Pages

26 March 2015

Globalno selo II

1990-ih i ranih 2000-ih je bilo mnogo priče o globalizaciji. Sada se ta priča utišala ali ja mislim da tek sada internet i rast društvenih mreža donose prave promene. Tek sada vidim da svet stvarno postaje ono što su tada zvali globalno selo.

Marks je bio na tragu nečega sa svojim opisom kretanja istorije i približavanja klasa jedne drugoj do njihovom ukidanja i nestanka. Nekada su vladari bili nedodirljiva polubožanstva, izvan dohvata u bukvalnom smislu fizičke daljine, važnosti i pristupa. Vremenom se svet spljeskavo. Sa rastom radija i zatim televizije ljudi su po prvi put mogli da čuju i vide lidere, da na radiju čuju kralja koji muca, da na televiziji vide predsednike koji se zbunjuju i prave gafove. Sa širenjem interneta sve je postalo još mnogo direktnije i pristupačnije.

Kad sam studirao na Ekonomskom sećam se da nam je profesor Pelević pričao kako je jednom na televiziji video Krugmana, jer je ovaj bio u nekom Klintonovom timu i tako se našao u programu. Bukvalno nam je prepričavao kako Krugman izgleda, jer je to nešto što onda niste mogli znati. Šta ovi ljudi misle o temama moglo se znati samo donekle i dosta kasnije, kad se dočeka knjiga ili časopis sa radom koji su objavili. U najboljem slučaju nešto bi bilo u nedeljniku ili novinama, ali njihov broj je ograničen, nisu se često tu nalazili.

Danas možete svaki dan pratiti šta lideri javnog mnjenja misle o svemu. Štaviše, svaki srednjoškolac sa znanjem engleskog se iz Srbije može raspravljati sa tim istim Krugmanom na njegovom blogu. Krugman ne odgovara na komentare i možda će vaša komunikacija biti jednosmerna, ali imate i one koje odgovaraju. Scott Sumner je jedan od najzaslužnijih za neke svetske trendove u monetarnoj politici danas i odgovara na svaki komentar i svako pitanje koje mu uputite. Juče sam video u vestima da je J. K. Rowling raspravljala se nekim iz Srbije na Twitteru. Na Twitteru možete pratiti kako se Nasim Taleb raspravlja sa ISIS-om i umešati se. Možete trolovati nobelovce.

Blogovi i društvene mreže ukinuli su nekoliko stepena separacije, smanjili i izjednačili svet. Možda vama sve to izgleda normalno jer ste navikli.  Ali ovo je sada mnogo drugačiji svet. Tehnologija je donela jedan vid demokratizacije. 

Šta kažu ekonomisti

Evo šta je naš problem. U izboru ekonomskih i drugih politika nisu presudni interesi; presudne su ideje prisutne među glasačima i lokalnim intelektulnim elitama. U svakoj zemlji postoji levo i desno i obično su akademske elite nadproporcionalno levo orijentisane. Sa ekonomistima u zapadnom svetu stvar je pomalo specifična. Iako su politički većinom socijal-demokratski orijentisani, ono što su naučili iz profesionalnog bavljenja ekonomskim idejama svrstava ih u natprosečno tržišno nastrojene ljude.

Čak i politički levo orijentisani ekonomisti veruju u neke široko prihvaćene ideje: u konkurenciju, u slobodnu trgovinu, u superiornost privatnog vlasništva nad firmama u odnosu na državno. I popularni ekonomisti poput Krugmana i Stiglitza koje svetski levičari vole da citiraju, priznaće vam ove stvari ako ih pritisnete. Te stvari stoje u njihovim sopstvenim udžbenicima i tekstovima koje su pisali dok još nisu bili ovako popularni.

U Srbiji, a nije ništa bolje ni u drugim okolnim zemljama, većina profesionalnih ekonomista uošte ne veruje u iste opšteprihvaćene ekonomske principe. Ljudi često zastupljeni u medijima, na javnim skupovima i naučnim savetovanjima, govore -- koliko ja znam bez ikakve teorijske podloge i izgleda mi uglavnom na osnovu kolektivističkog instiknta, intuicije i ideologije -- protiv privatizacije javnih preduzeća, protiv slobodne trgovine, protiv deregulacije, za subvencije. Ponekad se čuje i nešto što liči na ekonomski argument ali je pogrešno (npr. brkanje javnih preduzeća sa ekonomskim konceptom "javnog dobra".) Drugi put imaju potpuno nepoznate, nepostojeće, sopstvene teorije (npr. "strateške firme", arbitrarne ocene "realnog" kursa dinara).

Problem ovde nije što socijal-demokratska ideologija preovladava; već što preovladava ignorisanje ili improvizacija ekonomskih načela pri bilo kakvoj ideologiji. Pogledajte ovde u čemu se sve američki profesionalni ekonomisti, većinom pripadnici Demokratske stranke, nikakvi libertarijanci, uglavnom slažu:

  • 85% njih misli da poljoprivredne subvencije treba ukinuti;
  • 79% kaže da zakonsko regulisanje minimalne nadnice povećava nezaposlenost;
  • 93% se slaže da su carine i kvote neto štetne za ljude i ekonomiju.

Ima još toga.

Političari, glasači, velike firme i lobisti često misle drugačije, zbog čega se i u Americi i još više u EU u praksi često vodi drugačija politika. Ali bar ekonomisti o nekim osnovnim stvarima uglavnom više ne raspravljaju. 

25 March 2015

Pobuna masa

„Nije za svakoga” – taj slogan kao da na najbolji način sažima poruku neoliberalnog društva.

...to piše u Politici Vladimir Milutinović, još jedan neumorni anti-neoliberal. Kao i obično, anti-neoliberali najpre uopšte ne shvataju šta liberalizam jeste. 

Ako je liberalizam nešto, onda je to omasovljenje, političko i ekonomsko. Liberalizam je nastao kao masovni pokret srednje klase koja je paralelno sa prvom ekonomskom samostalnošću u Engleskoj počela da traži i jednaki pravni tretman za sve. Od svojih najranijih dana liberalizam je naglašeno anti-elitistički pokret.

To isto je i kapitalizam ili sistem slobodnog tržišta, ekonomska manifestacija liberalizma. Najbogatiji ljudi na svetu nisu i nikad nisu bili Luj Vitoni i de Beers familije, već oni koji su omogućili nekakvo omasovljenje, koji su neki proizvod približili masama i napravili priuštivim običnim ljudima. Bill Gates, Sam Walton, Page&Brin, Zuckerberg, Kamprad (Ikea), današnji najbogatiji ljudi sveta, su svi redom fenomenalno bogati jer su njihovi proizvodi postali predmet masovne upotrebe i priuštivi svima. Najbogatiji ljudi sveta proizvode za mase, ne za elite.

Od samih početaka do današnjeg dana, liberalizam i kapitalizam su suštinski antielitistički. Socijalizam je, sa druge strane, elitistički pokret. Nekada pokret francuskih intelektualnih elita, nemačke i ruske sitne (i ponekad krupne) aristokratije, a danas, u formi intervencionističke, progresivističke socijal-demokratije, ideal univerzitetskih elita.

20 March 2015

Behavioral Public Choice and the Law

To je naslov rada koji sam koautoravo sa Gary Lucasom, profesorom prava na Texas A&M univerzitetu. Biće objavljen u pravnom časopisu West Virginia Law Review, a tema su aplikacije nalaza o ograničenosti našeg znanja i racionalnosti u kreiranju politika. Americki akademski pravni časopisi su malo drugačiji od časopisa iz drugih oblasti jer su radovi mnogo duži, ali su zato zahtevi rigoroznosti i originalsti mekši. Tako ovaj rad ima celih 50 gusto kucanih strana, a fokus je na pregledu i diskusiji postojećih doprinosa u ovoj novoj i sve popularnijoj oblasti: behavioral public choice. Pogledajte ovde.

19 March 2015

Uspon i pad kejnzijanizma

Iz mog teksta u novom NIN-u:

"Danas nećete naći mnogo kejnzijanskih ekonomista koji to priznaju, ali sve ukazuje na to da politike fiskalnih stimulusa nisu dale očekivane rezultate. Ključni pokazatelji su osetno podbacili u odnosu na projekcije. U SAD, gde su imali najdetaljnije projekcije, nezaposlenost je trebalo da brzo posle stimulusa padne, a u stvari je još više porasla. Kasnije će ekonomisti kejnzijanskih uverenja tvrditi da su za to krive loše projekcije a ne stimulus po sebi, ali indikativno je da nakon prvog talasa stimulusa nijedna zemlja nije nastavila sa ovom politikom. Neminovno je da povećana državna potrošnja u kratkom roku donekle podstanke realnu privredu, ali pitanje je da li se time zaista kreira nova vrednost. U makroekonomiji se rezultati ne mogu precizno meriti, ali jedno je izvesno: danas praktično niko ne predlaže novi fiskalni stimulus. Tokom 2009. tvrdilo se da je kejzijanizam ponovo u naletu, a izloge svetskih knjižara preplavile su nove Kejnzove biografije. Sada se ta literatura retko viđa."

12 March 2015

Kako biti intelektualac?

Sa anonimnog bloga Netko drugi:


Prvo i najvažnije što morate naučiti je ispravno slovkati navedenu riječ. Nije “neoribelaizam”, niti je “liberalizam”, naglasak je na “neo”, onda samo dodate i “liberalizam”. Sad kad smo to utvrdili možemo prijeći na trivijalnije stvari. Naime, kad god vam se nešto u današnjem svijetu ne sviđa proglasite to neoliberalnim.

Nekoliko primjera:

“Ova lopta je baš neoliberalna, platio sam ju 100kn, a ne želi u gol”,
“Prošlo ljeto je bilo skroz neoliberalno, dobio sam samo jedan bonus”,
“Najneoliberalnije od svega je bilo ovo drugo pitanje u ispitu, nitko nije znao odgovor”,
“Oprostite, možete li mi reći koji od ovih hladnjaka je manje neoliberalan?”,
“Ako mi ne kupiš teglu ajvara, svima ću reći da si neoliberalan!”

06 March 2015

Muzička scena 1980-ih

Čitajući o Vladi Divljanu naišao sam na listu 100 najboljih domaćih (jugoslovenskih) pesama koju je na osnovu poopularnog glasanja napravio B92. Lista potvrđuje ono što mislm da je opšte uverenje, da su 1980-te bile naročito produktivne godine na jugoslovenskoj muzičkoj sceni. Grafik ispod pokazuje broj pesama sa liste po petogodišnjim periodima. Zaprepašćuje koliko su rane 1980-e dominantne.

Kako objasniti ovaj talas kreativnosti?

