Pages

25 October 2014

Amerika bira

Bliži se prvi utorak posle prvog ponedeljka u novembru, kada građani SAD biraju. U 2014. godini bira se trećina Senata i Predstavnički dom Kongresa.
Kongres SAD je dvodoman. Njega čini Predstanički dom, koji je donji dom i koji ima 435 poslanika koji se svi biraju po po jednokružnom većinskom sistemu. Trenutno većinu imaju republikanci koji imaju 233 poslanika (za većinu je potrebno 218), demokrate imaju 199, dok su tri poslanika "nestranačka", odnosno to su poslanici koji nisu prošli na stranačkim izborima kao kandidati svoje partije, pa su se kandidovali kao nezavisni. Donji dom se bira svake dve godine.
Senat ima 100 senatora, po 2 iz svake države, a senatori se takođe biraju po jednokružnom većinskom sistemu. Svake dve godine bira se trećina senatora (ne znam kada se bira 34, a kada 33), tako da se gornji dom menja postepeno. Trenutno većinu u Senatu imaju demokrate (55 senatora, uključujući "nezavisne"), dok republikanci imaju 45 senatora.
Ja nikada nisam krio da mi je slon draži od magarca, kao i da mi crveno više prija od plavog. Ne inspiriše me Kenedi, Ruzvelt, Obama, već Regan i Kulidž. Kako već drugi put osećam na svojoj koži kako izgleda kada spoljna politika SAD traži faktore stabilnosti u Srbiji tamo gde stabilnosti i prosperiteta ne može biti, a kako se oba puta to dešava u vreme plave administracije, ovaj put sam dupli fan. Elem, kako stoje stvari.
Trenutne ankete pokazuju da će republikanci  sigurno opet imati većinu u donjem domu. Ta većina im je dala moć da zakoče neke predloge zakona u trenutnom sazivu, ali im nije davala snagu da donose zakone kakve bi hteli jer je Senat bio pod kontrolom demokrata. U ovom trenutku republikanci mogu računati na 228 poslanika, demokrate na 185, dok se za 22 trke ne vide iole jasne naznake pobednika. Najverovatnije, republikanci će imati jaču većinu nakon ovih izbora. Sve ovo su očekivano dobre vesti.
Kada je reč o trci za Senat, republikanci mogu računati na 46 mesta, demokrate na 45 (ove brojke uključuju, naravno, i ona mesta u Senatu za koja se ne odigravaju izbori). Devet trka je bez jasnog favorita. Za sada je izvesno da republikanci vraćaju jedno mesto u Arkanzasu, Montani, Južnoj Dakoti i Zapadnoj Virdžniji, tradicionalno crvenim državama koje su postale plave u vreme prvog izbora Obame. Trke koje će odlučiti ko će imati većinu (donosno da li će biti većine) su u Koloradu, Kanzasu, Ajovi, Luizijani, Džordžiji, Severnoj Karolini, Nju Hemširu, Aljasci i Kentakiju. Ako bi se izbori održali danas blaga prednost u pet država je na strani republikanaca (Aljaska, Kolorado, Luizijana, Ajova i Kentaki), Demokrate dobijaju u Nju Hemširu, Severnoj Karolini i Džordžiji, dok "nezavisni demokrata" dobija u Kanzasu. Republikanci bi vratili nazad i Kolorado, Ajovu i Luizijanu, dok bi demokrate preuzele Džordžiju. Glasanje Kolorada i Ajove je ovde jako bitno jer to su dve države koje mora dobiti kandidat za predsednika republikanaca, dok Luizijana spada u klasičan povratak kući. S druge strane, demokratska većina u Džordžiji nije česta i otvara pitanje ove države.
Sve u svemu, ovi izbori bi mogli biti podjednako dobri za republikance, kao i oni 2010. godine, samo bi sada promena bila još jača i odlična uvertira za 2016. godinu. Ako bi dobili većinu u oba doma Obama bi bio slab predsednik u poslednje dve godine mandata. Demokrate bi svog favorita morali tražiti na negiranju dela Obaminih politika, što je težak zadatak. S druge strane i republikanci moraju naći dobrog kandidata.


24 October 2014

Studija Svetske banke o osnovnom obrazovanju u Srbiji

Obrazovanje u Srbiji je prilično neistraženo. Mislim da je osnovni uzrok u tome što je teško naći javno dostupne podatke o tome kako se troši novac, kakva je struktura zaposlenih, kako su škole opremljene, koliko dece ide u koju školu i slično. Retki su istraživački radovi na ove teme, sve se obično svodi na "potrebno je uložiti više para", "sistem je loš i treba ga reformisati" i slično.

Zato mislim da je izveštaj Svetske banke "School Spending and Student Performance: BOOST Analysis of Resource Allocation in Serbian Primary Education" veoma zanimljiv i koristan.

Igrom slučaja sam delimično radio na njemu, ali do pre neki dan nisam ni znao da je objavljen još prošle godine. Imajući to u vidu, pretpostavljam ni da čitaoci Tržišnog rešenja nisu svesni njegovog postojanja.

Elem, 2012. godine sam kao konsultant Svetske banke napravio bazu podataka završnih računa svih indirektnih budžetskih korisnika (svih obrazovnih, zdravstvenih, pravosudnih i tako dalje institucija) za period 2005. - 2010. godine. Taj posao je bio motivisan upravo idejom da se analizira prosveta, ali smo se dogovorili da, kad već taj posao radim, prikupim podatke i o ostalim sektorima. Format baze je odličan (nisam ga ja osmislio) i omogućava relativno jednostavno agregiranje podataka po opštinama, sektorima i slično (baza je u Excelu, izveštaji se lako generišu putem pivot tabela). Podaci su veoma detaljni, tako da recimo može da se vidi koliko osnovne škole u opštini XY troše na struju, ili na šta fakulteti troše sopstvene prihode. Koliko ja znam, baza nikada nije postala javna.

Elem, Svetska banka je uzela te finansijske podatke i uparila ih sa drugim njima dostupnim podacima vezano za obrazovanje (broj i profil nastavnika, broj i profil dece, vrsta naselja, rezultati sa završnih ispita i slično) i došla do nekih zanimljivih nalaza, koji su rezimirani na 5. strani linkovanog izveštaja.


Verovatno najznačajniji nalaz je da iznos troška po studentu ne poboljšava krajnji rezultat učenika na testu. Kvalitet prosečnog nastavnika (meren prosečnim iskustvom i procentom onih koji imaju završen fakultet) ima (relativno mali) efekat. Najveći efekat od svih testiranih varijabli ima obrazovanje majke (odnosno procenat đaka čije majke imaju završen fakultet). 

Nemam sada tačne podatke, ali sećam se da je u "najjeftinijoj" opštini ukupni trošak po đaku oko 5 puta niži nego u "najskupljoj" opštini (ako ne grešim, u najskupljoj opštini je trošak bio oko 450 hiljada dinara godišnje, dok je u najjeftinijoj bio oko 90-100 hiljada). Takođe, možda paradoksalno, kvalitet obrazovanja je bolji u opštinama gde je prosečni trošak niži. Radi se o tome da obe varijable dominantno zavise od veličine prosečne škole, odnosno od školske mreže u opštini. Što je prosečna škola (samim tim i odeljenje) veća, đaci su u proseku bolji i jeftiniji (pogledajte grafikon 3 na 8. strani).


Dakle, u Srbiji postoje deca čije osnovno obrazovanje košta (po tadašnjem kursu) skoro 5.000 evra godišnje. To su uglavnom deca iz ekstremno siromašnih krajeva. Recimo, po publikaciji Opštine u Srbiji RZS, u celoj opštini Crna trava postoje samo 53 osnovca, koji idu u 12 odeljenja u 5 škola. Dakle, prosečna škola ima nešto više od 2 odeljenja i oko 10 đaka. 

23 October 2014

Dva zanimljiva linka

Prvo prevara sa organskom brzom hranom odlično ilustruje koliko su organik, ekofrendli, houmejd i ostali entuzijasti ful of bulšit.

Drugo, zašto ne uspeva reforma ekonomskog obrazovanja koju su pokušali da iniciraju mnoge (leve) studentske grupe.

21 October 2014

Konzervativizam danas

Do pre nekoliko godina je važilo da je grupa uticajnih neokonzervativaca - Čejni, Ramsfeld, Volfovic - kidnapovala američku spoljnu politiku putem vodećih pozicija koje su zauzimali u Bušovoj administraciji. U međuvremenu, stvari su se pogoršale -- sav konzervativizam izgleda da je dospeo u ćorsokak.

Konzervativizam je kao samosvesna ideologija nastao reakcijom Edmunda Burkea na Francusku revoluciju. Revolucionari su hteli radikalnu promenu sistema i društva, brisanje prezrenih tradicija i instalaciju novih institucija revolucionarnom intervencijom. Kakve nove institucije su potrebne moglo se smisliti u kabinetima, jer intelektualci imaju znanje potrebno da racionalno odluče šta je za društvo najbolje i moć to da sprovedu. Društvo je, implicitno je prisutna ta ideja, jednostavno i sagledivo. Ljudska priroda, navike, običaji, stavovi, mogu se promeniti ako se promene institucije koje njima upravljaju. Jednakost je vrhovna vrednost i ako poredak ometa uspostavu jednakosti onda poredak treba srušiti. 

Neke od revolucionarnih ideja su dobre, a tadašnjim intelektualcima u Evropi i Americi su skoro sve zvučale dobro. Burke je bio među prvim skepticima. Tvrdio je da ako neki društveni poredak postoji onda verovatno postoji sa razlogom. Može se menjati, ali ne treba misliti da je to lako i da može proći bez posledica. Jednakost je dobra stvar, ali jednakost se ne može uvesti dekretima odozgo. Institucije pod kojima ljudi žive mogu biti loše, ali je ponekad još teže promeniti ih. Posebno je teško dizajnirati nove institucije i instalirati ih na društvo. U ovim stvarima su dometi našeg uma ograničeni, društvo je zamršeno i komplikovano, odnosi i kauzalne veze u njemu su nam nepoznate i zato intervencije nose opasnost pojave posledica kojima se nismo nadali. 

To što su neke stvari poželjne kao apstraktni ideali ne znači i da su lako sprovodive u konkretnom društvu. Demokratija je dobra stvar, konzervativci se slažu. Burke je, za razliku od francuske, podržao Američku revoluciju i sistem uspostavljen posle nje. Ali jednakost i demokratija u američkom sistemu nisu nastali revolucijom; oni su nastali spontano u periodu od vek i po pre revolucije. Demokratija za konzervativce zato nikad nije bila vrednost sama po sebi; stabilnost i poredak joj prethode. Konzervativci gledaju procese, ne samo ishode. Ako demokratija proizađe iz poretka, to je odlična stvar. To se desilo u Americi, a zatim u Evropi.  Ali rušenje poretka koji kako-tako funkcioniše, radi uspostavljanja demokratije, nije nešto što su tradicionalni konzervativci bezrezervno podržavali. 

Kad danas gledam konzervativne medije, kao što su National Review, vodeći nedeljnik, i Wall Street Journal, vodeći dnevnik, ja ne vidim ništa od ovog tradicionalnog konzervativizma. Fox News da i ne pominjem.  Već nekoliko godina unazad spoljni intervencionizam je prisutan u današnjim konzervativnim medijima -- mislim da nema spoljne intervencije, Bušove ili Obamine, koju oni nisu podržali a najčešće i tražili još. Neokonzervativni, a zatim i mejsntrim konzervatini stav, bio je da se liberalna demokratija bez problema može uvesti u Avganistan, Irak, zatim u Libiju, Egipat, Siriju. U međuvremenu smo sa pojavom nebrojenih nepredviđenih faktora od nekada Muktade al-Sadra (jel se ko seća njega?) do danas ISIS-a videli neke, veoma burkeovske, posledice takve naivnosti. A ove godine, dešavanja u Ukrajini i dešavanja u Hong Kongu, kod kojih nema realističnih očekivanja vojne intervencije, vodeći konzervativci tumače više na revolucionarni, jakobinski nego klasični konzervativni način. 

