Pages

18 September 2018

Ekonomski uzroci i političke posledice (NIN)

U proteklih deset godina stalo je više ekonomske istorije nego u ceo vek koji im je prethodio. Dogodila se prva zaista globalna ekonomska kriza, bankrotirale banke, fondovi i države, mediji proglasili kraj kapitalizma, isprobane ekstremne makroekonomske mere i izrodili novi politički pokreti.

Izvor problema bio je u Americi i tamošnjim cenama nekretnina. Finansijska tržišta su danas kompleksna ali osnovni mehanizam razvoja krize može se jednostavno predstaviti. Modernizacija finansijskog sistema je proteklih decenija na jedan način razdvojila banke od sopstvenih klijenata. Nekada su banke odobravale kredit, a dužnici taj kredit njima vraćale. U međuvremenu je na razvijenim tržištima to delom prestalo da bude slučaj. Banke koje odobravaju kredite – i posebno dugoročne stambene kredite – počele su da te kredite prodaju drugim institucijama. Tipična banka je, nakon odobravanja stambenih kredita, prodavala prava na prihod od otplate kredita svojih klijenata. Za taj novac, kupovala je hipoktarnu obveznicu – hartiju od vrednosti koja je sadržala prava na otplatu nekih drugih stambenih kredita, koje su druge banke odobrile drugim klijentima.

Razlog za ovu, naizgled, bespotrebnu razmenu bila je diverzifikacija rizika. Empirijski podaci iz prošlosti pokazivali su da su cene na američkom tržištu nekretnina lokalne. Cene kuća pale bi u Kanzasu, ali istovremeno porasle u Nevadi. Banka koja posluje u Kanzasu se prodajom kredita koje je odobrila svojim klijentima oslobađala rizika da baš Kanzas strefi pad cena nekretnina i beg dužnika. Za istu sumu, kupila bi hipotekarnu obveznicu koja donosi prihode od otplate stambenih kredita klijenata širom Amerike. Korisnici kredita su svoje kredite otplaćivali matičnoj banci i njih sve to nije doticalo. Jedino su banke, međusobnom nevidljivom razmenom klijenata pomoću hipotekarnih obveznica, smanjivale ukupni rizik.

Da se geografskom diverzifikacijom smanjuje rizik nije bila ideja avanturista i kockara već široko prihvaćena teorija u finansijskim i regulatornih krugovima Amerike i Evrope. Agencije za procenu rizika su hipotekarne obveznice označavale nisko rizičnim. Regulatorna tela na najvišim državnim i međunarodnim nivoima smatrala su ih poželjnim i sigurnim. Međutim, ovaj finansijski, akademski i regulatorni koncenzus raspao se kada su cene nekretnina, suprotno istorijskim podacima i suprotno očekivanjima, počele padati širom Amerike. Diverzifikacija odjednom nije više ništa značila i vrednost hipotekarnih obveznica se strmoglavila.

Situaciju su pogrošale neke druge okolnosti. U Americi je država na više načina već decenijama bila podsticala stambene kredite. Osim poreskih olakšica i zakona protiv diskriminacije klijenata, vlada je bila i direktno upletena u ovu oblast. Najveći kupci stambenih kredita od banaka bile su dve državno sponzorisane firme, Feni Mej i Fredi Mek. Mogućnost da se gotovo svaki upravo odobreni stambeni kredit proda donela je eroziju kreditnih kriterijuma. Kredita je bilo mnogo, a tipično učešće za stambeni kredit bilo je neshvatljivo nisko – od nule do par procenata vrednosti nekretnine.

Takođe, dužnici u Americi po pravilu nisu primorani da vrate puni iznos stambenog kredita ako odluče da izađu iz njega. Banka može prisvojiti nekretninu koja je pod hipotekom, ali ne i dobiti punu optlatu kredita. Na primer, problem kredita indeksiranih u švajcarskim francima bi u Americi završio jednostranim izlaskom klijenata iz kredita čiji preostali iznosi vrede više od stanova za koji su uzeti.

U svetlu ovakvih okolnosti, neočekivani pad cena nekretnina razorio je bilanse banaka. Ljudi čije su nedavno kupljene kuće izgubile vrednost i koji su zbog niskog učešća sada dugovali više od vrednosti kuće, počeli su da odustaju od otplate kredita. To je hipotekarnim obveznicama dramatično oborilo cenu. Za banke su ove obveznice predstavljale vrstu ulaganja i izvor prihoda i kako je njihova vrednost padala, tako je sposobnost banaka da izmire obaveze prema svojim poveriocima, depozitorima i štedišama bivala sve neizvesnija.

Neki od najvećih vlasnika hipotekarnih obveznica bile su investicione banke koje su pozajmljeni novac ulagale u ove navodno bezbedne obveznice sa solidnim prinosom. Evropske banke, investicioni i penzioni fondovi takođe su pozajmljenim dolarima kupovale i vremenom prikupile pozamašnu svotu hipotekarnih obveznica. Štaviše, iste obveznice su u Americi i Evropi služile kao kolateral za redovne međubankarske pozajmice. Iznenadna neizvesnost oko njihove vrednosti prekinula je uobičajene kreditne tokove jer bez čvrstog kolaterala banke i druge finansijske institucije nisu htele pozajmljivati jedna drugoj. Zemlje poput Kine i Rusije bile su delimično upletene jer su deo svojih deviznih rezervi čuvale u vidu obveznica američkih stambeno-kreditnih korporacija, Feni Mej i Fredi Mek. Srbija i ostatak regiona nisu bili u središtu istih tokova ali su bili pogođeni jer su svoje privrede finansirali sredstvima evropskih banaka. Kada su se iznenada našle u škripcu, evropske banke morale su povlačiti novac i prekidati finansiranje širom istočne Evrope.

Sistem federalnih rezervi ili Fed – centralna banka SAD – odigrao je ključnu ulogu u gašenju vatre na svetskom nivou. Među ekonomistima je sada široko privhvaćeno da je uzrok širenja nekadašnje Velike Depresije iz 1930-ih godina bila nesvesno restriktivna monetarna politika Feda i povlačenje novca iz opticaja baš kada je sputanoj privredi bio preko potreban. Fed je svoju lekciju dobro savladao i po nailasku krize krajem 2008. uradio suprotno – odvrnuo slavine i emitovao sveži novac u nikada ranije viđenim razmerama.

Postupak Feda zaprepastio je svet. Mnogi su predviđali brzu inflaciju i čak hiperinflaciju. Ali što je vreme više prolazilo, to je više izgledalo da je Fed bio u pravu. Strah u ekonomiji smanjuje likvidnost. U trenucima neizvesnosti novac se nikome ne pozajmljuje i nigde ne ulaže. U takvim uslovima porast količine novca nema veliki efekat jer samo njegov mali deo stvarno cirkuliše – ostatak uplašena privreda čuva. Fedovo preplavljivanje tržišta novcem zato nije izazvalo inflaciju već samo vratilo kreditne tokove u normalu. Od 2008. do 2014. Fed je svoju ukupni primarni novac upetostručio, pritom ne izazvavši inflaciju. Kamatne stope ostale su jako niske, a dolar nije padao već jačao.

Fed nije spasavao samo američke banke i privredu, već odobrio pristup i evropskim komercijalnim bankama koje su bile u istom sosu i tražile dolare za pokriće svojih obaveza. Uspostavljena je i direktna dolarska linija Feda prema Evropskoj centralnoj banci i drugim centralnim bankama kojima su nedostajali dolari.

Evropska centralna banka (ECB) nije reagovala jednako spremno na krizu. Evropski finansijski sistem je, uz pomoć Feda, ECB i evropskih država nekako pregrmeo prvi nalet krize. Ali nakon godina sporog rasta i prelivanja spornih dugova iz privatnog sektora u javni, zemlje poput Španije, Portugalije, Italije i Irske bile su na ivici održivosti svojih finansija, a Grčka već u bankrotstvu. ECB nije obezbedila dovoljno likvidnosti, a onda 2011. povišenjem kamatnih stopa napravila i dodatni zaokret ka restriktivnoj monetarnoj politici. Bez razloga se pribojavajući inflacije, ECB je krenula u suprotnom pravcu od politike Feda, smanjila dotok novca i tako produbila krizu državnih dugova. Evropske banke bile su pune državnih obveznica. Nesposobnost država da nastave otplatu svojih dugova oborila bi vrednost obveznica i pokrenula novi lanac bankrotstava u bankarskom i zatim realnom sektoru. Takvo stanje u zajedničkoj valutnoj zoni dovodilo je i opstanak samog evra kao valute u pitanje.

ECB se u poslednjem trenutku iskupila za prethodne greške. Novi guverner, Italijan Mario Dragi, na konferenciji za štampu u julu 2012. godine je pažljivo biranim rečima objavio: ECB je spremna da uradi „šta god bude trebalo“ da spase države bankrotstva . A onda dodao: „i verujte mi, biće dovoljno“. Finansijska tržišta su znala da „šta god bude trebalo“ znači samo jednu stvar – da će ECB kupovati državne obveznice prezaduženih zemalja sve dok kriza ne prođe. To je umirilo tržišta i zaustavilo paničnu prodaju državnih obveznica.

Pošto centralne banke kupuju obveznice primarmom emisijom, novo opredeljenje ECB značilo je i porast novčane mase i povratak likvidnosti u privredu. Kao i u prethodnom slučaju sa dolarom, to u kriznim i deflatornim uslovima nije bio problem. Tako je ECB, četiri godine nakon Feda, krenula u sopstvenu monetarnu ekspanziju i ona do današnjeg dana nije sasvim prestala. Zaokret ECB bio je dobra vest i za Srbiju jer su se evropski tokovi novca onda počeli vraćati na perifernija tržišta. Uverljiva retorika Maria Dragija na toj konferenciji za štampu označila je početak kraja svetske ekonomske krize.

Danas, deset godina nakon rasplamsavanja krize, nema konsenzusa o njenim dubljim uzrocima. Najpopularniji je narativ koji za krizu krivi nedovoljnu regulaciju i kontrolu nad finansijskim sektorom u kapitalizmu. Taj narativ je, po mom mišljenju, u suprotnosti sa činjenicama. Banke su i pre ove krize bile striktno regulisane i obim regulacije je, uz manje periodične uzmake, decenijama rastao. Finansijki sektor je najregulisaniji deo razvijenih tržišnih ekonomija. Njime se i pre krize u SAD i u Evropi bavilo na desetine državnih tela i specijalizovanih agencija. Hartije od vrednosti koje su bile u srcu krize – hipotekarne obveznice iz SAD i državne obveznice evropskih zemalja – ne samo da su bile regulisane, već je regulacija izričito ohrabrivala ulaganje u njih. Međunarodna finansijska regulacija, uključujući američku i evropsku, označila je hipotekarne obveznice nisko rizičnim, na taj način stimulišući njihovu kupovinu. Obveznice svih zemalja evrozone, uključujući i Grčku, regulacija je sve do nastanka krize označavala apsolutno bezrizičnim, opet na taj način stimulišući banke da ih kupuju i drže. Može se teoretisati o nekoj idealno zamišljenoj regulaciji koja bi uspevala da spreči ovakve krize. Ali stvarno postojeća regulacija, kojom se bavilo na desetine agencija i koju su dizajnirali stručnjaci na međunarodnom nivou, ne samo da nije predupredila krizu već je stvorila uslove za njen nastanak.

Kao prva politička posledica ove krize javili su se populistički pokreti širom sveta. Na američkom spisku državnih mera za saniranje krize bilo je izbavljenje velikih banaka, sa obrazloženjem da se tako spašava čitava privreda. Konzervativni deo glasača koji veruje u ravnopravno tržište i ličnu odgovornost, ali i ne krije odbojnost prema državnim, finansijskim i akademskim elitama, započeo je ulične proteste i mitinge u okviru protesta Čajanke. Ove ljude nije interesovalo merenje efekata bankrotstva velikih banaka na bruto domaći proizvod i stručna debata o tome, već etički aspekt  krize i princip snošenja posledica za sopstvene postupke. Ubrzo zatim, suprotna strana ideološkog spektra, krajnja levica, organizovala je Okupaciju Volstrita, takođe traživši odgovornost velikih banaka. Evropska kriza javnog duga i štednja na koju su države bile primorane izazvala je političke reakcije i u Evropi. Pojavili su se novi pokreti, a zatim i političke partije levice i desnice, čiji je zajednički imenitelj bio otpor finansijsko-birokratskim elitama na čelu Evropske unije. Do 2018. mnoge od njih su došle na vlast ili se nametnule kao ozbiljna opozicija širom Evrope. U Americi je Donald Tramp pobedio kao protivnik establišmenta. Glasovi za izlazak Velike Britanije iz Evropske unije takođe su prikupljeni na protivljenju briselskim vladajućim strukturama.

