Pages

28 April 2016

EU i Balkan

Ne, nećemo se pretvoriti u stranačko glasilo, naročito što niko osim Aleksandra i nije ni u jednoj stranci, ali ovo su jako mudre reči Dušana Pavlovića iz DJB:

„Smatramo da su evrointegracije važne, ali da nisu važnije od uvođenja reda u našoj kući. Ne želimo da neodgovorno ponašanje i korupciju pravdamo evrointegracijama. To Vlada Srbije radi već 16 godina. Pogledajte paradoks: u poslednje četiri godine nivo medijskih sloboda vidno je opao, izvršna vlast ugrožava nezavisne institucije (kao što su poverenik, ombudsman, REM), svakih šest meseci vlada potpisuje tajni ugovor, sudije su preplašene da ne izgube posao, izborni proces liči na cirkus, a mi kontinuirano dobijamo pohvale od EU zvaničnika za takvu praksu. To jednostavno nije normalno”, kaže Pavlović , naglašavajući da su se evrointegracije u Srbiji izvrnule u svoju suprotnost.
Pre nekoliko dana je u Foreign Policy bio članak upravo o ovom fenomenu. Ne samo u Srbiji nego u celom regionu, u Crnoj Gori, Makedonoji, Hrvatskoj, na delu je novi model. EU dozvoljava lokalnim autokratama korupciju i nedemokratsu konsolidaciju vlasti, dok god isponjavaju neke zahteve i nominalno se predstavljaju prozapadnim. To ne valja ni za koga. O razlici između nominalne, površne prozapadnosti i prihvatanja izvornih zapadnih vrednosti - razlici koju ni mnogi zapadni lideri danas ne razumeju - sam ranije pisao na primeru Ukrajine. 

26 April 2016

Iz komentara

Sa prethodnog posta:

"I jedna vest iz prve ruke, koju nećete naci u medijima, a kao ilustracija brzine propadanja države Srbije:

Već nekoliko sati nakon zatvaranja glasačkih mesta, oko 1:30 noću, u prostorije jedne privatne firme u centru Beograda u Hercegovackoj ulici (izmedju Geozavoda i kafica Sava Nova) upada oko 30 ljudi MASKIRANIH FANTOMKAMA i naoružanih palicama. VEZUJU nocnog cuvara i oduzimaju mu telefon. Potom 3 BAGERA u naredna 2 sata PO MRAKU bespravno PORUŠE oko 1,000 m2 objekata u PRIVATNOM VLASNIŠTVU u centru srpske prestonice. Policija ODBIJA da izadje na uviđaj jer "imaju naređenje da upute na komunalnu policiju koja je u tome učestvovala". Naravno, komunalna policija demantuje da je imala veze s tim.

Trideset ljudi u fantomkama ti nocu zarobi i SVEŽE cuvara i srusi ti 1,000 m2 privatnih objekata a policija neće ni da izađe da napravi zapisnik!? 

Do sad se, pre nego što ti nešto otme, vlast u Srbiji bar trudila da nešto napiše na neki papir, koliko god veze s mozgom nemalo, ali ovo su neki novi momenti, pa rekoh da ih podelim sa čitaocima TR.

I da ne pomislite da je ovo bilo nešto na ličnoj osnovi, znam da se ista stvar iste noći desila bar još jednoj privatnoj firmi, takođe u rejonu znanom kao "Beograd na vodi". Dakle, nothing personal, just business."

26 March 2016

24.4.2016

Na svom fejs profilu pisem više o izborima i uopšte o politici. Moje prognoze za sledeće izbore su bazirane na:

1. Anketama koje dobijamo pre nego što se rezultati istraživanja pretoče u novinske izveštaje o rezultatima anketa koji sve više i više odstupaju od stvarnosti.
2. Rastućem faktoru straha u izjašnjavanju ljudi.
3. Radu na terenu i u online svetu
4. Indikatorima kretanja na političkom tržištu
5. Projekcijama izlaznosti i projekcijama ponašanja neopredeljnih birača

Moja prognoza je:

1. SNS i kompozicija mikro stranaka će dobiti najviše glasova. U zavisnosti od toga kolika će biti izlaznost i da li će kampanja opozicije, kako one prave tako i one polovične biti inteligentna i motivišuća, a kontrola izbora pristojno organizovana, SNS će imati rezultat 35-45%. Najverovatnije malo ispod 40%,  jer stara opozicija ima i dalje problem sopstvenog redefinisanja. SNS lista nema većinu bez stvarnog koalicionog partnera, osim ako 3 opozicione liste ne idu ispod cenzusa.
2. SPS-JS će imati oko 12%, jer se u našoj zemlji može sve promeniti osim broja ljudi koji glasaju za SPS. Barem dok je na vlasti. Odlazak PUPS neće skoro uopšte promeniti njihov rezultat, baš kao ni dolazak Zelenih.
3. Dosta je bilo će imati ne manje od 6% (ako ne odradimo efikasnu i efektivnu kampanju) i ne više od 10% (ako ubedimo ljude u to da je naš izvestan prelazak cenzusa činjenica, a ne naša želja). Trenutna merenja pokazuju 5,5-8%, problem u putu ka dve cifre je što u segmentu neopredeljenih ima mnogo koji uopšte ne znaju za Pokret (takvih je 40% u Srbiji).
4. DS u koaliciji sa lokalnim stranama će preći cenzus, ali će teško imati bitno bolji rezultat nego 2014. Kampanja će im opet biti dosadna, ako je suditi po početku. Propuštena je prilika da se potpuno redefinišu i otresu lošu prošlost i loše kadrove. Njihovi birači imaju najveći stepen straha da kažu za koga će glasati i glasaju izuzetno nentuzijastično.
5. SDS-LDP-LSV će najverovatnije ostati ispod cenzusa. Jedini način da budu u parlamentu je da ne vode uopšte kampanju. Za sada promašuju u svojim porukama, pokazuju nervozu i što je nagore, imaju jednog lidera koji ne želi priznati kolika je njegova odgovornost za ono što imamo danas. Loša im je i postavka koju su pravili u poslednje dve godine iz koje žele da utrče u polje oštre opozicije.
6. DSS-Dveri imaju žestok zadatak, a to je da se bore sa dva mala projekta koji im direktno uzimaju glasove. Ključna snaga im je što su Dveri najjače u marketingu na društvenim mrežama i što im je kampanja za sada inovativna i drugačija od ostatka desnice. Ako se odbrane od dva projekta i SRS gde se preklapaju, rezultat je oko 7%, ako ne budu uspešni biće na oko 5-6%.
7. SRS se vraća u skupštinu jer su po ko zna koji put pokazali da znaju kako da budu vladina opozicija, a da to ne nervira njihove birače. Domet im je 6-7%.
8. Levica Srbije će osvojiti oko 2-3% glasova. Pokupili su nekakvu infrstrukturu, imaju distinktivan levičarski program i ponešto sredstava. Njihov izazov je posle izbora.
9. Manjine će uzeti standardnih 4%. Novost je da su Mađari u dve kolone, od koji jedna želi ići sa SNS, a druga ne.
10. Dve nove desničarske liste će uzeti oko 1-1,5%.
11. Ostale liste uzimaju oko 1-2%. Po zakonu verovatnoće
12. Navažećih listića će biti oko 2%, a možda i više ako kontrola izbora zakaže. Što ne bi trebalo da se desi.
13. Ima još oko 5-6% koje stvarno ne znam kako da rasporedim, to je ono najćutljivije biračko telo. Najverovatnije će se preliti svima jednako, najverovatnije nešto više opoziciji.

Ključ izbora je izlaznost.