U Ukrajini je pre revolucije bilo nekakvog poretka -- korumpiranog, kao i obično, ali ipak nekakvog, u osnovi demokratskog, poretka. Tadašnju vlast Burke verovatno ne bi simpatisao, ali burkeovski pogled bi dao neku važnost postojanju u osnovi legitimnog poretka i upozorio na moguće, a danas očigledne, posledice nasilnih revolucija. Toga u mejnstrim konzervativnim medijima nije bilo ni u naznakama. Umesto toga, stav je bio jakobinsko-navijački. 

Kada ekonomski najslobodnija zemlja na svetu Hong-Kong danas traži više demokratije, očekivano je što ih moderna zapadna levica entuzijastično podržava. Ali da vodeće konzervativne publikacije nemaju trunku burkeovske analize, da nijedan uvodnik ne uzme da razmotri pitanja poretka, ekonomske slobode, diferenciranja slobode i demokratije, je znak da takvog konzervativizma možda više nema.

Umesto takvih analiza, moderni konzervativci su svoja pitanja -- i svet -- drastično pojednostavili. Svako ko protestuje je ipso facto borac za slobodu. Problem je što se onda sloboda mora prekvalifovati, pa u praksi ona sve više predstavlja arbitrarne koncepte kao što su demokratija, aspiracije pridruživanju Evropskoj Uniji, ili generalno pro-zapadni stav gde se "Zapad" definiše ne u smislu liberalnih zapadnih vrednosti već kao trenutno političko vođstvo uticajnih zapadnih zemalja. 

Vaclav Klaus je nedavno dao jedan intervju koji -- bio Klaus u pravu ili ne -- odiše pravim, klasičnim konzervativizmom. U mejstrim krugovima i figura kakva je Klaus će ubrzo biti proglašena otpadnikom, plaćenikom i najverovatnije "korisnim idiotom", omiljenom frazom novih, anti-Burkeovskih, konzervativaca. Kako stvari stoje sada, on meni izgleda kao poslednji veliki klasični konzervativac. 

Sloboda i reforme

To je velika sutrašnja konferencija Libeka. Otvorena je za javnost, agenda izgleda fantastično.

17 October 2014

Čemu država?

Jedna od posledica metastaze države je što je takva država manje sposobna da obavlja svoje ključne funkcije. Država Srbija se danas bavi kulturom, sportom, visokim obrazovanjem, ekonomskom diplomatijom, lutrijom, turizmom, ali nije u stanju da obavlja osnovne funkcije države, funkcije kojima se samo postojanje države uopšte opravdava: sprečavanjem nasilja i zaštitom svojine.

Tako u Novom Sadu policija "nije imala dovoljno patrola" da zaštiti nekog ko joj za te patrole plaća porez. Kad bi država stvarno počivala na društvenom ugovoru, sada bi vlasnik pekare morao imati pravo da prestane da plaća porez jer država svoj deo ugovora nije ispoštovala. Nažalost, on će morati da nastavi da plaća porez, iz kojeg će se finansirati ministarstva za dijasporu i agencije za javna skijališta, dok će osnovne državne institucije, policija i sudovi, nastaviti da budu zauzete, spore, zatrpane predmetima, bez vremena, bez patrola.

Premijeru homoseksualče

Kada se gase mediji i disciplinuju oni koji bi da kritikuju, onda nam likovi koji viču u kamere postaju zvezde dana. O tome ću pisati u narednim danima jer smo kao zemlja krenuli užasno lošim putem, ali se za sad zadržavama na konstataciji da je premijeru homoseksualče uvreda, a što nam potvrđuju i ljudi koji su ovo videli kao najveći propust na utakmici koja je pokazala da nam je država na putu da ostvari marksistički san, da odumre, odnosno da se razgoliti kao klasično hajdučko udruženje za otimanje onih koji su na vlasti od onih koji nisu. Elem, ako su homoseksualci manjina za koju se smatra da je deo našeg društva i koja će na putu u EU dobiti sve što i u drugim zemljama, a to je jednakost pred zakonom, i ako je premijer na čelu tog puta, onda mi je nejasno zašto je to uvreda. Isto kao i kada su neke druge političare nazivali Albancima, na primer. Ako u homseksualnosti nema ničeg kriminalnog ili nemoralnog, onda premijer koji je došao na vlast glasovima skoro polovine birača kao javna ličnost ne može da se vređa nego treba da kaže da to nije njegovo opredeljenje, kao i da kaže da to ne bi krio i da bi se time ponosio da jeste. I da podseti da se uglavnom furamo na pedersku modu, ako ništa drugo.

Key & Peele

Makedonski v. albanski restoran. Mnogo dobro:

16 October 2014

Mijat

Mijat Lakićević o Rusiji:

Od ukupno blizu 18 milijardi evra direktnih stranih investicija, koliko je stiglo u Srbiju za poslednjih desetak godina, iz Rusije je došlo 650 miliona evra, odnosno oko 3,5 odsto. Crna Gora (600.000 stanovnika) je, recimo, uložila 450 miliona, Slovenija (dva miliona stanovnika) duplo više od Crne Gore (i za 50 odsto više od Rusije)...

Cela stvar je odlična. Mijat iz mora vesti izvadi ključne i u svojim kolumnama ih izvanredno kombinuje sa ekonomskom i političkom logikom. Sada ga je lakše pratiti jer se sve može naći na njegovom sajtu, može se ubaciti i u feed. Nemojte to propuštati.

15 October 2014

Rusija i Srbija u 1988-oj

Kada je pre ravno pet godina tadašnji predsednik Rusije, Dmitrij Medvedev došao u posetu Srbiji ja sam napisao ovaj tekst koji je trebalo da odlika svu perverziju istorije koju je ta poseta razoktrila, sve skupa sa potpunom i konsenzualnom restauracijom komunizma i komunističkih simbola i vrednosti u Srbiji. U tom se pogledu nažalost ništa nije promenilo od 2009 do danas. I ako jeste, onda na gore.

Ne želim da se ovde bavim više tom tužnom pričom. Za nekoliko dana Vladimir Putin dolazi u Srbiju, u pomalo komičnoj situaciji u kojoj je i sam kalendar morao da se prilagodi njegovim obavezama: pošto "visoki gost" nije mogao da dođe 20 oktobra, kad je pravi datum "oslobođenja" Beograda, onda je srpska vlast morala da proglasi 16-i oktobar za 20-i, a sve da bi mogla da organizuje svoju "vojnu paradu".

To je prilika da se nešto kaže o paralelama u postkomunističkoj institucionalnoj evoluciji obe zemlje, koje su vrlo direktne i opominjuće, dok su  razlike diktirane poglavito spoljnopolitičkim faktorima i činjenicom da Rusija ima naftu, gas i atomske bombe a Srbija nema. No, na žalost (ja bih rekao na sreću) Rusa te razlike kako vreme prolaze postaju sve manje važne. Rusija danas počinje sve više da liči ne na Srbiju 2014 nego na Srbiju 1998.Putinova  reputacija u svetu danas postaje sve sličnija reputaciji Slobodana Miloševića 1990-ih; imajući u vidu njegovu vojnu agresiju na Ukrajinu kao i sve češće pretnje i provokacije Litvaniji i Estoniji, to nije veliko čudo. Osim šačice marginalnih figura poput Ron Paula ili Vaclava Klausa, malo ko je spreman da toleriše ili podržava Putinovo ponašanje danas. Oštre sankcije koje su tradicionalno metiljava EU i još smešnija Obamina administracija nametnule Rusiji je najbolji "proksi" za dramatično promenjenu sliku o Putinu i Putinovoj Rusiji u zapadnom svetu.

Međutim, čak i sada kada većina ljudi vidi da je Putin bad guy, teorije o tome šta se zapravo desilo u Rusiji su vrlo površne: najčešće se govori o "postkomunističkom zaokretu ka autoritarizmu", obnovljenom ruskom imperijalizmu i nacionalizmu i slično. Ja mislim da je to sasvim pogrešno - da u Rusiji nije na delu nikakva restauracija ruske tradicije bilo koje vrste, već konsolidacija komunističkog režima u novim okolnostima. Više nema komunističke ideologije, ali režim po inerciji funksioniše na isti način kao i pre: današnja Rusija je SSSR minus komunizam. Ni poslednjih 20ak godina komunizma elita nije mnogo verovala u ideologiju, te su razlike između Brežnjeva i Putina manje nego što se obično misli. Svakako mnogo manje nego razlike između ruskog društva i ekonomije 1970e i 2014.

Mislim da je najbolje objšanjenje toga šta se desilo u Rusiji posle 1989e kao po običaju dao Vladimir Bukovski. On je posmatrao stvari iz prve ruke početkom 1990ih. Odmah po raspadu SSSRa i Jeljicinovom usponu na mesto predsednika Ruske Federacije Bukovski je pozvan da mu se pridruži kao specijalni savetnik. Od samog početka on je forsirao ideju radikalnog raskida s komunizmom kroz otvaranje arhiva KGB i lustraciju, tj organizovanje procesa sličnog Nirnberškom na kome bi se komuinizam osudio kao sistem, zabranila komunistička partija i saradnicima KGB zabranilo učešće u političkom životu. Većina Jeljicinovih saradnika je bila za to. Jeljcin se dugo dvoumio da bi na kraju rekao: ne. Po Bukovskom, najvažniji razlog za to je bio enorman pritisak sa Zapada da se odustane od te ideje. Bukovski je bio svedok da je Jeljcin dobijao na desetine paničnih telegrama zapadnih lidera koji su urgirali da se ne pravi taj proces i da se ne otvaraju arhivi. Pošto je Jeljcin bio slaba i povodljiva ličnost, on je sada verovao u Zapad  na isti način na koji je pre verovao u marksizam, i poslušao je svoje nove mentore.

Razlozi za ovaj pritisak zapadnih lidera na Jeljicina mogu delovati neobično ali stvar je zapravo vrlo prosta. Tokom celog hladnog rata oni su vrlo dobro sarađivali sa sovjetskim vlastima, mnogi od njih direktno. To posebno važi za pripadnike socijalističkih i socijaldemokratskih partija na Zapadu, ali ne samo za njih.  Bukovski je pronašao dokumente KGB u kojima Sajrus Vens i Lord Oven koordiniraju sa Rusima akciju sabotiranja Regana i Tačerove u pogledu nuklearnog naoružanja preko čuvene Palmeove komisije. Pavel Stroilov koji je prošvercovao ilegalno celu arhivu Gorbačovljeve fondacije na Zapad našao je druge dokumente u kojima zapadni socijalisti, od Miterana do Felipe Gonzalesa i Vili Branta mole Gorbačova da ne dozvoli raspad Sovjetskog Saveza jer bi to dovelo u krizu socijalizam na Zapadu. Neil Kinnock, predsednik engleskih laburista u vreme Tačerke je aktivno radio sa Rusima na sabotiranju programa Trident i tražio od njih finansijsku i logističku podršku, obećavajući da će minirati sve Reganove inicijative u Evropi ako pobedi na izborima. Finski premijer je isto aktivno radio sa Rusima u dosluhu na promociji njihovih ciljeva u OEBSu. To se sve može naću u vrlo malom semplu KGB dokumentata koje su Bukovski i Stroilov ilegalno prošvercovali: možete samo da zamislite šta bi sve bilo otkriveno o delatnosti crvenih Petena i Kvislinga koji su još uvek na prominentnim pozicijama ugleda i uticaja na Zapadu da su sve arhive otvorene i dostupne. I to je samo vrh ledenog brega. I bez tajnih arhiva znamo da je KGB organizovao anti-ratne demonstracije u Evropi tokom ranih 80ih protiv postavljanja Peršing raketa, znamo iz knjiga Entoni Satona da je celokupan vojno industrijski kompleks Sovjetskog Saveza izgrađen zapadnim kapitalom, uključujući i sofistikovane sisteme navođenja raketa koji su u sklopu mirnodopske saradnje prodati Rusima. Jasno da je postojalo mnogo moćnih ljudi na Zapadu koji bi se našli u velikom problemu da je Pandorina kutija otvorena. To je između ostalog i razlog zašto Nemci nisu sudili Honekeru: on je pretio da će sa sobom povući i pola nemačke političke i intelektualne elite koja je sarađivala sa komunistima sve vreme Hladnog rata.