Ekonomija se u međuvremenu stabilizovala. Usvojeni su novi zakoni i dodatne regulacije u finansijskoj oblasti, ali se slobodno može reći da ništa drastično, principijelno i sistemski nije promenjeno. Svetske privrede ponovo rastu po svojim uobičajenim stopama. Deceniju od početka najveće finansijske krize u poslednjih osamdeset godina, svetska ekonomija, ako se izuzme tehnološki pomak, izgleda slično onoj iz vremena pre krize. Politička scena izgleda drugačije.

26 July 2018

Why (not) socialism - Svetozar (Steve) Pejovich

It is arguable that the average American does not understand neither the theoretical basis of socialism nor the actual history of socialism. The purpose of this short paper is to identify two issues that should help to inform the median voter about some important differences between capitalism and socialism as well as between different types of socialism that are advocated for the United States.

The Efficiency of Capitalism Vs Equality of Socialism. 
The major features of capitalism are the rule of law, credible private property rights and the freedom of individuals to voluntarily interact with each other in the pursuit of their own ends. These features of capitalism create incentives that link rewards to performance in competitive markets. This link, in turn, produces wealth at much higher rate than other economic systems. Numerous economic indexes and, most importantly, people voting with their feet are the best evidence of the economic efficiency of capitalism relative to other systems.

Individuals differ with respect to their talents, preferences, work-ethics, attitudes toward risk, and the ability to perceive opportunities. In competitive markets, those variables lead to different performance. Given the link between performance and rewards in capitalism, those differences produce income inequalities. Income inequalities, in turn, raise the question of the morality of capitalism. Raising the issue of the morality of capitalism creates room in political markets for socialist programs.

Socialist programs require a major expansion in the role of government in the economy. By implication, socialist programs disconnect performance from rewards. Abundant evidence shows that disconnecting performance from rewards slows-down entrepreneurship and retards economic growth. The critical issue facing the American median voter is then whether the perceived justice of reducing income inequalities via socialist programs justifies slowing down the economic efficiency of capitalism.

What Are Some Likely Paths of American Socialism. 
Socialism comes in many flavors with one common denominator that sets them apart from capitalism. While capitalism prioritizes the rule of law over government policy and the individual over the collectivity, socialism prioritizes government policy over the rule of law and the collective common good (as defined by the ruling elite) over the rights of individuals to pursue their private end. Some types of socialism are more likely than others to be embraced by various pro-socialist groups in the United States. Let us briefly discuss a few of those.

Marxism. Marxism is the best-known and most widely practiced type of socialism. It ruined Eastern Europe and is impoverishing North Korea and Cuba. Comparing East with West Berlin, and Mao’s China with post Mao’s China reveals the consequences of Marxism. In the United States, writings by Professors Paul Sweeze (Harvard) and John Gurley (Stanford) gave Marxism academic legitimacy. Angela Davis and Herbert Marcuse moved Marxism from academia into social activism. Individuals like Carl Oglesby and Jane Fonda, and groups like SDS and Weathermen replaced social activism with street protests, destruction of property and calls for a revolution.

Fabian Socialism. British scholars Sidney and Beatrice Web founded Fabian socialism in England toward the end of 19thcentury. They advocated gradual replacement of private property and competitive markets with public ownership and centralized economic planning. Among main practitioners of Fabian socialism were Nehru in India, and the leaders of former British colonies in Africa. Eventually, India abandoned Fabianism and is slowly developing a healthy capitalist economy. The African countries have achieved no positive economic results. Slowly, the term Fabian Socialism fell out of favor but not its doctrine of gradual or evolutionary socialism. I fact, the latter-day socialist in USA seek gradual changes in the economy via tuition-free education, one-payer national health policy and massive environmental regulations, without any reference to Fabianism. Moreover, they keep mum about the opportunity costs of resources required to produce and deliver promised goods.

The latest addition to the likes of Bernie Sanders and Elizabeth Warren, Alexandria Ocasio-Cortez, added a Stalinist flavor to the market for socialist promises. She demands nothing less than government guaranteed jobs. Those demands are just another way of saying what Stalin did. The Article 12 of the Soviet Constitution of 1936 said: “In the U.S.S.R. work is a duty and a matter of honor for every able-bodied citizen, in accordance with the principle: He who does not work, neither shall he eat.”

Democratic Socialism. Democratic socialism seeks the systemic transformation of capitalism into socialism, and, especially, the transfer of capital assets into collective ownership. Rosa Luxemburg in Europe and Eugene Debs in America were among the early supporters of democratic socialism. In modern times, Robert Reich (UC at Berkeley), Cornel West (Yale) and late Jaroslav Vanek provided academic legitimacy to democratic socialism. Their key concepts, that set them apart from other types of socialism, are industrial democracy, social justice, workers’ self-management, and ‘market-planned’ economy. It is arguable that the direction of research as well as academic standards of scholars like West and Reich might easily have more influence on the median voter than other types of socialism.

Finally, democratic socialism should not be confused with social democracy, which advocates reforming rather than replacing capitalism. Democratic socialism is also not synonymous with welfare programs in Scandinavian countries. Upon finding that their grave-to-cradle benefits are not sustainable, those countries are electing center-right governments and cutting back on welfare programs.

Summing Up.
There is no doubt that socialism has made significant inroads into the American politics. Each type of socialism mentioned above competes for the median voter by suggesting alternatives to the private-property, free-market economy. Election results in 2016, at both Federal and State levels, suggest that the median voter has not moved to the left.

Svetozar (Steve) Pejovich
Professor Emeritus
Texas A&M University

09 July 2018

Lingvistika i država

Ovo je jedno od najosetljivijih pitanja na Balkanu (osim granica i "ko je prvi počeo"). Ko govori kojim jezikom i kako će se taj jezik zvati u velikoj meri je nastavak "pucačkog rata" novim sredstvima, instrument "odbrane" "nas" od "njih", ili dokazivanja da oni nemaju pravo na ovo ili ono, jer oni govore naš jezik a nemaju svoj itd. Veliki deo sporova o jeziku bi se mogao svesti na neke od ovih motiva. Imati svoj jezik i nazvati ga imenom sopstvene države, a uz što je moguće više zadreti u pravo drugih da to isto urade osnova je jezičkog nacionalizma na Balkanu.

Kao i genetika o kojoj smo pisali ranije, lingvistička nauka stvara velike glavobolje nacionalističkim ambicijama. Sudbina starog "srpsko-hrvatskog" jezika je najbolja ilustracija toga. Lingvistički, reč je o zajedničkom policentričnom jeziku većine ljudi u staroj Jugoslaviji: njime govori preko 70% Hrvata, svi Bošnajci Muslimani, svi Crnogorci, i preko 90% Srba. Karakteriše ga izgovor reči "what" kao "što" odnosno "šta", odakle potiče i ime ovog govora ("štokavski dijalekat srpsko-hrvatskog jezika"), različita sudbina starog slovenskog glasa jat (od "i" gde imamo ikavicu, "ije" - ijekavicu do "e" - ekavicu). Standandardizovani književni jezik je nešto uži: pored prethodnih karakteristika dodaje se takozvana novoštokavska akcentuacija, tj sistem sa četiri različita akcenta i uobičajenim prenošenjem naglaska kod višesložnih reči za jedan slog ka početku. Ovaj standardni jezik ima dve varijante, istočnu ekavsku i zapadnu ijekavsku.

Ovo je (bila) manje-više oficijelna pozicija jugoslovenske lingvistike pre početka žurke 1990ih , uz nekoliko komplikacija koje su važne za našu analizu. Prvo, zašto samo 70% Hrvata i 90% Srba govori srpsko-hrvatski jezik?  To nas vodi direktno u središte stvari: govori koji su nazivani neštokvaskim dijalektima srpsko-hrvatskog jezika i jedan staroštokavski govor zapravo lingvistički ne spadaju u taj jezik (kajkavski, čakavski i na istoku torlački dijalekat). A bili su svrstavani u srpsko-hrvatski iz istih razloga iz kojih se danas taj osnovni govor rasparčava na najmanje četiri različita "jezika" - političkih.

Kada gledate lingvistički, u staroj Jugoslaviji je postojao značajan jezički pluralizam i mimo slovenačkog, makedonskog i nekih manjinskih jezika, ali se taj pluralizam nikad nije uklapao u nacionalno-političke kriterijume šta jezički pluralizam (treba da) znači. Pođimo od možda najsmešnijeg slučaja - Hrvatske. Većina Hrvata govori ijekavsku ili ređe ikavsku varijantu novoštokavskog dijalekta koji ima stepen razumljivosti sa nehrvatskim štokavcima od 100%.To je u osnovi govor Vuka Karadžića, za svakog stranog slavistu. Kajkavsko narečje kojim se govori u krajnjim zapadnim krajevima, Zagorju i Međimurju je ekavski (!) govor, sa starom akcentuacijom (kao u Vranju i Nišu!) lingvistički gledano mnogo bliži slovenačkom nego sprsko-hrvatskom jeziku. Ironija je da danas Hrvati ne žele da priznaju da je njihov standardni štokavski jezik isto što i srpski štokavski. .Ali, ako bi hteli - oni imaju zaista različit jezik - kajkavštinu. Jedina je muka što 90% samih Hrvata ne razume taj jezik, a nekmoli da ga može govoriti.

Ili uzmimo Srbe. Desno od Drine pričaju ekavicu, levo od Drine ijekavicu. Prekodrinski Srbi govore mnogo sličnije Hrvatima i Bošnjacima sa kojima i oko kojih žive, nego Srbima u Beogradu, ili ne daj bože Nišu i Leskovcu. Dalje, među Srbima ne govore svi standardni jezik postoje dva govora koji imaju novoštokavsku akcentuaciju i koji su osnova književnog standarda: istočnohercegovački (ijekavski) i šumadijsko-vojvođanski, koji je ekavski i govori se u Vojvodini (osim Vršca i okoline), zapadnoj i centralnoj Srbiji sve do linije Beograd-Kragujevac-Kraljevo.  Istočno i jugostočno od te linije počinju staroštokavski govori koji imaju staru slovensku akcentuaciju na kraju reči. Poznati srpski lingvista Slobodan Remetić napisao je da  je u akcenatskom pogledu neuporedivo manja razlika između Gospića u Hrvatskoj i Gornjeg Milanovca, nego između Gornjeg Milanovca i Kragujevca. Srbin iz Gornjeg Milanovca sličnije govori  Hrvatu iz Like nego Srbinu iz susedne Jagodine! Kako preživeti takav užas?

Ima još. Negde između Stalaća i Aleksinca polako počinju da nestaju padeži. Ovo je fenomen poznat mnogim ljudima koji žive u Srbiji ("Živim u Niš", "dolazim iz Niš" itd - predmet stalnih ismevanja "južnjaka" od strane govornika šumadijsko-vojvođanskog dijalekta). Na krajnjem jugostoku, u zoni takozvanog torlačkog dijalekta padeža uopšte i nema, isto kao u bugarskom i makedonskom jeziku (jedina dva slovenska jezika koji su potpuno izgubili padeže). U lingvističkom smislu, ovaj torlački dijalekat je sličniji bugarskom jeziku nego srpskom, a u srpski je svrstan iz istih razloga iz kojih je kajkavski svrstan u hrvatski - političkih. To je govor vrlo sličan kumanovskom dijalektu makedonskog i pograničnom zapadno-bugarskom govoru. Govornici ovog dijalekta koji žive u Srbiji su zapravo dvojezični - oni kući govore svoj "torlački", kvazibugarski (govor Bore Stankovića), a u školi uče novoštokavsku srpsko-hrvatsku ekavicu Laze Kostića i Branka Radičevića.

Na kraju Crna Gora. Oni insistiraju da se uvede njihov poseban jezik, "crnogorski". Ok, samo koji je to tačno jezik? Tamo se govore dva vrlo različita dijalekta - takozvani zetsko-južnosandžački na istoku (Cetinje, Podgorica, Bijelo Polje, Berane) i istočnohercegovački na zapadu (Nikšić, Šavnik, Pljevlja, Kolašin, Mojkovac). Prvi je staroštokavski, drugi je novoštokavski. Potonji je klasični srpski ijekavskog standarda kakvim je pričao Vuk Karadžić, dočim je prvi jezik Gorskog Vijenca i Luče Mikrokozme i danas jezik koji ekavski govornici najčešće imaju u vidu kada referiraju na "crnogorski" govor. Vuk je bio iz Drobnjaka (Šavnik), Njegoš sa Cetinja. Danas kao i tada, Nikšićanin priča mnogo sličnije Užičaninu iz Srbije nego Podgoričaninu. Jel "crnogorski" jezik, (za razliku od "srpskog") ono što se priča u Nikšiću ili ono što se priča u Podgorici? Ako je prvo, milioni Srba, Hrvata i Bošnjaka pričaju "crnogorski" ali pola Crne Gore ne! Ako je drugo, opet pola Crne Gore ne govori "crnogorski", ali zato Srbi i Bošnjaci u Novom Pazaru, Tutinu i Ibarskom Kolašinu govore!  Komediji nikad kraja.