18 March 2016

Negativne kamatne stope

ECB je snizila kamatu na depozite koje banke drže kod nje sa -0.3% na -0.4%. Kamata na pozajmice od ECB je ravno 0%, a uveden je i novi program po kojem će banke dobijati i subvencije od ECB ako povećaju zajmove privredi -- što efektivno znači negativne kamate i na pozajmljivanje od ECB. I ECB nije jedina, Danska, Švedska, Švajcarska, Japan isto imaju negativne depozitne stope centralnih banaka, a već duže vreme su negativni i prinosi na obveznice raznih zemalja -- povremeno čak i onih poput Italije ili Španije, ne tako davno deo ozloglašenih PIGS. Japan ima javni dug od 230% GDP i negativne stope na desetogodišnje obveznice. Sve ovo se preliva i na privatni sektor. Zajedničko za kompaniju Nestle, jednu nemačku banku i jednu dansku individualnu terapeutkinju je da im je neko pozajmio novac sa negativnom kamatnom stopom.

Šta se dešava? Da li je svet otišao dođavola?

Prvo treba razdvojiti dve stvari -- niskost kamatnih stopa (njihov pad do nule) i samu negativnost (pad za još tih par desetinki procenta ispod nule). Negativnost je čudnija, ali niskost je ukupno gledano važniji fenomen.

Negativnost se mora objasniti troškovima držanja novca. Čuvanje keša nije besplatno, tu su troškovi logistike i razni rizici ili cena osiguranja koje držanje keša podrazumeva. U tom slučaju, negativna kamata -- plaćanje nekome da mu pozajmite novac -- je samo oblik provizije za držanje keša. Taj udeo usluge čuvanja novca je uvek postojao kod kamata (i prema tome ih snižavao) ali se na njega nije obraćala pažnja ili ga nismo ni bili svesni dok kamate nisu pale na nulu. Kod negativnih kamata na državne obveznice postoje i neki drugi mogući faktori, kao što su finansijska represija država (regulatorni podsticaji da se kupuju državne obveznice) ili slepi automatizam indeks-fondova (fondovi mogu biti programirani da drže određene obveznice pa ih kupuju čak i ako je prinos negativan).

Ali pre nego što su postale negativne, zašto su kamate na prvom mestu pale toliko nisko? Vesti obično izveštavaju o centralnim bankama koje snižavaju ili povećavju kamate, ali centralne banke imaju relativno malo autonomije u tome. Dugoročne kamate one uopšte ne kontrolišu, kratkoročne pokušavaju da kontrolišu ili donekle to rade, ali su ograničene realnošću. Postoji prirodni nivo kamata koji je određen ekonomskom realnošću i centralne banke ne mogu od njega previše odstupati. Ili mogu, ali uz velike posledice (recesiju i deflaciju ako ih veštački podignu, inflaciju ako ih veštački spuste).

Zašto su onda te prirodne kamate na svetskom nivou pale tako nisko?

Nemamo potpuno razumevanje svega što se tu dešava, ali treba razmišljati o sledećim stvarima.

- Kada su prognoze pesimistične, kamate padaju. Ako se ne vide šanse za ulaganja i ekonomski rast, investiciona tražnja i tražnja kredita padaju i zato padaju i kamate. Prilikom svake recesije kamate padnu jer niko nije previše voljan da uzima kredit. Današnje svetske ekonomije tehnički više nisu u recesiji, ali moguće je da postoji opšti pesimzam u pogledu budućih stopa ekonomskog rasta. Globalno usporavanje.

- Možda nije stvar u tome da investicionih prilika nema, već da kapital više nije ključni faktor njihovog ostvarenja. Kapital je uvek imao smisla samo uz pravu ideju ali se sada taj balans možda pomerio još i više u pravcu ideje. Kapital je jeftiniji jer objektivno manje vredi. U inat Piketiju.

- Ponuda kapitala je velika zbog demografskih promena, prethodnog rasta i očekivanog pada udela radno sposobnog stanovništva u svetu, promena u sistemu penzionih fondova i ukupno gledano svega što utiče na ukunpo veći nivo štednje u svetu. Ranije su ovo zvali "global savings glut", misleći na visok i rastući nivo štednje u azijskim zemljama.

- Iako su stope pale i u privatnom sektoru, državni sektor (centralne banke i obveznice) je taj sa redovno negativnim kamatama. Negativnost kamata za državni sektor dolazi i otuda što se povećala razlika između privatnih i državnih kamata (evo jednog mogućeg grafika koji na to ukazuje). To je dobrim delom posledica regulacije koja sistematski podstiče ulaganje u državne obveznice umesto plasmana privredi. U udžbenicima monetarne politike uči se da je ekspanzija bankarskih kredita ograničena stopom obavezne rezerve. U stvarnosti, danas to više nije slučaj i glavno ograničenje su regulatorni zahtevi kapitalne adekvatnosti. Sa datim kapitalom, banka ne može odobriti kredit ali može kupiti državnu obveznicu -- tako nalaže regulacija jer se krediti tretiraju kao rizični a obveznice kao bezrizične. Novac onda ide u obveznice, čiji prinosi onda padaju.

Upadljivo je da su svi ovi mogući faktori stvar dugoročnijih trendova a vrlo malo pitanja tekuće ekonomske politike bilo koje zemlje. Zbog toga su stope niske na svetskom nivou i zbog toga to traje već neko vreme. I nema izgleda da uskoro prestane. 

11 March 2016

Ekonomika psetostanja

Moje duboko uverenje je da je smisao ekonomske aktivnosti da ti život bude lep. Drugim rečima, output ekonomije je sreća pojedinaca. Za merenje sreće potrebno je biti vrstan merač jedne čiste kvalitativne veličine.

S druge strane, uvek postoje indikatori. Jedan od njih mi je pao kroz moja empirijska istraživanja. Pas je drugi najveći čovekov prijatelj (naravno mačke su na prvom mestu). Spada u vrstu koja je suštinski nemoćna bez čoveka i koja je kroz život s ljudima postala ogledalo ljudskog roda i različitih kultura. Ako imamo zemlju u kojoj imate pse lutalice (u analizi su isključene zemlje koje nemaju pse lutalice) koji su bez ikakvog straha od čoveka i koji slobodno spavaju na ulici, plaži ili bilo kom mestu gde prolazi obilje ljudi, velika je šansa da prema njima nema ikakve agresije ljudi. Ni u tragovima. Naravno, naličje je i da psi nisu agresivni, šta više. Šta je uzrok?

Odsustvo agresije je odraz sreće. Srećni ljudi ne zlostavljaju slabija bića, što posle preraste u zlostavljanje bračnih partnera, dece ili roditelja, kada su kukavice u pitanju, odnosno zlostavljanje bilo koga kada su u pitanju drčni agresivci. Zemlja možda biti siromašna, a da je sreća na visokom nivou. Ako sumnjate u to, popričajte sa četvoronošcima.

Naravno, ako uz kul pse, imate i kul mačke, onda nema ikakve dileme.

23 February 2016

Demokratija, nekad i sad

Tradicionalno, antipod demokratiji je autokratija. Demokratija možda nije savršeni oblik vlasti ali je mnogo bolja od svoje glavne alternative, od autokratije ili diktature. Tako glasi klasični argument za demokratiju.

Pogledajte sada šta kažu dva današnja uvodnika u Financial Timesu, oba mišljenje i analiza samih novina, editorijali koji predstavljaju zvanični stav ovog uticajnog dnevnika. Prvi nudi predlog taktike zaustavljanja Donalda Trumpa: "Kako zaustaviti Trumpovu lavinu". Drugi govori o švajcarskim referendumima i kaže da Švajcarci sa tim referendumima rizikuju mnogo, da im referendumi nisu mnogo pametni i da su proteklih godina švajcarski nacionalisti mnogo pogrešili što su preko referenduma usporili upliv imigranata. U istom broju, drugi autori FT govore, kao i gotovo svakog dana u poslednje vreme, o opasnosti mogućeg izlaska UK iz Evropske unije jer će ako se to dogodi Britanci, ali pre svega londonski City kao finansijski centar, biti na velikom gubitku.

