osiguravajuća društva, mikrokreditne organizacije, agencije, organizacioni dijelovi u Republici Srpskoj poslovnih subjekta sa sjedištem u Federaciji Bosne i Hercegovine i Brčko Distriktu BiH, sportska društva, računovodstvene agencije preduzetnici, polјoprivredna gazdinstva i druga pravna lica koja obavlјaju poslovanje posredstvom bankovnih računa) dužni su prijaviti dospjele neosporene novčane obaveze u sistem. Dakle, učesnici prijavlјuju samo obaveze tj. dugove, a ne potraživanja i o načinu funskionisanja sistema su upoznati na nekoliko seminara. To znači da ne treba očekivati da bi neko od dužnika mogao da prizna dug za koji smatra da ne postoji. Zato je sistem je u startu, za razliku od nekih pokušaja u okruženju, bolјe ustrojen.

U praksi, kada Vlada RS donese odluku o sprovođenju MLK i svi učesnici prijave svoje dospjele neosporene novčane obaveze, Banjalučka berza (organizator) pokreće algoritam (softver) koji počinje da kombinuje, kompenzuje, prebija i povezuje cesije na način da omogući što veći iznos kompenzovanih obaveza i potraživanja. Poslije toga, narednog dana od završenih kompenzacija, berza, preko ovlašćene banke, dostavlјa svim učesnicima preliminarni izvještaj o izvršenoj kompenzaciji. Na osnovu njega, najkasnije dva dana od dobijenog izvještaja, svaki učesnik u sistemu može zahtjevati ispravku pogrešno unesenih podataka. Ako bude korekcija, berza dostavlјa učesnicima konačni izvještaj o izvršenoj MLK. U skladu sa tim, prijavlјena obaveza se ne može osporavati nakon dobijanja konačnog izvještaja o obavlјenoj MLK.

Na berzi i u Privrednoj komori RS očekuju da će interes privrednika biti veliki. Prema iskustvu iz prve kompenzacije sigurno je da je ovo prilika da se zatvore međusobna potraživanja - između privatnog i javnog sektora. Poreska uprava RS ima mogućnost i instrumente da provjeri da li su prijavlјene sve poreske obaveze. Prema tome, Poreska uprava može i treba da reaguje i na eventualne prijave drugih povjerilaca. U skladu sa tim, treba očekivati da će dužnici ispuniti svoju zakonsku obavezu - i prijaviti svoje obaveze. Ovaj momenat je važan jer omogućava i drugim povjeriocima da kroz kompenzaciju riješe svoja nenaplaćena potraživanja.

Iz Privredne komore RS naglašavaju da je u prvoj kompenzaciji kod pojedinih privrednika postojao mali strah od postupka i krajnjih rezultata. Sada, kada su otklonjene sve te nedoumice, realno je očekivati da će se još dodatno uvećati iznos prebijenih dugova. U jesen prošle godine od (n)ovog/starog sistema obračunskog plaćanja se očekivalo da u najmanju ruku - omogući privredi da "prodiše". Za prvu obaveznu MLK, koja je po odluci Vlade RS sprovedena u periodu od 26. oktobra do 10. novembra 2015. godine, učesnici su prijavili ukupno 1.008.656.364 KM obaveza. Od svih prijavlјenih obaveza, kada se uzmu u obzir potraživanja učesnika, bilo je moguće kompenzovati 389.200.686 KM. U tri kompenzacije u 2015. (koje su izvršene 30. oktobra, te 3. i 6. novembra 2015.) kompenzovane su obaveze u ukupnom iznosu od 164.261.603 KM. Dakle, kompenzovano je 16,3 odsto od prijavlјenih ili odnosno 42,2 odsto od iznosa ukupnih obaveza koje je bilo moguće kompenzovati.

Zakonom je predviđeno da se obavezna MLK sprovodi dva puta godišnje, u aprilu i oktobru. Međutim, već ova druga je prolongirana zbog izmjena i dopuna zakona koji su na zasjedanju Narodne skupštine Republike Srpske bili u aprilu. Nova MLK zakazana je za srijedu, 18. maja. Direktor berze je nedavno izjavio da, do sada, nije bilo formalnih kontakata u vezi s uvezivanjem čitave BiH u ovaj sistem. Međutim, sjajna stvar je da sistem koji su razvili na berzi može (p)održati ovu ideju, jer se u njemu nalaze podaci za sve poslovne subjekte u BiH. Dakle, da bi se izvele MLK u čitavoj BiH potrebno je da u FBiH i Brčko distriktu „samo“donesu zakone o MLK.

Važno je imati u vidu da u lancu obaveznih subjekata koji duguju i kojima se duguje, a koji će svoja potraživanja “preklopiti međusobno“, ako to žele, mogu biti i subjekti koji nemaju sjedište u Republici Srpskoj. Takođe, data je i mogućnost subjektima nad kojima je pokrenut stečajni i likvidacioni postupak da prijave sve svoje obaveze u skladu sa zakonom, omogućava da se sistemu pristupa i preko APIF-a i berzansnkih posrednika, ali se sugeriše i direktna prijava na sistem.

Jasno je da je cilј Vlade RS bio da se donese zakon koji će olakšati ako ne veću naplatu potraživanja onda barem „čišćenje“ bilansa od obaveza koje muče mnoga privredna društva. Kad je u pitanju „čišćenje bilansa“ treba povući paralelu sa donošenjem uredbe Ministarstva finansija koja vlasnicima određenih obveznica koje je emitovala Republika Srpska omogućava izmirenje poreskih obaveza nastalih do kraja 2007. godine. Konkretno, poreski dug do 31.12.2007. u iznosu od 10.000 KM moguće je izmiriti kupovinom 10.000 obveznica. Ovu pogodnost je uvidio veliki broj privrednih društava koja su imala poreske dugove. Pomenutom uredbom su vlasnici unovčili obveznice, poreski dužnici „očistili“ bilanse i olakšali uslove za poslovanje ili zaduživanje u budućnosti, povećana je likvidnost na berzi, a stvorena je osnova za buduće kvalitetnije ulaganje institucionalnih investitora u obveznice.