Umesto precizno razgraničenih nacionalnih "jezika" koji se poklapaju sa nacionalnim teritorijama (ideal nacionalista krvi i tla, kao i većine balkanskih lingvista, ili se to ja ponavljam...), svetski lingvisti južno-slovenske jezike vide u jednom kontinuumu, na čijim marginama su slovenački na zapadu i bugarski i makednoski na istoku i jugu, a razne varijante srpsko-hrvatskog u sredini. Prelazi su postupni i organski i nikad se ne poklapaju sa nacionalnim odrednicama: između slovenačkog i srpsko-hrvatskog stoji kajkavski kojim govore isključivo etnički Hrvati. Na istoku "bafer zonu" čine Srbi, Bugari i Makedonci "torlačko-kumanovske zone", koji razdvajaju "čist" SH od "čistog" makedonskog i bugarskog. I svi prelazi su lagani i postupni. Prelazak SH u slovenački je vidljiv već u Zagrebu gde se govori kajkavski i sa starom akcentuacijom, ali se dramatično pojačava kako idete na severozapad (Zagrepčani čak nisu u stanju da uopšte razumeju neke poddijalekte kajkavskog). U Srbiji, Niš, Prokuplje ili Aleksinac svi pripadaju torlačkoj zoni, ali još uvek imaju dosta veza sa srpskim "standardom". No ja - odrastao u Mladenovcu u Šumadiji - imao sam svojevremeno značajnih problema da pohvatam mnoge nijanse spontanog razgovora trojice Aleksinčana na njihovom lokalnom dijalektu. To nije bugarska ili makedonska granica, to je grad u "srcu Srbije" kako se to često kaže. Kako idete južnije taj se efekat pojačava. Pitao sam jednog svog vrlo obrazovanog prijatelja koji je rođeni torlački govornik sa krajnjeg juga Srbije kako on priča taj dijalekat, (pošto ga nikad nisam čuo uživo), na šta je on odgovorio- uh, bolje nego srpski!. Pirot, Dimitrovgrad, Vranje, Vladičin Han itd već su lingvistički bliži bugarskim i makedonskim susedima nego udaljnim sunarodnicima u Beogradu, Valjevu ili Smederevu.

Kao i sa raspravama o rasi, genima i poreklu, lingvistika nam ilustruje, samo mnogo preciznije i egzaktnije, veštački karakter nacija. Ne postoji kategorija sa pogrešnijim nazivom - nascio znači urođeno, prirođeno itd, pripadnici iste nacije bi trebali da budu istog porekla i da govore isti jezik.A ne postoji ništa artificijelnije od standardnih jezika. Šta imamo na terenu je zapravo nametanje jednog od lokalnih dijalekata većini ostalih i prisiljavanje da uče i govore taj dijalekat. U mnogim slučajevima ljudi moraju da uče potpuno drugi jezik (kao Hrvati kajkavci i Srbi "torlaci"). I ovo nije nikakva naša balkanska specifičnost. Italijanski književni jezik koji čujete na RAI televiziji, filmovima itd je zapravo toskanski dijalekat Firence i Siene,suštinski - govor Mikelanđela, Leonarda i Makijavelija. Otiđite na Siciliju, Napulj ili u pokrajinu Apulja na Jugu i videćete enormne razlike koje nekad utiču i na uzajamnu razumljivost. Ili uporedite standardni nemački jezik, tzv Hochdeutsch koji je govor pokrajine Hanover u centralnoj Nemačkoj. Neki od severnih govora okoline Hamburga i Rura imaju neuporedivo manji stepen uzajamne razumljivosti sa švapskim i švajcarskim dijalektom nego između Zagreba i Beograda. Ipak svi Nemci u školi uče Hochdeutch i svi stranci to smatraju "nemačkim" jezikom. Nije daleko od istine da je "jezik" zapravo dijalekat sa vojskom i državnim školama. Dokle stignu da zastavu pobodu generali i ministri najjače provincije, dotle seže "organska" nacija.

Naravno, u jednom su smislu jezički standardi neophodni. Oni olakšavaju komunikaciju. Da nema srpsko-hrvatskog standardnog govora onda bi ljudi na Zapadnom Balkanu pričali nemački ili engleski ili neki treći jezik, što bi bilo mnogo teže. U starom Rimu su pričali latinski u adminsitraciji i javnim poslovima. Obrazovani ljudi, bez obzira na poreklo morali su znati grčki. Problem kod nas je što je taj instrumentalni aspekt  jezika nadopunjen i zapravo istisnut mitomanskim, fašističkim nebulozama o jeziku kao izrazu "nacionalnog bića", prirodnoj činjenici poput planina, reka i drveća. I onda kad neko kaže kako Srbi i Hrvati pričaju isti jezik ili kako Crnogorci imaju ili nemaju svoj poseban jezik to su onda pitanja nacionalnog života i smrti. Svako dovođenje u pitanje ekskluzivnosti veze između jezika i nacije je shvaćeno kao "rastakanje nacije" i agresija na našu samobitnost i na kraju - samo postojanje. Otuda jezičko čistunstvo i narcizam, iskorenjivanje tuđica, kao kod Srba i Hrvata, iliti pak njihovo vraćanje i nametanje da bi se razlikovalao od drugih, kao kod Bošnjaka ili pak izmišljanje novih slova i glasova, kao kod Crnogoraca. Da se stvori fikcija da "mi" imamo "naš" jezik koji je nužno različit od njihovog, i kojim govore naši sunarodnici u našim granicama.


12 May 2018

Nova knjiga


Krajnje neskromno, moram da pomenem da se moja nova knjiga upravo pojavila u izdanju Oxford University Press-a. Zahvaljujem se svima, uklj. neke sa ovog bloga, koji su na ovaj ili onaj način doprineli ovom projektu (i pomenuti su u zahvalnici).



Konačno, prigodan citat (str. 183, uklonjene fusnote):


Remember Comrade O’Brien’s solipsist geocentrism in 1984:

‘What are the stars?’ said O’Brien indifferently. ‘They are bits of fire a few kilometres away. We could reach them if we wanted to. Or we could blot them out. The earth is the centre of the universe. The sun and the stars go round it.’

Historians have demonstrated how classical totalitarian  systems  like  Nazism and communism undermined science and technology for ideological benefit. Robert Zubrin has argued that ‘bad memes’ could even destroy a large Galactic civilization which would otherwise be immune to all other natural and artificial threats; this is Introvert Big Brother taken to the extreme.  Lem’s  novel Eden paints another bleak picture of extraterrestrial totalitarianism.

How could such a state of affairs emerge? Obviously, there are many possible ways of establishing a totalitarian state, but one is becoming more and more actual with time: in order to avoid self-destruction or other global catastrophic risks, the infrastructure for such a state could be set up, with broad societal acquiescence. Such an infrastructure would include global and detailed surveillance, advanced methods of data processing, genetic screening, and so on. All such measures—and other more intrusive ones, not considered today in this relatively benign, nearly totalitarianism-free moment in human history— may have entirely legitimate justification within a liberal governance; however, once in place, they might be subverted for totalitarian purposes much more easily than in the case of setting up totalitarianism ab initio. We have witnessed that even the most liberal and enlightened human societies can take illiberal measures, with broad acquiescence of the population, if sufficiently threatened. The relevant insight is that such a development will likely lead to the decrease of contact cross section, thus enabling the hiding of older intelligent communities, and the paradoxical conclusions of Fermi’s problem.

A particularly troubling feature of this type of hypothesis is that a single type of totalitarian state could arise as a consequence of many different sorts of crises (including preventing global catastrophic/existential risks), but there are few ways—if any—it could be dismantled if it is technologically sufficiently advanced. In other words, it could be regarded as an attractor in the space of the possible historical trajectories of civilizations.

22 December 2017

Bitcoin kao valuta?

Ovoliki uspon Bitcoina neobjašnjiv je za ekonomiste. Ne znam da li je to problem za bitcoin ili za ekonomiste, ali činjenica je da se uspeh bitcoina ne uklapa u postojeće ekonomske koncepte bar kada se radi o njemu kao valuti (blockchain kao tehnološka podloga je druga stvar). Možda su tinejdžeri koji su kupovali bitcoin 2010. i sada postali milioneri ispali pametniji od ekonomista, ali ja i dalje na vidim odgovor bitcoina na neka standardna konceptualna pitanja. Postoji apokrifna izjava pripisana nekom profesoru ekonomije: "OK, vidim da to radi u praksi -- ali čik da vidim da li radi u teoriji?" Ovo je nešto tog tipa.

O poreklu novca, od Aristotela nasuprot Platonu pa sve do danas, postoje dve teorije. Jedna je teorija robnog novca i po njoj je novac nastao kada su neke vredne stvari počele da se češće koriste u razmeni. Plemeniti metali, naročito srebro i zlato, najpogodniji za čuvanje, oblikovanje i seckanje tako su postali novac. Kada se kasnije pojavio papirni novac on je sve do prvih decenija 20. veka bio samo hartija od vrednosti koja donosiocu daje pravo na propisanu količinu zlata.

Druga teorija je kartalizam, po kojoj neku robu novcem ne čini njena unutrašnja vrednost ili robna podloga, već država onda kada odluči da tu robu prihvata za naplatu poreza. Zbog toga je prelaz na papirni novac tokom 20. veka bio tako bezbolan i papirne valute se danas bez problema prihvataju. Današnji papirni novac nije više sertifikat koji vam daje pravo na zlato, ali vrednost ima jer u krajnjoj liniji znate da njime uvek možete platiti državi za porez ili usluge.

Bitcoin se ne uklapa ni u jednu od ovih teorija. On nema imanentnu vrednost kao robni novac, niti se može koristiti za plaćanje državi. Jedini način za bitcoin da ima neku vrednost je da ga prihvataju druge privatne strane u transakcijama. To je potpuni novitet u istoriji novca, jer se po prvi put radi o privatnom dekretnom (proklamovanom ili fiat) novcu. Postojao je privatni novac sa robnom podlogom; postoji državni dekretni novac; ali nikad privatni dekretni novac.

Najveći problem sa bitcoinom kao valutom je nestabilnost. To što njegova vrednost vrtoglavo raste nikako nije argument u prilog njemu jer nestabilnost valute isključuje mogućnost smislenog ugovaranja u njoj. Pristalice bitcoina dobro znaju da je njegova ponuda automatski ograničena i to je čest argument u odbranu bitcoina kao valute i navodno u prilog njegove stabilnosti. Ja nisam siguran od ograničenost ponude igra tako veliku ulogu.

Prvo, iako je količina bitcoina ograničena, može se napraviti neograničeno mnogo kopija bitcoina ili boljih kripto valuta. Već sada postoji na hiljade njih. Šta ograničenost ponude bitcoina uopšte znači kada ima neograničeno mnogo alternativa?

Drugo, iako je ponuda ograničena, cenu novca, kao i svega drugog, određuju ponuda i tražnja. A tražnja je kao što vidimo veoma varijabilna. Tako na jednoj strani imamo kvaziograničenost ponude a na drugoj veliku neizvesnost tražnje. To sve ukazuje na ogromnu nestabilnost.

Kod klasičnih valuta, poput evra ili dinara, ponuda je ograničena politikom centralne banke. Mnogi će reći da to nije nikakva garancija, ali zapadne valute već 30 godina nemaju nikakvu inflaciju, a u proteklih desetak godina veći problem bila je deflacija. Tražnja - želja za držanjem novca - je kod državnih valuta takođe varijabilna, ali mnogo manje jer monopolski karakter ovih valuta i naplata poreza u njima garantuju njihovu upotrebu. I kod tradicionalnih valuta ne samo da je tražnja novca relativno stabilna, već u situacijama kada bude nestabilna fleksibilnost ponude novca postaje prednost a ne mana. Na primer, tražnja za švajcarskim francima je negde oko 2009. naglo porasla. Švajcarska centralna banka je na to reagovala ogromnim povećanjem ponude, tako da je franak sačuvao bazičnu stabilnost. Jeste ojačao ali u razumnoj meri - ne desetostruko ili stostruko kao što rade kriptovalute.

Zato ne vidim kako se oscilacije bitcoina mogu zaustaviti. Jasno je da kriptovalute imaju neku korisnost u transakcijama, makar to bilo i za ilegalne aktivnosti, ali kada je ponuda neograničena a tražnja neizvesna onda nema nikakvih smernica buduće vrednosti. Ne znam koliko se to čak i može nazvati balonom jer se uopšte nemamo na šta osloniti u proceni nekakve prave vrednosti -- nema nikakvog fundamentalnog razloga ni da cena bitcoina poraste na $19,000 niti da danas padne na $12,500. Jedina vrednost koja u teoriji ima smisla je nula ili vrlo blizu nule. 