U sva tri slučaja upadljiva je otvorena borba intelektualnog, univerzitetskog, političkog i medijskog establišmenta protiv demokratskih sila. Stav Financial Timesa je izraz levo-liberalnog konsenzusa intelektualnih elita koji je poslednjih decenija, sa srazmerno malo razlika između glavnih političkih partija u poređenju sa širim spektrom ideja okolo njih, dominirao medijskom i političkom scenom. Zaboravite na vašingonski konsenzus: današnji konsenzus sa obe strane Atlantika je konsenzus relativno otvorene ali nadgledane i regulisane ekonomije sa jedne strane i tolerancije i političke korektnosti sa druge strane.

Nije sve u ovom konsenzusu današnjih kognitivnih elita loše. Volim i ja toleranciju. Ne volim ni ja Trumpa. Ali upadljivo je da su elite toliko uverene u intelektualnu nadmoćnost i moralnu ispravnost važećeg konsenzusa da pokazuju otvoreni prezir prema svemu drugome što pokušava da ispliva kao alternativa iako te alternative ne dolaze od strane marginalnih grupa nego su stav brojčane većine i time, po definiciji, izraz demokratije.

Zajedničko za Trumpove glasače, za glasače švajcarskih referenduma i za britanske secesioniste -- a dodajte tu i Sirizu ili evropske nacionalističke pokrete po želji -- je da su a) autentični izraz demokratije i b) da imaju stavove suprotne od stavova kognitivnih elita.

Vodeća funkcija demokratije na zapadu danas prestaje da bude prevencija nekakve diktature jer je tako nešto srazmerno malo verovatno. Umesto toga, demokratija je protivteža vlasti intelektualnih elita i to je u široj slici dobra stvar. Daleko od toga da je glasačka većina uvek u pravu, ali to nisu ni kognitivne elite. Elite su te koje su neodlučnom javnom mnjenju prodale tako briljantne ideje kao što su rat u Iraku, finansijsku regulaciju koja je srušila sistem, stvorile danas notorno štetnu evrozonu i praktično izazvale migrantsku krizu. Tačna vrsta demokratske reakcije koju danas vidimo takođe nije po svačijem ukusu, uključujući i mene. Ali ostaje činjenica da se radi o fundamentalno demokratskim pokretima. Kakva god da je, demokratija je danas protivteža ne više potencijalnim diktatorima nego drugačijoj vrsti tihih političkih uzurpatora, kognitivnim elitama. 

12 February 2016

Botovi su pobeda demokratije

Iskreno, ne znam ko me više nervira, sami botovi ili ovi što svuda oko sebe vide botove i valjda misle da su botovi najveći problem koji imamo. Ali evo šta je u svemu tome dobro.

Samo postojanje botova, potreba vlasti da angažuje ljude koji će po društvenim mrežama ili internet medijskim komentarima uticati na javno mnjenje, signalizira jednu malu pobedu demokratije.

Ne, nije demokratski u normativnom smislu to što Vučić i drugi političari (fenomen uopšte nije ograničen na Srbiju) angažuju botove. Države su uvek, manje ili više suptilno, ulagale u propagandu. Ali dok je nekad bilo najvažnije kontrolisati ključne medije, potkupiti jedan broj novinara ili im možda pripretiti, danas se taj medijski krug proširio.

Posle internet revolucije u medijima i sa usponom društvenih mreža, javno mnjenje više ne upija samo pasivno ono što mu se servira, već i aktivno generiše novi sadržaj. Zbog toga više nije dovoljno kontrolisati nekoliko medija ili jedan broj novinara, nego se pokušava organizovati širi krug ljudi, "botova" koji će uticati na sadržaj generisan putem društvenih mreža i internet komentara.

Ovo ukazuje da je državama je sada puno teže kontrolisati javno mnjenje nego ranije. Telefonski pozivi medijima više nisu dovoljni - danas treba organizovati mnogo veći broj ljudi, to mnogo više košta i države su sve u svemu manje nego ranije sposobne da kontrolišu javno mnjenje. Uspon botova je simptom slabljenja moći države da oblikuje javno mnjenje.

Indeks bede

Indeks bede, prema kojem je Srbija sada na 7. mestu u svetu je i ove godine ustalasao javnost. Javili su mediji, komentarisalu su ga ministri i premijer, komentarisala opozicija i analitičari, čak sam ga i ja juče komentarisao za Politiku.

U svemu tome promakla je činjenica da je sam indeks jedna očigledna metodološka katastrofa. Prvo ga je počeo računati Cato institut (koji inače volim i gde sam jednom pola godine stažirao) i vremenom se, zbog ugleda institucije i pitkosti indeksa, probio u velike medije kao što je Bloomberg.

Indeks se dobija tako što se sabere stopa inflacije i stopa nezaposlenosti po zemljama i onda se zemlje rangiraju po tome. Veći zbir dve stope, više bede. Evo gde su problemi.

Zašto nezaposlenost, zašto inflacija? Ovo su dve proizvoljne mere. Ima mnogo drugih mera i ako se stvarno meri "beda" onda je ubedljivo najvažnije imati neku meru dohodka: BDP po stanovniku, BDP(PPP) ili bar prosečnu neto platu. Bez mera dohotka dobija se apsurdna situacija da je Španija među najbednijim zemljama na svetu, a isto važi i za druge zemlje sa vrha liste "bede" (Grčka, Argentina, Srbija, Hrvatska), koje su daleko od najbednijih na svetu.

Drugo, zašto prosti zbir dve stope? Inflacija i nezaposlenost su babe i žabe. Nezaposlenost je stanje, inflacija je godišnji tok. Nezaposlenost ide od 2 do najviše 25-30%, inflacija ide od nule do beskonačnosti. To znači da bi, ako baš hoćemo da ih sabiramo, relativna promena nezaposlenosti morala imati mnogo veći ponder. Dodatni procentni poen nezaposlenosti pravi mnogo veću razliku nego dodatni procentni poen inflacije. Razlika u stopama nezaposlenosti od 5 i 12% je razlika između odlične ekonomije i krize. Razlika u inflaciji od 18 i 25% je od vrlo male praktične važnosti. Ali u indeksu bede, obe promene dodaju isto.

Ovaj indeks ne smeta dok god se shvata da se radi o jednom brzom i simpatičnom pokazatelju da nešto negde u ekonomskoj politici ne valja. Ali rangiranje zemalja po ovome i izvlačenje nekakvih zaključaka je već nešto drugo. Izbegavajte. 

11 February 2016

Vrhovni sud zaustavio Obamin anti-karbon ukaz

U senci preliminarnih izbora u New Hampshireu juče, Vrhovni sud je posle mnogo godina doneo jednu hrabru odluku. Zaustavio je Obamin projekat da umesto zakonom, putem administrativnog ukaza oktroiše drakonsku shemu racionisanja ugljen-dioksida. Orvelovski nazvani "Clean Power Plan" koji je EPA usvojila ranije nametao je nova i drakonska ograničenja emisija CO2 postojećim postrojenjima za proizvodnju struje, i jedan deo kompanija koje proizvede struju iz uglja je već bankrotirao suočavajući se sa anticipiranim nemoguće visokim troškovima (što je, naravno, i bio cilj čitave operacije).

Odluka Vrhovnog suda je jako iznenadila i uplašila "progresivnu javnost" u Americi. Opasnost koja i po njih sada vreba je da će Obamina "ekološka agenda da bude potpuno zaustavljena i Pariski protokol o "globalnom zagrevanju", usvojen uz veliku pompu pre nekoliko meseci, torpedovan. Doduše, ova odluka Vrhovnog suda nije konačna zabrana Obamine inicijative nego privremena mera koja nalaže EPA  da odmah prestane sa sprovođenjem plana dok se sudskim putem ne reši pitanje zakonitosti cele incijative. Razlog za ovo je jednostavan: u jednom od prethodnih slučajeva EPA je praktično završio svoju implementaciju pre nego što je Vrhovni sud konačno odlučio da je regulativa protivzakonita: Onda su se ljudi iz EPA javno hvalili kako je odluka Vrhovnog suda irelevantna jer su oni ionako u međuvremenu progurali šta su hteli. Da bi to sprečio, Vrhovni sud je sada preventivno unapred stopirao implementaciju plana. Problem sa levičare u Americi je što sada pravni proces može da traje i nekoliko godina, a ukoliko republikanac postane predsednik u novembru, regulativa će sigurno da bude ukinuta i nezavisno od tužbi koje skoro 30 saveznih država vode protiv EPA i vlade pred federalnim sudovima. Progresivci su se nadali da će uspeti da progruraju najvažniji deo celog paketa pre izbora (zato su postavili početni deadline za države da podnesu svoje planove ispunjavanja EPA diktata do septembra 2016). Ovom odlukom, ta opcija definitivno otpada.