Koliko znam, a znam vrlo malo, ne postoji drugo govorno područje na kojem se jedan period ovako vidljivo ističe. Jedan kandidat za odgovor je da lista samo odražava nostalgiju, nešto paralelno dokumentovanim zabludama da se 1980-ih "živelo bolje". Ali mislim da se ovde ipak radi o objektivnijoj stvari. Ima nas koji uopšte nismo nostalgični za komunizmom, pa mi je teško da poverujem da je bilo koja druga dekada uporediva sa 1980-im. Drugi kandidat je relativna politička liberalizacija i tolerancija koja je pustila duh iz boce. Ali to je bila postepena promena, a i ne objašnjava pad kreativnosti koji je ubrzo usledio.

Šta je odgovor?



02 March 2015

Boris Njemcov R.I.P.

Pre nekoliko dana u Moskvi je ubijen Boris Nemcov, jedan od lidera preostale opozicije u Rusiji i potpredsednik ruske Vlade tokom Jeljcinove ere 1990ih. Ubijen je u centru Moskve samo stotinjak metara od Kremlja, nekoliko sati pošto je na lokalnom radiju pozvao na demostracije protiv Putinove vojne agresije na Ukrajinu, koje su bile zakazane za 1 mart. Samo neoliko nedelja ranije, dao je izjavu da misli da Putin možda planira da ga ubije. Pre nekoliko godina, već je bio predmet napada kada mu je grupa aktivista pro-kremaljske grupe "Naši" bacila kieslinu u lice, za šta je Njemcov optužio Putina lično. Sama finalna egzekucija je bila visoko profesionalno izvedena - žrta nije imala nikakvu šansu. I treba li naglašavati - na desetine kamera koje nadgledaju okolinu Kremlja su sve bile na "popravci" i zgodno isključene u trenutku ubistva, u pola dvanaest noću.

Ovo predstavlja Putinovu značajnu eskalaciju, koja prevazilazi sve što je do sada viđeno: ranije su na desetine novinara, bivših obaveštajaca ili političara srednjeg ranga koji su se zamerili kome ne treba bili uklonjeni: Ana Politkovskaja, istraživač rata u Čečeniji, Aleksandar Litvinenko, obaveštajac sa informacijama o terorističkim napadima na Moskvu i druge ruske gradove 1999 organizovane od strane FSBa, Sergej Jušenkov, političar liberalne stranke Jabloko koji je istraživao istu temu, i mnogi drugi.

Međutim, Boris Njemcov nije novinar, ni obaveštajac niti političar srednjeg ranga. On je jedan od ključnih političara 1990ih, vrlo blizak Borisu Jeljcinu i možda glavni lider sadašnje opozicije. Svakako "najkrupnija zverka" među svima koji su do sada likvidirani. Što je posebno zaimljivo, Putin ovim ruši još jedan od tabua za koji se verovalo da je stabilan: Jeljcin, njegova porodica i prijatelji i bliski saradnici se neće dirati. Ovim i taj tabu pada.

U zapadnoj štampi i drugde su već krenule spekulacije šta bi ovo moglo da znači: prva teorija koju su izneli ukrajinski predsednik Porošneko i ruska novinarka Julija Sobčak (ćerka bivšeg gradonačlnika S. Petersburga i Putinovog šefa, Anatolija Sobčaka, kome je takođe proverbijalna saksija pala na glavu 2000e) kaže da je Njemcov ubijen jer se pripremao da objavi podatke o angažovanju ruske vojske u istočnoj Ukrajini. U prilog tome bi išao podatak da je ruska policija već iste noći provalila u njegov stan i zaplenila sve dokumente i kompjuterske diskove koje je našla.

Druga spekulacija je da ovo nema veze ni sa kakvim konkretnim povodom nego da Putin radikalizuje teror da bi poslao poruku insajderima svih vrsta da se ne šale i ne kuju nikakve zavere protiv njega jer niko od njih nije bezbedan više. Više ne važe stara pravila. Ovo moža da bude  znak panike i paranoje, a možda i realistične procene da je opasnost od insajderske pobune velika i da se moraju preduzimati najdrastičnije mere.

Međutim, stvar se može gledati i iz nešto drukčije perspektive. Jedna od najboljih knjiga o modernoj Rusiji posle Jeljcina koju sam čitao je "Putinova kleptokratija" profesorke Karen Daviša sa Univerziteta Majami. Dovoljno je da kažem da je Cambridge Unviersity Press odustao od štampanja knjiige iz straha od tužbi, pošto su zakoni o kleveti u Britaniji ekstremno strogi. Mene nije tako lako šokirati kada je reč o Putinovoj Rusiji, ali neki detalji iz te knjige su stvarno šokantni. Jedan od tih "detalja", koji ima direktnu relevantnost za ubistvo Njemcova, je priča o terorističkim napadima u leto 1999. Na četiri ili pet mesta u Rusiji, od Moskve do Čečenije i Vogodonska, u samo nekoliko nedelja eksplodirao je veliki broj bombi u stambenim zgradama ubivši preko 300 ljudi i ranivši preko 2000. Za ove eskplozije su odmah bili optuženi čečenski separatisti i to je poslužilo kao povod drugom čečenskom ratu koji je brzo usledio.

Međutim Karen Daviša pokazuje crno na belo da je iza svih ovih eksplozija gotovo izvesno stajala ruska obaveštajna služba.Teroristički napadi su izvršeni sa ciljem davanja izgovora za rat i podizanja rejtinga Putinu, tadašnjem premijeru, i njegovog etabliranja kao borca za nacionalnu stvar a "protiv terorizma". I što je najzanimljivije sve to su ruski istraživački novinari i parlamentarni političari utvrdili mimo svake sumnje još 1999e (Vikipedija daje odličan pregled fakata)! . Recimo stan u zgradi u Moskvi u kome je eksplodirala fatalna bomba 13 septembra ubivši u sred noći preko sto ljudi je bio iznajmljen neposredno pre eksplozije od strane agenta FSB. Posle ove eksplozije nastala je prava paranoja u Rusiji. Nekoliko dana kasnije u gradu Rjazanju lokalna policija je uhapsila troje ljudi koje su lokalni stanari videli kako unose sumnjive džakove u podrum njihove zgrade noću. Policija je ušla u podrum i pronašla "paket" koji je bio bomba sa detonatorom i džakovima heksagona, istog vojnog eksploziva koji je korišćen u Moskvi. Tri osobe su uhapšene, policija objavila uspešno razotkrivanje zavere. Međutim, vrlo brzo uhapšeni teroristi bivaju pušteni pošto su pokazali legitimacije FSBa! Lokalni telefonski operater prisluškuje njihov razgovor sa četvrtom osobom koja ih savetuje da se "rasprše" i da će sve biti ok. Poziv je lociran: bio je upućen centrali FSB. Sutradan, ministar policije Rušailo odaje priznanje lokalnim organima reda na uspešnoj akciji sprečavanja terorizma, ali šef FSB, na opšte zaprepašćenje, pola sata kasnije izlazi sa izjavom da nikakav napad nije sprečen, da je sve bila samo vojna vežba, i da je u džakovima bio šećer a ne heksagon.

Nekoliko dana ranije u Moskvi, 13 septembra, predsednik Dume Genadij Seleznjov prekida sednicu Dume dramatičnim saopštenjem kako je "dobio informaciju da je prošle noći dignuta u vazduh stambena zgrada u Volgodonsku". Ubrzo se ispostavlja da je "dojava" bila lažna, da nije bilo eksplozije u Volgodonsku. Ali je zato zgrada eksplodirala u istom gradu tri dana kasnije, ubivši 17 i ranivši preko 60 ljudi. Zgranuti parlamentarci su pokušali uzaludno da dobiju odgovor od Seleznjova kako je on znao tri dana unapred da će u Volgodonsku da dođe do eksplozije. Duma, koja tada još nije bila pod direktnom kotrolom Kremlja je pokrenula istragu koja se godinu dana kasnije završila smrću 4 ili 5 glavnih islednika i odlaskom u zatvor na pet godina Mihaila Trepaškina, glavnog islednika, zbog "ilegalnog posedovanja vatrenog oružja". Misteriju je rešio Litvinenko: Seleznjovu je poruku da prekine sednicu dostavio njegov asistent, koji je radio za FSB, i on je pomešao napad koji se desio 13og u Moskvi, sa napadom u Volgodonsku koji je bio planiran za 16i. Znamo kako je Litvinenko završio.

Dakle, ministar policije i šef parlamenta nisu ništa znali o ovome, po svoj prilici ni sam Jeljcin. Sve je bilo delo Putina i njegovih ljudi u FSBu. Razmislite sada: ljudi koji su bili spremni da ubiju 300 sopstvenih građana u snu u sred noći, i obogalje preko 2000, da bi podigli rejting premijeru i poboljšali mu šanse na izborima - šta su oni u stanju da učine da bi sačuvali ili zadržali vlast ako ona bude ugrožena? Cena nafte će po svim prognozama kretati oko 50-60 dolara narednih godinu dana. Sankcije ostaju na snazi i u 2016, po oceni same ruske vlade. Ruska centralna banka prognozira recesiju od 4% u 2015oj, što verovatno znači da će biti gore od toga. Verovatno već sada postoje mnogi ljudi u Putinovom okruženju koji su jako nervozni zbog svega toga i koji bi na srednji rok mogli da počnu da tragaju za alternativom. Ubistvo Njemcova je poruka njima: niko nije nedodirljiv. Jedan ruski novinar je uporedio ubistvo Njemcova sa Staljinovim ubistvom Kirova 1934 koje je označilo početak velikog terora 1930ih. To je isto bilo uklanjanje prvog viđenijeg insajdera. Putinovo uklanjanje Njemcova bi moglo da bude mala, ograničena repriza toga: najava da će mnogi političar i disident, i u Rusiji i u emigraciji biti upucan od misterioznih revolveraša, umreti od trovanja polonijumom, pašće mu saksija na glavu itd. Sudeći po svemu što znamo o sadašnjem ruskom režimu 2015 i 2016 (ako dotle potraje) biće dosta krvave. I to ne samo u Ukrajini.  

28 February 2015

"Neoliberalizam"

Iz intervjua sa Ljubomirom Madžarom:

"Srbija je neoliberalna onoliko koliko je Enver Hodžina Albanija bila demokratska. Ja u Srbiji ne vidim nijedan mali trag liberalizma. A vidim ogromne preovlađujuće elemente izrazito antiliberalnog organizovanja i vođenja politike. Šta je antiliberalno u Srbiji? Samo neke stvari da navedemo. Ogroman deficit u budžetu. Liberalno načelo je da država troši onoliko koliko ubere i da to ne bude preveliko i da troši na ono što državi pripada, gradi sistem, razvija zakone, stara se o njihovoj primeni, to je državni posao. 

Drugo, povezano sa deficitom, ogroman dug u odnosu na bruto domaći proizvod, koji je sada 73-74 odsto. Naročito je prevelik dug ako se gleda u odnosu na naš izvoz, jer se dug servisira samo iz deviza koje eventualno zaradimo, tako da je taj pokazatelj relevantniji, i u tom svetlu dug je zaprepašćujuće i zabrinjavajuće velik. 