Kritičari pomenute Uredbe su navodili da ovakve mjere mogu dovesti i do negativnih efekata. Naime, vlasnici i uprava preduzeća mogu ponovo svjesno praviti dugove očekujući da Vlada opet dozvoli ovakav vid izmirivanja obaveza ili da planiraju stvorene obaveze pokriti emisijom sopstvenih obveznica a ne emitovati ih za rast, razvoj ili za širenje tržišta. Ipak, kao alternativu, Republika Srpska je imala na raspolaganju blokadu računa dužnicima. Tim potezom mnoga preduzeća bila bi dovedena u poziciju da proglase bankrot i otpuste radnike i državi stvore još veći problem. Čini se da su oni koji državi nisu plaćali porez do kraja 2007. „najbolјe prošli“ jer su imali priliku da izmire obaveze za malo više od trećine iznosa duga (po tržišnim cijenama obveznica) i to bez ikakvih kamata. Zbog mogućnosti da privrednici pomenutu Uredbu shvate kao pravilo, Vlada i Poreska uprava treba da pošalјu nedvosmislenu poruku da slične akrobacije i računovodstvenu gimnastiku u budućnosti - neće tolerisati. Slično je i sa sistemom MLK. Privrednici gunđaju da oni koji nisu plaćali poreze i doprinose za plate a radili su sa entitetom - dobijaju bolјi položaj od onih koji su redno plaćali poreze i doprinose. Osim toga, naglašavaju kako im je često upravo Republika Srpska veliki dužnik jer kasni sa isplatama nekih obaveza.

Za širu javnost će biti interesantan i podatak koliko će se, zbog pojedinih MLK - smanjiti prilivi u budžet. Zlobnici kažu da je „baš zato što je država najveći dužnik“ još 2006. odlučeno da iznos obračunate zatezne kamate ne može biti veći od glavnog duga (u skladu sa članom 4b Zakona o dopuni zakona o visini stope zatezne kamate, „Službeni glasnik Republike Srpske“ RS 52/06 od 2. juna 2006. godine)

Jedan od najaktivnijih poslanika opozicije, je u diskusiji o MLK naglasio da sistem iako daje određene efekte - ne rješava problem nelikvidnosti, zbog čega se gomilaju obaveze između pravnih subjekata. Nјegov prijedlog je bio da se usvoji paket rješenja kojim bi se rješavala pitanja nelikvidnosti, među kojima je i izmjena Zakona o mjenici kojim bi se uvela vlastita trasirana mjenica kao surogat novca u sistemu plaćanja obaveza.

Često se čuju mišlјenja da su ovakve kompenzacije „zaostavština starog sistema“ – iz doba kada je SDK vršio prebijanja. Jednostavno, treba zna se šta se dešava sa preduzećima koja ne plaćaju obaveze. Međutim, činjenica je da bolјe i prebijanje nego višegodišnje potraživanje. Ipak, najviše se zaobilazi činjenica da o obavezama treba misliti i debatovati prije nego što se stvore. Ovako se olako prave a teško izmiriju.

06 May 2016

Rušenje paradigme

Izbori 2016. kao najbitniji rezultat imaju rušenje nekoliko mantri. Ja sam ponosan što sam učestvovao u tome i što ću nastaviti taj posao, ali to i nije tema za ovaj post. Bez ikakvog ulaženja u kvalitet politike DJB za koji ja lično mislim da je red veličina ispred politika ostalih partija u Srbiji, ja ću se fokusirati na promenu paradigme bavljenja politikom.

Prvo, dokazano je da se politikom možete baviti bez novca. Ne bukvalno, ali ni mnogo daleko od toga. Budžet DJB u 2015. godini bio je oko 25.000 EUR, a za celu kampanju je investirano nešto manje od 40.000 evra. 100% novca u 2015.  je od članarina i sitnih donacija, dok je kampanja 100% finansirana sredstvima koja su na raspolaganju listama koje pređu 1%. Ne postoji iko ko može od DJB tražiti ijednu protivuslugu zato što je dao/dala novac. Ne postoji način da samo zato što neko donira može dobiti išta više nego neko ko samo plaća članarinu.

Drugo, DJB je prvi start-up posle mnogo godina jer nije nastao cepanjem postojeće partije, niti kao poduhvat neke od velikih partija. Dakle, svako, ali svako ko misli da ima dobar politički proizvod ima primer da ne postoji ograničenje novac + neko od velikih iza političke organizacije.

Treće, osim Saše Radulovića koji ima prepoznatljivost od oko 60% i Dušana i mene koji imamo oko 10%, ne postoji ijedna osoba koja je široko javno prepoznatljiva izvan svoje branše. Politika je postala sport za običan svet i način da se potpuno odbaci koncept da moraš imati "selebritije", iskusne političare itd... Uveden je grass-root u politiku i to će tek sada biti još više slučaj. U narednoj godini barem 20-30 novih novoprepoznatljivih lokalnih lidera će zasijati u srpskoj politici.

Četvrto, promenjeni su kanali politike. Umesto trošenja novca na TV spotove, bilborde, plaćene propagandne tekstove, promocija je izmeštena na društvene mreže, Internet sajtove i pretvorena je u potpuno dvosmernu komunikaciju političar-birači. Pored Internet kanala marketinga, drugi značajan kanal su tribine i štandovi gde se opet dvosmerno komunicira.

Peto promenjena je motivacija i pojam članstva. DJB ima jedva 3.000 članova. Članstvo ne donosi ijednu pogodnost osim mogućnosti da se bude odbornik/poslanik/član veća/ministar i da se volontira. I svako ima jednake uslove da to bude. Ko ne plati članarinu nije član i ne može se kandidovati. Ne postoji išta drugo što se može dobiti bavljenjem politikom .