Drugo, kao što su mnogi već primetili, ovakva mera Vrhovnog suda je "bez presedena" i signalizira da bi sud mogao vrlo lako i da je konačno anulira, za godinu ili dve kada se ceo proces završi. Opasnost sada nije samo od Ted Cruza ili Marca Rubija u Beloj Kući (čak i Trumpa, u meri u kojoj je verovati ičemu što on kaže) koji (s pravom) celu agendu borbe protiv globalnog zagrevanja-klimatsih promena smatraju budalaštinom, nego i od Vrhovnog suda koji bi mogao da nađe hrabrosti da celu stvar blokira na ustavnim osnovama.

Uglavnom, ovo je dobra vest za slobodu pojedinca. Vrhovni sud SAD posle mnogo godina uspeo je, na jednom suštinski važnom pitanju, da se suprotstavi totalnom bezakonju izvršne vlasti i regulatorne države u državi.

04 February 2016

Posle Ajove

Uprkos ispitivanjima javnog mnenja i velikim naporima republikanskog establišmenta da ga zaustavi, Ted Cruz je pobedio na prvim, vrlo važnim preliminarnim izborima u Ajovi. Trump je drugi, Rubio treći (sa malom razlikom u odnosu na Trumpa).

Značaj ovoga je ogroman: Cruz je ubedljivo i bez konkurencije najbolji repubikanski kandidat posle Ronalda Regana a u  nekim aspektima ja verujem da je superioran i u odnosu na njega. Pobedio je sa potpuno tvrdolinijaškom politikom u Ajovi: recimo zalagao se ukidanje federalnih subvencija za etanol koje su vrlo važne u ekonomiji Ajove i time se šestoko zamerio etanolskom lobiju, uključujući i popularnog guvernera Ajove koji je glasače pozvao da glasaju za bilo koga drugog samo ne za Cruza. Gomila estališment političara uklučujući George W. Buša, Trent Lota, Bob Dola i mnogih drugih (čak i Jimmy Carter!) je vodila neprekidnu kampanju protiv njega: uporedo sa tim, poslednjih dana su bili krenuli u otvorenu akciju podrške Donaldu Trumpu koga smatraju manjim zlom od Cruza zato što je  oportunista, sklon da "pravi dilove" tako da ne bi predstavljao veliku opasnost i ako dobije opšte izore (a ne bi ih dobio). Uprkos tome, i uprkos sondažama javnog mnenja koje su pokazivale prednost Trumpa u odnosu na Cruza konačni rezultat je da je Cruz osvojio oko 28% glasova a Trump samo 24%. To potpuno razbija često propagiranu priču da je Cruz "neelektabilan" zbog svoje "ideološke zadrtosti": čovek je otišao u Ajovu, rekao im otvoreno, "ja ću da vam ukinem subvencije za etanol" - i pobedio. Koji razlog imamo da verujemo da se isto neće ponoviti na nacionalnom nivou? Štaviše, sondaže pokazuju da i Cruz i Rubio u ovom trenutku "tuku" Hilari Clinton.

Jedan od glavnih razloga za ovakav ishod u Ajovi je pojačana Cruzova kampanja protiv Trumpa gde je poslednjih dana preplavio TV i radio talase sumanutim, kontradiktornim i nekonzistentim Trumpovim izjavama gde je ovaj podržavao sve, od abortusa, opšte nacionalizacije zdravstvenog osiguranja kao u Kanadi, amnestiju za ilegalne imigrante, ogromne poreze za milionere i gomilu drugih sličnih levičarskih gluposti, a sve prošarano hvalisanjem kako je on super drugar sa Bilom i Hilari, Chuck Schumerom, Nensi Pelosi i ostalim demokratama i kako on za razliku od Cruza može sa svima njima da se dogovori. Iako su većina Trumpovih pristalica potpuni kultistički fanatici koje ništa ne može poljuljati u uverenju da je njihov voljeni vođa genije i spasitelj (i u tome podsećaju na pristalice Ron Paula, samo što su Trumpisti  u proseku mnogo manje obrazovani), jedan deo njih su Tea Party glasači koji su uz Trumpa pristali zbog njegove poze autsajdera i kritičara establišmenta.  I kada su shvatili da je reč samo o pozi jednog narcističkog egomanijaka, bez ikakve supstance ali sa dobrim smislom za samoreklamu, okrenuli su se ka Cruzu.

Drugi faktor je činjenica da je Cruzova kampanja na terenu bila mnogo bolje organizovana od Trumpove, i  da su oni uspeli da izvedu mnogo više birača, dok se Trump uljuljkivao u svoju veliku popularnost, sondaže javnog mnenja i veliku posećenost njegovih predizbrinih mitinga. Ipak, kad je trebalo glasati, Cruzovi ideološki profilisaniji i politički pismeniji birači ("evangelicals", Tea Party i libertarijanci) su se pokazali mnogo pouzdanijim.

Treći razlog je po mom sudu to što je Trump napravio veliku grešku nepojavljivanjem na poslednjoj debati, jedinoj koja se održavala u Ajovi, sa smešnim izgovorom da mu se ne sviđa voditeljka koja ga ranije "nije ispoštovala" u nekim prethodnim intervjuima i debatama (razlog je naravno bio to što se plašio da neće dobro proći u debati, s obzirom na publicitet njegovih blamantnih izjava). To je sve ličilo na potpunu i sumanutu egomaniju i izraz neuvažavanja birača u Ajovi i sigurno su se bar neki od njih, posebno neodlučni, prelomili kad su videli kako ih Trump tretira.

Sada sledi New Hampsire za nekoliko dana, pa Južna Karolina. Iako je rano za bilo kakve konačne prognoze, svi se slažu da je to sada trojna trka: Cruz, Trump i Rubio, pri čemu Trumpova pobeda izgleda kao najmanje verovatan ishod (iako on još uvek vodi u New Hampshireu i sasvim je moguće da će tamo pobediti). To se uklapa u rašireno uverenje s kojim se i ja slažem da će se budući republikanski kandidat verovatno odlučiti između Cruza i Rubija. Ja mislim da je Cruz bolja opcija, ali i Rubio je mnogo bolji od svega što su republikanci imali u poslednjih 20 godina. No da ne ponavljam tu celu analizu.

Možda najvažnija poruka Ajove za mene je da etatistički, populizam, jašući na talasu nacionalsitičke hipohondrije, histerije protiv imigranata i ekonomskog protekcionizma, politika tipa Len Pen u Francuskoj neće proći u Americi. Kao veliki amerikanofil ja sam bio ponosan u noći izbora u Ajovi: sav mogući i nemogući etatisticčki, rasistički i neo-nacistički šljam širom Amerike i sveta željno je išččekivao da njihov Mesija pretvori Ameriku u još jednu varijantu evropskog kulturnog i političkog Bantustana (treba samo da pročitate oko 20 000 antisemitskih i rasističkih komentara neonacističkih trolova na sajtu National Review kada je taj magazin otvoreno napao Trumpa). I dva Kubanca od 45 godina kao poslednja linija odbrane, uspevaju da odbrane Alamo, i pokažu još jednom da je Amerika nešto drugo, bolje i više od Evrope; da je to jedino mesto na svetu, gde kako Hajek reče, konzervativac može za sebe da kaže da je zagovornik slobode, jer je tradicija koju on čuva tradicija slobode.