Dalje, još uvek veliko učešće državnog sektora u bruto domaćem proizvodu, mnogo toga nije privatizovano. Ja mislim da je taj udeo negde između 40 i 50 odsto. To je ogromno. Pa nelikvidnost. Liberalno načelo je da svako plaća svoje račune na vreme i bez ostatka, a naša privreda danas ima veće probleme sa likvidnošću nego ona privreda u samoupravna vremena. 

Zatim, subvencije. Nema subvencija u liberalnom svetu. A kod nas subvencije pojedoše dobar deo budžeta. Dalje – kontrola cena. Mislim da je kod nas još uvek dobrih 40 odsto BDP-a u režimu kontrole cena. To nema nikakve veze sa liberalizmom, nego je izrazito antiliberalno. I to održavanje propalih firmi. Liberalno je načelo da kad firma ne može da pokrije svoje troškove ide u stečaj, pa se onda vidi da li će to biti neki novi početak ili da se to rasturi, pa da se poverioci naplate koliko mogu i zdravo. Kod nas to nije slučaj. I, na kraju, ali nikako najmanje važno, odnos prema poslovnim ljudima. Ja, naravno, ne mogu imati ništa protiv toga da ih hapse kad su kršili zakon i činili nekakve prestupe, ali zašto se od toga pravi tolika parada i zašto se to prvo plasira preko medija, pa onda eventualno dođe do nekakvih sudskih postupaka itd. Sve to stvara atmosferu koja je izrazito antiliberalna."

Ovo o zaduživanju je stvarno potrebno naglasiti. Anti-neoliberali, savremena verzija profesionalnih revolucionara, kad govore o mitskom neoliberalizmu u Srbiji obavezno navedu "dužničko ropstvo" ili "dužnički koncept razvoja". A državno zaduživanje&liberalizam su kao privatizacija&komunizam. Oni su jednostavno odlučili da je sve posle 2001. "neoliberalizam" i kad sve vlade od 2001. vode izrazito anti-liberalne politike, onda im nema druge nego takve politike podvesti pod "neoliberalizam".

Još i ovo:  "Treba se setiti da je naša socijalistička država pre raspada na svojoj strani imala skoro celu inteligenciju, jer je ta inteligencija lepo živela. Oni su obožavali socijalizam, a kako i ne bi kad su od njega i u njemu dobro živeli."

Ceo intervju je obavezan.

27 February 2015

Advokati i porez

Jedno zanemareno ekonomsko pravilo, koje ipak svako malo ovde pomenemo, je da se porez ne može naplatiti od koga vi hoćete. Jedna je stvar ko formalno plaća porez, a sasvim druga ko snosi trošak poreza. Prvo može propisati država; drugo je van bilo čije kontrole. 

Ako država podigne PDV znamo da ona nije time oštetila samo prodavce. Većim delom porastu cene i trošak poreza snose potrošači. Kod PDV-a se ovo dosta dobro razume, ali kad se govori o drugim porezima ista neminovnost se retko uzima u obzir. Na primer, sada se kritikuju advokati koji prvo nisu plaćali a sada izbegavaju porez. Ali uvođenje, povećanje ili striktna naplata poreza advokatima će se najvećim delom samo prenesti na klijente putem viših cena usluga. 

Tačno koliki trošak poreza snose potrošači a koliki prodavci zavisiće od strukture ("elastičnosti") ponude i tražnje konkretnih stvari. Ako uvedete 10% poreza na preko potrebne stvari za koje nema prave alternative, na hleb ili mleko, njihove cene će porasti za otprilike toliko. Porez će nominalno platili prodavci, ali trošak takvog poreza snose skoro isključivo potrošači. 

Obratno, ako uvedete porez na nešto u čemu prodavci nemaju izbora a potrošači imaju (npr. na Pikasove slike), onda će trošak gotovo u potunosti snositi prodavci.  Sve ostalo pada negde između. I što je proizvod ili usluga neophodnija kupcu, to veći deo poreza plaćaju kupci.

Advokatske usluge su bliže grupi neophodnih dobara. Advokate angažuje onaj ko mora, tražnja za njihovim uslugama je neelastična. Ponuda advokatskih usluga je elastična; iz grane se lako izlazi i pravnici imaju i drugih opcija za zaposlenje. 

Razumem da država hoće da naplati više poreza od advokata, ali svi ostali od toga imaju više štete nego koristi. Jedan od naših najboljih ekonomskih novinara danas piše da bi advokati trebalo da se solidarišu sa građanima i plate porez. Problem je, međutim, što i trošak advokatskog poreza uglavnom snose građani.

22 February 2015

Kraj Železare

Mijat Lakićević i Miša Brkić u Peščaniku o krahu pregovora o prodaji Železare i budućnosti.
Topla preporuka. 

20 February 2015

Siriza, pola sata kasnije

Ovakvi diletanti odavno nisu viđeni na odgovornim pozicijama -- a konkurencija je izuzetno oštra!

Naime, pola sata nakon što sam napisao ovaj post ispod, Grci kažu da su prethodno pismo, ono koje nepreciznim jezikom ostavlja prostor za buduće vrdanje, poslali greškom! Da su ustvari hteli da pošalju drugo pismo u kojem trojci nude više!

Sada su poslali to drugo, navodno pravo pismo.  Siriza, dakle, ide prema rečenoj opciji (a), kapitulaciji u pregovorima, prihvatanju duga i ostanku u evrozoni. 

Toliko od Sirize

Tržišta sve manje reaguju na grčko hoću-neću. Naslovne strane su i dalje tu, o pregovorima se izveštava, ali tržišta reaguju mnogo slabije. Deo duga je već otpisan, drugi deo je iz privatnih banaka prešao u ECB, evropski fond za spasavanje, MMF i države. Tržišta, u prevodu, kažu da je ishod grčke sage ekonomski mnogo manje važan nego pre tri godine.

Sećate se PIGS? O njima se više ne govori.  Druge nekada kritične zemlje evrozone, Portugalija, Italija, Irska, Španija, su uglavnom isplivale iz problema. Njihove kamatne stope na 10-godišnje obveznice su sada ispod 2%, što ih čini mnogo sličnijim Nemačkoj nego Grčkoj. Delom su za to zaslužne unutrašnje reforme u nekima od njih, drugim i većim delom odluka ECB iz 2012. da ako bude većih problema kupuje kritične obveznice, ali bilo kako bilo ovo više nije kriza evrozone u celosti. Opet, šta će biti sa Grčkom je mnogo manje važno nego pre tri godine.

Šta ovo znači za pregovaračke pozicije dveju strana? Grčka pozicija je mnogo slabija nego 2012, pozicija ostatka evrozone je mnogo jača.  Nije u pitanju samo Angela Merkel -- istina je da Nemačka čak i nije najveći protivnk popuštanja Grčkoj. Slovačka je od početka odbila da učestvuje u finansiranju budžete zemlje koja je bogatija i više troši od nje; Španija misli da bi popust Grčkoj bio loš politički primer i ohrabrio lokalne radikale kao Podemos; privatni sektor širom Evrope je mnogo manje zainteresovan za grčki opstanak. I dodajte tome glasače širom Evrope kojima je cela priča dosadila i mnogo su manje raspoloženi za solidarnost nego nekada.

Zbog svega ovoga, realno je da će doći do jednog od dva granična ishoda.

a) Da Grčka prihvati gotovo sve uslove, uz neznatne, kozmetičke ustupke od strane trojke. Grčka je već bila na dobrom putu da to uradi, ali su hteli da nepreciznim jezikom u planu koji su predložili ostave prostor za kasnije vrdanje, što je odbijeno.

b) Bankrot.

Sredine više nema. Šta god da odluče, jasno ja da Siriza nije uspela u originalnoj nameri. Pitanje je samo da li će prihvatiti skoro sve, ostati u evrozoni i razočarati glasače, ili bankrotirati i razočarati glasače.

14 February 2015

Džihad u ime Hitchensa i Dawkinsa

Pre nekoliko dana, jedan američki radikalni ateista ubio je, na profi način egzekucijom u glavu, troje muslimanskih studentata Univerziteta  Severna Karolina, momka i dve devojke. Ubica je ideološki levičar: mrzitelj religije, i to hrišćanstva i islama podjednako, i na njegovoj Facebook stranici, pored standardnih rantova protiv religije, pohvala mudrosti Hitchensa i Dawkinsa, nalaze se mnoštvo poruka i lajkova organizacija i osoba progresivne orijentacije, poput Huffington Posta, Rachel Maddow, gej i lezbo grupa, i slično. Iako je bilo spekulacija da je ubistvo izazvano nekim ličnim sporom oko parking mesta, ne treba mnogo analize da vidite da je religijsko-ideološki motiv morao da igra ulogu. Ja još nisam čuo za nekog ko je zbog spora oko parkinga ubio profi-hicima u glavu troje ljudi koji samo slučajno spadaju u grupu koju on jako mrzi generalno. 

Međutim, ironija ove situacije je u tome što ubistvo nije izazvalo neku veliku uzbunu u američkoj javnosti, za razliku od prethodnih ubistava ili ubistava iz nehata ili samoodbrane u slučaju Trevora Martina na Floridi i Erica Gardnera u Njujorku. U ta dva slučaja žrtve su bili crni tinejdžeri a ubice beli policajci. Mesecima mainstream mediji nisu prestajali sa izveštavanjem o svim detaljima događaja i čak sa aktivnim podstrekivanjem na linč policajaca i građanske nemire. U slučaju muslimanskih studenata niko ne pravi galamu: ni mainstream mediji ni alternativni, konzervativni mediji.

Razlozi su dosta jasni: za konzervativce, iako je ubica odgovarajući (ateista) žrtve su pogrešne. Trebalo bi da žrtve budu hrišćani a pošto to nije slučaj ovo nije interesantan ni filozofski podsticajan predložak za dubokoumno mudrovanje o tome "kuda ide civilizacija" i "ima li Zapadu spasa od muslimanske invazije": ni National Review, ni Weekly Standard, ni American Spectator ništa ozbiljno nisu napisali na ovu temu. Za mainstream, levičarske medije, s druge strane, žrtve su ok (manjinci, muslimani), ali pogrešan je ubica,: trebalo je da to bude neki južnjački hrišćanski fundamentalista, po mogućstvu član neke Tea Party grupe i ljubitelj Drugog amandmana, ili pak beli rasistički policajac. Pošto ovaj lik nije ni jedno ni drugo nego blatantni levičar, ljubitelj Dawkinsa i Hitchensa, Southern Poverty Law Center i zagovornik gej brakova, samim tim nema mnogo prostora za eksploataciju i politizaciju ubistva. Zato levičari uglavnom ćute ili čak guraju priču kako nije reč o ubistvu iz mržnje (pokušavam da zamislim koliko bi mainstream medija uopšte pomenulo takvu mogućnost da je ubica kojim slučajem hrišćanski fundamentalista sa Facebook stranicom punom napada na muslimane i pohvala Drugom amandmanu!).