16 November 2017

Malo o Vijetnamu, SAD i Srbiji

Nedavno sam slučajno naišao na interesantan pokazatelj u kojoj meri je slobodna trgovina (koju, kao što znamo, osporava horda idiota i na ekstremnoj levici i na ekstremnoj desnici) dobra stvar za odnose medju ljudima i može ako ne sprečiti ratove, kao što se Bastiat nadao, ono doprineti pomirenju i poštovanju među ljudima u posleratnom periodu. Pew poll je istraživao mišljenje o SAD u različitim zemljama sveta i među 50-tak država u kojima je istraživanje rađeno (Srbija nije među njima), najbolji rezultat, 84% povoljnih mišljenja o Americi, utvrđen je u... Vijetnamu.

Da nije u pitanju puka statistika govori i izuzetno prijateljski doček Trampa (a pre njega i Obame) u Hanoju, što su naglašavali i desničarski i levičarski mediji. Svi znamo za strahote Vijetnamskog rata, a da su one prisutne i danas govori vest koja se provukla na marginama samita o tome kako i dalje traje program pomoći žrtvama zloglasnog Agent Orange defolijanta. Znamo i da je Vijetnam, uprkos ogromnog uspona privatnog preduzetništva, i dalje komunistička jednopartijska država. Kako onda objasniti toliko proameričko raspoloženje Vijetnamaca?

Čini mi se da nema ozbiljne alternative „bastijatovskoj“ hipotezi da je ultimativni uzrok tome slobodna trgovina. SAD su najveći trgovinski partner Vijetnama i obim bilateralne trgovine se procenjuje na preko 25 milijardi dolara. Od „otvaranja“ početkom veka, ova vrednost je porasla više hiljada procenata, a američke investicije su prisutne u svim sektorima, sa efektima naročito vidljivim u malim i srednjim preduzećima. Ispostavlja se da je sloboda trgovine u ovom slučaju jača od politike, jer se taj proces odvijao uprkos višestrukim oznakama Vijetnama kao „netržišne ekonomije“ od strane američkog Kongresa. Ovaj ogromni obim trgovine nije mogao da ne ostavi pozitivne posledice po vijetnamsko društvo u celini, naročito kulturu. Procenat Vijetnamaca koji govore engleski je najveći u Aziji (među zemljama koje nisu bile britanske kolonije), iako je to u periodu rata i neposredno nakon njega predstavljalo ozbiljan rizik. Ovome pomaže i činjenica da je demografska struktura Vijetnama jako povoljna, sa velikim procentom mladih i životnim vekom koji se, kao posledica brzog porasta standarda, stalno uvećava. Kao što je jedan tamošnji novinar (zaposlen u državnom mediju, koji je i dalje pod partijskom kontrolom) rekao u razgovoru sa Zapadnim kolegama (parafraziram) „nema nikakvog razloga da vesti o SAD ne budu povoljno pokrivene. Rat je davna istorija. Mi smo okrenuti ka budućnosti.“

Naravno, dežurni srpski kafanski geopolitičari sigurno već imaju „u rukavu“ nekoliko teorija zavere, od kojih je valjda najsmislenija ona da je to posledica Trampove antikineske predizborne retorike. Da to ne može biti presudan faktor pokazuje činjenica da je proameričko raspoloženje bilo slično snažno u Vijetnamu u doba Obame, koji se nije isticao antikineskom retorikom. Takođe, ima drugih zemalja koje imaju tradicionalne sukobe sa Kinom i podozrenja prema njenom usponu, ali koje ne prati takvo proameričko raspoloženje kakvo vlada u Vijetnamu (npr. Japan, u kome 57% stanovništva ima pozitivno mišljenje o SAD u istom istraživanju, ili Indija, gde je analogna vrednost 49%). Pri čemu, uzgred budi rečeno, Vijetnam ima verovatno zaista najdugotrajniju realnu – za razliku od ponekih mitoloških – tradiciju „herojskog otpora“ (čitaj: pobedničkih ratova sa) raznim osvajačima, od Čin Ši Huang-tija, graditelja Velikog zida, preko dinastije Sung, Kublaj-kanovih Mongola, pa sve do Japanaca, Francuza, Amerikanaca, Crvenih Kmera i Maovih Kineza u 20. veku.

Sve ovo sadrži vrlo realne pouke za ovdašnje prilike. Nedavno je u poseti Srbiji bio Brajan Hojt Ji, pomoćnik zamenika državnog sekretara SAD, što je bio samo još jedan poziv ovdašnjim medijima i vaskolikom nacionalističkom (ali i komunističkom) bašibozuku da se izviče, iskrevelji i istovari, što u štampanom, što u elektronskom, što u internet formatu. Po ko zna koji put smo mogli da se uverimo da je sreća što Srbija nije u Pew-ovoj anketi – ne sumnjam da bismo bili na nivou islamskih zemalja, posebno Jordana, Sirije i palestinske Zapadne obale po nivou antiamerikanizma.

Međutim, primer Vijetnama bi trebalo da nam sugeriše i nešto drugo, naime da taj i takav notorni antiamerikanizam predstavlja samo posledicu nacional-socijalističkog i rusofilskog ispiranja mozga i ničeg više, odnosno ničeg što je utemeljeno u realnosti. Kada bi glavešine odlučile – kao što je vijetnamska partija imala mozga da uradi – da zaista nema razloga za „nepovoljno pokrivanje“ medijskih sadržaja vezanih za SAD, onda bismo se mogli nadati da bi se situacija u doglednom periodu unormalila. Kada bismo rešili da se, umesto patološke zaljubljenosti u mitsku prošlost, okrenemo malo više ka budućnosti, poput mladih Vijetnamaca, mnogi naši problemi bi postali rešivi. Zašto se to ne dešava, pravo je pitanje koje bi trebalo da bude postavljeno vlastodršcima. Nevolja je što se ni stav opozicije mnogo po tim pitanjima ne razlikuje.

Da rezimiram, srpski antiamerikanizam je maligna budalaština koja, naravno, nanosi najviše štete upravo Srbiji. Kakvi god da su navodni „razlozi i opravdanja“ za isti, svakako ne mogu biti ni približno sličnog reda veličine kao oni koje bi vijetnamski nacionalisti (ili komunisti) mogli pronaći. Ali, za razliku od obala Save i Morave, na obalama Mekonga ima daleko manje zlovolje i kalimerovski shvaćene "svetske nepravde". Kad su čak i komunisti u Vijetnamu bili u stanju da – zarad sopstvenih interesa, naravno, kao što i treba da bude – „okrenu ćurak naopačke“ i raduju se trgovini i saradnji sa SAD, te posetama američkih zvaničnika, činjenica da su srpska javnost i mediji pod udbaškom kontrolom onako monstruozno reagovali na prilično bezazlenu i rutinsku posetu g. Hojta Jia (ali i posete Zapadnih intelektualaca poput Herte Miler tu negde u isto vreme) govori da je ovdašnje mentalno i moralno stanje asimptotski blizu apsolutne nule. Da parafraziram legendarni naslov Česlava Miloša, i od zarobljenog uma postoji – zarobljeniji.

02 November 2017

Crtice o Oktobarskoj revoluciji

Bliži se tačan dan stogodišnjice Oktobarske revolucije i mnogo se piše o tome. Evo mojih nekoliko nota o događaju i izdvajam samo stvari za koje mislim da su manje poznate ili koje su mi posebno interesantne. Nekada sam dosta čitao o ovom periodu ali sada više ne i možda me sećanje negde i vara.

1. "Oktrobarska revolucija" nije ni oktobarska, ni revolcija. Oktobarska više nije zbog promene kalendara, sada datum pada u novembru. Ali nije ni revolucija jer je po svim svojim ključnim karakteristikama bila samo jedan odlično organizovani puč.

2. Rusija jeste imala revoluciju, ali ona se dogodila još u februaru iste godine. Tada je odstranjen car Nikolaj, a vlast preuzela privremena vlada. Privremena vlada, koju je najpre predvodio uglavnom zaboravljeni grof Lvov a onda poznatiji Kerenski, gubila je konce iz ruku i pravu vlast je sve više preuzimao petrogradski sovjet.

3. U periodu između marta i oktobra, Rusija je po nečijim rečima bila "najslobodnija zemlja na svetu". To je bilo na korak od anarhije jer su se stare strukture vlasti raspadale, ali je po prvi put u istoriji bilo ko mogao da agituje za bilo šta. Čitav vek pre toga zemlja je bila puna raznih radikala, ideologa, revolucionara, teoretičara i planera, uključujući i prve teroriste u istoriji. Posle delimične liberalizacije i uspostavljanja parlamentarizma iz 1905. godine dobili su veću, a na leto 1917. i potpunu slobodu agitacije. I masovno su je koristili, propagandista i pamfletara bilo je svuda.

4. U potpunoj slobodi populisti su se bolje snašli od ostalih. Konstitucionalni demokrati (KaDeti) nisu bili tako efektivni kao socijalisti. A socijalisti nisu bili tako efektivni kao boljševici.

5. Boljševici, ili u prevodu "većinci", nisu čak bili ni u toj većini po kojoj su sebe nazvali. Nazvali su se tako jer su na jednom sastanku u procepu prvobitne socijal-demokratske partije navodno prevladali u glasanju. Ali na tom sastanku bili su u većini samo po jednom pitanju; u drugima su većinu činili oni koje su nazvali "manjincima", menjševici. Eto, izvanredna propagandna sposobnost boljševika je rano došla do izražaja, a od onda se još i usavršila.

6. Lenjin je najsposobniji lider za kojeg u istoriji znam. Sve vreme su skoro svi ostali sumnjali u sve što je hteo da ostvari. Do samog kraja niko, ni najbliži saborci, nisu stvarno verovali da mogu preuzeti vlast. Protivili su se, odbijali da učestvuju. Godinama pre toga Lenjin je osmislio strategiju koja je, kontraintuitivno, bila protiv omasovljenja komunističkog pokreta. Umesto omasovljenja insistirao je na maloj i dobro organizovanoj grupi posvećenih revolucionara. Baš se tako sve i dogodilo.

"Sposoban", kad je u pitanju Lenjin, treba shvatiti u čisto instrumentalnom smislu, kao sposobnost ostvarenja onoga što je naumio. Inače je Lenjin bio beskrupulozan koliko i Staljin, samo ne i takav paranoik-psihopata.

7. Nije mi jasno kako se i zašto na srpskom ustalio izgovor Lenjin umesto izvornog Ljenin.

8.  Kerenski i Lenjin su iz istog mesta, Uljanovska, tako kasnije nazvanog po Lenjinu. Lenjin, inače, nije iz plebsa nego iz fine porodice. Otac mu je bio glavni školski administrator u svojoj oblasti što je u tadašnjem sistemu značilo i pripadnost nižoj aristokratiji. Kerenski je posle revolucije na kraju završio u SAD. Negde u Kaliforniji je živeo i predavao na univerzitetu sve do 1970. i studenti nisu mogli da veruju da je to taj istorijski Kerenski.

9. Revolucija je, dakle, u stvari bila puč. Posle pada monarhije uspostavljena je privremena vlada, ali sve veću de facto vlast vremenom su preuzimali lokalni radničko-politički saveti ili "sovjeti", naročito sovjet glavnog grada, tada Petrograda. A sovjete su sačinjavali radnici i političari raznih radničkih i socijalističkih partija i struja, ne samo boljševici. Oktobarski puč sastojao se u svrgavanju nemoćne vlade Kerenskog i u preuzimanju sovjeta od strane boljševika.

10. U isto vreme, posle pada monarhije, seljaci po ruskim prostranstvima preuzimaju stvari u svoje ruke i tokom leta 1917. vode rat protiv aristokratije i prisvajaju njihove posede. U to vreme, većina seljaka koji otimaju zemlju još uvek nikada nije čula za Lenjina.

11. Da saberem, revolucija se u 1917. uistinu dogodila. Ali nije se dogodila "Lenjinova oktobarska revolucija protiv bivšeg sistema." Dogodile su se, ovim redom:
   1) šira politička revolucija protiv autoritativne monarhije u februaru 1917, koja je bila kulminacija višegodišnjih previranja
   2) spontano urušavanje seoske aristokratije i nasilna preraposdela zemlje u korist seljaka na leto 1917,
   3) u gradovima, sve veća uloga i de facto vlast petrogradskog i drugih sovjeta, usled slabosti privremene vlade Kerenskog,
   4) i onda, na kraju, u oktobru, Lenjinov puč protiv privremene vlade i protiv ostatka sovjeta.

12. Ponovo o Lenjinovoj sposobnosti. Ovo su bili ljudi isključivo vođeni ideologijom, do nivoa neshvatljivog u današnje vreme jer takve ideološke ubeđenosti više nema. Ipak, Lenjin je kad je trebalo da se osvoji i zadrži vlast bio izuzetno pragmatičan. Ključno, seljacima je obećao da mogu zadržati zemlju koju su preuzeli i preuzeti još toga što je ostalo. Tek će Staljin to kasnije kolektivizovati. Dalje, vojnicima na frontu je obećao kraj rata i to ekspresno ispunio sklopivši mir kojim je Nemcima predao ogroman deo teritorije. Kasnije će istu pragmatičnu notu pokazati dozvoliviši elemente kapitalizma i tržišta putem Nove ekonomske politike (NEP), kada su prvi pokušaji podržavljenja doveli do raspada ekonomije.