Posledice Jeljcinove kapitulacije pred zapadnim pritiscima su bile enormne, i po Rusiju kobne. Tokom 1991 i 1992 komunisti i KGB su bili u mišjoj rupi. Postojala je politička volja među Jeljcinovim saradnicima i podrška javnog mnenja da se sa komunizmom i komunistima jednom zauvek završi. Kada se to nije desilo, KGB se brzo konsolidovao. Po istom principu po kome se do desilo u bivšoj Jugoslaviji KGB lideri i oficiri su prešli u biznis, neki od njih postali najbogatiji ljudi u Rusiji. A onda su u drugom koraku krenuli u preuzimanje političke vlasti. Putin dolazi na vlast na tom talasu invazije KGB u politički život na svim nivoima. Puč KGB u Jeljcinovoj Rusiji je bio "puzajući". Krajem 1995 uklonjen je Andrej Kozirjev sa mesta šefa diplomatije i na njegovo mesto postavljen stari kadar KGBa Jevgenij Primakov. To je bila prva njihova značajna pobeda. Korak po korak, sve vidljive političke funkcije su preuzmane u periodu 1996-2000. Putin je postao najpre ministar u vladi a onda postavljen na mesto premijera 1999.Dil KGBa napravljen sa Jeljcinom tokom 1999e bio je sledeći: mi garantujemo tvoju ilegalno stečenu imovinu, a ti ćeš zauzvrat rukopoložiti našeg čoveka na mesto predsednika države. I to se i desilo 31 decembra 1999e. Ostalo je istorija.

Ekvivalent ruske propuštene šanse 1991 u Srbijji je naravno bio 5 oktobar 2000e. Međutim, razlike su bile značajne. Nije postojao pritisak Zapada kao u ruskom slučaju, ali je postojao unutrašnji otpor raskidu sa starim režimom. Za razliku od Jeljicinove ekipe koju su uglavnom činili mladi liberali, od kojih je malo ko ikad bio istaknuti član partije a još manje KGBa, makar polovina lidera DOSa su verovatno bili saradnici Službe, o preostala polovina na druge načine lako mogla da bude kompromitovana otvaranjem dosijea. Recimo otkrivanjem finansijskih malverzacija koje su radili tokom 1990ih uz toleranciju od strane Miloševića. Interesantan dokument u ovom pogledu je procureli transkript famoznog susreta Miloševića i Koštunice 6 oktobra uz prisustvo Ivanova, koji je general Pavković tajno snimao. U tom razgovoru Milošević navodno podseća Koštunicu da mu je on formirao stranku dozvoljavajući da ljudi koji su ga finansirali rade poslove koje su radili u Srbiji. "Da ja to nisam dozvolio nikad se ne bi desilo", navodno je Milošević rekao. Možemo samo da zamislimo koji su to ljudi i kakvi su to "poslovi" koje su oni radili. I možemo da zamislimo šta bi u političkom smislu ostalo od Vojsislava Koštunice da je Služba izašla i pokazala dokumenta o " poslovima" finansijera stranke Vojislava Koštunice, ili mnogih drugih stranaka. Ili da su takvi dokumenti postali javno dostupni svakome. I to vam objašnjava mnogo uverljivije od bilo kakve "ideologije" čudnu "bolećivost" Koštunice prema Miloševiću i njegov "zaštitnički" odnos prema Službi.

I eto vam istovremeno i objašnjenja zašto niko iz DOSa nije hteo da se rasformira UDBA i otvore dosijei, te izvrši lustracija. Pokušajte da zamislite Srbiju u kojoj je Amfilohije Radović pukovnik službe bezbednosti, a Vojislav Šešelj saradnik sa kodnim imenom "Magistar", a finansijeri Vojislava Koštunice (ili Zorana Đinđića?) "rade poslove" uz Slobinu saglasnost. Pokušajte da zamislite političku sudbinu Dušana Mihajlovića, Nebojše Čovića, i gomile sličnih političara u takvoj Srbiji. Pokušajte danas da zamislite sudbinu Aleksandra Vučića i Ivice Dačića u takvoj Srbiji. Pokušajte da zamislite Srbiju u kojoj bi desetine i desetine pripadnika "nacionalne elite", akademika, crkvenih velikodostojnika, sudija. pisaca, novinara, bili razotkriveni kao saradnici UDBE i stigmatizovani kao takvi i udaljeni iz političkog i javnog života. Da li bi ostalo išta od te elite? Koja bi težina "nacionalističke" ideologije koju su oni gurali tokom 1980ih i 90ih bila u tom slučaju?

Bio bi to jedan sasvim drugi svet od ovoga u kome Vladimir Putin dolazi u Srbiju da mu se poklone kao mesiji. Ovako je sasvim jasno da se i Srbija i Rusija još uvek nalaze u komunizmu, jer strukture komunističke vlasti još uvek kontrolišu politički i javni život. Tragikomična "vojna parada" 16 oktobra koji je proglašen za 20 samo simbolički verno odslikava ovu tužnu realnost. I ideološki brlog neokomunističke restaruracije o kome sam ja pisao pre pet godina samo je pojavni oblik i nužna posledica institucionalnog kontinuiteta starog režima u obe zemlje. Ni u Srbiji ni u Rusiji nije još svanula 1989a.

Jean Tirole, Nobel za ekonomiju 2014

Ime Žana Tirola sam prvi put čuo pre celih 12 godina i to baš u kontekstu Nobelove nagrade. Tada je komentar nekog ko se u te stvari razumeo bio da je Tirol još mlad ali da za nekoliko godina sigurno dobija. Od tada je još mnogo toga uradio i zato dodela nije ni za koga iznenađenje.

Tirol je mejnstrim tehnokratski ekonomista u tradiciji francusko-švajcarske inženjerske škole. Francuzi su dobri matematičari i još od Valrasa i Pareta pa sada do Tirola neki njihovi najpoznatiji ekonomisti su po primarnom obrazovanju inženjeri. Tako se ophode i prema ekonomskim pitanjima, traže ekspertska rešenja i jako su kompetentni u tome, ali retko postavljaju fundamentalna metodološka pitanja. Rade u okviru već uspostavljene paradigme. Tirol se bavio mnogim stvarima ali je nagradu dobio uglavnom zbog rada na tržišnim strukturama (monopoli, oligopoli, konkurencija...). Austrijska ekonomija, na primer, na te stvari gleda u vremenu; ako je tržište otvoreno onda kreativna destrukcija vremenom sama rešava stvar, monopoli dolaze i odlaze -- IBM, Microsoft, Google, sve njih konkurencija pre ili kasnije pojede. Početne pozicije, efekat mreže, sve to olakšava dominantnu poziciju, ali konkurencija i inovacije čine čuda. Pre nekoliko godina ljudi su pisali da MySpace nikada neće izgubiti monopol; danas je MySpace zaboravljen. Umesto toga, Tirol je bliži standardnom, neoklasičnom, statičkom pogledu.

Tirol se bavi izrazito formalnom matematičkom ekonomijom; sve što ima da kaže rečeno je kroz matematičke modele. Ja svako malo ovde izrazim sumnju u svrsishodnost te vrste napora. Kada se relativno jednostavne stvari izražavaju kroz komplikovane formalne modele, postavlja se pitanje šta je tu sredstvo a šta je cilj. Oportunitetni trošak takve nauke je veliki, hiljade pametnih ljudi se troši na formalno modeliranje trivijalnih ideja, ne bi li ih objavili u časopisima, na osnovu toga dobili pozicije, grantove, itd.  Tirol je jedan od najboljih u toj igri, ali je mnogo više od toga. On spada u onu malu grupu genijalaca koja sve to može, a onda uz to stigne da se bavi i stvarima releventnim za ekonomsku politiku i da doprinos i u tome. Napisao je nekoliko knjiga o stvarima poput finansijske i bankarske regulacije.

Gde Tirol stoji ideološki?  Nobelov komitet je citirao njegove doprinose u regulaciji tržišta, ali izgleda da je on u praksi ipak dosta pažljiv i relativno tržišno orijentisan. U jučerašnjem intervjuu francuskim medijima rekao je da, iako simpatiše socijaldemokratiju, misli da je francuska država prevelika, da previše troši i da se tržište rada mora liberalizovati. U ovom tekstu iz 2007. govori o -- relevantno za Srbiju -- neophodnosti smanjenja javnih rashoda i višku zaposlenosti u javnom sektoru, o poželjnosti konkurencije u javnim uslugama i konkurencije u obrazovanju putem vaučerskog sistema. Njegov relativno liberalni stav proizlazi iz pragmatičnosti, analitičnosti i poznavanja ekonomskih principa. To je potpuno u tradiciji Francuza od Valrasa nadalje. Oni nikad nisu vrednosno bili klasični liberali ali su umeli da čisto analitički izvuku zaključak da tržište radi bolje od alternativa. 

13 October 2014

Obrazovanje

Običeno ne prenosim sopstvene intervjue, ali ovaj put izuzetak iz četiri razloga:

1. Potrudio sam se više nego obično, pa je ispalo kao da zaista i pišem blog.
2. Tema je solidna za diskusiju.
3. Voleo bih da veb magazin Džentlmen zaživi i u papirnoj formi.
4. Iza Džentlmena se krije osoba odgovorna za moj noviji vizuelni identitet.



10 October 2014

Legitimacija

Zanimljive stvari se mogu čuti  vezi afere za žandarmerijom i Andrejem Vučićem.

Neki, recimo, brane žandarmeriju jer je "radila svoj posao". Ali nikako u opisu posla policije ne može biti da bilo koga prebija. Kažnjava sud, policija samo privodi. Uopšte nije bitno kako se civil ponašao; i da je prvi udario policajca to ne može biti razlog za prebijanje. Policija može da hapsi i to je sve.

Oni koji osuđuju prebijanje objašnjavaju da se prolaznik Vučić uredno legitimisao. Ali i to legitimisanje od strane policije je odlika neslobodnog društva. Policija ne bi trebalo da uopšte ima pravo da vas legitimše, osim ako ste napravili prekršaj pa vam piše kaznu ili ako ste osumnjičeni za nešto konkretno.

U SAD ovih dana velika i opravdana povika na policiju (slučaj Ferguson ali i mnogi drugi) i policija zaista užasno zloupotrebljava svoje nadležnosti, poteže oružje i konfiskuje svojinu sa sumnjivim opravdanjima. Nešto od toga je rastući trend (posebno ovo sa konfiskovanjem, tražite "civil forfeiture" za neke šokantne priče ako vas to interesuje, dosta toga prate Reason magazin i Institute for Justice), ali deo je i samo bolje dokumentovan jer se sada lako snima telefonima, a ponegde su i policajci prinuđeni da imaju prikačene kamere.

Ali barem nominalno, u SAD postoji prezumcija nekih sloboda. Niste obavezni da nosite identifikaciju, niste ustvari obavezni ni da je imate, što automatski znači da ne morate ni da se legitimišete. Lična karta ne postoji. Postoji vozačka dozvola koja praktično igra tu ulogu, postoji i ID koji možete, ali kao ni vozačku, ne morate uopšte posedovati.  Ne mogu vas zaustaviti na ulici bez konkretnog razloga ili radi legitimisanja. Ne mogu vam zaustaviti ni automobil ako niste napravili prekršaj. Nema zaustavljanja radi rutinske provere, mora prvo da postoji prekršaj ili neki drugi konkretan razlog. I još i ovo, verovatno malo primećeno čak i ako ste tamo putovali: SAD je koliko ja znam jedina zemlja koju kad napuštate ne morati pokazivati pasoš. Na međunarodnom aerodromu pasoš pokazujete kao identifikaciju zbog avionske karte, ali možete isto tako pokazati i vozačku dozvolu. Ne prolazite nikakvu granicu, ne susrećete se sa policijom. Samo izađete. 