Da tragikomedija bude potpuna pobrinula se sestra jedne od žrtava koja je za ubistvo optužila film American Sniper i navodnu anti-islamsku histeriju koju je taj film izazvao (Film, koji je režirao Clint Eastwood se bavi životom najubojitijeg snajperiste američke vojske u Iraku Chrisa Kylla). Naš levičarski mrzitelj hrišćanstva i islama u ime "nauke" i "prosvetiteljstva" bi trebalo sad da bude pod uticajem Clint Eastwoodovog savremenog vesterna i njegove ode američkom patriotizmu! Ako se mejnstrim mediji dosete ove mogućnosti, možda i napišu koju o ovom slučaju.





13 February 2015

Kuna i franak?

Ovo postaje ozbiljno, ili ja nešto veliko propuštam ili to rade neki od najrespektabilnijih svetskih ekonomskih medija.

Financial Times je pre par nedelja objavio da je hrvatska kuna sada vezana za franak. Gledam hrvatske vesti, čitao sam tu odluku vlade, pitao ljude i koliko vidim to uopšte nije tačno.  Kuna je i dalje de facto vezana za evro, ali je Milanović naredio bankama da u narednih godinu dana stambene kredite u francima indeksiraju po starom kursu franka, povoljnijem za dužnike.  To nije "fiksiranje kune za franak", to je samo računanje iznosa kredita u francima po zadatom kursu.

U međuvremenu sam zaboravio na to i mislio da će FT već ispraviti propust, kad danas sa zakašnjenjem čitam prošlonedeljni Economist i vidim opet, "kuna vezana za franak": "...Croatia voted to peg its currency, the kuna, against the franc." 

Ista stvar se mogla videti i u nizu drugih medija i blogova, ali pretpostavljam da je sve poteklo od FT. Neshvatljivo. Sad idem da pišem pismo Economistu, koji deli vlasnika sa FT. 

12 February 2015

ECB i Grčka

Kad danas već tumačim vesti onda da obradimo i ovu. B92 piše da ECB priskače Grcima u pomoć:

Evropska centralna banka (ECB) povećala je danas obim Hitnog fonda za očuvanje likvidnosti (ELA) za pet milijardi evra, čime je centralnoj banci Grčke omogućeno da domaćim bankama dodeli sredstva u iznosu do 65 milijardi evra.

Istina je da ECB uopšte ne pomaže Grcima ovih dana. Naprotiv, ECB je odbila da prihvata grčke obveznice kao zalog za redovno finansiranje. Za to ima osnova jer ECB normalno prihvata samo kvalitetne hartije, a do sada su pravili izuzetak i prihvatali grčke u sklopu ukupnog programa pomoći. Odbijanjem da to nastavi prošle nedelje ECB je bila prva koja je skratila krila Sirizi, odmah nakon njihovih prvih izjava da neće sarađivati sa trojkom.

Pošto grčke obveznice uglavnom drže grčke banke i koriste ih kao zalog za zajmove ECB, to znači da su ovim i grčke banke gurnute u problem. Da bi se njima donekle pomoglo -- jer nije cilj uništiti grčke banke nego upozoriti grčku vladu -- odobren je ovaj pomoćni program kredita o kojem B92 govori. Ti krediti su skuplji od redovnog finansiranja, kamatna stopa za njih je viša i niko ih ne bi uzimao da je redovno finansiranje moguće.

Ne radi se dakle o vanrednoj pomoći Grčkoj, nego je Grčkoj uskraćen glavni dotok, a onda im je odobrena ova linija da ih održi u životu. ECB im je ukinula ručak i večeru, a odobrila infuziju. Ova vest govori o toj infuziji. 

Konverzija

Retko glup napad na Lazara Krstića u Blicu, koji prenosi i B92:

Posledice Krstićeve odluke da se dolarski dug ne konvertuje u evre platiće svi građani Srbije, jer je od oktobra prošle godine do danas naš javni dug samo zbog skoka dolara u odnosu na evro uvećan za oko 783 miliona evra, piše Blic.

Naslov u Blicu je "Krstić ojadio Srbiju za 783 miliona evra".

Ali pazite šta sledi:

Sa druge strane, zahvaljujući ne baš tako mudroj odluci Božidara Ðelića, bivšeg ministra finansija, iz 2003. godine, Srbija je na kursnim razlikama izgubila 300 miliona evra jer je on odlučio da dve milijarde državnog duga u dolarima konvertuje u evre, a ubrzo posle toga američka valuta je izgubila 25 odsto svoje vrednosti, piše Kurir. 

Znači jedan je izgubio što nije konvertovao u evro, a drugi što jeste konvertovao u evro. Šta onda treba raditi? Biti super pametan, pametniji od svetskih tržišta i nadigrati valutne trejdere? Konvertovati pre nego što se svetska tržišta dosete?

To ne može tako.  Valutni kursevi su nepredvidivi. Ne znaju ni eksperti ni proročica Kleopatra na koju stranu će kursevi glavnih valuta ići.  Nema načina. Eventualno možete hedžovati valutne rizike, ali ni to uopšte nije besplatno. I na tome na drugoj strani neko zarađuje. 

09 February 2015

Monetarna i fiskalna politika

Ne, ne bavim se doktrinarnom raspravom između kejnzijanaca i monetarista o rešenju problema recesije. :)

Tema je nešto sasvim drugo: ponovno aktivirana rasprava o reviziji poslovanja Feda. Svojevremeno ju je pokrenuo Ron Paul uz sadejstvo nekih drugih radikalnijih republikanaca, i za divno čudo, levičara. Sada je reaktiviraju njegov sin Rand Paul i Ted Cruz, dva najizglednija kandidata Tea Party za republikansku nominaciju dogodine. Pre nekoliko dana uveli su u senatsku proceduru predlog zakona o reviziji Feda, koji je u osnovi samo prepakovana verzija ranijeg predloga Ron Paula.


Reakcije su zanimljive. Zvaničnici Feda su krenuli u medijsku ofanzivu protiv mešanja Kongresa u monetarnu politiku, neodgovornosti senatora Paula, kastastrofi koja sledi ako se otkrije za koga je sve Fed štampao pare i koliko itd.. Same po sebi, ove reakcije nisu mnogo iznenađuuće: one predstavljaju tipični način reagovanja birokratije kada bilo ko, uključujući i političare, pokuša da im se "meša u posao", da ih nešto proziva, ili ne daj bože - da im smanjuje moć i uticaj koji imaju. Ništa što public choice nije objasnio pre više decenija (ali nikako da primeni na Fed, čast Larry Whiteu kao izuzetku). 


Dobro, birokrati štite svoje privilegije, budžet i uticaj. Ali, šta ćemo sa nezavisnim ekspertima koji im sekundiraju? Koga oni štite? Ako pogledate savremene ekonomiste, bez obzira na ideološku i doktrinarnu pripadnost, verovatno će preko 90% njih reći da je nezavisnost centralne banke vitalno važna i veliki broj njih se protivi reviziji Feda upravo zato jer misli da ona dovodi u pitanje njegovu "nezavisnost". Implicitna pretpostavka toga je da je monetarna politika stvar koja se nalazi izvan domena demokratske deliberacije, da izabrani predstavnici naroda nemaju i ne treba da imaju pravo da o tome išta kažu - to je domen "eksperata" i birokrata koji rade za Fed. Međutim, pitanje koje ovde sledi je - po čemu je to tačno monetarna politika različita od bilo čega drugog? Na osnovu kog principa ona treba da bude izuzeta iz demokratskog odlučivanja dok druge, bar na prvi pogled jednako važne stvari nisu izuzete? Ekonomska teorija ne daje jasno, ako ikakvo, objašnjenje ovoga.


Evo jednog slikovitog primera. Direktor Banke Federalnih Rezervi iz Dalasa se pita, očigledno jako začuđen: "Who in their right mind would ask the Congress of the United States — who can’t cobble together a fiscal policy — to assume control of monetary policy?".


Vrlo dobro pitanje. I ja bih voleo da znam odgovor na njega. Samo što bih ga ja preformulisao i uputio ekspertima koji podržavaju "nezavisnost centralne banke", pre nego onima koji hoće da je nadgledaju. Ako je monetarna politika suviše ozbiljna stvar da bi se mogla prepustiti demokratiji, šta ćemo sa fiskalnom politikom? Čini se da ekonomisti imaju jednako "naučne" teorije o "optimalnom oporezivanju" i "fiskalnom menadžmentu" kao i o štelovanju "monetarnih agregata" i spasonosnom efektu koji to ima na naše živote. Ako se primitivcima u Kongresu ne sme dati ni da nadgledaju Fed, a nekmoli da nešto odlučuju o monetarnoj politici, kako onda sme da im se prepusti odlučivanje o porezima i državnoj potrošnji? Nije li to krajnje neodgovorno i neozbiljno? Čovek iz Feda je sasvim u pravu, štaviše nije dovoljno radikalan. Šta ćemo sa klimatskim promenama - eksperti kažu da država mora nešto duradi inače smo gotovi, a svet dozvoljava Jimu Inhofeu, Rand Paulu, Ted Cruzu i sličnim obstrukconistima da blokiraju bilo kakvo rešenje?


Mislim da je objašnjenje u sledećem. Ideološka osnova sveprisutnog mirpopomazanja "nezavisnih regulatornih tela" od strane intelektualaca se nalazi u progresivnoj eri s početka 20 veka. Progresivci su bili ili školovani u Nemačkoj ili školovani od strane ljudi koji su školovani u Nemačkoj. Njihovi ideali su jaka i "kompetentna" državna uprava, koja radi nezavisno od bilo kakve demokratske kontrole i sprovodi naučno planiranje društva. To je zapravo jedna militantna, socijalistička verzija doktrine provećenog apsolutizma. Za tu doktrinu američki sistem demokratske kontrole, dvodomni Kongres, federalizam, "strančarenje" predstavljaju smrtne neprijatelje, jer koče njihove spasonosne reforme. Narod je glup i neprosvećen, ne shvata da je socijalizam za njegovo dobro, a američki sistem koji  u velikoj meri ostavlja moć u rukama tog istog naroda predstavlja glavnu kočnicu popravljanja Amerike od strane intelektualaca. Stoga je njihovo rešenje teorija Vudro Vilsona o administrativnoj državi kao superiornom obiku u odnosu na demokratiju, Ustavu kao prevaziđenom dokumentu i demokratiji kao anarhiji.


Cela istorija Amerike u prethodnih sto i više godina se može posmatrati kao jedan dugotrajni puzajući puč akademsko-birokratskog kompleksa protiv demokratije i vladavine prava. Njihova revolucionarna strategija je vrlo jasna, i tačno odgovara onome što je zamenik direktora CIAe iz Reganovog vremena, Herbert Meyer rekao za spoljnu politiku Sovjetskog Saveza: "whatever is theirs is theirs, whatever is not theirs yet, is up for grabs". Koju god oblast "javne politike" administrativna država u državi zaposedne, s tim je završeno, njihova moć može samo da raste; koju god oblast nisu zauzeli znači samo da još uvek nisu uspeli da je zauzmu i da se na tome radi.