Šesto, DJB je 100% domaći brend. U vreme nastanka i tokom rada, vrhunac podrške su bili povremeni susreti sa predstavnicima srodnih političkih organizacija iz inostranstva gde smo razgovarali u politici. Što je i vrhunac koji bi trebao da bude u svakoj domaćoj političkoj partiji. Više od toga je pravljenje banana države.

Racio brojevi promenjene paradigme su:

1. 10 dinara investirano po dobijenom glasu u Starom Gradu (u većini opština investicija je manja)
2. 25 dinara investirano po dobijenom glasu u Republici Srbiji
3. Jedan poslanik na 190 članova
4. Jedan odbornik na 35 članova (otprilike, ali ne odstupa mnogo)
5. 77 glasova birača po članu DJB na nivou Republike
6. 3700 glasova po minuti vremena na RTS



28 April 2016

EU i Balkan

Ne, nećemo se pretvoriti u stranačko glasilo, naročito što niko osim Aleksandra i nije ni u jednoj stranci, ali ovo su jako mudre reči Dušana Pavlovića iz DJB:

„Smatramo da su evrointegracije važne, ali da nisu važnije od uvođenja reda u našoj kući. Ne želimo da neodgovorno ponašanje i korupciju pravdamo evrointegracijama. To Vlada Srbije radi već 16 godina. Pogledajte paradoks: u poslednje četiri godine nivo medijskih sloboda vidno je opao, izvršna vlast ugrožava nezavisne institucije (kao što su poverenik, ombudsman, REM), svakih šest meseci vlada potpisuje tajni ugovor, sudije su preplašene da ne izgube posao, izborni proces liči na cirkus, a mi kontinuirano dobijamo pohvale od EU zvaničnika za takvu praksu. To jednostavno nije normalno”, kaže Pavlović , naglašavajući da su se evrointegracije u Srbiji izvrnule u svoju suprotnost.
Pre nekoliko dana je u Foreign Policy bio članak upravo o ovom fenomenu. Ne samo u Srbiji nego u celom regionu, u Crnoj Gori, Makedonoji, Hrvatskoj, na delu je novi model. EU dozvoljava lokalnim autokratama korupciju i nedemokratsu konsolidaciju vlasti, dok god isponjavaju neke zahteve i nominalno se predstavljaju prozapadnim. To ne valja ni za koga. O razlici između nominalne, površne prozapadnosti i prihvatanja izvornih zapadnih vrednosti - razlici koju ni mnogi zapadni lideri danas ne razumeju - sam ranije pisao na primeru Ukrajine. 

26 April 2016

Iz komentara

Sa prethodnog posta:

"I jedna vest iz prve ruke, koju nećete naci u medijima, a kao ilustracija brzine propadanja države Srbije:

Već nekoliko sati nakon zatvaranja glasačkih mesta, oko 1:30 noću, u prostorije jedne privatne firme u centru Beograda u Hercegovackoj ulici (izmedju Geozavoda i kafica Sava Nova) upada oko 30 ljudi MASKIRANIH FANTOMKAMA i naoružanih palicama. VEZUJU nocnog cuvara i oduzimaju mu telefon. Potom 3 BAGERA u naredna 2 sata PO MRAKU bespravno PORUŠE oko 1,000 m2 objekata u PRIVATNOM VLASNIŠTVU u centru srpske prestonice. Policija ODBIJA da izadje na uviđaj jer "imaju naređenje da upute na komunalnu policiju koja je u tome učestvovala". Naravno, komunalna policija demantuje da je imala veze s tim.

Trideset ljudi u fantomkama ti nocu zarobi i SVEŽE cuvara i srusi ti 1,000 m2 privatnih objekata a policija neće ni da izađe da napravi zapisnik!? 

Do sad se, pre nego što ti nešto otme, vlast u Srbiji bar trudila da nešto napiše na neki papir, koliko god veze s mozgom nemalo, ali ovo su neki novi momenti, pa rekoh da ih podelim sa čitaocima TR.

I da ne pomislite da je ovo bilo nešto na ličnoj osnovi, znam da se ista stvar iste noći desila bar još jednoj privatnoj firmi, takođe u rejonu znanom kao "Beograd na vodi". Dakle, nothing personal, just business."

26 March 2016

24.4.2016

Na svom fejs profilu pisem više o izborima i uopšte o politici. Moje prognoze za sledeće izbore su bazirane na:

1. Anketama koje dobijamo pre nego što se rezultati istraživanja pretoče u novinske izveštaje o rezultatima anketa koji sve više i više odstupaju od stvarnosti.
2. Rastućem faktoru straha u izjašnjavanju ljudi.
3. Radu na terenu i u online svetu
4. Indikatorima kretanja na političkom tržištu
5. Projekcijama izlaznosti i projekcijama ponašanja neopredeljnih birača

Moja prognoza je:

1. SNS i kompozicija mikro stranaka će dobiti najviše glasova. U zavisnosti od toga kolika će biti izlaznost i da li će kampanja opozicije, kako one prave tako i one polovične biti inteligentna i motivišuća, a kontrola izbora pristojno organizovana, SNS će imati rezultat 35-45%. Najverovatnije malo ispod 40%,  jer stara opozicija ima i dalje problem sopstvenog redefinisanja. SNS lista nema većinu bez stvarnog koalicionog partnera, osim ako 3 opozicione liste ne idu ispod cenzusa.
2. SPS-JS će imati oko 12%, jer se u našoj zemlji može sve promeniti osim broja ljudi koji glasaju za SPS. Barem dok je na vlasti. Odlazak PUPS neće skoro uopšte promeniti njihov rezultat, baš kao ni dolazak Zelenih.
3. Dosta je bilo će imati ne manje od 6% (ako ne odradimo efikasnu i efektivnu kampanju) i ne više od 10% (ako ubedimo ljude u to da je naš izvestan prelazak cenzusa činjenica, a ne naša želja). Trenutna merenja pokazuju 5,5-8%, problem u putu ka dve cifre je što u segmentu neopredeljenih ima mnogo koji uopšte ne znaju za Pokret (takvih je 40% u Srbiji).
4. DS u koaliciji sa lokalnim stranama će preći cenzus, ali će teško imati bitno bolji rezultat nego 2014. Kampanja će im opet biti dosadna, ako je suditi po početku. Propuštena je prilika da se potpuno redefinišu i otresu lošu prošlost i loše kadrove. Njihovi birači imaju najveći stepen straha da kažu za koga će glasati i glasaju izuzetno nentuzijastično.
5. SDS-LDP-LSV će najverovatnije ostati ispod cenzusa. Jedini način da budu u parlamentu je da ne vode uopšte kampanju. Za sada promašuju u svojim porukama, pokazuju nervozu i što je nagore, imaju jednog lidera koji ne želi priznati kolika je njegova odgovornost za ono što imamo danas. Loša im je i postavka koju su pravili u poslednje dve godine iz koje žele da utrče u polje oštre opozicije.
6. DSS-Dveri imaju žestok zadatak, a to je da se bore sa dva mala projekta koji im direktno uzimaju glasove. Ključna snaga im je što su Dveri najjače u marketingu na društvenim mrežama i što im je kampanja za sada inovativna i drugačija od ostatka desnice. Ako se odbrane od dva projekta i SRS gde se preklapaju, rezultat je oko 7%, ako ne budu uspešni biće na oko 5-6%.
7. SRS se vraća u skupštinu jer su po ko zna koji put pokazali da znaju kako da budu vladina opozicija, a da to ne nervira njihove birače. Domet im je 6-7%.
8. Levica Srbije će osvojiti oko 2-3% glasova. Pokupili su nekakvu infrstrukturu, imaju distinktivan levičarski program i ponešto sredstava. Njihov izazov je posle izbora.
9. Manjine će uzeti standardnih 4%. Novost je da su Mađari u dve kolone, od koji jedna želi ići sa SNS, a druga ne.
10. Dve nove desničarske liste će uzeti oko 1-1,5%.
11. Ostale liste uzimaju oko 1-2%. Po zakonu verovatnoće
12. Navažećih listića će biti oko 2%, a možda i više ako kontrola izbora zakaže. Što ne bi trebalo da se desi.
13. Ima još oko 5-6% koje stvarno ne znam kako da rasporedim, to je ono najćutljivije biračko telo. Najverovatnije će se preliti svima jednako, najverovatnije nešto više opoziciji.

Ključ izbora je izlaznost.

18 March 2016

Negativne kamatne stope

ECB je snizila kamatu na depozite koje banke drže kod nje sa -0.3% na -0.4%. Kamata na pozajmice od ECB je ravno 0%, a uveden je i novi program po kojem će banke dobijati i subvencije od ECB ako povećaju zajmove privredi -- što efektivno znači negativne kamate i na pozajmljivanje od ECB. I ECB nije jedina, Danska, Švedska, Švajcarska, Japan isto imaju negativne depozitne stope centralnih banaka, a već duže vreme su negativni i prinosi na obveznice raznih zemalja -- povremeno čak i onih poput Italije ili Španije, ne tako davno deo ozloglašenih PIGS. Japan ima javni dug od 230% GDP i negativne stope na desetogodišnje obveznice. Sve ovo se preliva i na privatni sektor. Zajedničko za kompaniju Nestle, jednu nemačku banku i jednu dansku individualnu terapeutkinju je da im je neko pozajmio novac sa negativnom kamatnom stopom.

Šta se dešava? Da li je svet otišao dođavola?

Prvo treba razdvojiti dve stvari -- niskost kamatnih stopa (njihov pad do nule) i samu negativnost (pad za još tih par desetinki procenta ispod nule). Negativnost je čudnija, ali niskost je ukupno gledano važniji fenomen.

Negativnost se mora objasniti troškovima držanja novca. Čuvanje keša nije besplatno, tu su troškovi logistike i razni rizici ili cena osiguranja koje držanje keša podrazumeva. U tom slučaju, negativna kamata -- plaćanje nekome da mu pozajmite novac -- je samo oblik provizije za držanje keša. Taj udeo usluge čuvanja novca je uvek postojao kod kamata (i prema tome ih snižavao) ali se na njega nije obraćala pažnja ili ga nismo ni bili svesni dok kamate nisu pale na nulu. Kod negativnih kamata na državne obveznice postoje i neki drugi mogući faktori, kao što su finansijska represija država (regulatorni podsticaji da se kupuju državne obveznice) ili slepi automatizam indeks-fondova (fondovi mogu biti programirani da drže određene obveznice pa ih kupuju čak i ako je prinos negativan).

Ali pre nego što su postale negativne, zašto su kamate na prvom mestu pale toliko nisko? Vesti obično izveštavaju o centralnim bankama koje snižavaju ili povećavju kamate, ali centralne banke imaju relativno malo autonomije u tome. Dugoročne kamate one uopšte ne kontrolišu, kratkoročne pokušavaju da kontrolišu ili donekle to rade, ali su ograničene realnošću. Postoji prirodni nivo kamata koji je određen ekonomskom realnošću i centralne banke ne mogu od njega previše odstupati. Ili mogu, ali uz velike posledice (recesiju i deflaciju ako ih veštački podignu, inflaciju ako ih veštački spuste).

Zašto su onda te prirodne kamate na svetskom nivou pale tako nisko?

Nemamo potpuno razumevanje svega što se tu dešava, ali treba razmišljati o sledećim stvarima.

- Kada su prognoze pesimistične, kamate padaju. Ako se ne vide šanse za ulaganja i ekonomski rast, investiciona tražnja i tražnja kredita padaju i zato padaju i kamate. Prilikom svake recesije kamate padnu jer niko nije previše voljan da uzima kredit. Današnje svetske ekonomije tehnički više nisu u recesiji, ali moguće je da postoji opšti pesimzam u pogledu budućih stopa ekonomskog rasta. Globalno usporavanje.