01 February 2016

Geox u Vranju

Juče je objavljena realizacija investicije u fabriku obuće Geox u Vranju. Pored mnoštva lirskih momenata u vestima koje prate ovakve događaje, potkrao se i jedan kvantitativan podatak koji govori o ceni koja je plaćena da se taj događaj (i prateći foto-sešn) uopšte i desi, a to je iznos od 11,25 miliona evra u vidu subvencije (9.000 evra po radnom mestu, kojih je u ovom slučaju 1.250).

Kompanija Geox je u svom finansijskom izveštaju za 2014. godinu (strana 19) navela podatak u vezi sa ovom investicijom:
The project involves hiring 1,250 people, for a total investment of nearly Euro 16 million co-financed by the Republic of Serbia.
Zavisno društvo Geox-a u Srbiji koje je vlasnik fabrike je Technic Development d.o.o. Vranje (prema istom dokumentu). Prema podacima APR-a, vlasnik 100% kapitala je Geox S.p.A. iz Italije, a upisani i uplaćeni novčani kapital u firmi u Srbiji iznosi 802,5 miliona dinara (odnosno 6.763.805 evra, obračunato prema danima uplate). Dinamika investiranja je bila sledeća:


 

Geox S.P.A.

R. Srbija

2012

250,882

2013

247,036

2014

1,750,000

2015

4,515,887

11,250,000

Ukupno

6,763,805

11,250,000

u %

38%

62%
Izvor: APR (za Geox), sajt Vlade (za R. Srbiju, pretpostavka da je subvencija uplaćena u 2015.)

Dakle, za ukupnu investiciju u vrednosti od 18.013.805 evra, vrednost date subvencije premašuje vrednost kapitala vlasnika. Da se radi o zajedničkom ulaganju dve privatne firme, vlasnička struktura bi bila 38% : 62% (a ne 100% kod jednog partnera, kao ovde). Međutim, to se dešava u iracionalnim situacijama kada lice upravlja sopstvenim novcem, pa mu je bitno da kad ga daje za nešto, dobije odgovarajuću protivvrednost. Kad se radi o situaciji da novcem upravlja lice koje nije njegov vlasnik (kao npr. državna administracija koja upravlja državnim budžetom), onda stvari mogu da izgledaju i drugačije.
 
Ono što je interesantno jeste da prema podacima iz prezentacije rezultata za 9 meseci 2015. godine (strana 8), italijanska firma uopšte nije zadužena (neto dug u iznosu od 71,6 miliona evra od 30.9.2014. je potpuno isplaćen, i firma je godinu dana kasnije, tj. na 30.9.2015. godine imala gotovinu od 1,4 miliona evra na računu, bez kredita). To govori da samostalno finansiranje izgradnje jedne ovakve fabrike ne bi predstavljalo nikakav problem za njih (da je naravno postojao prethodni poslovni interes da do takve avanture i dođe).

31 January 2016

Racionalni navijač

Kvote na kladionicama za pobedu Đokovića protiv Marija u finalu: u svetu 1.2, u Srbiji 1.2.

Mislio sam da bi kvota u Srbiji zbog patriotske navijačke pristrasnosti bila niža nego u ostatku sveta jer bi proporcionalno veće klađenje na Novaka trebalo da gurne njegovu kvotu naniže.

Ali nije, kvote su iste. Kad su sopstvene pare u pitanju, navijači su racionalni.

(Rezerva: Pozivam se na vest b92 i brzu proveru kvota na Googleu - ako neko pažljivije istraži prosek možda će dobiti drugačiji zaključak. I može napraviti karijeru kao bihevioralni ekonomista od toga.)

26 January 2016

Pravna država?

Koliko je puta ponovljeno da u Srbiji nema dovoljno (stranih i domaćih) direktnih investicija jer ne postoji pravna sigurnost, odnosno pravna država. Mnogo stranih i domaćih finansijskih institucija, stručnjaka i političara iz Evropske unije i poslovnih ljudi govorilo je o tome. Ali, avaj.

Evo samo na jednom, najsvežijem primeru kako izgleda pravna država u Srbiji.

Premijer Aleksandar Vučić otvorio je železničku stanicu Prokop. Novinari su ga pitali da li ima komentar na odluku Upravnog suda koji je poništio tender za dovršetak Prokopa kao nezakonit.

Kao da je jedva čekao da se ponovo obruši na novinare, Aleksandar Vučić poneo se nedostojno premijera i sijajući od zadovoljstva rekao da je “sve čisto kao suza” i da “svako ko ima primedbe može da se obrati nadležnim organima ako ima bilo  kakvu sumnju”. A zatim uzrekao antologijsku rečenicu: “Neću da dozvolim da mi oni koji najmanje imaju prava, govore o korupciji i kriminalu”.

Šta je razlog što se Aleksandar Vučić opet toliko najedio na novinare?

Razlog je kolosalan - presuda (ne stav) Upravnog suda od 12.6.2015. godine koji je usvojio tužbu Građanskog nadzornika (Koalicija za nadzor javnih finansija) u postupku javne nabavke završetka stanice “Prokop” i utvrdio da su u tom slučaju  prekršene antikorupcijske odredbe Zakona o javnim nabavkama. Istom presudom, Upravni sud naložio je Republičkoj komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki da donese novo i na zakonu zasnovano rešenje, odnosno poništi postupak javne nabavke koju je dobio konzorcijum domaćih firmi okupljenih oko Energoprojekta. To se, nažalost, do danas nije dogodilo a tek neće posle izjave premijera u Prokopu.

Ovaj neprijatni događaj u režiji srpskog premijera otvara neka veoma bitna pitanja za ugled Srbije u poslovnim krugovima. 

Na primer, može li premijer da kaže za nešto da je “čisto kao suza” ako je nadležni Sud presudio da je to nezakonito? 

Zatim, može li srpski premijer da kaže da ko ima primedbe može da se obrati nadležnim organima ako se građanski nadzornik već obratio nadležnom organu a taj organ presudio?

Dalje, može li srpski premijer da kaže “ako neko ima sumnju”, a da zapravo više nema sumnje jer je nadležni Sud presudio?

I na kraju, može li srpski premijer da kaže “neću da dozvolim” da se govori o korupciji i kriminalu ako on nije nadležan da izdaje dozvole o tome ko može da govori i ako u slobodnoj demokratskoj zemlji svako ima pravo da govori o takvim stvarima? Zar nije bilo logičnije da naš premijer u ime svih građana stane na čelo borbe, u ovom slučaju, tako očigledne korupcije, a ne da je tako sramno brani?

Našeg premijera i bez najnovijeg “pucnja u vlastitu nogu” već su ozbiljno kompromitovali njegovi arapski prijatelji onog trenutka kad je Kuvajtski fond za ekonomski razvoj, finansijer projekta “Prokop”, odbacio odluku da se posao dodeli konzorcijumu firmi oko Energoprojekta, jer nabavka nije sprovedena u skladu s međunarodnim procedurama. Bez obzira na taj stav Fonda, državno preduzeće Železnice Srbije su ugovor dodelile domaćem konzorcijumu. 

Sme li premijer jedne države, pa makar se ona zvala i Srbija, da se podsmeva domaćim zakonima i međunarodnim procedurama i da istovremeno priziva investitore da ulažu u njegovu državu?

Trumpov uspon

Kao objašnjenje njegovog uspeha najčešće se pominje populizam, što je ustvari optužba na račun glasača. Jedna logička nedoslednost koja uvaženim analitičarima promiče je da su to mahom isti glasači sa prethodnih primarnih izbora, oni koji su glasali za Romneya, pre njega McCaina i druge ugledne kandidate establišmenta. Ne može se navodna glupost jednih te istih glasača prizivati samo kada to vašem nepromenjivom pogledu na svet odgovara. Iza Trumpovog uspona mora da stoji nešto drugo.