13. Privremena vlada je pre svrgavanja bila raspisala izbore za konstitutivnu skupštinu za novembar 1917. Posle preuzimanja vlasti Lenjin nije imao kud nego da sprovede te izbore. Na njima su boljševici, već tada na vlasti i sa kontrolom, osvojili 24%. Pobednici su bili drugi, mekši socijalisti. Izbori su, očekivano, ignorisani. Na kraju krajeva, prema Marksu, obični ljudi nemaju tu svest koju ima radnička avangarda.

15. Posle revolucije je Lenjin, sada lider najveće zemlje na svetu, još neko vreme živeo u studentskom domu Instituta Smoljni. Nije imao vremena da razmišlja o preseljenju. Ubrzo se navikao na luksuz, prisvojio par vila i skupocene carske automobile. U post-revolucionarnom haosu su bande harale ulicama i po rečima jednog autora neko je zaustavio Lenjinov konvoj i pod pretnjom pištoljem mu oteo rols-rojs. Ako su komunisti "eksproprisali eksproprijatore", onda je pljačkanje Lenjina bio redak slučaj eksproprijacije eksproprijatora eksproprijatora. 

13 October 2017

Marks kao ekonomista

NIN povodom 150 godia Kapitala radi dodatak o Marksu pa su me upitali za misljenje. Ovo je moj prilog objavljen u danasnjem broju:

Možda je najupornija zabluda o Karlu Marksu to da je on bio ozbiljan, pronicljiv i dalekovid teoretičar, čija se agenda u praksi samo nesrećnim spletom okolnosti izjalovila. Komunizam je propao gde god je u raznim verzijama isproban. Što je verzija bila bliža originalnim knjiškim šemama, to je katastrofa, kao u Kambodži, bila veća. Socijalističke privrede koje su udaljile od teoretskih ideala, kao SFRJ, uspevale su da prežive mada ne i da rastu i obogate se poput tržišnih ekonomija toga doba.

Marksovo ekonomsko teoretisanje je i za ondašnje standarde bilo neutemeljeno i proizvoljno. Svoju teoriju on je sazidao na aksiomu da jedino ljudski rad stvara ekonomsku vrednost. Krenuvši od tako pogrešnog ubeđenja, Marks je upitao kako onda može postojati profit za vlasnike kapitala. Stvaraju ga radnici svojim znojem, jer prema aksiomu od kojeg je krenuo i ne može biti drugačije. 
Preduzetnička ideja, organizacija posla i rizik ulaganja kapitala kod Marksa ne postoje, računa se samo uloženi rad. A račun uloženih radnih sati pokazivao je sistemsku prevaru – kapitalisti radnicima ne isplaćuju zasluženu zaradu već jedan deo neopravdano zadržavaju za sebe.

Sva famozna dijalektika svela se, dakle, na kružno rezonovanje: pošto samo rad stvara vrednost, sva vrednost mora pripasti radu. Da je polazna pretpostavka Marksove logike pogrešna bilo je jasno još za vreme njegovog života. Raniji teoretičari jesu nagađali da ekonomsku vrednost stvara samo rad. Ali već od 1870-ih, ubrzo nakon objave prvog toma Kapitala, ekonomisti širom Evrope odbacili su radnu teoriju vrednosti kao duboko pogrešnu i nikada joj se više nisu vratili.

Nasađena na pogrešnom polaznom principu, ni Marksova predviđanja se nisu ostvarila. Radnici nisu bivali sve siromašniji i sukobi rada i kapitala nisu se zaoštravali. Naprotiv, istoričari su pokazali da se položaj radnika osetno poboljšavao još za vreme Marksovog života. Kao u današnjoj Kini, mladi ljudi su širom tadašnje Evrope hrlili sa sela u gradove da bi naporni poljski rad zamenili radom za redovnu i vremenom sve veću platu. Niti je kapitalizam posustao usled dugoročnog pada profitnih stopa kako je Marks prorekao. Profitne stope nikad nisu bile tako visoke kao što su Marks i sledbenici zamišljali, ali do današnjeg dana one niti posebno padaju niti naročito rastu.

Marks je bio čovek koji je čvrsto verovao u svoje ideje i posvetio im čitav svoj život. Neka njegova šira političko-filozofska zapažanja zavređuju pažnju i danas. Tehnološki determinizam koji trvdi da materijalna baza uslovljava društvene odnose – da ručni mlin stvara feudalizam a parni mlin donosi kapitalizam – ponovo je intrigantan u 2017. godini kada se u svetu raspravlja kako nove tehnologije, internet i društvene mreže menjaju politički poredak. Ali baš zbog svoje ideološke posvećenosti Marks i nije bio nikakav ekonomski teoretičar. Iako je voleo da ističe naučnost svojih teorija i nenaučnost tuđih, uvek je prvenstveno bio ideolog revolucionarne levice. Svoj stav o kapitalizmu i komunizmu jasno je obznanio još 1848. kada je kao mladić u svojim kasnim dvadesetim sa Engelsom sastavio Manifest komunističke partije. Sve kasnije detaljno ekonomsko teoretisanje iz Kapitala i drugih spisa nije bilo teorijska osnova komunizma kako su nas u školama i na fakultetima učili, već naknadni pokušaj da se ova radikalna ideologija predstavi naučnom i racionalizuje.  

06 September 2017

Antinauka sa levice: dva primera


Veoma ugledni PLOS One objavio je pre par meseci interesantnu studiju međunarodnog tima naučnika koji se bave benefitima uvođenja genetski modifikovanih poljoprivrednih kultura u subsaharskoj Africi, kao i oportunitetnim cenama (materijalnim i u ljudskim životima) odlaganja uvođenja GMO u određene zemlje. Rad egzaktno pokazuje da odlaganje sa uvođenjem GMO – autori koriste skraćenicu GE od “genetically engineered”, ali to je isto – iz različitih birokratsko-regulatornih razloga nanosi veoma opipljivu štetu privredi, ali i u broju života izgubljenih zbog pothranjenosti. U radu se eksplicitno apostrofira pogubna levičarska i antinaučna politika EU u vezi sa ovom temom, koja često predstavlja direktnu prepreku masovnom uvođenju ovih spasonosnih poljoprivrednih tehnologija u stalnu upotrebu.

Tipični pasus: If Kenya had adopted GE corn in 2006—according to the reports of the IRMA project this was possible—between 440 and 4,000 lives could theoretically have been saved. Similarly, Uganda had the possibility in 2007 to introduce the black sigatoka resistant banana, thereby potentially saving between 500 and 5,500 lives over the past decade. The introduction of Bt cowpea is expected to be in 2017 in Benin, Niger, and Nigeria. The AATF has already indirectly expressed concerns about reaching this goal by explicitly mentioning the phrase: “depending on approvals”... A one-year delay in approval would especially harm Nigeria, as malnourishment is widespread there. The consumption of cowpea per capita is higher than in both Benin and Niger. A one-year delay is estimated to cost Nigeria about 33 million USD to 46 million USD and between 100 and 3,000 lives.

Dakle, potpuno suprotno od uobičajenog stanovišta iza kojeg se obično krije regresivna i nazadnjačka agenda: “Daj da malo sačekamo, kud se žurimo, itd.” Slučaj sa GMO je dodatno zanimljiv po tome što se u njemu odlično prelama slaganje među ekstremistima na obe strane političkog spektra karakteristično za doba Trampa i Brexita – levičarski ekstremisti su najglasniji u svom regulatornom i antinaučnom ratu protiv GMO, ali ne treba zanemariti ni verske fanatike i ostale ekstremne tradicionaliste koji standardno bulazne o tome kako je biotehnologija “igranje boga” i strašilo “nemoralne nauke” (u evangelističkim born-again-bullshit krugovima se često dodaje “nemoralne državne nauke” bez da se kapira prilično očigledna istina da se najveći deo biotehnoloških istraživanja generalno i GMO partikularno odvija u privatnom sektoru). 

Rekao bih i da je ovo odličan primer onoga što je Hajek pokušavao da kaže u često citiranom (ali često i neshvaćenom) eseju Zašto nisam konzervativac: postoji savršeno dobro definisan smisao u kojem klasični liberal, za razliku od konzervativca, gleda u budućnost sa optimizmom i pozitivnim afektom. Prošlost nije bila bolja zato što u njoj nije bilo GMO; bila je lošija zbog toga. „Zlatno doba“ bilo koje vrste, bilo ono edensko, vinčansko, arijevsko, doba Nemanjića, Lost Cause of the South, itd. isl. je bez izuzetka mistifikacija, obično praćena zavlačenjem ruke u tuđi džep. Isto kao što “Oci osnivači” (da ne pominjemo proroka Muhameda, evanđeliste, cara Solomona i druge još drevnije Nesporne Autoritete) nisu mogli ništa relevantno da kažu o genetski modifikovanim organizmima, pa sve da im priznamo natprirodnu inteligenciju i moralnost – pa je eo ipso zaludan posao pokušavati da se do odgovora na probleme koje u vezi sa GMO imamo dođe nekakvom egzegezom Neprikosnovenih Spisa – isto tako je „mudrijaško“ čekanje na bolje uvide budućnosti u boljem slučaju tek samo prefinjeniji oblik lenjosti i prokrastinacije, a u lošijem slučaju čisto podmetanje klipova u točkove.

U pomalo srodnom duhu, levičarski ekstremisti su još jednom prevazišli sami sebe sa još jednom Jezivom Zaverom da se privatizuje (o horora!) i komercijalizuje (upomoć! upomoć!) svemir i nebeska tela u njemu: https://www.youtube.com/watch?v=GjiCFkSt6Ec
(oko 5. minuta počinje kratki, ali urnebesni, segment o “užasnoj privatizaciji svemira”)

Dok mi lično zaista nimalo ne smeta pljuvačina usmerena ka trampističkim klovnovima tipa Stephena Millera i naročito komičnog budalaša Sebastijana Gorke koji kao da je izašao iz neke balkanske klozet-fašističke organizacije poput SANU, HAZU ili Francuske 7, jedan od problema sa takvim likovima upravo i jeste u tome što oni nemaju ni traga konceptualnog i kognitivnog aparata koji je neophodan za ozbiljno suočavanje sa potrebom i u konačnoj analizi moralnim imperativom komercijalizacije svemira, o čemu sam ovde svojevremeno pomalo i pisao. Kontekst levičarskog komentara i standardnog skandalizovanja (zamislite, svemir može biti zagađen!) nas sprečava da sagledamo istinske i veoma ozbiljne probleme sa kojima se suočavamo, i u pogledu resursa i u pogledu ekoloških i klimatskih posledica kratkovidih politika na svim stranama mainstream političkog spektra. 

26 August 2017

Sloboda govora

U zanimljivom tekstu Megan McArdle postavlja između ostalog pitanje koje ulazi u srž klasičnog liberalizma - da li principijelna crta između privatnog i državnog sankcionisanja govora suštinski opisuje slobodu govora. Znači, da li je društvo u kojem vam država dozvoljava da kažete šta hoćete (ne postoje nikakva zakonska ograničenja, congress shall pass no law, etc.) ali rulja kažnjava svaki iskorak iz strogo propisanih okvira društvo u kojem zaista postoji sloboda govora?

Neposredan povod za njenu kolumnu je nedavni incident u Guglu, gde je jedan od inženjera izneo svoje viđenje "manjka" žena u Guglu i, opštije, inženjerstvu i kompjuterskim naukama. Kao ženi koju su roditelji naterali da završi  ETF odavno mi je jasno da je priča o diskriminaciji žena u tehničkim oblastima potpuna budalaština. Upravo je suprotno - u svakoj situaciji koja zahteva tehničko znanje ženska osoba koja ga ima dobija pozitivnu pažnju i biva dodatno stimulisana i nagrađivana. Ima raznih istraživanja na ovu temu, ali iskreno, za mene se stvar svodi na to da imam zaista dosta iskustva u svemu tome i ako postoji problem onda je on suprotan a to je presija da se žene bave matematikom ili, još gore, inženjerstvom i programiranjem. Megan McArdle ima odličan tekst i na tu temu koji je vrlo sličan mom iskustvu a opisuje taj osećaj da ste okruženi ljudima kojima je to čime se svi vi profesionalno bavite mnogo zanimljivije nego vama (i da će kao posledica u tome biti mnogo bolji). Sećam se npr. nekih inače lošijih studenata na ETF-u koju su u slobodno vreme pravili nekakva tranzistorska kola. Ili, na postdiplomskim studijama statistike, kineskim studentima koji isprobavaju varijante nekog problema koji nije za domaći. Ili, u Matematičkoj gimnaziji onih koji vikendom prorađuju rumunske zbirke. To je demorališuće i otuđujuće i tu vam postane očigledno da ste vi za nešto drugo, nešto u čemu ste ne samo dobri nego vas i interesuje. Kao i velikoj većini žena, meni je sedenje za kompjuterom, osim ukoliko je u pitanju neka vrsta komunikacije, dosadno (a suprotno uvreženom mišljenju nije preterano dobro ni plaćeno. Ljudi koji su najglasniji na temu da više žena treba da se bavi npr. programiranjem se praktično nikad sami ne bave tim divnim, zanimljivim poslom).