- Možda nije stvar u tome da investicionih prilika nema, već da kapital više nije ključni faktor njihovog ostvarenja. Kapital je uvek imao smisla samo uz pravu ideju ali se sada taj balans možda pomerio još i više u pravcu ideje. Kapital je jeftiniji jer objektivno manje vredi. U inat Piketiju.

- Ponuda kapitala je velika zbog demografskih promena, prethodnog rasta i očekivanog pada udela radno sposobnog stanovništva u svetu, promena u sistemu penzionih fondova i ukupno gledano svega što utiče na ukunpo veći nivo štednje u svetu. Ranije su ovo zvali "global savings glut", misleći na visok i rastući nivo štednje u azijskim zemljama.

- Iako su stope pale i u privatnom sektoru, državni sektor (centralne banke i obveznice) je taj sa redovno negativnim kamatama. Negativnost kamata za državni sektor dolazi i otuda što se povećala razlika između privatnih i državnih kamata (evo jednog mogućeg grafika koji na to ukazuje). To je dobrim delom posledica regulacije koja sistematski podstiče ulaganje u državne obveznice umesto plasmana privredi. U udžbenicima monetarne politike uči se da je ekspanzija bankarskih kredita ograničena stopom obavezne rezerve. U stvarnosti, danas to više nije slučaj i glavno ograničenje su regulatorni zahtevi kapitalne adekvatnosti. Sa datim kapitalom, banka ne može odobriti kredit ali može kupiti državnu obveznicu -- tako nalaže regulacija jer se krediti tretiraju kao rizični a obveznice kao bezrizične. Novac onda ide u obveznice, čiji prinosi onda padaju.

Upadljivo je da su svi ovi mogući faktori stvar dugoročnijih trendova a vrlo malo pitanja tekuće ekonomske politike bilo koje zemlje. Zbog toga su stope niske na svetskom nivou i zbog toga to traje već neko vreme. I nema izgleda da uskoro prestane. 

11 March 2016

Ekonomika psetostanja

Moje duboko uverenje je da je smisao ekonomske aktivnosti da ti život bude lep. Drugim rečima, output ekonomije je sreća pojedinaca. Za merenje sreće potrebno je biti vrstan merač jedne čiste kvalitativne veličine.

S druge strane, uvek postoje indikatori. Jedan od njih mi je pao kroz moja empirijska istraživanja. Pas je drugi najveći čovekov prijatelj (naravno mačke su na prvom mestu). Spada u vrstu koja je suštinski nemoćna bez čoveka i koja je kroz život s ljudima postala ogledalo ljudskog roda i različitih kultura. Ako imamo zemlju u kojoj imate pse lutalice (u analizi su isključene zemlje koje nemaju pse lutalice) koji su bez ikakvog straha od čoveka i koji slobodno spavaju na ulici, plaži ili bilo kom mestu gde prolazi obilje ljudi, velika je šansa da prema njima nema ikakve agresije ljudi. Ni u tragovima. Naravno, naličje je i da psi nisu agresivni, šta više. Šta je uzrok?

Odsustvo agresije je odraz sreće. Srećni ljudi ne zlostavljaju slabija bića, što posle preraste u zlostavljanje bračnih partnera, dece ili roditelja, kada su kukavice u pitanju, odnosno zlostavljanje bilo koga kada su u pitanju drčni agresivci. Zemlja možda biti siromašna, a da je sreća na visokom nivou. Ako sumnjate u to, popričajte sa četvoronošcima.

Naravno, ako uz kul pse, imate i kul mačke, onda nema ikakve dileme.

23 February 2016

Demokratija, nekad i sad

Tradicionalno, antipod demokratiji je autokratija. Demokratija možda nije savršeni oblik vlasti ali je mnogo bolja od svoje glavne alternative, od autokratije ili diktature. Tako glasi klasični argument za demokratiju.

Pogledajte sada šta kažu dva današnja uvodnika u Financial Timesu, oba mišljenje i analiza samih novina, editorijali koji predstavljaju zvanični stav ovog uticajnog dnevnika. Prvi nudi predlog taktike zaustavljanja Donalda Trumpa: "Kako zaustaviti Trumpovu lavinu". Drugi govori o švajcarskim referendumima i kaže da Švajcarci sa tim referendumima rizikuju mnogo, da im referendumi nisu mnogo pametni i da su proteklih godina švajcarski nacionalisti mnogo pogrešili što su preko referenduma usporili upliv imigranata. U istom broju, drugi autori FT govore, kao i gotovo svakog dana u poslednje vreme, o opasnosti mogućeg izlaska UK iz Evropske unije jer će ako se to dogodi Britanci, ali pre svega londonski City kao finansijski centar, biti na velikom gubitku.

U sva tri slučaja upadljiva je otvorena borba intelektualnog, univerzitetskog, političkog i medijskog establišmenta protiv demokratskih sila. Stav Financial Timesa je izraz levo-liberalnog konsenzusa intelektualnih elita koji je poslednjih decenija, sa srazmerno malo razlika između glavnih političkih partija u poređenju sa širim spektrom ideja okolo njih, dominirao medijskom i političkom scenom. Zaboravite na vašingonski konsenzus: današnji konsenzus sa obe strane Atlantika je konsenzus relativno otvorene ali nadgledane i regulisane ekonomije sa jedne strane i tolerancije i političke korektnosti sa druge strane.

Nije sve u ovom konsenzusu današnjih kognitivnih elita loše. Volim i ja toleranciju. Ne volim ni ja Trumpa. Ali upadljivo je da su elite toliko uverene u intelektualnu nadmoćnost i moralnu ispravnost važećeg konsenzusa da pokazuju otvoreni prezir prema svemu drugome što pokušava da ispliva kao alternativa iako te alternative ne dolaze od strane marginalnih grupa nego su stav brojčane većine i time, po definiciji, izraz demokratije.