06 October 2014

Mises i Bitcoin

Od kako je bitcoin postao popularan vodi se rasprava među zagovornicima slobodnog tržišta oko njegovo gpravog statusa: da li je to budući novac, efikasan sistem zaobilaženja državne kontrole i garant slobode pojedinca, ili pak fikcija i pomodarstvo iza koje nema ničeg stvarnog?

Teorijski centar debate je pitanje da li je bitcoin "zapravo" novac ili ne. Jedna grupa tvrdi da jeste, pozivajući se na to da je nastao hiljadama dobrovoljnih akata potrošača na tržištu i time uspostavljen kao konvencija. Ko ste vi, teoretičari iz fotelje, da u ime naroda koji prihvata bitcoin definišete šte je "pravi" novac a šta nije? Druga škola tvrdi da je to irelevantno, da je takozvana vrednost bitcoina fiktivna i naduvana, i da će uskoro pući, jer nema nikakve realne pozadine: svaki novac kroz istoriju je uvek morao da ima podlogu nećeg realnog, najčešće plemenitog metala neke vrste, novac nikad ne nastaje nečijom naredbom ili proizvoljnom odlukom.

Vrlo često se u ovom kontekstu pominje Misesova čuena "teorema regresije". Ona kaže da je novac univerzalno razmensko sredstvo koje svoju vrednost crpe iz prethodne upotrebne vrednosti materijala od kojeg je sačinjeno. Recimo, zlato i srebro imaju vrednost kao nakit i luksuzna roba koju ljudi traže iz ne-monetarnih razloga, a njihova vrednost kao novca se onda izvodi iz te prethodne evaluacije njegove ne monetarne upotrebne "vrednosti". Tehnički rečeno, tražnja za zlatom kao monetarnim dobrom izvedena je iz tražnje za zlatom kao nemonetarnim dobrom.

Problem sa bitcoinom je što na prvi pogled on nema nikakvu ne-monetarnu vrednost. Nije zasnovan ni na kakvom fizičkom materijalu ili robi, već predstavlja kompjuterski algoritam. Bitcoin je beskoristan za bilo šta drugo osim kao sredstvo plaćanja. Ako je tome tako, onda postoje samo dve mogućnosti: ili bitcoin ne može da bude novac, ili je teorija o realnoj, nemonetarnoj osnovi novca netačna.

Izgleda da ni jedno ni drugo nije slučaj. Bitcoin jeste sredstvo razmene, iako još uvek nije novac, budući da nije univerzalno prihvaćen (što ne znači da ne može ili da neće biti prihvaćen), ali bitcoin istovremeno JESTE zasnovan na nečem realnom, tj ima vrednost i mimo svoje uloge kao novca. Ta prethodna vrednost bitcoina je njegova uloga kao efikasnog sistema plaćanja. Kao što Jeffrey Tucker naglašava u svom novom tekstu, Bitcoin je 2008 uveden kao sistem plaćanja koji bi omogućio efikasni transfer resursa između pojedinaca u raznim delovima sveta uz potpuno zaobilaženje zvaničnog finansijskog sistema. Programski dokument osnivača Bitcoina nije uopšte spominjao novac nego samo sistem plaćanja koji omogućava pouzdanost, anonimonst i operisanje izvan zvaničnih finansijkih tokova. Tehnički detalji su ovde.

Bitcoin kao sistem je lansiran 9 januara 2009, ali u tom trenutku njegova vrednost je bila nula! Sve do oktobra 2009 potenicjalni klijenti su mogli da dobiju besplatno koliko god hoće bitcoina da eksperimentišu. Ljudi su vršili prve transakcije, proveravali da li je sistem pouzdan, da li radi onako kako je obećano itd. Taj proces eksperminetisanja je trajao oko deset meseci. U tom periodu Bitcoin kao novac nije imao nikakvu tržišnu vrednost. Pre tačno pet godina, 5 oktobra 2009 postavljena je prva tržišna cena. Ona je bila 1390 bitcoina za jedan američki dolar, odnosno jedan bitcoin je vredeo manje od desetog dela penija. U tom trenutku publika je bila još uvek skeptična, što se pokazalo u vrlo niskoj ceni, ali kako je vreme prolazilo cena je rasla jer je evaluacija sistema, sa protokom vremena i daljim potvrđivanjem njegove vrednosti i pouzdanosti, kao i ulaskom mnogo šireg kurga ljudi u igru, postajala sve viša. Međutim, to je sve sa teorijske tačke gledišta irelevantno; ključna stvar je da je početna evaluacija bitcoina, prva tržišna cena objavljena 5 oktobra 2009 bila zapravo izraz evaluacije sistema plaćanja koja je vršena mesecima nezavisno od samog novca (tj njegove potencijalne vrednosti).  Bitcoin kao novac "regresira" u mizesovskom smislu na bitcoin kao sistem plaćanja.

Dakle, bitcoin nije fiat novac. On predstavlja potencijalnu valutu koja je izvedena iz tržišne vrednosti specifičnog sistema plaćanja koji klijentima omogućava značajne prednosti koje drugi sistemi ne pružaju. I stoga oza njega stoji "realna vrednost" u istom smislu u kome nešto "realno" stoji iza zlata i srebra kao novca, ili iza modernih fiat valuta izvedenih iz zlata i srebra. Ja ne verujem da bi bitcoin imao velike šanse protiv zlata i srebra na slobodnom tržištu valuta, ali u ovom trenutku ne postoji slobodno tržište valuta, tj onaj ko pokuša da trguje u zlatu završiće u zatvoru. U takvim okolnostima, virtuelnost bitcoina predstavlja komparativnu prednost u odnosu na svaku vrstu robnog novca uključujući i zlato: vlasnik ne poseduje nikakvu fizičku supstancu koju vlada može da mu konfiskuje. Naravno, to bi moglo da se promeni ukoliko vlade ocene da je bitcoin značajna opasnost i krene u tehnološki rat protiv njega. U tom slučaju bi i cena verovatno pala.

28 September 2014

Obezbeđenje Prajda

Postoje dva načina regulacije. Jedan je preventivni -- na primer, državno telo može propisati detaljna pravila i ispitati kvalitet svakog proizvoda koji se pusti na tržište, kao što radi sa lekovima. Drugi način je pravni -- država ne mora ništa da propisuje i ispituje, ali ako se dogodi da proizvod nije bezbedan onda odgovorna strana snosi velike pravne posledice. Kriminalne ako je neko povređen, plus građansku nadoknadu štete ako je neko materijalno oštećen.

Analogno, postoje dva načina da se osigura bezbednost događaja kao što je Prajd. Jedan je da se deluje preventivno i da se osigura da niko ništa loše ne uradi. Za to vam treba mnogo policajaca, skupo je, ružno je i smeta najvećem broju ljudi koji nemaju nikakve agresivne namere. Nekako kvari i poentu parade. Drugi način je pravni. Ako je pravni poredak kredibilan, ako potencijalni nasilnik zna da će u slučaju napada na nekoga biti uhapšen, osuđen i primoran da nadoknadi štetu, onda će se jako mali broj ljudi odlučivati na nasilje čak i kad policije nema na ulicama.

Razlog zašto je Londonu dovoljno nekoliko bobija dok su Beogradu za paradu potrebne hiljade policajaca, žandarma i oklopnih vozila nije to što u Srbiji ima toliko puta više nasilnika nego u Engleskoj. Nije pitanje svesti. Razlog je što pravni sistem u Srbiji ne predstavlja kredibilnu pretnju nasilnicima. Previše puta su nasilje i lomljava tolerisani da smo došli u situaciju da se sve mora regulisati preventivno. Potencijalnih nasilnika će uvek biti; razliku u njihovom ponašanju pravi samo to kakve pravne posledice očekuju. Za manje policije u narednim manifestacijama potreban je bolji pravosudni sistem danas. 

21 September 2014

Huemer i GSP


Očigledno na internetu ima predloga za "besplatni" gradski prevoz, pri čemu se samo misli na gradski prevoz plaćen poreskim prihodima umesto prilozima korisnika prevoza. Ima i protivljenja što se za naplatu koristi privatna firma, kao da je to samo po sebi zlo bez obzira na ishod i posledice.  Ali mene sve to ništa ne interesuje, već me interesuje jedno moralno pitanje: ako državna firma ima monopol na neku uslugu, imamo li obavezu da platimo za tu uslugu koliko državna/monopolska firma traži?

Očigledno je da na pijaci, ako od nekog kupite jabuke, imate moralnu obavezu da prodavcu jabuka platite cenu koju je odredio. Takođe je očigledno - za mene - da nemate moralnu obavezu da državi plaćate porez. Nikom niste dali saglasnost, niste od države tražili da gradi vrtiće, organizuje sudstvo, distribuira gas, sponzoriše glumce i radi sve što radi.

To su dve jasne krajnosti. Ali imate li obavezu da platite neku uslugu koju sa jedne strane dobrovoljno koristite ali sa druge strane nemate izbora jer država istu uslugu organizuje na monopolski način?

Ja nisam bio siguran, pa sam pitao nekog koga smatram trenutno najvećim autoritetom u oblasti političke filozofije i posebno moralno-političkih pitanja kao što su ova -- filozofa Michaela Huemera, pisca knjige The Problem of Political Authority koju smo ovde ranije pominjali.

Uz njegovu dozvolu kopiram prvo moje pitanje a zatim njegov odgovor.

Hello Michael, 

As a huge fan of your work I have a question. 
Here is an example and in fact the real world issue I am struggling with. In Belgrade (Serbia, where I am from), the city government provides public transportation (with some limited private sector participation). They have a problem with free riders (literal free riders – a lot of people ride without paying). 
Many classical liberal minded people argue that you are supposed to pay for the service you use and support new payment enforcement measures recently proposed.  And it’s true, you are not forced to use the public transportation, so if you use it you should pay. But I am not so sure about that, because on the other hand it is a government monopoly. Without that monopoly, perhaps the government firm would not even be in a situation to charge anything at all.
I would like to think through an analogy but I am struggling to fine one.  And I do not remember any discussion of a case like this from your book or elsewhere. 
So I thought I would ask you: does one have a moral obligation to pay for services voluntarily used but delivered only by a government monopoly? 
Thanks!


Dear Slavisa,

Good question. Here are some considerations.
First, consider the issue of consent. Typically when a person makes use of a product for which the provider is asking for money, the person taking the product is implicitly agreeing to pay the price. Thus, it seems, at least initially, that by riding the public transportation, you undertake the obligation to pay.

However, this might be defeated if the other party more or less forces you to get the product from them. Let’s say that I have forced all the other farmers out of business, and then, having done that, I demand exorbitant prices for my food. In this case, your “agreement” to buy my food isn’t truly voluntary, so you aren’t bound to pay for it, if you can avoid it.

You might claim that the public transit situation is comparable to this. However, this is questionable, since you probably have other quite reasonable transportation options, so it would be harder to claim that your use of the government’s transportation isn’t really voluntary.

Second, consider the effect on others. If failure to pay simply resulted in the government having less money, this would be okay, or maybe even good. But actually, it just means that the cost will be borne by other citizens.

Now, you might argue that this isn’t really your responsibility. Example: say that I scare off a mugger by showing him my gun. Then suppose someone argues, “That was wrong; now the mugger is going to go mug someone else!” I could still reasonably defend my action. Even if the mugger mugs someone else as a result of my scaring him off, it would be the mugger, not I, who was responsible for that.

This analogy might be used for tax evasion, since taxes are taken from people by force. But it doesn’t seem to work for payment of fees for services voluntarily taken. If you and the other citizens have implicitly undertaken the obligation to pay for the service (per the first point above), your failing to pay seems like unfairly shifting your portion of the cost onto them. 