No, čak i da James Damore nije u pravu, ostaje činjenica da je zbog mišljenja koje je izneo izgubio posao ne samo u Guglu nego je zahvaljujući internetu i društvenim mrežama stigmatizovan verovatno do kraja života. Drugim rečima, posledice iznošenja "pogrešnog" mišljenja su prilično dramatične. Nije to baš Goli otok, ali je po posledicama rekla bih prilično uporedivo sa nekom formom ograničenja slobodnog govora u zakonskoj sferi.

Ova tema mi često pada na pamet kad poredim SAD i Srbiju. Na papiru, sloboda govora u SAD je veća nego u Srbiji. Prema klasičnoj libertarijanskoj prici, bitno je samo da li dršava ograničava govor. Ali, subjektivni osećaj je drugaciji. U Srbiji se osećam slobodnije da pričam o čemu hoću, kako hoću, da eksperimentišem sa idejama. Nema te masovne osude; kao da ljudi nisu toliko investirani u svoje stavove. U stvari nisam sigurna da bih se usudila da napišem ovakav tekst na nekom američkom blogu - svakako ne ako bih npr. bila direktor neke kompanije ili docent na univerzitetu.

Skoro je nezamislivo da u Srbiji neko napiše memo kakav je napisao James Damore. U stvari, već sama cinjenica da za tim nema potrebe govori o nekim zdravim rezonima u srpskom društvu; kad nesto nije tabu nema potrebe ni za njegovim kršenjem. Takođe je nezamislivo da se oko ovog zapisa razvila takva histerija. Bilo bi verovatno glasova kritike, ali oni teško da bi imali neke trajnije posledice. Zoran Milivojevic je tu dobar primer - neko ko voli da kontrira tom nekom recimo sa Zapada uvezenom elitnom mišljenju, i ko je često kritikovan a ipak opstaje na javnoj sceni u moralnom rangu sa svima ostalima, kao predstavnik 'druge strane'. U međuvremenu, teniski komentator u SAD je izgubio posao jer je rekao da Venus Viliams igra 'gerila tenis' (a pošto 'gerila' zvuci kao 'gorila'...).

U krajnjoj tački problem sa libertarijanskom teorijom je dublje prirode. Ljudska istorija i društvo se ne može podvesti pod mali broj jasno formulisanih principa. Postoje razni principi (privatna svojina, individualna prava) koji imaju puno smisla i objašnjavaju mnogo stvari ali kad sve odgovore pokušamo da pronađemo u njihovoj primeni upadamo u razne apsurde. Vremena se menjaju, više ne živimo pod zabranom uvoza i kontrolom cena, nisu svi principi jednako relevantni. Tako je i sa slobodom govora. U npr. Turskoj je državna represija glavni problem. Ali, na mnogim mestima, naročito na Zapadu, postoje ozbiljnija ograničenja. Za njih je potreban neki novi princip.

23 August 2017

Par crtica iz SAD-a, Volume I: politika

Tokom avgusta sam proveo dve nedelje u SAD. Prva nedelja je bila radna pošto sam učestvovao na jednom novopokrenutom programu fondacije Friedrich Naumann, pod nazivom World Economic Order. Ovo je bio prvi program, i bio je posvećen protekcionizmu i međunarodnoj trgovini. Ovo je verovatno najbolji program na kome sam do sada učestvovao, pošto je imao dobru raspodelu vremena između predavanja, radnih sastanaka i prilika za networking, a i same organizacije koje su bile uključene u program su se potrudile da sve zaista bude na visokom nivou. Za ovo je verovatno najzaslužniji direktor kancelarije u Vašingtonu, Klaus, koji već više od 3 decenije živi i radi u Vašingtonu, a radio je i u političkim kampanjama nekih kandidata i u samom Kongresu, pa su njegovi kontakti otvarali mnoga vrata koja bi inače ostala zatvorena. Pored standardnih think tank-ova (Peterson Institute for International Economics; Cato Institute; Heritage Foundation; Brookings Institute) koji prate međunarodnu trgovinu, bili su i organizovani sastanci sa profesionalnim udruženjima kao i federalnim institucijama: US Trade Commission, US Trade Representative, House of Representatives. 

Ovo je bio moj prvi boravak u SAD, i naravno da je bio prepun utisaka, pre svega da je to društvo koje je svetlosnim miljama udaljeno čak i od Evrope, Balkan da ne spominjemo. Usled političkih previranja (niko nije verovao u izbor Trampa, pa se posle postavilo pitanje imenovanja nove administracije, pa sada ruski uticaj tokom kampanje) politika je velika tema i običnom svetu, samo što oni razmišljaju u dihotomiji pro-Trump / anti-Trump, dok malo upućeniji i obrazovaniji ljudi govore o posebnim politikama nove administracije pa stoga pro-policy ili anti-policy. 

Kako sam svoj stav o političkim kretanjima uglavnom izgradio na osnovu selektivnog pristupa američkih i evropskih medija, doživeo sam nekoliko ozbiljnih momenata koji se mogu nazvati reality checks. Prvo, republikanska pratija je i dalje čvrsto free trade partija. Deo njenih glasača to nije, a oni se veoma glasni i važni jer izgleda da su oni bili važan jezičak na vagi na predsedničkim izborima. Izgleda da deo njih nije istorijski galsao za republikance, ali da je ih privukao Tramp. Republikanski establišment još uvek ne zna kako da se prilagodi ovoj situaciji - kako nam je rekao pomoćnik predsednika poslaničke grupe republikanaca (jer kako drugačije da prevedem Majority Leader?). To se lepo videlo i na glasanju u US Trade Commission dan posle toga: komisija ima 6 članova (3 republikanci, 3 demokrate) i prateću stručnu službu koja ispituje slučajeve non-fair trgovine i mogućih policy odgovara u oblasti trgovine (npr uvođenje prelevmana u slučaju dampinškog uvoza). Komisija je glasala o pritužbi na uvoz proizvoda od gume, sa željom da se ispita opravdanost uvođenja nekih mera zaštite. Proces su pokrenule američke kompanije protiv firmi iz Malezije (ako se dobro sećam), na glasanju su republikanci glasali PROTIV, a demokrate ZA. Toliko o tome da je republikanspa partija protekcionistička.

Drugo, gotovo svi akteri u SAD žele da se pokrene revizija NAFTA-e. Ali ne svi iz istih razloga: Tramp i delovi administracije možda žele da uvedu neki protekcionizam, ali drugi akteri žele reviziju da ovaj sporazum postao otvoreniji, a ne zatvoreniji. Trgovina uslugama nije dobro rešena njime jer je on pregovaran u trenutku kada Internet još nije funkcionisao, kao ni sistem rešavanja sporova pa se oni uglavnom rešavaju pred WTO. Ako Tramp ne uspe da okupi dovoljno jaku koalciju oko sebe, verovatnije je da će nova NAFTA biti liberalnija od stare. Ovo dodatno komplikuje procedura trgovinskih pregovora: normalna procedura podrazumeva da se svaki Free Trade Agreement (FTA) odobrava u Kongresu ne samo u celosti, nego i u pojedinosti tj moguće je postavljanje i usvajanje amandmana od strane kongresmena. Time bi neki teško ispregovarani FTA deal mogao da bude skroz promenjen u proceduri glasanja. Onda bi on morao da se opet pregovara sa drugim stranama, što nije nimalo lagodno ni lako. Zbog toga je ustanovljena ubrzana procedura - u njoj Kongres postavlja ciljeve koje FTA treba da postigne (oni mogu biti široki neobavezujući, tipa povećanje obima trgovine, olakšavanje pristupa američkim privrednicima tržištu date zemlje ali i mnogo konrektniji, npr smanjenje carina za američki izvoz od toliko i toliko % ili ukidanje kvota za šećer itd). Na osnovu ovih smernica se vode pregovori, i ukoliko se oni postignu, prilikom glasanja glasa se samo u celosti, ne postoji procedura promene pomoću amandmana. 

Treće, establišment republikanske partije nije preterao lud za Trampom, što se videlo i iz nastupa John McCain-a prilikom glasanja za Obamacare. Osim toga, sistem unutrašnje institucionalne kontrole administraciji dosta vezuje ruke - politički sistem je takav da moraš da znaš da sklapaš dilove da bi namakao većinu. Ovo nama može da deluje čudno pošto smo navikli na mašine za glasanje u Skupštini bez prava na mišljenje, ali u SAD nema centralizacije političke moći kao kod nas i državama regiona, tako da kongresmeni i senatori, iako pažljivo slušaju šta se priča u partiji i šta govori administracija, ipak više slušaju svoje konstituente koje su ih birale. 

Ovo sve ozbiljno narušava sliku omnipotentnog vladara koja se možda i nesvesno projektuje oko Trampa. Pored toga, ne postoji jak protekcionistički buljuk u Vašingtonu koji gura takve politike. Osim toga, ako bilo šta znamo o ekonomiji, to je da trgovinski deficit nije loš (Slaviša je pisao skoro o tome) sam po sebi, a kako su u SAD prisutni budžetski deficit i suficit na kapitalnom računu može se očekivati postojanje trgovinskog deficita. Pored toga, trgovinski deficit nije nešto posebno visok - u oviru je desetogodišnjeg proseka, i ispod 3% GDP-a (oko 500 milijardi USD godišnje), i smanjuje se od juna pošto izvoz značajno raste. Drugi ekonomski pokazatelji su za sada jako dobri, nezaposlenost je na rekordno niskom nivou još od izbijanja krize, na 4,3%, što je zapravo čak ispod prekrizne stope koja je 2007. bila 4,4%. Zato je veoma čudno da je protekcionizam tako visoko na skali problema; verovatno je trgovina samo popular scape goat koji se koristi da se zamaskiraju drugi problemi - veliki skill deficit među radnom snagom, to što rast ekonomije i zarada nije podjednako raspoređen pa postoje regioni i industrije koji se nisu oporavili od krize. Rast produktivnosti je visok tokom zadnjih godina, i on je zapravo uz automatizaciju koja je njegovo deo zapravo glavni krivac za smanjenje broja radnih mesta u manuelnim industrijama (neke brojke na koje sam naišao ovom trendu pripisuju 3/4 gubitka radnih mesta u industriji SAD, a samo 1/4 prebacivanju industrije u inostranstvo i uvozu). 

Zbog svega ovoga, mislim da se određenom dozom optimizma (ili barem značajno manjom dozom pesimizma) možemo da gledamo šta se dešava sa druge strane Atlantika. SAD su još uvek predvodnik slobodnog sveta, i dešavanja u njoj mogu da imaju značajne posledice po ostatak sveta, pa i po Srbiju. 


  

20 August 2017

Anti-Veber

Maxom Weberom se danas bavi još samo nekoliko istoričara društvenih nauka i Srbija. Glavna ideja po kojoj je u Srbiji poznat i koja se aktuelizovala sa dolaskom Ikee je povezanost protestantskog duha i uspeha kapitalizma. To je zanimljiva hipoteza i deo je šire literature o kulturološkim osnovama ekonomskog rasta. Weber nije bio prvi (Monteskje je, recimo, nagađao da su južnjaci lenji zbog sunca i lepog vremena a severnjaci predodređeni za uspeh jer im je oštra klima istesala duh), ali njegova tvrdnja je možda najpoznatija te vrste.

Tvrdnja je empirijski sumnjiva. Istraživači koji su je kasnije testirali ukazivali su da su drugačije stvari bile posredi. Neku su tvrdili da je Weber pobrkao regione sa religijom kao uzrokom, odnosno propustio da kontroliše za region. U nekim od većinski protestantskih regiona katolici su bili u proseku uspešniji, ali je Weber propustio da to sagleda i pripisao ukupni veći prosečni dohodak regiona protestanizmu, tačnije kalvinizmu. Ovakve stvari se jako teško raspetljavaju (moguće je, recimo, tvrditi da su katolici u takvim krajevima prisvojili većinsku protestantsku etiku), ali bezbedno je reći da Weberova hipoteza empirijski nije dobro prošla.

Danas protestanski sever Evrope jeste bogatiji od katoličkog juga. Problem je što je nemoguće utvrditi da je protestantizam taj ključni faktor koji pravi razliku jer se Italija i Švedska razlikuju po mnogo dimenzija. Ako uzmete Nemačku, mahom katolički jug je bogatiji i uspešniji po svim merilima od uglavnom protestanskog severa.

Ali interesantnije od empirijske validnosti Weberove hipoteze je konceptualna greška koja iza nje stoji, istorijski a možda još više danas. Protestantska etika podrazumeva štedljivost i marljivost i tvrdnje o superiornosti protestantkog duha baziraju se na ovim osobinama. Ako naporno radite i pazite na svaki dinar, imate veće šanse da zaradite i sačuvate. To nije sporno, ali veliko je pitanje koliko je tako nešto značajno u razvoju kapitalizma.