Zajedničko za Trumpove glasače, za glasače švajcarskih referenduma i za britanske secesioniste -- a dodajte tu i Sirizu ili evropske nacionalističke pokrete po želji -- je da su a) autentični izraz demokratije i b) da imaju stavove suprotne od stavova kognitivnih elita.

Vodeća funkcija demokratije na zapadu danas prestaje da bude prevencija nekakve diktature jer je tako nešto srazmerno malo verovatno. Umesto toga, demokratija je protivteža vlasti intelektualnih elita i to je u široj slici dobra stvar. Daleko od toga da je glasačka većina uvek u pravu, ali to nisu ni kognitivne elite. Elite su te koje su neodlučnom javnom mnjenju prodale tako briljantne ideje kao što su rat u Iraku, finansijsku regulaciju koja je srušila sistem, stvorile danas notorno štetnu evrozonu i praktično izazvale migrantsku krizu. Tačna vrsta demokratske reakcije koju danas vidimo takođe nije po svačijem ukusu, uključujući i mene. Ali ostaje činjenica da se radi o fundamentalno demokratskim pokretima. Kakva god da je, demokratija je danas protivteža ne više potencijalnim diktatorima nego drugačijoj vrsti tihih političkih uzurpatora, kognitivnim elitama. 

12 February 2016

Botovi su pobeda demokratije

Iskreno, ne znam ko me više nervira, sami botovi ili ovi što svuda oko sebe vide botove i valjda misle da su botovi najveći problem koji imamo. Ali evo šta je u svemu tome dobro.

Samo postojanje botova, potreba vlasti da angažuje ljude koji će po društvenim mrežama ili internet medijskim komentarima uticati na javno mnjenje, signalizira jednu malu pobedu demokratije.

Ne, nije demokratski u normativnom smislu to što Vučić i drugi političari (fenomen uopšte nije ograničen na Srbiju) angažuju botove. Države su uvek, manje ili više suptilno, ulagale u propagandu. Ali dok je nekad bilo najvažnije kontrolisati ključne medije, potkupiti jedan broj novinara ili im možda pripretiti, danas se taj medijski krug proširio.

Posle internet revolucije u medijima i sa usponom društvenih mreža, javno mnjenje više ne upija samo pasivno ono što mu se servira, već i aktivno generiše novi sadržaj. Zbog toga više nije dovoljno kontrolisati nekoliko medija ili jedan broj novinara, nego se pokušava organizovati širi krug ljudi, "botova" koji će uticati na sadržaj generisan putem društvenih mreža i internet komentara.

Ovo ukazuje da je državama je sada puno teže kontrolisati javno mnjenje nego ranije. Telefonski pozivi medijima više nisu dovoljni - danas treba organizovati mnogo veći broj ljudi, to mnogo više košta i države su sve u svemu manje nego ranije sposobne da kontrolišu javno mnjenje. Uspon botova je simptom slabljenja moći države da oblikuje javno mnjenje.

Indeks bede

Indeks bede, prema kojem je Srbija sada na 7. mestu u svetu je i ove godine ustalasao javnost. Javili su mediji, komentarisalu su ga ministri i premijer, komentarisala opozicija i analitičari, čak sam ga i ja juče komentarisao za Politiku.

U svemu tome promakla je činjenica da je sam indeks jedna očigledna metodološka katastrofa. Prvo ga je počeo računati Cato institut (koji inače volim i gde sam jednom pola godine stažirao) i vremenom se, zbog ugleda institucije i pitkosti indeksa, probio u velike medije kao što je Bloomberg.

Indeks se dobija tako što se sabere stopa inflacije i stopa nezaposlenosti po zemljama i onda se zemlje rangiraju po tome. Veći zbir dve stope, više bede. Evo gde su problemi.

Zašto nezaposlenost, zašto inflacija? Ovo su dve proizvoljne mere. Ima mnogo drugih mera i ako se stvarno meri "beda" onda je ubedljivo najvažnije imati neku meru dohodka: BDP po stanovniku, BDP(PPP) ili bar prosečnu neto platu. Bez mera dohotka dobija se apsurdna situacija da je Španija među najbednijim zemljama na svetu, a isto važi i za druge zemlje sa vrha liste "bede" (Grčka, Argentina, Srbija, Hrvatska), koje su daleko od najbednijih na svetu.

Drugo, zašto prosti zbir dve stope? Inflacija i nezaposlenost su babe i žabe. Nezaposlenost je stanje, inflacija je godišnji tok. Nezaposlenost ide od 2 do najviše 25-30%, inflacija ide od nule do beskonačnosti. To znači da bi, ako baš hoćemo da ih sabiramo, relativna promena nezaposlenosti morala imati mnogo veći ponder. Dodatni procentni poen nezaposlenosti pravi mnogo veću razliku nego dodatni procentni poen inflacije. Razlika u stopama nezaposlenosti od 5 i 12% je razlika između odlične ekonomije i krize. Razlika u inflaciji od 18 i 25% je od vrlo male praktične važnosti. Ali u indeksu bede, obe promene dodaju isto.

Ovaj indeks ne smeta dok god se shvata da se radi o jednom brzom i simpatičnom pokazatelju da nešto negde u ekonomskoj politici ne valja. Ali rangiranje zemalja po ovome i izvlačenje nekakvih zaključaka je već nešto drugo. Izbegavajte. 

11 February 2016

Vrhovni sud zaustavio Obamin anti-karbon ukaz

U senci preliminarnih izbora u New Hampshireu juče, Vrhovni sud je posle mnogo godina doneo jednu hrabru odluku. Zaustavio je Obamin projekat da umesto zakonom, putem administrativnog ukaza oktroiše drakonsku shemu racionisanja ugljen-dioksida. Orvelovski nazvani "Clean Power Plan" koji je EPA usvojila ranije nametao je nova i drakonska ograničenja emisija CO2 postojećim postrojenjima za proizvodnju struje, i jedan deo kompanija koje proizvede struju iz uglja je već bankrotirao suočavajući se sa anticipiranim nemoguće visokim troškovima (što je, naravno, i bio cilj čitave operacije).