Now, you say that the public transportation system is a government monopoly. The monopoly aspect is unjustly imposed by the state. This is true. And if you were a competing transportation provider, you would definitely have a complaint to make about that. Also, as a consumer, you might have a complaint, if you find the transportation system less efficient than the transportation that would exist in an environment of free competition. Still, the mere fact that you (or others) have a valid complaint against someone’s conduct doesn’t necessarily get you out of an obligation to pay them for a service they provided that you voluntarily took. If you think the price is higher than it would be on the free market, you might be able to argue that you are only obligated to pay the estimated free market price. But you surely can’t argue that you don’t have to pay *anything*.
In the U.S., what usually happens is that the government sets up some public transportation program, subsidized by the state, but with individual riders paying fees; however, the government does not actually prohibit private provision of competing services. (It’s just that it’s either unfeasible or unprofitable for any private company to provide a competing service.) So in that case, you really can’t argue that your use of the service isn’t voluntary.

I don’t know what the situation is in Belgrade. Maybe the government has literally prohibited competition with the public transportation system. In that case, you can say that the government has illegitimately used force to *limit* the transportation alternatives available to you, and therefore that your use of their system is *not fully voluntary*. However, it’s certainly not completely coerced either. It seems to be more voluntary than not (it’s *closer* to a paradigm voluntary act than to a paradigm coerced act). So it’s probably close enough to a normal voluntary action that we can say you undertook the obligation to pay for the service.
All things considered, I would say that you should probably pay for using the public transportation. However, because the issue is not completely clear, I would not take action to attempt to punish non-payers – e.g., if you see someone else evade payment, you probably should not turn them in to the police.
I hope that helps.

20 September 2014

Gordi Albion na putu kanadizacije

Istorija je čudna stvar. Kad sam juče popodne po pacifičkom vremenu počeo da gledam večernji (po evropskom vremenu) program BBC-ja posvećen škotskom referendumu, nisam pretpostavljao da bi iste večeri mogla da se odigra jedna drama koju su novinari i komentatori odmah proglasili  (mislim s pravom) radikalnom promenom celokupnog britanskog ustavnog sistema. I to ne u smislu u kome se to s obzirom na referendum očekivalo: izlaskom Škotske iz Ujedinjenog Kraljevstva. Ironično, verovatno bi ukupna promena ustavnog aranžmana bila manja u slučaju da su se Škoti otcepili. Velika Britanija se sada, posle odluke Škota da ostanu, skoro nezadrživo kreće ka najvećoj ustavnoj i institucionalnoj revoluciji posle 1707 ili čak 1688.

Evo zašto. U početku kampanje, škotski referendum je izgledao kao propala stvar. Po svim sondažama nije bilo više od trećine za otcepljenje. Međutim, tokom avgusta stvar se počela menjati i pojavilo se nekoliko sondaža koje su opciji "za" davale blagu prednost. Ovo je izazvalo pravu paniku u Westminsteru i političari iz Londona su, da bi ubedili Škote da ipak ostanu, počeli da se utrkuju ko će da im obeća veći stepen autonomije, tj delegira ("devolvira") više zakonodavnih nadležnosti koje su ranije bile prerogativ centralnog Parlamenta. Škotska je i inače poslednjih godina dobila mnogo veću autonomiju nego pre, ali David Cameron je u kampanji obećao potpuno preuzimanje poreza na dohodak, i najveći deo nadležnosti u oblasti internog zakonodavstva. Lideri laburista i lib-dema, iako oprezniji, takođe su obećali podršku drastičnoj daljoj "devoluciji" u Škotskoj. Gordon Braun, i sam Škot, implicitno je ovlašćen od strane Camerona da objavi ne samo sadržaj nego i vremenski raspored budućih ustavnih promena. Sve ovo je bilo sračunato da se zaustavi trend podrške nezavisnosti i običan Škot ubedi da treba da ostane jer će imati mnogo veća prava u UK nego do sada, i da nezavinost i benefiti koje ona nosi ne vrede rizika.

I operacija je uspela. Juče su Škoti komotnom većinom od 55:45 odbacili nezavisnost. Problem koji sada nastaje jeste da obećanja data u kampanji, ukoliko se shvate ozbiljno, a moraju se shvatiti ozbiljno jer bi u protivnom došlo do potpunog kolapsa podrške svim centrlanim strankama u Škotskoj, otvaraju Pandorinu kutiju položaja ostalih zemalja unutar Ujedinjenog Kraljevstva. Ako Škotska bude praktično polu-nezavisna država (što Cameron-Brownov model devolucije manje-više predviđa) onda će se postaviti, i već se postavlja, pitanje Engleske: ako Škoti samostalno odlučuju o svojim unutrašnjim pitanjima bez učešća Engleske onda i Englezi moraju imati prava da odlučuju o svojim unutrašnjim pitanjima bez učešća Škota. Što dalje znači da škotski poslanici u Westminsteru ne bi mogli da imaju pravo da glasaju o ogromnom procentu zakona koje taj parlament inače donosi. Morao bi ili da se stvori poseban engleski parlament po ugledu na škotski, ili da se postojeći centralni parlament reformiše tako da samo engleski poslanici glasaju o engleskim zakonima-što je izgleda Cameronova ideja.

Kada je Cameron predložio žestoku devoluciju Škotskoj u kampanji nastao je pravi haos među konzervativnim back-bencherima (običnim poslanicima koji nisu članovi kabineta) jer on ništa nije rekao o sudbini Engleske. Danima su mediji izveštavali o otvorenoj pobuni u konzervatinvoj stranci koja zahteva devoluciju prava odlučivanja Englezima, a ne samo Škotima. Cameron nije mogao da se javno izjasni o ovome jer bi u Škotskoj to bilo doživljeno kao razvodnjavanje i uslovljavanje podrške njima. Međutim, rano jutros, pošto su povoljni rezultati referenduma saopšteni, Cameron je skinuo rukavice i javno saopštio: da, Škotska će dobiti nove nadležnosti koje idu vrlo daleko, ali će sve te nadležnosti, do poslednjeg detalja i u isto vreme, morati da budu date i Engleskoj, a takođe i Velsu i Severnoj Irskoj.

Promene koje će ovo povući potpuno su revolucionarne. Velika Britanija je vrlo centralizovana država, u kojoj se smatra da je Parlament suveren. Ja koji predajem kanadsku politiku uvek pričam kako je kanadski sistem kopija britanskog vestminsterskog modela suverenog parlamenta, kombinavana sa federalizmom. Međutim, u narednih nekoliko meseci to bi moglo zauvek da se promeni: Velika Britanija bi mogla da se pretvori u vrlo decentralizovanu federaciju ili konfederaciju američkog tipa iz perioda pre 1861, ili još bolje, da postane kopija Kanade, kao kombinacije vestminsterskog parlamentarnog sistema i federalizma. Situacija u kojoj se danas nalazi Britanija podseća na situaciju u kojoj se Kanada našla početkom 90ih. I Britanija sada ima šansu da uspešno uradi stvar koju Kanada nije uspela sa propalim Meech Lake sporazumom 1987-1990. Ovaj sporazum, predložen od strane tadašnjeg premijera Malrunija i prihvaćen od strane provincijskih vlada, na kraju je bio odbačen pod pritiskom anglo-etatista predvođenih Pjer Eliot Trudoom, medijima, intelektualcima i NGO-ovima koji su se svi plašili slabljenja moći centralne valde i erozije socijalističkih politika do koje bi to dovelo.

Razlog za sam sporazum je bio da je pozicija Kvebeka tokom 1980ih bila slična poziciji Škotske danas, i zapravo mnogo gora: posle ustavnih promena 1982 koje su donele značajnu centralizaciju, i po prvi pu u istoriji donesene bez saglasnosti Kvebeka, ova frankofona provincija se našla de fakto van kanadskog konstitucionalnog sistema. Kvebečani su bili ogorčeni Trudoovim ustavnim promenama čije donošenje su nazivali (i danas nazivaju) "noć dugih noževa". Malruni, i sam Kvebečanin, predložio je da se Kvebeku da značajan ustupak decentralizacijom vlasti a da zauzvrat Kevebek prizna legitimnost ustanvog poretka ( decentralizacija je trebalo da uključi veto Kvebeka u pogledu ustavnih promena, "poseban status" u okviru Kanade, značajnu ulogu u imenovanju sudija Vrhovnog suda, veća ovlašćenja u socijali, mogućnost da istupi iz federalnih programa uz punu kompenzaciju itd). Da bi se izbegla asimetričnost rešenja, Malruni je je prosto ponudio svim ostalim provincijama isti stepen autonomije kao i Kvebeku. I to je prihvaćeno.Ali je bilo previše za centraliste iz Otave i Toronta, za koje je ovo značilo političku apokalipsu, i čija kampanja je na kraju dovela do odbacivanja sporazuma od strane dve provincije i time njegove propasti.

Kao posledica propasti Meech Lake Kvebek se okreće nezavisnosti. Dramatični referendum 1995 u kome je ne strana pobedila za nekoliko hiljada glasova bio je direktna posledica stanja u Kanadi posle Meech Lakea i potpune izdaje Kvebeka od strane Otave. Ministar finansija i bliski prijatelj Brajana Malrunija, Lisjen Bušar je dao ostavku i predvodio independiste u kampanji, što je lično pogodilo Malrunija koji nikad više nije razgovarao sa Bušarom.  Polarizacija je bila strahovita i osećaj poniženja u Kvebeku enorman. Da bi se ovo amortizovalo, postupne političke promene posle referenduma zapravo su veći deo rešenja koja je Meech Lake predviđao etablirale ne kao ustavna, nego zakonska rešenja. To je bio politički genij premijera Jean Chretiena. Ali, i kao takva, teško je zamisliti da bi neko ova rešenja u budućnosti mogao promeniti.

Britanci imaju sada šansu da sve ovo, i još više, obave mnogo brže i efikasnije. I imaju šansu da za razliku od Kanade svoj federalni sistem postave na mnogo zdraviju osnovu. Jedan od ključnih problema kanadskog federalizma je što se ne zna "ko pije ko plaća": tj ustavne ingerencije u pogledu državne potrošnje se ne poklapaju sa ustavnim pravima oporezivanja. Federalna vlada ima pravo da razrezuje poreze i da ih troši kroz direktne dotacije čak i na programe iz provincijskog zakonodavnog domena, poput zdravstvenog osiguranja, obrazovanja i socijale, a provincijske vlade nemaju ni blizu dovoljno izvornih poreskih prihoda da finansiraju potrošnju za koju su odgovorne. To stvara neviđeni moralni hazard u kome jedna garnitura oporezuje i preliva sredstva kroz vrlo komplikovan mehanizam redistribucije, a druga garnitura troši, delimično sredstva koja sama prikupi, delimično dotacije federalne vlade. To vodi sistemu u kome je praktično nemoguće identifikovati odgovornog za performanse programa: "nema para, krivac je federalna vlada koja ne da ni pare, a ni moć oporezivanja", kažu provincije. "Krive su provincije, mi smo dali dovoljno para, oni su nesposobni da administriraju program". U ovom tekstu, ja se recimo bavim time kako cela ova nevesela koruptivna dinamika kanadskog federalizma funkcioniše u domenu zdravstvenog osiguranja koji je verovatno najgori u civilizovanom svetu (ja ga zovem "severnokorejski" jer je zabranjeno privatno osiguranje bilo koje vrste za ogromnu većinu medicinskih usluga, jedinstven slučaj u jednoj demokratskoj državi).

Britanci imaju šansu da izbegnu tu malignu formu tobožnje decentralizacije koja to nije, i Cameron je već najavio da će probati da je izbegnu: da odgovornost za potrošnju bude propraćena punim pravom razrezivanja poreza i odsustvom dotacija bilo Škotskoj bilo Engleskoj od strane vlade u Vestminsteru. To bi bio čist, i jedino efikasan federalizam. Onaj kanadskog tipa, perverzno, zapravo vodi metastaziranju države, jer se potrošnja može politički nekažnjeno povećavati, budući da odgovornost za finansiranje te potrošnje nije fiksirana.