Ekonomski rast koji je započeo u 18-19. veku -- nagla promena koju opisujem u Šta je kapitalizam (i koju su dobro obradili mnogi autori koje ćete tamo naći u fusnotama) nije mogla nastati štednjom. Nisu zapadne privrede počele da rastu zbog štednje i marljivosti. I nisu rasle po principu cigla na ciglu, već zahvaljujući idejama i inovacijama. I danas razvoj i napredak ne dolaze primarno iz štednje nego iz preduzetničke kreativnosti, iz novih ideja i eksperimenata. Kodak i Nokia nisu propali zato što je neka druga firma sekla troškove i štedila, već zato što je neka druga firma imala genijalniju ideju. Zato što je neko smislio Blackburry, pa onda iPhone. Kalifornija nije bogatija od Japana zato što u San Francisku više rade i štede nego u Tokiju. Sasvim suprotno, Japanci su čuveni po disciplini i marljivosti, a sve se javnije govori o pozitivnoj ulozi halucogena Silikonskoj dolini.

Štednja i marljivost su odlične osobine, ali je Weberov protestantski model rasta upitan, naročito danas kada se kao u Srbiji propagira sa stotinak godina zakašnjenja. I protestantski sever Evrope dobro razume da iako štednja ne može da škodi, pravi kvalitativni progres dolazi iz kreativnosti. Švedska ima visoke stope preduzetništva i vaučerski sistem obrazovanja koji omogućava slobodu i eksperimentaciju. Ključne su ideje  - kao što je, recimo, koncept Ikea prodavnica - a ne štednjom nagomilani kapital. 

19 August 2017

Bolji život

"Junaci Boljeg života su sve vreme bili u potrazi za boljim životom, a danas vidimo da je to što su ti junaci živeli zapravo bolji život u odnosu na ono što mi živimo danas... Danas je nemoguće zamisliti Gigu Moravca, pravnika u nekom preduzeću i njegovu suprugu, profesorku latinskog, kako žive u nekom lepom stanu, imaju troje dece, kubure da tu decu izvedu na pravi put, ali opet žive neki pristojan život, imaju auto, bore se s računima i kreditima, ali žive pristojno..." kaže Dragan Bjelogrlić u zanimljivom intervjuu.

OK, već mnogo puta smo pričali o toj iluziji da se pre 30 ili 40 godina bolje materijalno živelo - bolje jelo, oblačilo, i ono što mene posebno iritira, više putovalo (ne, nije se više putovalo).

Ono što je zapanjujuće u ovom primeru je ne to što je Bjelogrlić zaboravio kako se stvarno živelo - to je, kao što rekosmo, prilično uobičajena pojava - nego je zaboravio kako je taj život prikazan u seriji u kojoj je on sam glumio. Toliko je dakle ukorenjena njegova percepcija da se nekad bolje živelo, da on koji je godinama napamet učio dijaloge, provodio stotine sati sa drugim glumcima/likovima, komentarisao (pretpostavljam) anegdote po kafanama, prisećao se uspomena sa snimanja i tako dalje je zaboravio stvari kojih se sećam ja koje sam to samo gledala na TV-u pre otprilike 25 godina! Moja jedina prednost je što ne robujem toj iluziji i to je izgleda dovoljno da moje sećanje bude bliže istini.

Krenimo od ovog opisa "pravnika u nekom preduzeću i njegovu suprugu, profesorku latinskog, kako žive u nekom lepom stanu". I zaista, Giga i njegova žena žive u velikom saloncu u samom centru Beograda (mislim čak možda u Knez Mihajlovoj ulici i to preko puta fontane). Ali, jedan od glavnih zamajaca drame u "Boljem životu" je upravo klasna razlika izmedju Gige i njegove žene. On je pomalo neotesan, a ona dolazi iz bogate stare porodice. "Pravnik u nekom preduzeću" i "profesor latinskog" nikako ne bi mogli da od svojih plata žive u takvom stanu. To nam serija jasno daje do znanja pokazujući kako žive njihove srodne duše tj. ljubavnici - Voja Brajović je takodje profesor u gimnaziji i živi, i to kao čovek u već nekim godinama, u malom stanu i to sa svekrvom! Gigina ljubavnica i sekretarica, koju glumi Gorica Popović se više ne sećam tačno gde živi, ali svakako se skromno oblači. 

To nije kraj! Devojka/ljubavnica Bjelogrlićevog filmskog brata Saše, Koka, zivi u sobi na periferiji gde je debelo smara njen gazda (zašto se ne odseli na neko lepše mesto, mozda neki salonac na Terazijama?). Kroz propalo preduzeće u kojem radi Saša upoznajemo niz likova koji skromno žive (postoji tu nekakva stambena rang-lista oko koje se glože posto na njoj sede decenijama) i provode vreme u raspadajućem podrumu razglabajući o svinjskim polutkama.

Pored Gige i njegove žene jedini ljudi koji u materijalnom smislu žive dobro su direktori i visoko pozicionirani menadžeri u (uspešnim?) preduzećima (Jataganac, Kurcubic, Jatagančeva ljubavnica) i ona pevačica/sponzoruša u koju je bio zaljubljen Bjelogrlic. Devojka koju glumi Dubravka Mijatović je takođe bila iz neke imućnije porodice. Svi ti imućniji likovi su, uzgred, prikazani kao nesrećni i moralno problematicni.

Da nije bilo ovog intervjua nikad mi ne bi palo na pamet da mislim o svemu tome, ali sad kad razmislim u toj seriji je bila dosta izražena osuda klasnog raslojavanja u jednom prilično depresivnom društvu (gorem nego što ga se ja sećam). Ako već ne možemo da se usaglasimo da li se nekad bolje živelo jer svako ima neke druge primere i uspomene, možemo bar da se zajednički zapitamo da li se u "Boljem životu" bolje živelo.

09 August 2017

Šta je GDP?

Pošto GDP odbija da poraste, iz Vlade su najavili kratkoročne mere za njegov brži rast. To odaje nerazumevanje koncepta i svrhe GDP.

GDP je pre svega mera. Kada mera postane cilj, onda prestane da bude dobra mera. Telesna temperatura je dobra mera, jer vam njen rast saopštava nešto o stanju vašeg zdravlja. Ali kada je pretvorite u cilj, kada uzmete da je lekovima veštački spustate, onda ćete možda i postići cilj od ispod 37 ali vam temperatura više ništa ne saopštava.

Veliki deo problema sa GDP-em proizlazi iz nerazumevanja šta on stvarno znači. GDP predstavlja ukupnu količinu proizvodnje po tekućim cenama, a to nije isto što i ekonomsko blagostanje stanovništva. Ukupna novčana vrednost proizvodnje je jedan zaobilazni pokazatelj ekonomskog blagostanja i kao takav ga treba i tretirati. Kao i na temperaturu, na njega treba obraćati pažnju ali ne sme postati sam sebi cilj. Cilj je blagostanje stanovništva.

Vi možete kratkoročnim merama napumpati takav pokazatelj. Najjednostavnije je to uraditi državnom potrošnjom kroz zaduživanje. Državna potrošnja je jedna velika komponenta GDP-a i dodatna potrošnja, zapošljavanje ili povećanje plata u javnom sektoru kroz državno zaduživanje može već u kratkom roku povećati GDP.

Nerazumevanje GDP-a stoji i iza zdravo-za-gotovo uzetih tvrdnji poput one da "privreda Srbije još nije dostigla nivo iz 1989." Možda je dostigla mereni nivo GDP, možda i nije, ali je ekonomsko blagostanje prosečnog stanovnika danas svakako mnogo veće. U GDP ulazi ukupna potrošnja domaćinstva, koja je, možda, po nekoj meri, sa nekim od mogućih preračunavanja inflacije i kupovne moći, 1989. bila veća. Ali to je uglavnom irelevantan podatak, jer je za materijalno blagostanje ključno šta se takvom potrošnjom dobija. I jasno je da se danas dobija mnogo više, uz mnogo veći izbor. Te 1989. su banane bile luksuz, a za isti novac za koji ste tada kupili EI-Niš danas možete Sony TV sa ravnim ekranom. Novi proizvodi, inovacije i širina izbora su elementi blagostanja iako to GDP brojka ne reflektuje. Šta je kapitalizam ima još ovakvih primera i detalja o ekonomskom rastu u vremenu.

Statistike zapadnih zemalja pokušavaju da brojke koriguju za rast kvaliteta robe, ali to je nemoguće uraditi na neki egzaktan način i konsenzus je da je ekonomski rast i pored takvih korekcija potcenjen. IT je verovatno najpotcenjenija oblast -- računarska snaga raste eksponencijalno ali u GDP ne ulazi to nego opadajuće cene računara i gadžeta. A u zemljama poput Srbije, koje sve to uvoze, korekcije kvaliteta i nema; jednostavno za svaki evro uvoza dobija se sve veće materijalno blagostanje a da se to nikako ne obuhvata.

Ovako GDP izgleda na grafiku ponude i tražnje, ako bi se one posmatrale agregatno, na makro nivou. GDP je količina proizvodnje puta cena, plava povrišna na grafiku ispod. To je ono što znamo i što merimo. Ali ekonomsko blagostanje nije to, nego narandžasta povrišna iznad, potrošački višak. Zelena kriva tražnje pokazuje koliko bismo hipotetički najviše platili za neku robu kada bismo morali. Ali mi ne plaćamo to, nego samo tržišnu cenu; a razlika između hipotetičke spremnosti da se plati i onoga što se plaća je mera neto ekonomskog blagostanja koje dobijamo.

Kada kod zubara platite anesteziju, GDP poraste za cenu anestezije; ali je vaša korist od anestezije višestruko veća. Cena puta količina anestezije je za pacijente trošak -- koji nije sam sebi cilj, ali upravo to predstavlja GDP. Krajnji cilj je korist, olakšanje koje anestezija donosi iako ono nije objektivno merljivo.

GDP je i dalje donekle korisna mera, ali sa tehnološkom transformacijom i rastom udela usluga u privredi njegov ugled ubrzano opada. Bolje je u sagedavanju situacije uključiti i alternative kao što su zaposlenost, prosečne plate, potrošnju i subjektivne ankete o ličnoj ekonomskoj situaciji. Baš zato je ova, čini mi se, rastuća opsesija GDP-em u Srbiji anahrona, dok bi mere usmerena ka njegovom kratkoročnom povećanju sasvim sigurno bile kontraproduktivne po životni standard.




31 July 2017

Osnivač

Nedavno sam odgledala film Osnivač (The Founder). Tema filma je kritičan period u razvoju McDonaldsa od jednog u osnovi kioska sa pljeskavicama do franšize od preko hiljadu restorana (kao što znamo McDonalds je postao i više od toga ali time se film ne bavi).

Osnovna dinamika filma je izmedju dva brata McDonalds koji su osmislili većinu stvari po kojima prepoznajemo McDonalds - od menija i brze pripreme hrane do odsustva tanjira i logoa - i Reja Kroka koji, naizgled, nije smislio ništa. Braća su bili veliki inovatori a Rej Krok je bio trgovački putnik na ivici prevaranta koji je celog života pokušavao da se obogati uvaljujući nekakve proizvode. Jedan od proizvoda koje je pokušavao da uvali je bila i mešalica sa milkšejk. A jedan restoran u Kaliforniji (Krok je iz Ilionisa) je naručio zapanjujuće veliki broj takvih mešalica. Krok je prevezao pola Amerike da bi video kakav je to restoran i zaključio da je to ubedljivo najbolji restoran u kojem je jeo. Pošto je prodajući mešalice obišao veliki broj restorana taj uvid je doživeo kao novu šansu. I, tako je i bilo.

Ukratko, Krok je uspeo da stvori korporativno carstvo a braći McDonalds nije ostalo ništa... čak je i njihov restoran koji je Kroka toliko oduševio i koji je model za sve McDonaldse (da ne pominjemo nebrojene druge restorane) izgubio pravo da se zove McDonalds. Kako to u filmovima obično biva, gubitnici u biznisu su prikazani kao heroji a pobednici kao beskrupulozni pokvarenjaci. Braća McDonalds insistiraju na kvalitetu hrane, koriste samo najkvalitetnije sastojke, ne štede. Njih dvojca svoju punu pažnju posvećuju svom restoranu da bi on bio savršen. S druge strane, u dalekom Ilionisu, Krok pokušava da razvije franšizu, spreman je na razne kompromise i uštede. Zašto se ne bi napravio deal sa Koka-Kolom? Zašto se milk-šejk ne bi pravio razmućivanjem praška?