Naravno, ovo funkcioniše samo pod uslovom da opseg državne kontrole ekonomije stalno raste. Ako količina stvari koja se od političara očekuje da kontrolišu raste, oni će morati sve više i više od toga da delegiraju birokratiji. 95% pravila koja se odnose na poslovanje i na svakodnevni život danas nisu napisana u Kongresu nego od strane "nezavisnih regulatornih tela" koja nikome ne odgovaraju i niko ih ne kontroliše: EPA; OSHA, FDA, FTC, IRS,. Te i desetine drugih agencija su legla puzajuće etatističke revolucije u Americi zaposednute 
od strane ljudi, školovanih i vaspitanih da rade protiv američkog sistema slobodnog tržišta i da ga potkopavaju na svakom koraku. Ako ne verujete pogledajte reicmo šta EPA radi  na sistematskom uništavanju američke ekonomije. I kako IRS koristi svoju moć u političke svrhe.  Ceo proces ne bi bio moguć da nema saradnje političara koji žele da se oslobode odgovornosti: kad birači protestuju zbog nečega, oni kažu: to je EPA ili to je IRS, i ja ih mrzim jednako kao i vi, samo sam nemoćan da išta uradim.


Uloga ekonomista u ovom procesu je uglavnom bila da smišljaju post festum opravdanje za svaki etatistički big leap forward. Tokom 1890ih i 1900ih u Americi je postojalo vrlo razvijeno tržište telefonskih usluga i oštra konkurencija, Toliko oštra da su mnogi proizvođači lobirali državu da se "uvede red u tu oblast" što je na kraju i učinjeno kartelisanjem tržišta i uvođenjem zabrana ulaska novim kompanijama. Pošto je cela ova neslavna politika primenjena ekonomisti su došli sa teorijom "prirodnog monopola", da bi dokazali da upravo ove oblasti koje su vlada i monopolisti zakonski zaštitii od konkurencije sa obrazloženjem da je preterana konkurencija štetna, nisu u stvari pogodne za konkurenciju. Ekonomisti su objasnili da, kad malo bolje razmislimo, konkurencija zapravo nije ni moguća u domenu telefonskih usluga, ili proizvodnje i distribucije električne energije, i ponudili vrlo fensi u učene razloge za to poput "dupliranja kapaciteta", "subaditivnosti funkcije troškova" i slično.


Ili uzmite antitrustno zakonodavstvo. Uvedeno je iz političkih razloga, ali su onda ekonomisti vrlo brzo pronašli teoriju koja pokazuje zašto je to zakonodavstvo zapravo jedina moguća zaštita slobodnog tržišta od njega samog: teorija savršene konkurencije: Ako nema sto hiljada proizvođača koji nude istu robu, po istoj ceni bez reklame i marketinga, onda nema konkurencije. Teorije i modeli (svaki učeniji i sofistikovaniji od prethodnog, od savršene konkurencije,  preko "kontestabilnosti tržišta" do teorije igara) su se menjale tokom 20-og veka ali zaključak da je antimonopolska regulativa neophodna ostaje. 


Monetarna politika je jedna od tih oblasti koja je iz političkih i lobističkih razloga tokom progresivne ere data birokratima na upravljanje a onda su došli ekonomisti da to opravdaju kao jedino moguće rešenje i da ponude čisto naučne razloge za to. Početni razlozi su bili da se centralizuju monetarne rezerve i omogući povećanje likvidnosti u trenucima kriza te spreče bankarske panike. I to je sve. Onda se pojavila ideja "stabilnosti cena" koju su lansirali inflacionsitički protivnici zlatnog standarda kao "krutog sistema", poput Irvinga Fischera i Frank Knighta, a kasnije prihvatio ostatak "ekonomske profesije". Dakle, štampanje para da se izbegne pad nominalnog dohotka. Hoćete da ukinete Fed - ko bi onda brinuo o stabilnosti cena? - to je refren koji ekonomisti decenijama ponavljaju na pomen bilo kakvog drugačijeg rešenja. Mešutim, stvar ide i dalje od toga: danas je Fed potreban ne samo radi stabilnosti cena, nego i štelovanja makroekonomskih agregata poput M2 (zbir keša, depozita po viđenju i štednih uloga), zaposlenosti, neki ekonomisti čak tvrde da Fed mora da obezbedi kontinuiran rast nominalnog GDPja (na veliko oduševljenje birokrata u Fedu). Uopšte nije isključeno da će dominantni odgovor ekonomista za recimo deset godina na predlog za ukdanje Feda biti: "jel si ti normalan, ko će onda da targetira norminalni dohodak?"

Ovo vam savršeno objašnjava kako je moguće da se monetarna politika smatra legitimnim zabranom birokrata i "eksperata" a fiskalna politika je neobjašnjivo prepuštena političarima i kako je moguće da ekonomisti ne vide kontradikciju u tome. Odgovor je: nije prepuštena, nego samo još uvek nije preuzeta. Te još uvek nije razvijena odgovarajuća "naučna" teorija zašto je "nezavisna fiskalna politika" imperativ, a "politizacija" odlučivanja o visini poreza najveća opasnost po ekonomski prosperitet.

08 February 2015

Varufakis 0.5



Veoma je zanimljivo kako je govorio Varufakis pre 22 godine. Ne kažem da se paralela sa današnjim vremenom može tako lako povući, ali je zanimljiv razlika u pogledu i kritici. Jer ono što je govorio o problemima Grčkog društva je ono što se kasnije radilo na steroidima. 

04 February 2015

James Grant "Forgotten Depression: 1921: the Crash that Cured Itself"

Knjiga gornjeg naslova je najbolja studija do sada o recesiji 1921. Pisac je James Grant, autor poznatog Grant Interest Rate Observera, i jedan od zanimljivijih finansijskih pisaca i analitičara u Americi.

Recesija/depresija 1921 o kojoj knjiga govori je "zaboravljena" iz više razloga: prvo, trajala je relativno kratko i nije imala neke dramatično loše posledice. Ubrzo posle njenog kraja usledile su "roaring twenties" a kasnije Velika Depresija, zbivanja koja su istorijski mnogo sudbonosnije uticala na Ameriku.


Drugi, i verujem još važniji razlog za zaboravljanje i potiskivanje ove epizode je to što je ona vrlo neprijatna za moderne ekonomiste, kako kejnzijanskog tako i monetarističkog usmerenja. Ona je najbliže što se može doći prirodnom eksperimentu u fiskalnoj i monetarnoj politici "likvidacionizma". Ona pokazuje da su predsednik Warren Harding i tadašnji Fed uradili ono što nam ekonomisti danas kažu da je nemoguće: smanjili drastično državnu potrošnju i primenili ekstremno restriktivnu monetarnu politiku tokom recesije sa eksplicitnim ciljem izazivanja deflacije i i talasa likvidacija, očekujući brz oporavak kao posledicu, i  - uspeli. Ekonomisti ne žele da se bavimo zaboravljenom depresijom 1921 a još manje da iz nje - daleko bilo - izvodimo ikakve pouke ili zaključke,  jer bi to pokazalo belodano koliko je car moderne "makroekonomije" go, i koliko i oni sami pariticpiraju u reprodukovanju jedne fikcije. Kako Grant kaže, mnogi ekonomisti žele da "tržište istorijskih analogija" bude zauvek monopolisano od strane Velike Depresije, jer je onda lakše održavati privid da je država neophodna da reši problem današnjih i budućih ekonomskih kriza.

Šta su vlasti tačno uradile 1920-21? Najkraće rečeno, suočena sa početkom recesije, federalna vlada je smanjila poreze i federalnu potrošnju za trećinu, a Fed je povećao referentnu kamatnu stopu sa 4.5% prvo na 6% a onda na 7% u nadi da će pospešiti i ubrzati proces "likvidacije" štetnih investicija i "blagotvornu deflaciju". Vlasti su svesno pogoršale i produbile recesiju da bi ubrzale oporavak privrede od inflatornih investicija iz perioda buma. I oporavak je bio ekspresan. 

To je bilo vreme kad su predsednik Amerike i šef Federalnih Rezervi javno propagirali deflaciju i "likvidacionizam" kao lek za nezdrav ekonomski bum: Benjamin Strong, tadašnji šef njujorške banke Federalnih rezervi je rekao da "posle inflacije uvek mora doći do deflacije" a Harding obećao "zdravu deflaciju" i likvidiranje "grozničavih investicija" iz prethodnog perioda, u svom inauguralnom govoru. Grantova knjiga dokumentuje do u detalje način razmišljanja i ideologiju tadašnjih "nosilaca ekonomske politike". Većina su bili obični biznismeni, bankari ili potpuni laici sa ispravnim instinktom. Najbolji od svih je bio Warren Harding, moj omiljeni predsednik u 20 veku koji je sprečio bilo kakvo povećanje federalne potrošnje, i stopirao takozvani "bonus bill", koji je trebalo da ekstremno poveća ratne penzije i invalidnine u cilju podsticanja potrošnje. To je bila genijalna ideja Herberta Hoovera, dežurnog intervenioniste, sekretara trgovine u Hardingovoj adminsitraciji koji je non-stop lobirao da "vlada nešto uradi". Kada je na kraju, posle mnogo prenemaganja uspeo da ubedi Hardinga da se oragnizuje okrugli sto poslodavaca u Vašingtonu sa ciljem "pronalaženja rešenja za depresiju", kriza je već prošla sama od sebe. I Hoover se zakleo da neće dozvoliti da se tako šta ponovi (i nije, 1929-1933 je učinio sve da spreči pojavu depresije) Ovaj aspekt knjige je za mene još dragoceniji od narativa o sadržaju ekonomske politike koja je vođena, i kretanju ekonomskih pokazatelja.
   
Naravno, recenzije knjige su vrlo kisele. Niko, osim šačice austrijskih ekstremista ne želi da čuje lošu vest. Da New York Times neće da bude oduševljen knjigom nije veliko iznenađenje ni za koga. Ali, neko može biti iznenađen da Wall Street Journal i Economist jednako nisu impresionirani. Svi misle da je Grant ekstremista, gold'bug i pobornik Austrijske teorije koji hoće da nas vrati 100 godina unazad. Jedini argument koji su u svim tim recenzijama (ima ih još mnogo, recimo ova) ponuđeni zašto Grant nije u pravu je tvrdnja da je Fedova monetarna politika od sredine 1921 počela da bude manje restruktivna (spuštanje kamatnih stopa) što je izazvalo izlazak iz recesije, a ne tržišna likvidacija loših investicija i smanjenje nadnica, kako Grant tvrdi.