Kakve će posledica federalizacije Britanije biti, ukoliko ceo proces bude uspešan? Prvo, politički uticaj konzervativaca, i posebno UKIPa će dramatično porasti, a uticaj laburista dramatično oslabiti. I to je razlog zašto treba očekivati njihove otpore primenu devolucije na Englesku. Engleska je mnogo manje naklonjena laburistima nego Škotska i Vels, i ako se velški i škotski poslanici isključe iz odlučivanja o engleskim zakonima, kako Cameron i Farage sada najavljuju i traže, to će značiti da će za svrhe upravljanja Engleskom za laburiste biti ekstremno teško da namaknu većinu. To bi bilo kao da očekujete od republikanaca da pobede na predsedničkim izborima u Americi, a da isključite Teksas, Alabamu, Misisipi i Južnu Karolinu iz elektoralnog koledža. To nije nemoguće, ali je vrlo teško u praksi. I štaviše, čak i kad bi uspeli, cena toga bi verovatno bila da se dramatično pomere u desno da bi targetirali novog srednjeg birača u Engleskoj, koji je značajno udesno u odnosu na srednjeg birača u Velikoj Britaniji.

Druga i još zanačajnija posledica bi bilo to što bi federalizacija zapravo značila dovršenje Tačer revolucije, kako se još pre nekoliko godina izrazio komentator Simon Jenkins. Prva faza revolucije bila je privatizacija i deregulacija. Druga faza mora da bude slabljenje osnova same države decentralizacijom vlasti. Iako smo je ovde uvek hvalili zbog njenih dostignuća u slamanju socijalizma u zapadnom svetu, cena koju je Tačerka za to platila (iz njene vizure to verovatno i nije bila neka "cena", već poželjna stvar) bilo je jačanje moći centralne vlade zarad rušenja neefikasnosnog galimatijasa lokalnih agencija i komisija koje su laburisti podigli tokom poratnog perioda kao infrastrukturu intervencionističkog sistema i države blagostanja. Da bi porazila rudare, nacionalizovane industrije, sindikate, birokratiju i sve ostalo, ona je zapravo dodatno centralizovala vlast i dala strašnu moć ključnim ekonomskim ministarstvima u Vestminsteru na koje se ona oslanjaala kao na svoj "mač revolucije". Blair i Brown su tu novostečenu moć koristili da sačuvaju državu blagostanja i čak da povećaju državnu potrošnju.

Prava liberalna revolucija koja bi vodila stvarnoj i korenitoj demontaži etatizma u Britaniji morala bi da uključi dramatičnu devoluciju vlasti sa Vestminstera na "nacionalne" parlamente i lokalne vlade. I to se sada, gotovo slučajno i neželjeno, dešava pred našim očima. Kao i toliko puta u istoriji, najvažniji procesi i epohalne promene počinju kao male čarke i slučajni, nekad i iznuđeni, potezi koje u prvom trenutku nisu motivisani nikakvom revolucionarnom namerom. Ali, sled događaja ih kasnije pretvara u "veliku" istoriju. Tako je jedno izolovano istraživanje javnog mnenja krajem avgusta 2014, koje je davalo prednost independistima u Škotskoj, i dovelo do panike britanskih vlasti koja ih je naterala da daju radikalan obećanja Škotima o decentralizaciji, pokrenulo lanac događaja koji bi vrlo lako mogli da rezultiraju najvećom ustavnom promenom u britanskoj modernoj istoriji posle 1688. I ti promenom u pravom smeru.

Ako tome usledi povlačenje iz EU i jačanje ekonomske i kulturne "anglosfere" kroz saradnju sa Kanadom, Australijom, USA i Novim Zelandom, moći ćemo da kažemo da posle 150 godina Velika Britanija ponovo predvodi svetsku istoriju u pravom smeru. Nigel Farage je obećao nešto slično prošle godine u Otavi.  Ako se u međuvremenu nije previše zaljubio u Putina i rešio da uvede Britaniju u evroazijsku umesto evropske unije, mogao bi da izvrši pritisak na Camerona u tom smeru. A što se tiče Putina, i sličnih diktatora, "anglosfera" o kojoj mašta Farage je, slava Bogu, mnogo solidnija i "zadrtija" od Evrostana, videti reicmo pod Stephen Harper i Tonny Abbott. Ali, pretpostavljam da je Putin ipak mala žrtva za stvar obnove anglosfere...

19 September 2014

Libek

Verujem da većina čitalaca za ovo već nekako zna, ali za svaki slučaj evo dve vesti iz Libeka:

1. Sutra je tradicionalni godišnji Marš poreskih obveznika.

2. Još nekoliko dana traje prijavljivanje za Akademiju liberalne politike

Penzije i tražnja

Treba li podsticati agregatnu tražnju u Srbiji? Na Tviteru se vodi neka rasprava o tome i jedan argument je da bi smanjenje penzija dovelo do smanjenja tražnje i tako negativno pogodilo ekonomiju.

U maloj zemlji makroekonomska tražnja je slabo relevantna. Kejnzijanci gledaju na tražnju kao na uzrok ponude, kao generator ekonomskog rasta. Ali kako god da podstaknete tražnju, jedan deo domaće tražnje se odliva u uvoz. To je problem čak i u ogromnoj ekonomiji kao što je SAD. Nakon što je tražnja podstaknuta fiskalnim stimulusom i velikim budžetskim deficitima 2009. i 2010., Paul Krugman, veliki proponent politike stimulusa, nije prestajao da žali što dobar deo tražnje odlazi na rastući uvoz i ustvari podstiče kinesku a ne domaću ekonomiju.  Kejnzijanizam ima više smisla u zatvorenoj ekonomiji i to je poteškoća sa kojom su morali da se suoče kejnzijanci počev od samog Kejnsa. Kao i Krugman, Kejns je bio zagovornik slobodne međunarodne trgovine. Ali kao i Krugman, shvatao je da slobodna trgovina, iako sama po sebi jako dobra stvar, kejnzijancima kvari planove.

Što je ekonomija manja to je njen udeo u međunarodnoj razmeni veći i to je kejnzijanska politika manje efektivna, čak i po mišljenju samih kejnzijanaca. Ako vam, kao u Srbiji, više od polovine domaće tražnje odlazi na uvoznu robu, onda budžetskom potrošnjom vi podstičete ekonomije okolnih zemalja. Lepo od nas, ali ne i mnogo pametno.

Ovo ne znači da nema drugih razloga protiv smanjenja penzija -- skoro sam pisao da liberali ne bi trebalo da žure sa napadima na penzionere. Nije jasno da bi u ovom slučaju smanjenje penzija, posebno onih najnižih, oni uopšte trebalo da podrže. Subvencije javnim i drugim preduzećima nejasnih svojinskih struktura bi trebalo da budu prvi na listi za kresanje javnih rashoda, zajedno sa izdacima za jake interesne grupe poput "kulture" i sporta. Ipak, agregatna tražnja ne izgleda mi kao dobar argument protiv smanjenja penzija. Socijalni i razlozi pravičnosti su, ako mene pitate, bolji argument za istu stvar.

17 September 2014

Poreski klin na tržištu rada

Dve stvari me inspirišu za pisanje ovog posta. Prethodni post koji je napisao Slaviša o tome da su plate u jednoj zemlji pre svega funkcija produktivnosti radnika. Druga inspiracija je Global Competitiveness Index.

U potpunosti se slažem da je osnovni razlog niskih plata nizak nivo produktivnosti radnika. Tačnije rečeno, ljudski kapital (znanja, veštine i kvaliteti u radu koje donosi sam radnik) u kombinaciji sa kapitalnom opremljenošću rada (kakva i kolika oruđa koristi u radu) daju loš proizvod - malo kaputa po šnajderu, tona kukurzua po čovek-satu ili mala dodata vrednost u automobilskoj industriji po radniku.

Ulica je dvosmera. Kada su ljudi neproduktivni, onda su oni jeftiniji za zapošljavanje pa je i miks relativnog odnosa kapitala i rada drugačiji. U prevodu, ako je radnik jeftin jer je neproduktivan (ne ume da koristi sofisticirane robote) onda ih zaposliš više i rade više manualnog posla.

Dakle relativna cena rada zaista zavisi dominantno od produktivnosti, međutim na tu relativnu cenu veoma značajno utiču i porezi. Porezi i doprinosi na platu radnika u Srbiji su veoma veliki (odokativno na 100 RSD koje radnik primi, država inkasira 65 RSD). E upravo taj odnos, koji se kreće između 65% i 70% je poreski klin, odnosno razlika između neto primanja i bruto troška. Rad u Srbiji možda jeste jeftin zbog niske produktivnosti, ali je relativno skup zbog visokih poreza. Ista priča je i u Crnoj Gori koja je nasledila poreski sistem.

Država može da utiče na visino plata u privredi. Sprovođenjem tržišnih reformi o kojima se toliko pisalo, može da poveća predvidljivost poslovanja, otvori perspektive za nove biznise, smanji finansijski i ekonomski rizik zemlje, sudstvo i administracija da budu efikasniji itd. Možemo da sutra. A drugi način je da se smanje porezi na platu, bez substitucije drugim porezima. Prosto da se smanji poresko optrećenje dohotka. Takođe ovo bi oborilo i nezaposlenost. Eto, to je prava tema za novinare - kako da se pokrenu protržišne reforme i smanje porezi, ako ih zanima kada će ljudima biti bolje?

50% + tvoj glas

Referendumi su u Srbiji po pravilu bili zaklanjanje političkih elita iza naroda koji treba da aminuje odluke koje su vrlo problematične. Ako se setimo kako je Srbija uz guslanje ušla u rat sa manje-više celim svetom 1999. godine, a za to dobila zaklon u referendumu 1998. godine ili kako je važeći ustav de fakto oktroisan jer nikada nije ni dobio podršku naroda, iskustva Srbije su gorka. Da ne pričamo o referendumima koje je organizovao Milošević u prvim godinama svoje vladavine. U uslovima kada smo uspeli da demokratiju pretvorimo u sprdnju, baš kao i vladavinu prava, referendum bilo koje vrste u Srbiji bio bi bespredmetan, štagod da je tema izjašnjavanja svekolikog glasačkog tela. S druge strane to funkcioniše lepo u Švajcarkoj, u nekim drugim demokratskim i slobodnim zemljama gotovo da ne postoji Dakle, iskustva su različita.

U svakom slučaju, referendum se organizuje kada treba doneti neku izuzetno bitnu odluku (osim ako niste Švajcarac) koja menja društveni ugovor. Pitanje koje je tema ovog posta je šta da se radi kada je društvo raspolućeno, to jest kada bi jedna polovina, baš ono što druga neće. Da li ima smisla da (a Škotska me je inspirisala) hiljadu glasova više za nezavisnost pogazi želju onih koji žele da Škotska bude deo UK. Ili obrnuto, potpuno je nebitno. Da li je 56% Crnogoraca pogazilo želju onih 44% 2006. godine (na stranu da je odvajanje od Srbije očigledno proveren recept za uspeh, ali to je teza koja je postala trivijalno očigledna). Ili kada je reč o složenim državama, da li je volja 65% birača u BiH 1992. godine i gaženje volje 35% birača donelo rešenje. I tako dalje, imate primer Kvebeka koji će sigurno za par decenija na izjašnjavanje, a red onih koji čekaju je dugačak.

Kada referendum menja društveni ugovor, a to je vrlo često slučaj, 50%+1 je najbolji način da do novog ugovora ne dođe. Referendumska izjašnjavanja o društvenom ugovoru imaju smisla jedino ako kvalifikovana većina da svoju saglasnost. Ako nje nema referendum treba da vodi isključivo izmeni postojećeg ugovora na način da se više uvaže interesi strane koja inicira novi ugovor. Da Škotska nije u demokratskoj i slobodnoj državi  i da sama nije demokratska i civilizovana, odvajanje ili ostanak za nekoliko hiljada glasova bi bili loš put. Uz marginu koja postoji, jedini normalan put je da dobije još veća ovlašćenja, a kada se recimo 2/3 izjasni za nezavisnost da ide svojim putem. Isto važi za sve teritorije/savezne države koje bi da se odvoje bez kvalifikovane većine. Jednostavno, život najčešće nije binaran. Za već pomenuti referendum u CG je dobro što je uzeta kakva-takva malo kvalifikovanija većina, uz već pomenuti provereni dobitni tiket. Čak je i za vladu poželjno da ima većinu koja nije par poslanika, a kamoli za pitanje društvenog ugovora.