Odluka Vrhovnog suda je jako iznenadila i uplašila "progresivnu javnost" u Americi. Opasnost koja i po njih sada vreba je da će Obamina "ekološka agenda da bude potpuno zaustavljena i Pariski protokol o "globalnom zagrevanju", usvojen uz veliku pompu pre nekoliko meseci, torpedovan. Doduše, ova odluka Vrhovnog suda nije konačna zabrana Obamine inicijative nego privremena mera koja nalaže EPA  da odmah prestane sa sprovođenjem plana dok se sudskim putem ne reši pitanje zakonitosti cele incijative. Razlog za ovo je jednostavan: u jednom od prethodnih slučajeva EPA je praktično završio svoju implementaciju pre nego što je Vrhovni sud konačno odlučio da je regulativa protivzakonita: Onda su se ljudi iz EPA javno hvalili kako je odluka Vrhovnog suda irelevantna jer su oni ionako u međuvremenu progurali šta su hteli. Da bi to sprečio, Vrhovni sud je sada preventivno unapred stopirao implementaciju plana. Problem sa levičare u Americi je što sada pravni proces može da traje i nekoliko godina, a ukoliko republikanac postane predsednik u novembru, regulativa će sigurno da bude ukinuta i nezavisno od tužbi koje skoro 30 saveznih država vode protiv EPA i vlade pred federalnim sudovima. Progresivci su se nadali da će uspeti da progruraju najvažniji deo celog paketa pre izbora (zato su postavili početni deadline za države da podnesu svoje planove ispunjavanja EPA diktata do septembra 2016). Ovom odlukom, ta opcija definitivno otpada.

Drugo, kao što su mnogi već primetili, ovakva mera Vrhovnog suda je "bez presedena" i signalizira da bi sud mogao vrlo lako i da je konačno anulira, za godinu ili dve kada se ceo proces završi. Opasnost sada nije samo od Ted Cruza ili Marca Rubija u Beloj Kući (čak i Trumpa, u meri u kojoj je verovati ičemu što on kaže) koji (s pravom) celu agendu borbe protiv globalnog zagrevanja-klimatsih promena smatraju budalaštinom, nego i od Vrhovnog suda koji bi mogao da nađe hrabrosti da celu stvar blokira na ustavnim osnovama.

Uglavnom, ovo je dobra vest za slobodu pojedinca. Vrhovni sud SAD posle mnogo godina uspeo je, na jednom suštinski važnom pitanju, da se suprotstavi totalnom bezakonju izvršne vlasti i regulatorne države u državi.

04 February 2016

Posle Ajove

Uprkos ispitivanjima javnog mnenja i velikim naporima republikanskog establišmenta da ga zaustavi, Ted Cruz je pobedio na prvim, vrlo važnim preliminarnim izborima u Ajovi. Trump je drugi, Rubio treći (sa malom razlikom u odnosu na Trumpa).

Značaj ovoga je ogroman: Cruz je ubedljivo i bez konkurencije najbolji repubikanski kandidat posle Ronalda Regana a u  nekim aspektima ja verujem da je superioran i u odnosu na njega. Pobedio je sa potpuno tvrdolinijaškom politikom u Ajovi: recimo zalagao se ukidanje federalnih subvencija za etanol koje su vrlo važne u ekonomiji Ajove i time se šestoko zamerio etanolskom lobiju, uključujući i popularnog guvernera Ajove koji je glasače pozvao da glasaju za bilo koga drugog samo ne za Cruza. Gomila estališment političara uklučujući George W. Buša, Trent Lota, Bob Dola i mnogih drugih (čak i Jimmy Carter!) je vodila neprekidnu kampanju protiv njega: uporedo sa tim, poslednjih dana su bili krenuli u otvorenu akciju podrške Donaldu Trumpu koga smatraju manjim zlom od Cruza zato što je  oportunista, sklon da "pravi dilove" tako da ne bi predstavljao veliku opasnost i ako dobije opšte izore (a ne bi ih dobio). Uprkos tome, i uprkos sondažama javnog mnenja koje su pokazivale prednost Trumpa u odnosu na Cruza konačni rezultat je da je Cruz osvojio oko 28% glasova a Trump samo 24%. To potpuno razbija često propagiranu priču da je Cruz "neelektabilan" zbog svoje "ideološke zadrtosti": čovek je otišao u Ajovu, rekao im otvoreno, "ja ću da vam ukinem subvencije za etanol" - i pobedio. Koji razlog imamo da verujemo da se isto neće ponoviti na nacionalnom nivou? Štaviše, sondaže pokazuju da i Cruz i Rubio u ovom trenutku "tuku" Hilari Clinton.

Jedan od glavnih razloga za ovakav ishod u Ajovi je pojačana Cruzova kampanja protiv Trumpa gde je poslednjih dana preplavio TV i radio talase sumanutim, kontradiktornim i nekonzistentim Trumpovim izjavama gde je ovaj podržavao sve, od abortusa, opšte nacionalizacije zdravstvenog osiguranja kao u Kanadi, amnestiju za ilegalne imigrante, ogromne poreze za milionere i gomilu drugih sličnih levičarskih gluposti, a sve prošarano hvalisanjem kako je on super drugar sa Bilom i Hilari, Chuck Schumerom, Nensi Pelosi i ostalim demokratama i kako on za razliku od Cruza može sa svima njima da se dogovori. Iako su većina Trumpovih pristalica potpuni kultistički fanatici koje ništa ne može poljuljati u uverenju da je njihov voljeni vođa genije i spasitelj (i u tome podsećaju na pristalice Ron Paula, samo što su Trumpisti  u proseku mnogo manje obrazovani), jedan deo njih su Tea Party glasači koji su uz Trumpa pristali zbog njegove poze autsajdera i kritičara establišmenta.  I kada su shvatili da je reč samo o pozi jednog narcističkog egomanijaka, bez ikakve supstance ali sa dobrim smislom za samoreklamu, okrenuli su se ka Cruzu.