Međutim, ovo je već na prvi pogled, teorijski, sumnjivo, a kad vidite konkretne podatke, naravno, postaje vam jasno da je potpuno pogrešno: prvo, oštra ali relativno kratkotrajna recesija je tipična stvar u sistemu slobodnog tržišta: u Americi pre uspostave Feda, tokom 19 veka i početkom 20 veka to je bio tipični oblik recesije. Velika Depresija je bila nov i zapanjujući fenomen upravo zato što se prvi put u američkoj istoriji desilo da recesija traje 4 ili 5 godina. Sve prethodne su trajale mnogo kraće, najčešće godinu ili godinu i po dana. A tada nije bilo centralne banke da poveća novčanu masu i veštački snizi kamatne stope: Akcije Feda 1921 bile su verno oponašanje tržišta u standardnim recesijama 19 veka. Stoga, teorijski nije jasno zašto bismo očekivali da recesija 1921 bude dramatično različita od svih prethodnih.

Ali, ne moramo da nagađamo. Podaci kažu da je monetarna baza (M1) od "pika do pika" opala za 17% (oktobar 1920-januar 1922). Dakle, nema monetarne ekspanzije, ni blizu. Dodatna nevolja je u tome što je recesija po zvaničnim podacima završena u julu 1921, a monetarna baza je nastavila da pada još 6 meseci posle toga!


Kako stoji stvar sa kamatnom stopom? U to vreme Fed je donosio odluke decentralizovano, svaka od 12 regionalnih banaka za sebe, naravno uz međusobne konsultacije. Evo zvaničnih podataka kako je to izgledalo u ovom konkretnom slučaju. u januaru 1920 svih 12 banaka je unisono povećalo diskontnu stopu sa 4.5% na 6%. Tokom 1920 stopa je dodatno povećana na 7% od strane nekih banaka (Boston, New York, Atlanta, Chicago...), dok su neke banke ostale na 6% (Philadelphia, Cleaveland, Kansas City, San Francisco...). Tokom 1921, banke koje su povećale kamatne stope na 7% počele su lagano da ih smanjuju : Boston u aprilu na 6%, New York u maju na 6.5%, Chicago takođe na 6.5% u maju: Većina banaka koje su ostale na 6% prethodne godine nisu menjale kamatne stope do novembra 1921, pet meseci posle kraja recesije!

Dakle, navodno "ekspanzivna" monetarna politika Feda 1921 sastojala se u tome da se obori monetarna baza za 17% i kamatna stopa podigne sa 4.5% na između 6% i 7% i manje-više ostavi tu do kraja recesije, a u nekim slučajevima i šest meseci posle kraja recesije! I tu politiku kao "ekspanzivnu" hvale ljudi koji smatraju da je Veliku Depresiju izazvala restriktivna monetarna politika i da su današnji ekonomski problemi evrozone takođe uzorokovani oklevanjem ECB da zagreje štamparsku presu. New York Times čak direktno kaže kako je današnja situacija u evrozoni mnogo bolji primer likvidacionizma od američke depresije 1921.

Stvarno? Po zvaničnim podacima ECB, monetarna baza u evrozoni raste po prosečnoj stopi između 6% i 7% godišnje od 2011 naovamo. Kamatne stope su oko nule ili negativne. To je dakle "restriktivno" a pad M1 od 10% godišnje i kamatna stopa od 6.5% tokom "zaboravljene depresije" su bili "ekspanzivni"? Uopšte ne ulazim u to šta je "ispravna" mera ekspanzivnosti ili restriktivnosti monetarne politike, M1, M2, M3, kamatna stopa itd: samo kažem da su po kriterijumu (kamatna stopa) koji kejnzijanci i monetaristi koriste da dokažu da je monetarna politika 1921 bila "ekspanzivna", poslednje tri godine u evrozoni bile ekstremno ekspanzivne, takoreći hiperinflatorne.


Ista stvar je sa Velikom Depresijom. Tu je po kalulacijama Friedmana i Schwartzove monetarna baza 1929-1933 porasla preko 20%, dakle po stopi od oko 5% godišnje. Kamatna stopa je smanjena sa 5% krajem 1929 na 3.5% 1932. Naravno, ukupna ponuda novca je drastično opala zbog pada ekonomske aktivnosti i bankrota mnnogih banaka. Ali, Fed je počeo da spušta kamatne stope u jesen 1929 i do novembra 1930, kada se pojavljuju prve bankarske panike, ona je već smanjena sa 5% na 3%- 3.5%, dakle, duplo niže nego na kraju depresije iz 1921. Za razliku od 1920-22, u periodu 1929-1933 monetarna politika je stvarno bila ekspanzivna, ali to nije pomoglo. Kako to?

Naravno, ekonomisti monetarnu politiku za vreme Velike Depresije i dan danas nazivaju "restriktivnom" jer bi priznanje očiglednog značilo da Friedmanova dijagnoza uzroka depresije nije bila tačna, te da su "rešenja" koje oni sami danas propisuju na osnovu iste mudrosti (štampanje para i/ili povećanje državne potrošnje) jednako štetočinska. I da je Grant u pravu.

02 February 2015

Duo u pat poziciji

Nastavljam temu koju je otvorio Slaviša. Siriza saga u Grčkoj završiće se na jedan od dva načina: a) neće se desiti ništa specijalno, b) Grčke finansije će da odu u tri lepe šargarepe.

Mislim da je prvi slučaj više verovatan, ali ne isključujem ni drugu opciju. Evo i zašto. Bailout Grčke koji je posle prošlog bankrota 2012 re-dogovoren traje do 28.02.2015 (da Grčka je 2 puta bankrotirala, da privatni investitori su oprostili preko pola duga i da EU, MMF i ECB jesu u dva navrata debelo pokrile Grčke javne finansije). Trenutno, iako Cipras i Varufakis galame i šetaju po Evropi, dogovor sa trojkom i dalje stoji. To zvanično omogućava da se sprovede i poslednja tranša od 7.5 milijardi evra prema Grčkoj do kraja februara (da izbegnu trenutnu krizu likvidnosti). Mnogo važnije, postoji jedna tehnička začkoljica koju treba sagledati koja drži u životu bankarski sistem. Ako bi Siriza stvarno oterala trojku, negativne posledice su ogromne i mislim da Cipras i Varufakis to ne mogu da prodaju narodu. Prvo kratki uvod.

U oktobru 2014 stigli su rezultati stres testova koji su pokazali da 3 od 4 velike Grčke banke ne bi izdržale šok koji test predviđa. Još pre nego što je bilo jasno ko će dobiti skorašnje izbore, zbog neizvesnosti i približavanja roka kraja dogovora sa trojkom, velika količina depozita krenula je da se izliva iz Grčkih banaka što je dodatno pogoršalo stanje u finansijskom sektoru Grčke. Stanje je postalo i gore od pretpostavke stres testova. Nakon pobede Sirize, tempo odliva sredstava iz banaka porastao je na rekordni nivo. Ukupno oko 30 milijardi evra (skoro BDP Srbije) je izvučen iz banaka u samo dva-tri meseca, a dan posle izbora akcije banaka su pale 30%. Grčke banke su u ogromnom problemu likvidnosti. U prevodu, para u bankama ima sve manje a ljudi žele da izvuku novac. Začkoljica koju sam spomenuo do sada je ovde igrala ključnu ulogu.

Grčke banke, pod detaljnim nadzorom ECB već godinama, obavljale su repo operacije sa ECB radi obezbeđivanja likvidnosti. Pojednostavljeno, repo operacija je kada banka uzme kredit od ECB i obeća da će isti taj novac da vrati za 2 nedelje (ili drugi kratak period), uz adekvatnu kamatnu stopu (trenutno na istorijski najnižem nivou - izuzetno jeftin novac). Kao osiguranje da će novac vratiti za 2 nedelje banka šalje u ECB kolateral (obezbeđenje) u vidu hartija od vrednosti. U slučaju Grčke postoji izuzetak da te HoV ne moraju biti visoko rangirane već smeće - obveznice Vlade Grčke. To je tehnički mehanizam kako ECB direktno pumpa pare u grčki bankarski sistem i posredno u grčki budžet. Suštinski važno, ovaj izuzetak koji pravi ECB je uslovljen činjenicom da Vlada Grčke sprovodi dogovor iz 2012 postignut sa trojkom. Dok god taj sporazum važi ECB može da pravi izuzetak i da pozajmljuje Grčkim bankama ogromne količine novca u zamenu za realno bezvredne obveznice Grčke.

Ako se posle 28.02 ne produži dogovor sa trojkom, ne reprogramira program restrukturiranja Grčkih javnih finansija i ako Cipras / Varufakis nastave da laju na trojku, verovatno bi se desilo da ECB izgubi osnovu po kojoj može da uzima smeće kao kolateral i prestaju repo operacije. Uz loše stanje u oktobru po stres testovima, 30 milijardi evra manje od tada kroz odliv depozita, i ogromnu neizvesnost posle pobede Sirize, u slučaju da Siriza ne oladi, mogao bi da se desi juriš na banke, bankrot finansijskog sistema, Grčke i ode sve u tri lepe šargarepe (opcija b)

Jasno je da građani i biznisi nemaju jasnu perspektivu šta će se desiti posle 28.02. Banke su u ozbiljnom problemu likvidnosti pogotovo koji bi nestankom repo operacija sa ECB eksplodirao. Grčka Vlada ima minimalni prostor da sama pomogne bankarskom sektoru. Niti banke niti Varufakis, siguran sam, nemaju realnu ideju kako da reše svoj problem likvidnosti u varijanti da se raskantaju sa trojkom.

Zato mislim da je realnija opcija a). Cipras će da pumpa jak populizam, Varufakis će da obiđe Osborna i ostatak EU ministara finansija da ih umiri malo, i za dve nedelje čini mi se da će morati da spuste loptu jer će im biti jasno u kom smeru ide brod. Nije sad više pitanje da li će Grčka kao zemlja da bankrotira i proglasi moratorijum jer ne želi da sprovodi mere štednje koje nameće trojka. Pitanje je da li će bankarski sektor u Grčkoj da preživi Ciprasov i Varufakisov revolveraški izlet i odsustvo re-re-dogovora sa trojkom do 28.02. Može se zamisliti Grčka koja trenutno seče u javnom sektoru privilegovane kako bi preživela zavrtanje slavine od strane investitora zbog bakrota / moratorijuma, ali ne mogu da zamislim kako bi izgledala Grčka da joj bankrotiraju banke i time se uruši čitav finansijski sektor. Cirpas i Varufakis to znaju, siguran sam, i zato mislim da će uskoro da spuste loptu. Dugoročno, napraviće neki novi (verovatno malo fleksibilniji) dil sa trojkom i nastaviti da sprovode to. Do sledećih izbora izduvaće se popularnosti i populizam. 

01 February 2015

Šta ustvari hoće Siriza?