Zašto su plate male

Danas postavlja ključno pitanje: kako rešiti problem niskih zarada?

Za početak rešavanja tog problema treba shvatiti samo jednu prostu stvar: plate u jednoj zemlji su funkcija prosečne produktivnosti. Nema snažnije korelacije u ekonomiji od one između produktivnosti i plata. I nikakvim političkim merama, nikakvim dekretima i zakonima o minimalnoj ceni rada se plate ne mogu povećati. Mogu se povećati jedino povećanjem produktivnosti.

Na produktivnost sa svoje strane utiče mnogo stvari. Produktivnost je proizvod po radniku ili radnom satu, to je merilo koliko efikasno radite stvari, koliku vrednost firme u zemlji proizvode. Produktivnost raste usled konkurencije, a konkurencija je veća tamo gde je okruženje povoljnije za ulaganje, gde se pravda deli brzo i nepristrasno, gde poreznici ne otimaju preveliki deo kolača. To su recepti za veće plate.

Bavljenje platama samim po sebi, kao što to sindikati rade, je tretiranje simptoma. Plate su posledica, produktivnost je uzrok. Ako hoćete veće plate, razmišljajte kako povećati prosečnu produktivnost u zemlji.

16 September 2014

Aferim

Vesna Pešić zablistala.  Red bi bio da se pređe i sa reči na dela.

10 September 2014

Dve žene koje su spasile zapadnu civilizaciju

Ekstremne formualcije poput ove iz naslova se najčešće uzimaju u figurativnom smislu: kao metafore za izvanredan doprinos određenih ličnosti nekom istorijskom rezultatu ili procesu, retko kad kao doslovna istina. Ja nisam siguran da li i u ovom slučaju govorimo o metrafori ili o doslovnoj istini, ali znam malo drugih slučajeva u kojima uobičajena retorička figura prilazi toliko blizu doslovnoj istini.

Govorimo o dve žene koje su dominantno uticale na slom svetskog komunizma i diskreditaciju socijalizma, te moralnu obnovu vere u kapitalizam. Mislim da nije veliko preterivanje reći da su njih dve u najvećoj meri odgovorne za taj istorijski rezultat. Jedna je umrla tokom 1950ih, uradila šta je uradila u periodu 1945-1948, druga je umrla prošle godine a glavni uticaj na svetsku politku je ostvarila tokom 1980ih. Jedna je (zasluženo) velika svetska zvezda, uzor i model mnogih ljudi koji veuju u liberalizam i kapitalizam, kao i praktičnim političarima koji reformišu socijalističke privrede. Druga je nezasluženo potpuno zaboravljena i nepoznata. U kojoj meri ćete formulaciju da su ove dve žene zaista spasile zapadnu civlilizaciju prihvatiti zavisi od toga u kojoj meri slom komunizma i diskreditovanje socijalizma smatrate najvažnijim sastavnim delom spasavanja zapadne civilizacije u 20 veku. Za mene su te dve stvari gotovo identične te i nemam velikih dilema u karakterizaciji ove dve osobe.

Pođimo od slavne i poznate. Naravno, reč je o Margeret Tačer, ženi koja je sa jedne strane pokazala, po prvi put u 20 veku put iz socijalizma natrag u kapitalizam,  što je verovatno glavni izvor animoziteta koji prema njoj osećaju članovi klase inteligencije, čija je glavna opsesija kroz 20 veka bila da dokažu neminovnost procesa u suprotnom smeru, u raznim oblicima i pod raznim imenima. Među njenim dostignućima su liberalizacija finansijskih tržišta u Britaniji, privatizacija velikog broja državnih monopola, poput nafte, gasa, uglja, avio industrije, autobuske industrije, automobilske induistrije i mnogih drugih, te uništenje moći sindikata javnog sektora i subvencioniranih industrija. Za samo nekoliko godina ona je transformisala Britaniju od "bolesnika Evrope" u svetsku ekonomsku i finansijsku velesilu. Njena pobeda je zacementirana ne samo činjenicom da su liberalizacija i privatizacija postale zvanične politike ogromne većina post-komunističkih reformatora već i levičarskih stranaka na Zapadu, uključujući i britanske laburiste.

Drugi aspekt njenog delovanja gde se može govoriti o tome da je doprinela odlučujuće slomu socijalizma je spoljna politika. Njen nadimak "gvozdena lejdi" je široko poznat i korišćen: ipak, činjenica kako ga je dobila je mnogo manje poznat. Dobila ga je još kao lider opozicione Konzervativne stranke od sovjetskih političara zbog svog "zadrtog", "ideološkog" i "nepragmatičnog" odnosa prema komunizmu. Naime, ona je verovala da treba raditi na slomu komunizma koji je intelektualno i ekonomski bankrotiran sistem, a ne na koegzigstenciji i "konvergenciji" sa njim, što su veliki "mislioci" na Zapadu promovisali kao zvaničnu mudrost do samog kraja. Regan-Tačer alijansa je verovanto odigrala odlučujuću ulogu u demontaži komunizma svojim nepopustljivim stavom, vojnim build upom i podrškom disidentskim krugovima na Istoku. 

Ovde imate vrlo dobar dokumentarni film o Tačerovoj snimljen u Britaniji; iako previše hagiografski za moj ukus, ipak mislim da pogađa jednu od glavnih stvari: činjenicu da je ona bila liberalni revolucionar a ne nikakav "konzervativac", i da su je naprotiv jednako mrzeli levičari i britanska aristokratija i tradicionalni konzervativci. To najbolje možete da vidite ako čitate biografiju Margeret Tačer koju je napisao Charles Moore, tipičan kvazi-aristokratski naduvenko koji misli da ako je od "ića i kolenovića", ako je išao na Iton i ima zamak da je nešto bolji od ostalog puka, i da su on i njemu slični ljudi bogomdani da vladaju, a da su crvenokrvni kmetovi poput Margeret Roberts, ćerke sitnog dućandžije iz Granthama odrasloj u kući bez mokrog čvora, tu da se njima vlada i upravlja a ne da oni imaju neko mišljenje. Šta o ćerki dućandžije iz Granthama može da misli čovek koji sebe ovako opisuje:

I have never eaten a product of McDonald's, drunk Coca-Cola, seen The Sound of Music, watched EastEnders or Coronation Street, worn a T-shirt (as an adult), or been to Disneyanything. I have never bought myself any equipment for playing music, or any musical record, CD or tape, never set a video, or attended a professional football, rugby or cricket match, never had a gin and tonic, sewn on a button, lain on a sunbed, carved a joint or changed a wheel.
Evo šta misli. Opisujući intelektualni profil Margeret Tačer, najvažnijeg i svakako najrevolucionarnijeg britanskog premijera u 20 veku i žene ideja; (ako je išta neodvojiv deo njenog političkog karaktera to je), on kaže :

Strictly speaking, Mrs Thatcher was ill equipped for intellectual battle. Despite her brisk efficiency for which she was renowned, she did not have an intellectually orderly mind; nor did she have an original one. rather than developing the ideas of her own, she was a "stage-door-Johny" for the ideas of others - admiring, overexcited. But, this was not, in fact, a handicap. Alfred Sherman, who at this period, supplied so much of the material, developed his theory about Mrs Thatcher's  intellectual character: "She was not a woman of ideas", he said "she was a woman of beliefs, and beliefs are better than ideas".
Jasno kao dan: mislilac sa Itona se žali što političar nema "originalnih ideja", što u prevodu znači da nema originalnih muljatorskih "public policy" "ekspertskih" rešenja,  nego ima određene fiskne ideje i principe za koje veruje da se mogu univerzalno primeniti. To je tako seljački i nesofistikovano. Od žene koja je rekla da je "ekonomija suviše ozbiljna stvar da bi se  mogla ostaviti ekonomistima" ništa drugo se i nije moglo očekivati. Verovatno ništa više ne vređa i ne provocira samozaljubljenost kvazintelektualnog parazitizma na strateškim mestima nego otvoreno defladiranje vrednosti njihovih usluga za "društvo". S druge strane, možda je problem što Tačer nije imala originalnih ideja poput njenog mentora F.A. Hajeka? Što nije originalni filozofski mislilac? Ako je to kriterijum, koji političar u istoriji je imao "originalnih ideja", osim možda Jeffersona, Madisona ili Calhouna? Jel voljeni Čerčil imao "originalnih ideja" u ovom smislu? Ili čak Gladstone, Tačerkin uzor?

Druga ženska osoba o kojoj govorim je Elizabeth Bentley, bivši obaveštajni kurir NKVDa u Americi sa informacijama o bukvalno celom Sovjetskom obaveštajnom aparatu. U novembru 1945 ona je prebegla, bukvalno ušetavši u njujorški ofis FBI i tokom dva dana i dve noći ispričača im sve o sovjetskoj špijunaži u SAD. Tada je FBI saznao bukvalno sve o Alger Hissu, Harry Dexter Whiteu, Gregory Silvermasteru, i desetinama drugih ljudi zaposlenih u američkoj federalnoj vladi koji su radili za Ruse bilo kao špijuni bilo kao "agenti uticaja".Neposredna posledica ovoga je bilo momentalno rasformiranje celokupnog sovjetskog obaveštajnog aparata u SAD koji se od tog udarca nikad više nije oporavio. Svi kasniji pokušaji špijunaže su bilo mnogo manje efikasni, oslanjajući se na plaćene agente, što je daleko rizičnija i daleko manje efikasna forma uticaja od ubacivanja svojih lojalnih ljudi na visoka mesta u američkoj politici koji odatle ne samo daju poverljive podatke nego utiču na formiranje američke politike u skladu sa sovjetskim interesima. Alger Hiss i Harry Dexter White su bili značajni ne toliko zbog tajnih memoranduma i poverljivih podataka o američkoj vojnoj industriji ili ratnim planovima, nego zbog toga što su sa svojih pozicija mogli da direktno utiču na formiranje američke politike recimo prema Kini, opstruiranjem podrške Čang Kai Šeku i podrškom komunistima, ili uticajem na odluke na Jalti ili u pogledu Nemačke. Posle tog po njih kobnog 7 novembra 1945 komunisti nikad više nisu uspeli da izgrade sličnu kvazi-okupaciju američkih državnih agencija i ministarstava kakvu su nametnuli tokom 1930ih i ratnih godina.

Odijum prema Elizabeth Bentley koji su oduvek osećali pripadnici kaste intelegencije u Americi je vrlo sličan odijumu prema Tačerki, uz dodatak ideološkog bagaža "izdaje" progresivnih ideja. Isti odijum i nepoverenje kakvo su gajili i gaje prema svim ostalim uticajnim otpadnicima od komunizma, poput Solženjicina, Kolakovskog, Đenovezea... Interesantno je da ni feminističke "teoretičarke" koje iskopavaju sve moguće i nemoguće ženske autore i aktere istorije nikad nisu bile mnogo zainteresovane za fakat da je jedan od vodećih članova sovjetskog obaveštajnog aparata bila žena i da je ona dominantno zaslužna za dramatične istorijske promene sredinom 20 veka. Postoje samo nekoliko knjiga napisanih od strane ženskih autora u kojima se ponavljaju iste "informacije" o Bentley, većinu kojih je lansirao svojevremeno KGB, ili pak podaci o njenom alkoholimzmu, kao i za ono vreme, dosta "slobodnom" seksualnom moralu (ovo bi valjda trebalo da je kvalifikuje kao "naprednu", ali nikad ne znaš sa progresivcima na čemu si).

Ako dodamo ovim dvema još tri - Ayn Rand, Elizabeth Paterson i Rose Wilder Lane, koje su praktično održale u životu klasični liberalizam i libertarijanizam tokom 1940-ih i 50ih u Americi, dobijamo interesantan libertarijansko-feministički panteon. Da izvinete na contradictio in adjecto...





06 September 2014

Uspon i pad TR

Trend pada traje već par godina, samo je sada kulminirao tronedeljnim odsustvom novih postova. Mogu samo da nagađam zašto je to tako.