Ja mislim da se tu najviše radi o podvrsti fenomena zasićenosti elitama prisutnom i u Evropi i u SAD poslednjih godina. Kod Demokrata se Hilari sa svom novčanom i logističkom podrškom moćne politike mašinerije muči protiv 74-godišnjeg Bernija Sandersa koji na skupove i mitinge putuje redovnim letovima u ekonomskoj klasi. U Evropi već nekoliko godina traje rast raznovrsnih levih i desnih partija koje zajednički imenitelj imaju u otklonu od vladajućih elita.

Zašto se ovo dešava? U poslednjih dvadesetak i više godina sa obe strane bare imamo rast moći nadobudne i otuđene tehnokratije. Dok stvari donekle funckonišu, kao što su funkcionisale 2000-ih, onda se tehnokratiji još nekako i veruje. Ljudi misle da vlasti znaju šta rade i da je u redu da se tako komplikovane ostave profesionalcima i ekspertima.

Ovo je međutim, jedna od najupornijih zabluda širom sveta: vlastima se obično pripisuje zasluga za urađeno dobro i zlo i vrlo se malo razume koliko često ljudi na vlasti apsolutno nemaju pojma šta rade. U poslednje vreme to se pomalo uočava jer neke stvari sve očiglednije ne funkcionišu. Finansijske krize u SAD i EU su bacile prvu veću senku sumnje na kompetentnost elita. U Evropi, tretiranje izbegličke krize i uopšte imigrantske politike dovelo je u pitanje mudrost njihovih lidera. U Americi su kontinuirani promašaji spoljne politike naveli obične ljudi da se zapitaju ko su i šta rade političke elite kojima su ranije po automatizmu verovali. Godinama eksperti i političari govore šifrovanim jezikom o navodno komplikovanim stvarima i ubeđuju javnost da je domaću bezbednost jedino moguće osigurati neobjašnjivim savezništima i smenama režima u dalekim zemljama. Sada dobar deo konzervativaca - običnih ljudi koje svakodnevno srećem i od kojih neki završe kao delegati na primarnim izborima - ozbiljno sumnja u takve priče.

Trump umesto svega toga nudi zdrav razum. To, budite oprezni, nije obavezno kompliment. Zdrav razum jako često zavara i odvede nas na loš put. Ali je generalno dobra stvar imati ga i s vremena na vreme upotrebiti za postavljanje nekih osnovnih pitanja. Postoje eksperimenti u kojima se grupi učesnika naloži da daju pogrešan odgovor na pitanje koja je od dve linije duža. Kada njih nekoliko namerno da pogrešan odgovor i red dođe na ispitanike koji su stvarni predmet eksperimenta, ovi ispitanici nastavljaju da daju taj pogrešan odgovor da bi se uklopili u konsenzus prethodnika. Mnogi od njih sami sebe ubede da je to tako (i svoj odgovor nastavljaju da brane čak i kad im se otkrije da se radilo o eksperimentu). Poenta je da uopšte nije lako uposliti sopstveni zdrav razum nasuprot preovladajućem mišljenju, čak ni kada samo treba prepoznati očigledno. A posebno ne u stvarima za koje su vas ubedili da su komplikovane. Ali kada jedan iz grupe skupi hrabrosti i nezavisnosti da uvidi tačan odgovor i to kaže, ostali se vrlo lako priključe.

Tako ja vidim ovaj Trumpov uspeh. Malo je probudio ljude iz fikcije koju su im političke elite u koje imaju poverenja nudile i u koje su sami bili pomalo konformistički ubeđeni. Sada imaju taj a-ha efekat. U spoljnoj politici recimo, od medija slušamo priče o Trumpu kao novom Musoliniju, ali Trump je ustvari od početka najmanje spoljnopolitički agresivan među kandidatima na obe strane, izuzev Randa Paula i Bernija Sandersa. Njegova retorika je ružna, ali mnogo je važnije da on postavlja bazično pitanje: šta mi to radimo? U kom univerzumu ovo što radimo ima smisla? Rat u Iraku on otvoreno naziva glupim, što je jedini ispravni pridev u tom slučaju. Stotine hiljada ljudskih života, bilioni dolara, a rezultat je stvorena još veća mržnja prema svemu američkom u svetu i umanjena bezbednost za Amerikance. Trump hoće da Amerika bude sebičnija, ali sebična spoljna politika podrazumeva gledanje svog posla, a ne pokušaj uređivanja i usrećivanja sveta. Konzervativcima je ovo privlačno jer je to u biti nacionalistička spoljna politika, samo što još niko nije uspevao da sabere dva i dva i tako nešto shvati. Konzervativne elite nisu tako nešto nudile još od Ajzenhauera. Mejnstrim republikanski autori iz National Reviewa koji su sada istupili snažno protiv Trumpa su pre 12 godina pisali da ako ste protiv iračkog rata onda niste patriota. Sada se ovo izokreće i postaje očiglednije da je obrnuto -- konzervativni nacionalizam podrazumeva snažnu domaću odbranu, ne popravljanje sveta. To je posao za levo-liberale.

Ovo je samo primer, spoljna politika nije centralni deo Trumpove agende. U mnogim drugim oblastima stvari koje on jednako instinktivno i zdravorazumski predlaže su obična lupetanja, u ekonomiji naročito. Ali i za tako nešto se dobija zdravorazumska podrška, kao i za njegovu retoriku prema ilegalnim imigrantima, gde je, za najveći broj Amerikanaca naglasak na "ilegalnom", vrlo retko je reč o ksenofobiji. Takođe, čovek je mačka u džaku. Nema konzistentnosti i jako je neizvesno šta bi u nekoj datoj situaciji stvarno uradio. Za utehu je to što se radi o američkom sistemu podele vlasti gde je ipak moguće sprečiti ga da napravi veliku štetu. Ako postane predsednik neće imati čak ni pravu republikansku podršku, a naročito će se demokrate opet probuditi i setiti ustavnih sloboda, demokratskih institucija, ograničene vlade i svih dobrih stvari na koje obično zaborave kad imaju svog predsednika. U svakom scenariju bi imao jaku opoziciju sa obe strane. Ipak, dosta je rizično imati ga sa takvim polugama moći. Ali ako se zanemare prognoze za budućnost, ja mislim da je dosadašnje uznemiravanje mejnstrima bilo jako dobra stvar za demokratiju u Americi. A i uvek je zadovoljstvo videti koprcanje uljuljkanog establišmenta.