Kad vas neko natera da protiv njih navijate za evrokrate, znate da su u pitanju posebno problematični tipovi. Nije problem ideologija Sirize -- da su oni posvećeni levičari koji neće da budu deo neoliberalne Evrope, koji misle da je evrozona kapitalistički projekat i neće da vraćaju dugove bankama -- posumnjao bih u njihovu informisanost, ali karakteru ne bih imao šta da prigovorim.

Ako bliže pratite ovaj blog znate da ni ja uopšte nisam pristalica državnog duga. Ceo koncept mi je filozofski sporan: zadužuje se jedna grupa ljudi, dug vraća druga. To što su obe grupe, praktično bez mogućnosti izbora, pripadnici fikcije zvane država, ne čini jedne odgovornim za postupke drugih. Ni poreski obveznici ni Cipras nisu odgovorni za dugove koje su napravili Karamanlisi i Papandreui -- čak i ako su neki od tih poreskih obveznika imali neke koristi od pozajmljenog novca. Da sam Grčka, ponavljam, ja bih bankrotirao. Odavno. To bi bio principijelni stav protivnika državnog zaduživanja, a ekonomija bi tako brže profunkcionisala na zdravim osnovama nego što će uraditi sa ovom nastavljenom grčkom agonijom.

Siriza, međutim, neće to. Odbijanjem da otplaćujete dug vi se na neko vreme odričete i mogućnosti da pozajmljujete novac sa međunarodnih tržišta. U slučaju Grčke, to znači i formalni izlazak i evrozone i prekidanje nekih veza, možda i izlazak iz Evropske unije.

Siriza ne razmišlja u tom pravcu. Oni nisu protiv državnog duga, nisu protiv evra, nisu za ekonomsku samoodrživost. Sve što oni hoće je veći oprost duga. Oni hoće da ostanu neto primaoci sredstava EU, od finansijske pomoći trojke, preko redovnih strukturnih fondova, do poslova i funkcija u EU institucijama. Oni hoće da budu deo sistema, ne samo u EU nego i u evrozoni. Samo hoće da im se oprosti više duga.

Stav koji pri tome novi grčki lideri imaju je pravednički i arogantan. Način na koji Cipras i Varufakis nastupaju u medijima nije pokajnički. Za njih je državni dug legitiman koncept i hoće da budu deo te igre, a ipak ne uviđaju da je Grčka bilo kako odgovorna za dug koji je napravila. Oni su, naprotiv, uvereni da je njima Evropa ostala dužna. Kao nezreli adolescent koji je ubeđen da mu roditelji uvek nešto duguju, kao mladi evropski student koji misli da država nije učinila dovoljno da mu obezbedi lagodan život, tako lideri Sirize nastupaju sa indignacijom prema ostatku Evrope i uverenošću u sopstvenu moralnu superiornost. Možda je to nova generacija evropskih političara; generacije odrasle u relativnom izobilju unutar EU, kojima obrazovni sistem i intelektualne elite decenijama pune glavu o privilegijama i beneficijama koje im odnekud pripadaju, postale su političari koji se sada shodno tome ponašaju.

Levičari širom Evrope ushićeni su što se Cipras i Varufakis oblače neformalno, ne nose kravate i voze motore. Kad pogledam prvih nekoliko dana Sirize na vlasti, ovi detalji dobijaju dodatnu dimenziju; oni su još jedna usputna indikacija da su ovi ljudi i mentalno petnaestogodišnjaci. Oni nemaju teoriju, nemaju moralni princip na koji se oslanjaju. Oni se samo dure. To je ceo argument.

Pogledajte ovaj jučerašnji razgovor Varufakisa sa BBC-em. Nakon što uporno izbegava da odgovori na konkretna pitanja i umesto odgovora prosipa demagogiju, ministar optužuje sasvim korektnu voditeljku da je gruba. Duri se.

Za Grčku i sa Sirizom na vlasti ima rešenja. Ali paradoksalno, Siriza bi za to trebalo da bude mnogo radikalnija nego što ustvari jeste. Politički, Siriza se sada koleba između populističkog talasa koji je doveo na vlast, koji očekuje oštre poteze i punu odgovornost za njih; i udobne pozicije unutar evropskih struktura, gde se mentorstvo EU nastavlja ali uz nešto mekše uslove. Sa malo hrabrosti, Siriza bi mogla da napravi radikalni prekid i u tom slučaju za njih imam rešenje u dva poteza: 1) objaviti obustavu otplate duga (bankrot); 2) objaviti ostanak u evru kao valuti (čak i uz izbacivanje iz evrozone). Jedan bankrot se već desio, drugi će boleti manje.  Gubitnici će biti više druge evropske države koje su do sada uglavnom preuzele dug iz privatnog sekotra (nekih 80%). Ostanak u evru će smanjiti odliv novca iz zemlje, barem onoga što se nije već odlilo (jer trenutno se odliva po stopi od 1% dnevno).

To bi uradili radikalni političari ali zreli ljudi. Zato od Sirize ne očekujem to; sudeći prema ovih nekoliko dana nastaviće da se dure, Evropljani će im malo popustiti i oni će prihvatiti, uz dalje gunđanje. Do sledećih izbora, kada ih Grci budu pročitali i kad se njihov balon izduva. 

30 January 2015

Fiskalna pravila u Srbiji

Fiskalna pravila u Srbiji su ustanovljena Zakonom o budžetskom sistemu iz 2011, u članu 27e. Ona se tiču pravila pod kojima se mora voditi fiskalna politika - predviđa ograničavajući faktor za visinu javnog duga i visinu budžetskog deficita. Prema njima, ukupan javni dug ne može da bude viši od 45% BDP-a, ne računajući troškove nastavle po osnovu restitucije, a fiskalnu politiku treba voditi tako da na srednji rok fiskalni deficit iznosi najviše 1% BDP-a.

Kakvi su rezultati ovih ograničenja? Blago rečeno, nikakvi. Javni dug je krajem novembra prema metodologiji Ministarstva finansija činio 69,2% BDP-a. Sa obzirom na određene manjkavosti ove metodologije koja potcenjuje visinu javnog duga i na dodatno zaduživanje u međuvremenu, ova cifra je trenutno sigurno veća. Ali šta je sa visinom deficita? Donja tabela pokazuje iznos stvarnog deficita  u % BDP-a (podaci NBS) za prethodne godine sa maksimalnim deficitom republičkog budžeta izračunatog na osnovu formule iz Zakona o budžetskom sistemu. 

Godina
Stvarni deficit
Dozvoljeni deficit
2011
-3.9
-1.0
2012
-5.4
-0.4
2013
-4.5
-2.9
2014
-5.1*
-0.5
                                     *za prva 3 kvartala

U Srbiji uopšte nije problem doneti zakone, jer uopšte nije neophodno poštovati ih. Vladavina prava je još uvek misaona imenica. Naročito je lako kršiti konstantno zakone za čije sprovođenje i nadgledanje niko nije nadležan ili nema efektivnu moć da to uradi (Fiskalni savet koji je ustanovljen istim ovim zakonom nema mogućnosti da utiče značajno na fiskalnu politiku izvršne vlasti, osim da organizuje konferencije za štampu ili da neformalnim kanalima pokuša da nametne svoje viđenje koje, naravno, ne mora uvek biti tačno ili svrsishodno). 

Ono što bi moglo da malo olakša ovaj problem u budućnosti je unošenje fiskalnih pravila u Ustav i davanje veće nadležnosti Ustavnom sudu - ukoliko budžetski deficit dostigne određeni nivo (na primer, kada se približi zadatoj granici ali pre nego što je pređe) da se automatski daje upozorenje koje bi nateralo Vladu da smanji deficit dok bi u slučaju iznosa deficita većeg od predviđenog bilo automatski pokrenuto izjašnjenje o poverenju vladi u parlamentu. U slučaju da vlada dobije poverenje i ne smanji deficit na granicu dozvoljenog, da predsednik Ustavnog ima obavezu da raspiše prevremene parlamentarne izbore. 

Ovo rešenje naravno nije savršeno, ali bi verovatno dalo bolje rezultate nego sadašnje. Međutim, u Srbiji se niko ni Ustava ne drži kao pijan plota, jer je kosovski dodatak na plate još 2010. proglašen neustavnim ali se i dalje primenjuje. Dakle, ni ovo nije nikakva garancija, ali je političarima ustav mnogo teže kršiti nego običan zakon jer su političke posledice često teže.

Franak ili evro

Dana Popović u Politici piše da krediti u švajcarskim francima i nisu bili tako loše rešenje i to potkrepljuje brojkama i grafikom; ali meni se čini da u tom računu važne stvari nedostaju. 

Tekst upoređuje kredit podignut 2008. u evrima sa kamatom od 9% i kredit istog iznosa u francima sa kamatom od 5%. Google mi kaže da razlika nije bila tolika, već bliže dva procentna poena. Podaci o euriboru i CHF Liboru iz 2008. kažu isto.  Neka me ispravi ako se neko bolje seća, ali ja mislim da su realističniji proseci stopa 5% za kredit u CHF i 7% za kredit u evrima. 

Drugo, iako nema objašnjenja, koliko vidim iz podataka Dana računa samo razliku u plaćenoj kamati; glavnicu uopšte ne uzima u obzir. Nije mi jasno ni kako je dobila granicu isplativosti od 1CHF=0.89EUR, jer kad se uporede kamate koje ona upotrebljava dobije se inverzno od toga, 1.12 EUR. To znači da su krediti u CHF, po 5 i 9% kamatama, bili isplativi i do više granice rasta CHF nego što tekst i grafik kažu.  Kada se uzmu realističnije stope od 5 i 7%, granica isplativosti bi bila 1 CHF=0.87EUR, što znači da su čisto na kamatama švajcarci i sa takvim brojevima sve ovo vreme, do pre dve nedelje, bili na dobitku. 

Ali ne gledaju se samo kamate. Kamate su, mada to zavisi od uslova kredita, često manje od polovine ukupne sume koju na kraju otplatite. Uz svaku ratu kredita stiže i deo glavnice, koja je sada redenominovana po novom kursu u evrima. I ne samo sada, već od početka rasta franka u odnosu na evro, od 2008. Taj problem, glavni problem, uopšte nije obuhvaćen ovom računicom. Dužnici u CHF jesu realno u problemu. 

23 January 2015

ECB i QE

Nasuprot popularnim tvrdnjama na libertarijanskom delu interneta, QE nije kejnzijanska politika.

Kejnzijanci tradicionalno ne veruju mnogo u snagu monetarne politike, a u recesiji ne veruju u moć monetarne politike uopšte. Velimir Šonje recimo ima solidan pregled odluke ECB da pokrene svoj QE, ali recimo kaže "Paul Krugman - najveći među poznatim vernicima u QE".  Krugman je originalno QE smatrao beznačajnom. Kasnije kada su se efekti videli pridružio se i počeo da podržava. Ali njegova klasična kejzijanska teorija je da država treba da troši, da stimuliše fiskalno, dok Fed može da prati ali je to od sekundarne važnosti.  
Pre dve godine prilikom umerenih fiskalnih rezova a u jeku QE, američki kejnzijanci, uključujući Krugmana, predviđali su armagedon. Fiskalna redukcija je trebalo da zaustavi ekonomiju. To se nije dogodilo, dogodilo se suprotno, i još jednom se ispostavilo da je monetarna politika apsolutno ključna za kratkoročne trendove. Friedman je bio u pravu. 