Drugi faktor je činjenica da je Cruzova kampanja na terenu bila mnogo bolje organizovana od Trumpove, i  da su oni uspeli da izvedu mnogo više birača, dok se Trump uljuljkivao u svoju veliku popularnost, sondaže javnog mnenja i veliku posećenost njegovih predizbrinih mitinga. Ipak, kad je trebalo glasati, Cruzovi ideološki profilisaniji i politički pismeniji birači ("evangelicals", Tea Party i libertarijanci) su se pokazali mnogo pouzdanijim.

Treći razlog je po mom sudu to što je Trump napravio veliku grešku nepojavljivanjem na poslednjoj debati, jedinoj koja se održavala u Ajovi, sa smešnim izgovorom da mu se ne sviđa voditeljka koja ga ranije "nije ispoštovala" u nekim prethodnim intervjuima i debatama (razlog je naravno bio to što se plašio da neće dobro proći u debati, s obzirom na publicitet njegovih blamantnih izjava). To je sve ličilo na potpunu i sumanutu egomaniju i izraz neuvažavanja birača u Ajovi i sigurno su se bar neki od njih, posebno neodlučni, prelomili kad su videli kako ih Trump tretira.

Sada sledi New Hampsire za nekoliko dana, pa Južna Karolina. Iako je rano za bilo kakve konačne prognoze, svi se slažu da je to sada trojna trka: Cruz, Trump i Rubio, pri čemu Trumpova pobeda izgleda kao najmanje verovatan ishod (iako on još uvek vodi u New Hampshireu i sasvim je moguće da će tamo pobediti). To se uklapa u rašireno uverenje s kojim se i ja slažem da će se budući republikanski kandidat verovatno odlučiti između Cruza i Rubija. Ja mislim da je Cruz bolja opcija, ali i Rubio je mnogo bolji od svega što su republikanci imali u poslednjih 20 godina. No da ne ponavljam tu celu analizu.

Možda najvažnija poruka Ajove za mene je da etatistički, populizam, jašući na talasu nacionalsitičke hipohondrije, histerije protiv imigranata i ekonomskog protekcionizma, politika tipa Len Pen u Francuskoj neće proći u Americi. Kao veliki amerikanofil ja sam bio ponosan u noći izbora u Ajovi: sav mogući i nemogući etatisticčki, rasistički i neo-nacistički šljam širom Amerike i sveta željno je išččekivao da njihov Mesija pretvori Ameriku u još jednu varijantu evropskog kulturnog i političkog Bantustana (treba samo da pročitate oko 20 000 antisemitskih i rasističkih komentara neonacističkih trolova na sajtu National Review kada je taj magazin otvoreno napao Trumpa). I dva Kubanca od 45 godina kao poslednja linija odbrane, uspevaju da odbrane Alamo, i pokažu još jednom da je Amerika nešto drugo, bolje i više od Evrope; da je to jedino mesto na svetu, gde kako Hajek reče, konzervativac može za sebe da kaže da je zagovornik slobode, jer je tradicija koju on čuva tradicija slobode.

01 February 2016

Geox u Vranju

Juče je objavljena realizacija investicije u fabriku obuće Geox u Vranju. Pored mnoštva lirskih momenata u vestima koje prate ovakve događaje, potkrao se i jedan kvantitativan podatak koji govori o ceni koja je plaćena da se taj događaj (i prateći foto-sešn) uopšte i desi, a to je iznos od 11,25 miliona evra u vidu subvencije (9.000 evra po radnom mestu, kojih je u ovom slučaju 1.250).

Kompanija Geox je u svom finansijskom izveštaju za 2014. godinu (strana 19) navela podatak u vezi sa ovom investicijom:
The project involves hiring 1,250 people, for a total investment of nearly Euro 16 million co-financed by the Republic of Serbia.
Zavisno društvo Geox-a u Srbiji koje je vlasnik fabrike je Technic Development d.o.o. Vranje (prema istom dokumentu). Prema podacima APR-a, vlasnik 100% kapitala je Geox S.p.A. iz Italije, a upisani i uplaćeni novčani kapital u firmi u Srbiji iznosi 802,5 miliona dinara (odnosno 6.763.805 evra, obračunato prema danima uplate). Dinamika investiranja je bila sledeća:


 

Geox S.P.A.

R. Srbija

2012

250,882

2013

247,036

2014

1,750,000

2015

4,515,887

11,250,000

Ukupno

6,763,805

11,250,000

u %

38%

62%
Izvor: APR (za Geox), sajt Vlade (za R. Srbiju, pretpostavka da je subvencija uplaćena u 2015.)

Dakle, za ukupnu investiciju u vrednosti od 18.013.805 evra, vrednost date subvencije premašuje vrednost kapitala vlasnika. Da se radi o zajedničkom ulaganju dve privatne firme, vlasnička struktura bi bila 38% : 62% (a ne 100% kod jednog partnera, kao ovde). Međutim, to se dešava u iracionalnim situacijama kada lice upravlja sopstvenim novcem, pa mu je bitno da kad ga daje za nešto, dobije odgovarajuću protivvrednost. Kad se radi o situaciji da novcem upravlja lice koje nije njegov vlasnik (kao npr. državna administracija koja upravlja državnim budžetom), onda stvari mogu da izgledaju i drugačije.
 
Ono što je interesantno jeste da prema podacima iz prezentacije rezultata za 9 meseci 2015. godine (strana 8), italijanska firma uopšte nije zadužena (neto dug u iznosu od 71,6 miliona evra od 30.9.2014. je potpuno isplaćen, i firma je godinu dana kasnije, tj. na 30.9.2015. godine imala gotovinu od 1,4 miliona evra na računu, bez kredita). To govori da samostalno finansiranje izgradnje jedne ovakve fabrike ne bi predstavljalo nikakav problem za njih (da je naravno postojao prethodni poslovni interes da do takve avanture i dođe).