14 January 2016

Strategija

O suštinskom problemu DS, neograđivanju od svoje loše politike, kako verbalnom, tako i praktičnom gde vrši vlast, sam već pisao. Situacija nije nešto posebno bolja ni u januaru 2016. godine, tamo gde DS vrši vlast vlada se slično načinu na koji vlast vrši SNS. Verbalno je situacija mnogo bolja, ne u smislu da se DS pokajao, već da obećava neke stvari koje nije hteo da uradi 4 godine u Vojvodini. Doduše moguće je da su mu partneri bili donekle smetnja, ali da je kod njih postojala jasna volja teško da bi ih mogli u tome stopirati. Kako bilo, oni su iz moje vizure istinska opozicija Vučiću i SNS kao političkim protivnicima i prilično lažni protivnici sistema koji je Vučić preuzeo od DS i usavršio ga. Međutim, to je na biračima da prosude, u uslovima ograničene dostupnosti informacija, u medijskom mraku koji je takođe izum DS.
Tema mog posta je strategija. Vučić će sigurno raspisati izbore (to jest, ja da sam Vučić bih to sigurno uradio) jer će na krilima njegovog kulta ličnosti najčešće potpuno opskurni i nesposobni lokalni rukovodioci SNS dobiti vetar u leđa i time će se izbeći da SNS doživi fijasko na lokalu (kada istovremeno imate preko 170 lokalnih izbora ne možete svu stranačku silu koristiti kao u Medveđi, Mionici, Majdanpeku ili Lučanima, na primer). Drugi razlog je to što neke ljude možete obmanjivati samo neko vreme i što je konsekventno jedini pravac rejtinga SNS na niže, s tim što je SNS zbog svoje isključivosti došao u poziciju da za njih svaki rezultat ispod 40% predstavlja početak raspada stranke.
Dakle imamo SNS za koji glasa polovina opredeljenih birača koji će izaći na izbore. Jednak je broj onih koji glasaju za SNS i onih koji su neopredeljeni ili neće da kažu za koga glasaju, a koji će glasati. Na ovim izborima pred opozicijom je izuzetan izazov, a to je kako sprečiti SNS da sam ima više  od 50% poslanika jer svaki drugi povoljniji rezultat je malo verovatan. Pri izlaznosti od 3,6 miliona birača, ne postoji ni minimalna šansa da SNS ne ostvari 125+ poslanika, čak i kada bi se opozicija konsolidovala na način da svaka od potencijalnih listi sigurno prelazi cenzus. Tu se postavlja pitanje šta opozicija koja želi da bude vlast, a ne buduća opozicija treba da uradi. Prvo i suštinsko pitanje je izlaznost. Izlaznost od preko 4,1 miliona glasača bi mogla da spusti broj poslanika SNS ispod 125, pod uslovom da se ne rasipaju opozicioni glasovi. Međutim, pravo pitanje je ko može izvesti apstinente da glasaju. Kako da ljudi koji su nekada glasali za DS, LDP, DSS, URS u ranim fazama, izađu iz rezignacije? Odgovor je tako što će dobiti ono što traže, a to je sloga u opoziciji i nove politike i ljude, koji su ponajpre u novoj ideološki heterogenoj opoziciji (DJB, Levica, Dveri & DSS). Ja bih rekao da birači žele novu paradigmu, koja je suštinski zaokret.
Zalaganje DS da bude stožer okupljanja (ideja SDS i LDP je potpuno nerealna i oko njih se niko neće okupiti osim LSV ako procene da trojka potpuno sigurno zajedno prelazi cenzus) je zalaganje da više od polovine od 500.000 nesigurnih apstinenata ostane kod kuće. To je takođe direktno zalaganje da u narednoj skupštini imamo nešto jaču opoziciju, ali bez nekog posebnog kredibiliteta koja čeka na isti način kao što je godinama čekao SRS/SNS da se biračima vlast toliko smuči da budu spremni da izaberu bilo koga. Ta strategija je inferiorna jer ostavlja SNS da vlada na krilima sopstvene pameti i sposobnosti što će Srbiju do kraja njihovog novog mandata u potpunosti urušiti, vrlo verovatno i nepopravljivo. Ako nešto SNS želi to je da mu DS bude glavna opozicija i da ih do mile volje koristi kao vreću za udaranje. Otuda i toliko pažnje koje pozivi DS (i kombi stranaka oko iste) imaju u javnosti, iako je i za sam DS vrlo upitno da li će preći cenzus ako bi sam izašao na izbore. U slučaju da bude okupljanja oko DS, gde je ustvari DS u koaliciji sam sa sobom, opozicija ide u više kolona, stara opozicija u najmanje dve, a nova opozicija u dve ili tri kolone. Izlaznost se teško može dovoljno podići, postoji rizik kod svih listi da ne prođu u parlament, a satelit SNS, SRS, ulazi u parlament. Rezultat je da Vučić verovatno ima apsolutnu većinu, iako će ovaj put u teoriji sam SNS imati manje od 125 poslanika zbog mnogobrojnih stranaka koje šlepaju sa sobom. Za novu opoziciju je onda dugoročno bolje da se na izborima fokusira na to da stara opozicija ide u penziju jer joj to zatvara jedan front.
Bolja strategija je da opozicija nađe načina za civilizacijsko povlačenje crte, koje uključuje da su na strani civilizacije oni koji su za javno vršenje javne vlasti, protiv partijskog zapošljavanja i burazerske ekonomije, protiv subvencija stranim firmama, za podršku domaćim MSP kroz niže poreze. Kredibilitet za vođenje takvog iscrtavanja imaju oni koji nisu stvorili sistem kakav imamo danas, a na staroj opoziciji koja želi da bude deo rešenja, a ne deo čekanja da se sve raspadne je da pokaže tamo gde je u vlasti da želi da radi drugačije i da želi da prihvati gde joj je mesto. Na zato što neko ne voli ljude iz DS ili Nove, nego zato što oni ne mogu motivisati apstinente ovakvi kakvi su. Nova politčka scena može samo da bude kreirana od novog centra (DJB), nove levice (Levica Srbije) i nove desnice (Dveri i DSS), jer su ideološke razlike minorne kada se usporede sa civilizacijskim razlikama o shvatanju države i mesta politčkih aktera. Ovi procesi su  odmakli i tri kolone nove opozicije već sada imaju barem 12-15% sigurnih glasača, što je respektabilno, ali rizično za prelazak cenzusa i politički nedovoljno jako. Uz podvlačenje jasne civilizacijske razlike, to postaje stvarni potencijal od preko 20%, za razliku od nepostojećeg potencijala DS. Paradoksalno, u rukama DS je pitanje da li će SNS imati 125+ poslanika ili ne, ali to zavisi od njihove sposobnosti ne da vode, nego da slede i da kroz sleđenje delaju tako da su im reči i postupci istovetni. U slučaju sleđenja, potencijal ide na preko 25%, što je uz ostavljanje SRS ispod cenzusa čini irelevantnim da li će LDP-SDS preći cenzus ili ne. I tu ćemo imati promenu igre, odnosno izvesnost da nećemo imati grogiranu vladu koja odlaže svoj kraj koliko može i pravi ogromnu štetu, nego nove izbore veoma brzo nakon ovih u aprilu. U idealnom slučaju dobre kampanje, moguće je da SNS krene stopama svih onih koji su raspisivali izbore kada im nije vreme. 

21 December 2015

Porez na PKS

Samo što je pre par godina obavezno članstvo u Privrednoj komori Srbiju ukinuto, sada predlažu da se ono vrati. 

Nemojte da vas rečnik zavara. Ne može da postoji "obavezna članarina". Za obaveznu članarinu, za obaveznu pretplatu, za obavezni doprinos, za svako obavezno plaćanje postoji druga reč: porez. Na turskom, harač. 

Zašto bi neko tražio obaveznu članarinu? Zato što niko neće da mu dobrovoljno plaća. A niko neće da mu dobrovoljno plaća za uslugu zato što mu usluge nisu vredne plaćanja. 

Privredne komore u tržišnim ekonomijama nastaju kao spontana biznis udruženja. Takva granska udruženja i danas postoje u Srbiji i imaju svoju svrhu. U njih firme ulaze dobrovoljno jer imaju neki račun. Cela svrha privrednih udruženja je da budu deo civilnog društva, da nastupaju nasuprot države, ne unutar države. 

PKS nije ništa od toga -- ona je obična paradržavna organizacija. Nju već finansiraju javna preduzeća i čak je i bez obavezne članarine ona čist gubitak za privredu i poreske obveznike. A sada hoće da uvođenjem novog poreza taj gubitak još i uvećaju. 

18 December 2015

Iz Srbije izneseno 40 milijardi dolara?

Mediji su uzburkani izveštajem Global Financial Integrity grupe o ilegalnim kapitalnim tokovima u svetu. Izveštaj kaže da je u poslednjih desetak godina iz Srbije ilegalno izneseno 40 milijardi dolara. Šta ovo znači?

Sigurno NE znači ono što javlja Nova Ekonomija: "Srbija je od od 2004. do 2013. godine opljačana za čak 40,83 milijardi dolara jer je toliko ilegalno stečenog novca izneto iz zemlje."

"Iznošenje novca iz zemlje" kod nas, kao i dosta drugih zemalja u razvoju, ima neki mitološki tretman. U stvarnosti, iznošenje novca iz zemlje, kao ni njegovo unošenje, samo po sebi ne znači mnogo. Novac se iznosi i unosi svakodnevno. Iznošenje nije isto što i krađa; unošenje nije isto što i poklon.