QE je, dakle, klasičan monetaristički odgovor. I monetaristi su tradicionalno klasični liberali.

Šta će uraditi ovaj QE? Ne znam, ali ključno je imati u vidu da je ECB najkonzervativnija banka na svetu. Tokom 2011. ECB je nerazumljivo podigla kamatne stope i dovela pola evrozone u recesiju i ponegde bankrot. Poslednjih godina novčana masa (M3, koja je za ECB najvažnija i jedini agregat koji ECB pominje u opisu svojih ciljeva) raste ispod trenda. Kad se tome doda da je protok novca spor to se računa kao restriktivna monetarna politika. 

Restriktivna monetarna politika je pogubna u slučaju recesije; ona je obično direktni uzrok recesije. Fed i Banka Engleske su sa svojim QE delovali proaktivno. Možda su u tome i preterali, ne znam. ECB definitivno deluje reaktivno, pokušava da nadomesti grešku vođenja prekomerno restriktivne monetarne politike kad joj nikako nije bilo vreme.  

QE neće rešiti problem evrozone. Monetaristička, Friedmanova, doktrina je da monetarna politika ne može da pomogne. Ali monetarna politika može da bude velika smetnja; može da upropasti stvari u oba smera, u inflatornom i u deflatornom.  Šta god da je strukturni problem sa EU, ili politički problem sa evrozonom, ili mentalni problem sa Evropljanima, ECB je proteklih godina bila dodatni izvor problema.  Sada pokušava da iz toga izađe.  

Što se mene tiče, ECB, ni centralne banke, ne moraju uopšte da postoje. Ali ako već postoje i monopolizuju novac, ne smeju dozvoliti njegovu inflaciju ni deflaciju. Zato je ovaj zaokret od prethodno restriktivne politike dobar potez. Bolje bi bilo da su odmah 2008. spustili kamate na nulu i posebno da ih nisu dizali 2011; ali kad su već to uradili onda je ovo jedini način da se donekle izvade. 

21 January 2015

Deflacija i QE

Vrlo popularna opšta teorija među kejnzijancima i monetaristima je da je QE, iliti prevedeno na srpski - štampanje para, jedini način da se izađe iz recesije. Praktično ceo spektar ekonomskih pisaca, od levičarskih blogera do Wall Street Journala i Financial Timesa se slaže da je američki takozvani "oporavak" posledica QE a da je stagnacija u Evropi posledica neprosvećenog likvidacionistickog insistiranja na jakom euru od strane ECB.

Naravno, američki "oporavak" znači prosečni rast od 2.2% od 2009 naovamo što je vrlo nisko s obzirom na oštrinu recesije 2007-2008. Kad je Amerika izašla iz slične duboke recesije pod Reaganom 1982-83, prosečni rast naredne četiri godine je bio oko 5% a tokom jedne godine cak preko 7% (sve to bez QE, verovali ili ne).

S druge strane, u evrozoni nisu sve krave jednako crne. Recimo, mala Estonija koja je u istom monetarnom režimu kao i ostali raste po stopi od prosečno 4.5% posle 2010. ako je to moguće? Koji je to magični mehanizam kojim "restriktivna monetarna politika" uspeva da pametno pogodi samo bolesnike poput Francuske, Španije, Italije i Grčke, i ostale bankrotirane i preregulisane država blagostanja, a da zaobiđe Estoniju?

Evo još boljeg i svežijeg primera. Švajcarska raste po stopi od oko 2.5% posle 2009e, brže nego Amerika. Ipak, Švajcarska je poslednjih nekoliko godina u deflaciji! Kako je to moguće, zar nam ekonomisti nisu objasnili da deflacija znači ekonomski krah?(To je isti onaj bauk zbog koga ECB upravo i lansira svoj QE, težak 650 milijardi eura, da spasi civilizaciju od propasti.)

Da stvar bude još bolja, pre neki dan su Švajcarci uklonili "peg" švajcarskog franka prema evru, tj obećanje da će štampati koliko god je potrebno franaka da drže kurs prema evru u proporciji 1:1,2. Razlozi su jasni: ECB upravo oglašava da će štampati stotine miijardi evra da bi izvršila bailout bankrotiranih država članica na jugu i spasila svoj projekat političke unifikacije kontinenta. Ako Švajcarci drže "peg" i dalje to znači da bi i oni morali da uđu u isto ludilo kao i EU. No, izgleda da se Švajcarci drže srpske izreke "ko je lud ne budi mu drug" ili već nekog njenog ekvivalenta.

Naravno, inflacionisti su vrlo ljuti zbog ovoga. Paul Krugman naziva potez Švajcaraca ludilom i smatra da je švajcarska centralna banka izgubila svaki kredibilitet, pošto se po njemu kredibilitet centralne banke ne ogleda u tome da oduzima flašu alkoholičarima, nego da nasilno intoksicira trezvenjačku javnost! Što kažu Amerikanci "I am not making this up", pogledajte sami. Scott Sumner se potpuno slaže, i dodaje da je Švajcarska u mnogo gorem stanju 2015 nego 2011. Novinari su, ako je moguće, još gori od profesora. Video sam bar dvadeset tekstova poslednjih dana u vodećim dnevnicima o propasti civilizacije koja sledi ako potrošačke cene u evrozoni padnu za 0.2% umesto da porastu za 0.3%.

Cela ta fobija od deflacije je naravno potpuno bespredmetna. Fetišistička fascinacija intelektualaca štamparskom presom kao čarobnim štapićem prosperiteta ili alhemijskim eliksirom ekonomske mladosti.  Amerika je bila konstantno u deflaciji 1870-1900 i to je bio period najbržeg ekonomskog rasta i tehnološkog i finansijskog buma u američkoj istoriji. Isto važi i za vodeće evropske zemlje koje su bile na zlatnom standardu. Ili, skoriji primer: Japan je tokom većeg dela perioda od 1990 do danas imao deflaciju ili nultu inflaciju. Ipak, realni GDP je rastao po sličnoj ili višoj stopi od evropskog proseka i danas je Japan u smislu realnog GDP per capita gde je i bio u odnosu na Evropu i Ameriku 1990. Jedini razlog zašto profesori pričaju o "izgubljenim decenijama" Japana je to što je japanska centralna banka oko 1990e dramatično usporila porast novčane mase u odnosu na Fed i ECB, što je dovelo to toga da njihov nominalni GDP raste mnogo sporije nego evropski ili američki. Ali to ništa ne govori o realnom prosperitetu. Ako ponuda novca raste sporo, a produktivnost brzo, naravno da će pre ili kasnije cene potrošačkih dobara da padaju. I dobro je da je tako. Ne vidim da ekonomski mislioci zabrinuti zbog deflacije mnogo protestuju što kompjuteri, mobilni telefoni ili automobili postaju sve jeftiniji. Ali, jako ih "baguje" kad prosek svih cena počne da pada. To se ne sme dozvoliti, to je smak sveta.

Švajcarska ima deflaciju poslednjih nekoliko godina uz istovremeno tri puta brži ekonomski rast od evrozone koja ima inflaciju (nisku, ali ipak inflaciju). Razlog za ovu divergenciju nije "makroekonomski" nego mnogo prizemniji: Švajcarska ima vioku produktivnost zbog niskih poreza, zdrave ekonomije i male regulisanosti,zbog čega brzo raste tako da i veliko povećanje novčane mase biva nedovoljno da dovede do opšteg porasta cena. Mnoge članice evrozone imaju nisku ili stagnantnu produktivnost zbog enormnih poreza, regulativa i državne potrošnje, te stoga ne rastu. I pošto je teže napraviti "strukturne reforme" nego štampati pare, štampaćemo pare. Ali mislim da za Španiju, Italiju ili Grčku danas važi isto što i je Jeffrey Sacks rekao za Boliviju 1980ih: možete biti banana republika sa inflacijom ili banana republika bez inflacije. S tim što će inflacija vaše probleme dugoročno učiniti gorim. Da nastavim sa parafrazama poznatih: Adam Smit je rekao da ne zna za zemlju koju je upropastila slobodna trgovina. Ja ne znam zemlju koju je upropastila deflacija. Ali znam za mnoge koje je upropastila inflacija.

Poslednja linija odbrane za inflacioniste je sledeći argument: ok, možda deflacija sama po sebi nije štetna čak ni u sistemu fiat novca, ali je štetno ako centralna banka obeća da će držati stopu inflacije od 2% a onda ne ostvari to nego dozvoli deflaciju, što onda stvara neizvesnost i remeti poslovne planove i dugoročne investicije. Neplanirana deflacija je "loša". Ja mislim da je ovo loš argument sam po sebi. Upravo Švajcarska je najboji primer. Ona"targetira" inflaciju od 2% kao i ECB ali poslednjih nekoliko godina imaju deflaciju. Dakle, neplanirano. Ako je to stvarno toliko loše Švajcarska bi trebalo da ima više ekonomskih problema od EU zone. A nema ih, makar kad je reč o ekonomskom rastu.

Osim toga, za poslovne planove i investicione odluke mnogo su važnije pojedinačne cene, i to prevashodno cene faktora proizvodnje, sirovina, međuproizvoda itd, ogoromna većina kojih uopšte nisu obuhvaćeni indeksima potrošačkih cena, nego same potrošačke cene. Prosečni investitor ili industrijalac, ili čak kupac u samoposluzi, dnevno se suočavaju sa mnogo većom cenovnom neizvesošću i rizikom na tržištu nego što je filozofsko pitanje da li će neki arbitrarni indeks potrošačkih cena u narednih sest meseci da poraste za 0.6% ili da padne za 0.3%. Ako je naplanirana deflacija opasna, šta da radimo sa deflacijom cene nafte of 50% u poslednjih sest meseci? Ili sa stalnim kolebanjima cena metala? I što je najgore, niko nije predvodeo njihov pad, niti zna kako će se kretati u narednih godinu dana. Pitam se kako iko može da pravi bilo kakav poslovni plan u takvoj suludoj, haotičnoj atmosferi? Možda bi trebalo uvesti kontrolu cena svega (recimo narediti da sve raste 2% na godišnjem nivou) da smanjimmo neizvesnost za investitore? 


Ali, pretpostavimo za trenutak da je stvarno iz nekog razloga loše da dođe do "neplanirane deflacije". Nije li onda mnogo bolje rešenje prihvatiti realnost i okanuti se ambicije da obećavaš i proizvodiš inflaciju? Umesto štampanja 650 milijardi evra da bi "sprečio deflaciju"? Ako je "neplanirana" deflacija loša, možda je rešenje da prestaneš da "planiraš"?