Ipak, istina je malo komplikovanija. Ako je pravljene franšize bilo tako lako zašto to nisu uradila braća McDonalds? Oni su to probali još pre nego što se Krok pojavio, ali nisu uspeli pa su odustali. Krok se suočio sa istim problemima koji su i oni imali (novootvoreni restorani se nisu pridržavali menija i ostalih elemenata koji su McDonaldsa činili jedinstvenim i prepoznatljivim) ali je on uspeo da ih razreši.  Bio je manji perfekcionista, uporniji i na nekom nivou je više verovato u McDonalds od njih, koji su sve smislili. Kao trgovački putnik koji prodaje opremu restoranima, on je više putovao i više restorana video, pa je bolje mogao da proceni potencijal McDonaldsa i samim tim bio spreman na veći rizik. Da nije bilo njega, niko od nas ne bi znao za inovativni restoran u San Bernardinu, McDonalds.

Sve u svemu, odličan film koji svakako treba pogledati. Scena optimizacije McDonalds kuhinje je nezaboravna.




30 July 2017

Indoeveropljani, rasizam i politička korektnost

Živimo u vremenu kada je rasizam postao jedan od najvećih tabua. Iako je na jednom nivou to vrlo dobro, postoji i mračnije naličje ove "prosvećenosti": svaki govor o razlikama među različitim grupama  se tabuizuje kao maligni izraz predrasuda. Predsednik Harvard Univerziteta Larry Summers je bio otpušten i proveden kroz pravog medijskog toplog zeca zbog puke sugestije da znatno veći broj muškaraca nego žena među profesorima teorijske fizike i matematike možda ima veze sa disproporcionalno većim brojem muškaraca nego žena sa jako visokim IQom (nužna pretpostavka uspeha u ovim fundamentalnim disciplinama). Charles Murray, u svojoj knjizi Bell Curve je prezentirao evidenciju da postoje značajne razlike u prosečnom koeficijentu inteligencije između belaca i crnaca. Bio je i još uvek je podvrgnut pravom ostrakizmu kao "rasista" i "bigot", bez obzira što je osnovni empirijski nalaz knjige neoboriv (iako je njegova interpretacija tog nalaza sumnjiva, kao što je Thomas Sowell pokazao).

Ovo je samo plastičan izraz jednog opštijeg trenda koji traje duže vremena, a u znaku je negiranja ili minimizovanja uticaja i značaja genetskih faktora u socijalnim istraživanjima. Ja volim da ga pratim u jednom pomalo opskurnom domenu koji ipak ima šireg političkog značaja: studijama o poreklu Indeovropljana, njihovog jezika i kulture. Interesantna začkoljica zbog koje indoevropske studije predstavljaju izazov za političku korektnost je urpavo to što problematizuju ovu "antirasističku paradigmu".

Čitam sada knjigu vrlo zanimljivog indijskog naučnika s kraja 19 veka, Bal Gandahar Tilaka, koja je naslovljena "Arktički dom Veda". On analizira neke inače enigmatične delove drevnog indijskog speva RigVede koje govore o šestomesečnom danu, dugim zorama i sutonima, i  sličnim astronomskim fenomenima koji nemaju smisla za bilo koga ko živi u tropima ili umerenom pojasu , i tvrdi da Vede dokazuju da  je poreklo Indoevropljana u arktičkom krugu, blizu Severnog pola. Interesantna je stvar da Tilak, koji piše 1897-98 godine, govori o "arijevskoj rasi" u neutralnom učenjačkom tonu, podrazumevajući da su Indoevropljani (Evropljani, plus Indusi i Iranci) ne samo lingvistička, nego i genetska tj "rasna" grupacija. To je bio standard u nauci druge polovine 19 veka - identifikovanje zajednica koje se danas smatraju lingvističkim sa njihovom genetskom osnovom, korišćenjem frenologije i drugih naučnih i pseudonaučnih tehnika. Nacistička opsesija arijevskom rasom i svi sumanuti zaključci koje su oni izveli iz te teorije nisu "tikva bez korena", već neopravdana genealizacija i radikalizacija legitimnih naučnih doktrina tog vremena.

Kasnija sudbina teorija o "arijevskoj rasi" je bila zapečaćena ne samo nacističkom epizodom, nego i razvojem nauke o Indoevropljanima tokom druge polovine 20 veka. Dugo vremena najuticajnija knjiga o Indoevropljanima napisana je od strane litvanske arheološkinje Marije Gimbutas, naslovljena "Civilizacija boginje". U njoj Gimbutas dokazuje da je civilizacija stare Evrope, pre bronzanog doba bila u znaku ekonomske jednakosti: miroljubiva, bez ratova, i matrijarhatska. A onda su iz ruskih i ukrajinskih stepa došli Indoevropljani ("Kurgani") sa svojim konjima, dvokolicama, gvozdenim kopljima i mačevima, trgovinom, ekonomskom nejednakošću i patrijarhalnom opresijom i za kratko vreme istrebili evropske protosocijalističke domoroce, a ostacima nametnuli im svoj jezik, i svoju surovu akvizitivnu i ratničku kulturu. Na neki način ova teorija (koja u nekim segmentima još uvek uživa podršku nauke) bila je na liniji starih teorija ratničke arijevske rase, samo sa suprotnim vrednosnim predznakom: umesto starog divljenja arijevskoj plavoj zveri sada smo dobili užasavanje nad njenom militantnošću i surovošću, u savršenom dosluhu sa večnim levičarskim lamentom nad destruktivnošću belog zapadnog čoveka i žalosnom sudbinom miroljubivog, plemenitog, socijalističkog divljaka, kao njegove večite žrtve.

U poslednjim decenijama 20 veka, jedna nova paradigma, sa sličnim efektima, postala je vrlo popularna, iz razloga koji će biti očigledni. Naime, neki arheolozi i lingvisti su lansirali tezu da o anatolijskom poreklu Indoevropljana: oni više nisu bili surovi, stepski ratnici na konjima i dvokolicama (kako ih portretiše ne samo Maria Gimbutas nego i freske indijskih domorodaca iz 5 veka pre nove ere) već miroljubivi farmeri koji su se postepeno širili iz svoje maloazijske postojbine po Evropi i dalje, bez ikakvog nasilja, mešajući se sa tamošnjim stanovništvom. Nova teorija je bila vrlo privlačna u eri političke korektnosti jer je uklanjala nezgodne rasističke implikacije stepske teorije: indoevrospki jezici nisu više bili proizvod invazije surovih Varvara sa severa koji su istrebili mirne domoroce nego postepenog ukrštanja i stapanja raznih miroljubivih kultura. Stoga je nova paradigma bila znatno više šik i multikulti. Indoevropski identitet je izgubio svaku vezu sa nacističkom rasnom ili genetskom osnovom i postao samo lingvistička kateorija: Indoevropljani su prosto narodi koji govore, sticajem raznih okolnosti, indoevropske jezike, ali to nema nikakav biološki značaj.

Ova teorija se savršeno uklapa u moderni trend negiranja genetike i biologije koji smo spomenuli na početku. Ima samo jedan problem - nije tačna. Nova istraživanja koja su znatno proširena i usavršena genetskim mapiranjem, dala su nove dokaze da su stare teorije indoevropske invazije iz ruskih stepa bile istinite. Dokaza da su Indoevropljani ne samo lingvistička nego i genetska grupacija je bezbroj i ja ću navesti samo nekoliko. Genetski marker R1a koji dominira kod Slovena, a najviše kod Poljaka, Ukrajinaca, Belorusa i evropskih Rusa istovremeno dominira u Severnoj Indiji, Pakistanu, Avganistanu i Kirgistanu! Da stvar bude još gora, vrlo detaljna genetska analiza ljudi iz različitih kasta u Indiji je pokazala da su članovi viših kasta (bramina i kaštrija) mnogo bliži belim Slovenima nego njihovim sopstvenim dravidskim sunarodnicima sa juga Indije. Ovo je naišlo na vrlo loš odjek kod indijskih nacionalista jer je potkopavalo nacionalističke mitove o "indijskoj naciji". Kakva je to "nacija" čije su "više kaste" genetski bliže ljudima preko pola sveta nego sopstvenim sunarodnicima?

Ne treba da naglašavam da su konsekvence  svega ovoga po balkanske nacionalizme krvi i tla jednako kobne i smehotresne. Prvo, "Južni Sloveni", osim Slovenaca i kajkavaca Hrvata nisu nikakvi Sloveni, makar genetski gledano. R1A marker koji je zajednički Slovenima i indijsko-pakistansko-avganistanskim Arijevcima je mnogo manje zastupljen kod Južnih Slovena. Kod nas dominira takozvani I2 marker koji odgovara pred-slovenskim stanovnicima Balkana: Ilirima, Tračanima i Dačanima o kojima se istorijski malo zna, osim da su govorili indoevropske jezike najbliže današnjem litvanskom i letonskom. Još bizarnije, varijanta ovog istog genskog markera, I1 dominira kod Šveđana i Norvežana! Dakle, Južni Sloveni su neka pobočna "arijevska" grupacija koja se nalazi u čudnoj vezi sa skandinavskim Germanima, ali ne i sa Nemcima, Englezima i Holanđanima (koji su bliži Keltima nego Skandinavcima!). Današnji Južni Sloveni su tako sui generis, "rasni" bastardi nastali mešanjem glavnine domaćeg predslovenskog balkanskog stanovništva i manjine slovenskih zavojevača (nacional-romantičari XIX veka "Ilirci" su makar u tome izgleda bili u pravu). To što ja ovo pišem a vi čitate upravo na ovom jeziku proizvod je velikog kulturnog genocida nad našom autohtonom ilirsko-tračkom civilizacijom Balkana, genocida počinjenog od strane surovih slovenskih okupatora u "stoljeću sedmom". Mi Balkanci pored "500 godina turskog jarma" imamo bogami i skoro 1500 godina slovenskog jarma. Nikad nismo bili svoji na svome, uvek neki okupator dođe da nas tlači.

No, ne samo da Južni Sloveni i nisu genetski neki naročiti Sloveni, nego i genetske razlike među razlitim grupama potpuno proizvoljno odstupaju od nacionalnih granica i etno-religijskih oznaka iz 20-og i 21 veka. Pa je tako recimo ovaj I2 balkanski marker najzastupljeniji među stanovnicima istočne i zapadne Hercegovine koji su genetski praktično jedna ista grupa (a znamo da tamo žive dve vrlo miroljubive i tradicionalno prijateljske nacionalne grupe ljudi). Dalje, "Srbi", "Hrvati" i "Bošnjaci" u Bosni su praktično jedan narod, mnogo sličniji međusobno nego bilo ko od njih za bilo kojom drugom grupom van Bosne. Srbi iz Južne i istočne Srbije, Makedonci i Bugari su isto tako, u genetskom smislu, jedan "narod", dočim su većina Srba iz centralne, severne i zapadne Srbije bliži Hercegovcima i Crnogorcima nego svojoj južnoj braći (što i nije čudo, jer je većina njih odande i došla, tj oni jesu Hercegovci i Crnogorci). Većina Hrvata iz Varaždina, Zagreba ili hrvatskog Zagorja su genetski mnogo bliži Slovencima, nego "Hrvatima" iz Ljubuškog ili Imotskog. I tako dalje i tako dalje.

Ima nečeg zabavnog u tome kako moderna genetika potkopava jednako levičarsku i desničarsku političku korektnost. Da, etničke grupe nisu samo konvencionalne zajednice jezika i kulture, nego su u jakom i doslovnom smislu reči zasnovane na zajedničkoj "krvi". To nikako nije popularno na levici jer naglašava značaj genetike a relativiziju uticaje okoline. Ali je problem što ta zajednička krv ima običaj da se neodgovorno preliva ne samo preko naionalnih i religijskih nego i "rasnih" linija, onako kako ih desničari i konzervativci zamišljaju. Paštuni iz Avganistana, koji su baza talibanskog pokreta, tamnoputi Indusi i Pakistanci ili pak Kirgistanci su u doslovnom i direktnom smislu reči braća Poljacima, Rusima i Ukrajincima. Pokušajte to da objasnite prosečnom istočnoevropskom rasisti!

Moderna nauka je tako, između ostalog, demonstrirala činjenicu da su nacionalizam i moderna država zapravo veštački konstrukti prosvetiteljstva, racionalističke utopije zasnovane na političkoj moći i nasilju, a ne izrazi zajedničkog porekla, jezika i kulture, nacionalne "autohtonosti" i "samobitnosti". Ona pokazuje da je moderni nacionalizam samo jedna disidentska frakcija prosvetiteljstva. Nacije nisu zapravo nikakve nacije u etimološkom smislu reči: nešto izvorno, "rođeno", autentično. Nacije su veštački politički zabrani u koje su konkurentske kaste "stacionarnih bandita" pozatvarale sve podanike koje su mogle da pokore silom oružja. I onda im nametnule jedan kodifikovani jezik, jedan politički okvir, i jedan set oficijelnih laži da ih ubede da fakat da oni žive u ovom a ne u onom rezervatu  nije proizvod slučaja, nego toga što su svi pripadnici našeg rezervata, "iskonski", organski, jedna zajednica, jedna porodica, jedna grupa. Danas znamo "egzaktno" da je to laž.