Izgleda da blog kao forma opada i u svetu. Kao i kapitalizam po Marksu, blogovi su sami posejali klicu svoje propasti. Kvalitet blogova je od njihove pojave negde 2003. sve vreme rastao. Porasla je dužina i informaciona sadržina prosečnog blog posta. Nekad je bilo dovoljno običnu primedbu staviti u post jer se blog pisao onako usput, uz čitanje dnevnih vesti. Ali onda su blogovi rasli i takmičili se pa su postovi polako postali analize i eseji. A za to treba vremena i ne radi se usput.

Drugo, u igru su ušli drugi mediji. Ako sada imam usputnu primedbu, ja to sažmem u 140 karaktera i stavim u tvit. Svaki tvit je jedan nerođeni blog post. Ne stane sve, ali stane glavna ideja. Krivite Tviter, ne nas. 

Treće, tu je i Fejsbuk; tamo se sada stalno vode neke rasprave. Priroda Fejsbuka se promenila, to je, barem kod men, postao diskusioni forum. Jedna od svrha ovakvog bloga je bila raspravljati; ne smem ni da vam kažem koliko sam postova napisao samo da bih načeo neku temu, da bih uskomešao dugove i video šta će od Lighthousea na (našoj relativnoj) levici do Speakera na (isto takvoj) desnici ovde da se kaže. Ali Fejsbuk je mnogo bolji medijum za takve stvari od bloga, ličniji, brži, reaktivniji. 

Što se nas ovde tiče, posle svih ovih godina malo je i opala granična vrednost postova. Mnoge stvari smo već rekli, nekoliko puta. Može uvek iznova nešto reći, situacije su nove i drugačije, ali je sve manje zanimljivo i nama i čitaocima. Ne znam kako će se stvari dalje kretati, možda se jednostavno spustimo na novu ravnotežnu tačku i objavljujemo ređe. Možda treba da se pretvorimo u neki portal otvorenijeg tipa koji će prihvatati i objavljivati tekstove drugih. Ali i to treba neko da vodi i organizuje, a mi u poslednje vreme nismo pokazali da imamo neku energiju. Ako imate neku ideju, recite.

15 August 2014

Majstor svog zanata

Sve dok je Goran Rodic neko ko u ime Građevinske komore Srbije daje izjave i procene tržišta tu instituciju je nemoguće shvatiti iole ozbiljno. Elem, taj gospodin mi je već tuže vremena favorit zbog epohalne besmilice o vojnoj imovini koja vredi milijarde dolara (državna imovina prema procenama istog stručnjaka vredi 175 milijardi dolara), koja pada na logičkoj konkluziji da niko nije tolika neznalica pa da to ne upotrebi za rešavanje problema javnih finansija (pobedu na izborima). I tako dok je on pre manje od godinu dana izjavljivao da rashodovane zgrade i zemlja vrede milijarde dolara, sada nam nudi koncept prema kome je budućnost Srbije masovna stanogradnja stanova od 500 EUR po kvadratu. Mrtva je trka šta je od ovog dvoje bemislenije, kao i što je mrtva trka koji je novinar koji je ovo preneo više lišen elementarnog znanja onoga o čemu piše budući da ove vesti nisu nađene u crnim biserima ili verovali ili ne rublikama. Savetovati masovnu stanogradnju u zemlji koja će u narednih barem 50 godina imati depopulaciju, koja i sada ima višak stambenog prostora je savet koji je skoro jednako učinkovit kao i namerno miniranje mostova da bi se podstakla mostogradnja. Savetovati nekoga da masovno gradi stanove i da ima profit od 0,6% je jednako realno kao i da našu poljoprivredu unapredimo masovnim uzgojem zdrave hrane na Marsu. I opet, nije Rodić ništa kriv, krive su institucije u čije ime daje izjave i novinari koji ovo prenose bez da provere kakve besmislice prenose.

14 August 2014

20 meseci

Nisam pisao o 100 dana vlade,  prosto je reč o jednoj istoj vladi koja je svoje konture dobila u decembru 2012. godine, hrabrim, ali ispostaviće se neiskrenim postupkom. Od tog decembra 2012. godine, de facto je sve isto, tako da je 100 dana aktuelne vlade samo 100 dana vlade u kojoj de facto i de jure nije raspolućeno. Niti se SPS protivio reformama, niti je URS imao ikakve snage da tera vodu na svoju vodenicu.

Moje mišljenje vezano za ekonomsku politiku je da se ne nadam da ćemo imati ni R od reformi, ni R od rasta, ni P od prosperiteta. Iz prostog razloga što te osetljive biljke ištu tačno određeno tle da bi rasle i da bi se razvijale. Takođe, mislim da je analitika prilično beskorisna jer razlozi mog pesimizma ne leže u sferi operativnog (gde je takođe loše), nego u sferi strateškog.

Za ovih 20 meseci nismo videli išta drugo osim nastavka politika koje su vaspostavile DS&URS uz nešto veću prilježnost kada je reč o nadi da postoje spasitelji iz inostranstva poput Harija Al-Potera ili baćuške Gandalfiča. Malo je učinjeno da se poslovno okruženje u Srbiji popravi, da nam država postane troškovno efikasnija i lepša za biznis. U suštini, kroz uspostavljanje jače forme lične vlasti nego u vreme Borisa Tadića nastavljeno je urušavanje ionako zakržljalih institucija tržišne privrede i institucija države. Kako u takve države, koje se često nazivaju provizorijumima ili banana državama, niko ne želi da ulaže ako mu se ne ponude netržišne koristi, nastavilo se šminkanje privrednog mrtvaca kroz davanje budžetskih sredstava, umesto izvođenja reformi. Da reforme zavise samo od toga koliko se iste obećavaju, mi bi zaista bili šampioni reformi. Futur i dalje dominira, a zli prethodnici su krivi.

Fenomen lične vlasti koji ima konture putinizacije je višestruko promašen koncept, barem sa stanovišta ekonomskog rasta i prosperiteta. Srbija liči na Rusiju, koliko i mango na krokodila - niti ima atomsko oružje, niti je bilo kome bitna u svetu, niti je izvoznik energenata i ruda. Rusija može da plati cenu neefikasnog privrednog sistema i raznovrsnih egzibicija, Srbija ne može. Rusija nije u dugovima, Srbija je na pragu da postane parija svetskog finansijskog tržišta. Posebnu dozu problema stvaraju konstantni obrti oko toga ko su dobri, a ko loši momci, što je loše ako idete putem lične vlasti jer je jedina prednost iste u očima privrednika ako obezbeđuje predvidljivost i brzo rešenje problema.

Nastavljeno je dalje urušavanje javne administracije kroz metastaziranje nesposbnosti i nekompetentnosti na gotovo svim nivoima. Najjača stranka u vladi je bila svesna da ima ozbiljne kadrovske probleme, ali nije mnogo učinila da tu za nju gorku činjenicu značajno izmeni u svoju, odnosno u korist Srbije. Tek nas čekaju posledice ovakvog ponašanja koje će isplivavati kako u redovnim, tako i u vanrednim okolnostima - od nesposbnosti da se ošiša trava i zapraše komarci do vođenja velikih sistema. Uz ovu negativnu selekciju, prirodno ide priča o tome da smo mi kao društvo nesposobni da vodimo sami sebe i da je najprirodnija stvar da budemo najamni radnici za sitne novce u sopstvenoj zemlji, pa čak i da nas pustinjske države imaju učiti o poljoprivredi (ne Izrael).

Dakle, neće biti bolje. Ni za godinu, ni za dve, ni za 50 godina sa ovakvim ekonomskim politikama i ovakvim promišljanjem o društvu. Gotovo je izvesno da će se jedna velika istorijska šansa pretvoriti u jedan veliki promašaj u nizu promašaja Srbije koje će na kraju ostaviti razoreno društvo u stanju unutrašnjeg konflikta, bez snage da izađe iz spirale propadanja. Dodatno je loše što u parlamentu Srbije postoji zaista poslanika koji se mogu nabrojiti na prste jedne ruke koji jesu zdrava alternativa trenutnom putu i koji tu alternativu saopštavaju. Van parlamenta je bolje, posebno kod stranaka koje nisu ispale iz statusa parlamentarnih nego su start-ups.

Dobra strana ovih 20 meseci je što vodimo razumnu spoljnu politiku. Što uglavnom ispunimo što obećamo. Što Srbija ima mentore u SAD i EU, a mnogo manje u Rusiji i što smo odustali u praksi od groteskne ideje o neutralnosti zemlje koja nije imala ni principe u politici, ni opremljenu vojsku da može braniti svoju slobodu. Ako dobijemo Srbiju na Zapadu, ova vlada neće biti potpuni promašaj u svim segmentima. To će biti nešto što će nam ostati za budućnost. Za sada pre kao banana država na Zapadu, nego kao partner Zapada, a ovo prvo je verovatnije isključivo zbog sopstvenih odluka o uređenju Srbije.













31 July 2014

Novi bankrot Argentine

Argentinska ekonomska politika pod Kiršnerima je pogubna, ali ovde nije u tome stvar. Argentina redovno plaća dospeli dug, ali je od danas u tehničkom bankrotu zbog čudnih sudskih odluka suda u Njujorku - a njujorški sud je nadležan jer su emitovane obveznice po zakonima te države.

Naime, posle čuvenog bankrota iz 2002, Argentina se, kao što to kod bankrota biva, nagodila sa kreditorima da im umesto pune isplati određenu manju sumu i u to ime im izdala nove obveznice. Taj dug je Argentina od tada redovno plaćala. Međutim, nisu svi pristali na dogovor i jedan deo duga, nekih $15 milrd je završio kod tzv. lešinarskih fondova -- onih koji su rešili da se ćeraju po sudovima i nekako probaju da naplate punu sumu duga. 

Sada je jedan njujošrki sudija odlučio da fondovi zaista imaju pravo na punu sumu -- ali, važnije, i to da se sva isplata svim poveriocima Argentine, uključujući i one koji su pristali na prethodni dogovor i sada imaju nove obveznice, blokira. Tako je Argentina sada u situaciji da može i hoće da plaća svoj dug ili bar njegov najveći deo, ali da to legalno ne može. Time je stvoren presedan. Ovo je neuobičajena odluka, a mnogo je obveznica emitovano po njujošrkom zakonu.

Meni su ovi bankroti interesantni jer nisam načisto ni kada i da li države uopšte treba da plaćaju svoje dugove. Recimo, mislim da je moralno, a i ekonomski, opravdano ne vraćati dugove prethodnih kriminalnih režima. Ali gde je granica? Koliko prethodna vlast treba da bude nelegitimna da bi neprihvatanje duga bilo opravdano? Sadamove dugove Irak ne treba vraćati. A Miloševićeve? Menemove? Bilo kog prethodnog režima koji je smenjen zbog neodgovornog trošenja? 

U slučaju Argentine odluka suda je posebno sporna jer nanosi štetu poveriocima koji su prethodno pristali na dogovor i koji sada ne mogu da naplate svoj već smanjeni dug. Zbog jedne grupe kreditora koji nisu pristali na dogovor, fondova "lešinara" koji su kupili taj stari dug i nadali se pravnom rešenju, blokira se transakcija koju obe strane, Argentina i vlasnici novih obveznica žele. U redu je što sudija misli da se stari poverioci moraju namiriti u potpunosti, ali sporno je što nove poverioce koristi kao taoce u sprovođenju te odluke. 

Da stvar bude komplikovanija, nove, zamenjene obveznice imaju klauzulu po kojoj svaki eventualni dogovor koji važi za vlasnike starih nezamenjenih obveznica, važi i za njih. To Argentinu dovodi u bezizlaznu situaciju -- ako popuste fondovima lešinarima, onda svi drugi mogu da aktiviraju ovu klauzulu što će onda svejedno odvesti zemlju u bankrot. Sve to, počev od odluke suda, je stvarno čudan splet okolnosti i odluka pred Argentincima objektivno nije laka. Argentinska vlada je prethodnih godina napravila niz gluposti, ali ovog puta nije sve njihova krivica.