Čak ni ilegalno iznošenje novca iz zemlje nije krađa. Možda se iznosi ukraden novac -- ali u tom slučaju problem je krađa (kao i korupcija, legalna krađa) po sebi. Iznošenje nije ni potreban ni dovoljan uslov za krađu. Mnogo ukradenog novca lepo ostane u zemlji. Mnogo novca koji nije ukraden ali nastaje iz ilegalnih aktivnosti (trgovina drogom) možda ode iz zemlje, ali to opet nije krađa. Niti čak i taj novac mora otići iz zemlje, može se lako oprati i unutra.

Drugo, Srbija nije baš neki kandidat za veliki odliv novca. Naprotiv, Srbija, kao i ostale zemlje u regionu i uopšte u tranziciji, ima veliki neto priliv kapitala. Ne odlazi srpski kapital u Austriju nego austrijski i drugi kapital dolazi u Srbiju, od 2001. intenzivno, da ulaže, kupuje ili kreditira. Na osnovu tog velikog priliva Srbija je bila u mogućnosti da dosta uvozi i da pride još uvećava devizne rezerve. Svetska finansijska kriza je posle to usporila ali ne i preokrenula.

Mnogo novca u Srbiju i uđe neprijavljeno. Dijaspora koja stalno dolazi u zemlju po pravilu nosi sa sobom devizni novac i dobar deo ostavi tu. Isto rade i turisti sa novcem u kešu. Metodologija ove grupe, koliko sam uspeo da vidim, to uopšte ne obuhvata.

Zaključak je, ne treba pridavati previše značaja ovom izveštaju. Prvo, radi se o privatnoj neprofitnoj organizaciji koja pokušava da izmeri nešto što je jako teško meriti, pa je metodologija nužno proizvoljna. Drugo, to što mere nije toliko bitno. Države vole da vode evidenciju tokova novca u svrhu kontrole i oporezivanja. Ali ilegalni tokovi, ulaz i izlaz novca, ne idu uvek na štetu ekonomije i građana zemlje. I treće, ilegalne -- bolje reč je nezvanične -- tokove novce nikako ne treba poistovećivati sa krađom. Od domaće krađe, uključujući i legalnu političku krađu, imamo mnogo veću štetu nego od iznošenja novca, legalnog ili ilegalnog. 

17 December 2015

Fed i Srbija

Premijer kaže: "Odluka Feda (da poveća kamate) nije dobra za nas ... novi rast doalra povećaće javni dug Srbije."

Slične komentare vidim i na drugim mestima po medijima.

Valutna tržišta ne funkcionišu tako. Valutni trgovac ne čeka da Fed podigne kamatu da bi onda kupio dolare i zaradio na toj kamati. Ako to čeka, preduhitriće ga drugi trgovci, usled čijih kupovona će dolar već ojačati i za njihovu kupovinu biće kasno. Da biste zaradili na trgovini valuta morate reagovati pre drugih -- a pošto i drugi trgovci to isto znaju i hoće da reaguju pre vas, ukupno gledano tržište reaguje mnogo pre odluke centralne banke, na osnovu očekivanja. Isto važi za sva druga tržišta, samo je valutno još brže i likvidnije od većine drugih.

Fed već odavno najavljuje podizanje kamata i još je negde prošle godine postalo jasno da će se to pre ii kasnije dogoditi. Valutna tržišta su na to reagovala već sa prvim naznakama da Fed planira da podigne kamate: na osnovu indikatora za koje tržišta znaju da Fed gleda (inflacija, nezaposlenost, itd.), ili na osnovu izjava raznih funkcionera Feda. Dolar je ojačao odavno, paralelno sa takvim očekivanjima tržišta da će Fed u budućnosti podići kamate. Juče je Fed konačno i doneo odluku i tako otklonio svaku sumnju, a jačanje dolara koje je od onda usledilo samo je posledica otklanjanja delića sumnje koji je još ponegde postojao. Zato je dolar od juče ojačao samo jedva primetno, a prema nekim valutama čak i pao.

Komentari da će sada uslediti jačanje dolara su zato promašeni. Dolar je već ojačao, od onog trenutka kad su se pojavile prve naznake da će Fed u budućnosti podići kamate. A kako će se kurs dolara kretati od sada nadalje zavisi od očekivanja budućih odluka Feda (i od drugih stvari) -- ne više od ove odluke.

Fed, nova stopa i tehnika

Američki Fed je konačno, posle tačno 7 godina, podigao svoju glavnu kamatnu stopu sa nule. "Stopa federalnih fondova" bila je u rangu od 0-0.25%, sada je podignuta na 0.25-0.5%.

Zašto je to urađeno? Bilo je dobrih razloga i za i protiv. Glavni razlog za je bila percepcija da su nulte stope nenormalne i da je dobro podići ih sada kada se to može. Od indikatora, glavni argument u prilog povećanju stopa je nezaposlenost koja je pala na ravno 5% i teško da se može spustiti niže. Uz to, zarade su počele da rastu, što ukazuje da se radi o nekoj vrsti pune zaposlenosti. Dalje, berze i cene nekretnina već godinama rastu i tih nekoliko godina uzastopnog rasta govori da se možda radi o prenaduvanosti (u slučaju berze na to ukazuju i neka standardna iako nepouzdana merila kao što je P/E).

Argumenti protiv podizanja kamata su sa druge strane bili stopa inflacije koja je i dalje niža od ciljanih 2%, kao i jak dolar (što sa svoje strane doprinosi niskim cenama nafte i nekih drugih roba). Imalo su u vidu i to da su se neki poput ECB ili švedske CB već opekli sa preranim zatezanjem novca što su posle morali da nadoknađuju.

Fed je ovo toliko dugo najavljivao, bar od proleća, tako da ovo na kraju nije bilo iznenađenje ni za koga i tržišta nisu burno reagovala. Sve je to već bilo ugrađeno u očekivanja.

Toliko o glavnom događaju, ono što je zanimljivo za vas štrebere će biti način na koji Fed sada vodi monetarnu politiku. Svi vi koji ste učili iz udžbenika tipa Mankiw ili Mishkin možete to da zaboravite. Do pre krize je Fed ciljao stopu federalnih fondova (ffr), što je stopa na prekonoćne međubankarske pozajmice. Banke su uvek držale minimum potrebnih rezervi, jer koristi od suvišnih rezervi nemaju. Ako bi nekoj banci zatrebale rezerve da isplati depozite, ona bi to kratkoročno pozajmila; druga, koja ima viška rezervi bi joj te rezerve dala u zajam da se viška privremeno oslobodi i za njega dobije kamatu. Stopa po kojoj bi se te transakcije obavljale je bila ffr -- u suštini tržišna stopa koju je Fed ciljao i na koju je svojim operacijama emitovanja i povlačenja novca uticao.

Šta se onda dogodilo? Politikama QE Fed je kreirao ogromne količine novca (rezervi). Sve ono Fedovo štampanje para tokom godina kvantitativnog popuštanja značilo je veliki porast rezervi banaka. Uz QE, Fed je 2008. počeo da plaća i kamatu na rezerve. Banke su u procesu QE od Feda dobijale rezerve i istovremeno ostavljale veliki deo tih rezervi na računima kod Feda jer su za njih dobijale kamatu. Kad je to slučaj, ko onda ima motiv da uzima i daje rezerve u zajam? Na strani tražnje, sada većina banaka ima veliku količinu rezervi i nema razloga da još i dodatno pozajmljuje. Na strani ponude, isto većina banaka ima veliku količinu rezervi, ali ne mora da ih bilo kome daje u zajam jer na njih već dobija kamatu od Feda (koja je veća od stope koju bi dobili plasiranjem drugim bankama).

Tržište federalnih fondova ipak nije potpuno uništeno, jer nemaju sve finansijske institucije pravo na kamatu na rezerve. (One koje nemaju su uglavnom državno-sponzorisane stambeno finansijske institucije, evo ko). Te banke isto mogu da imaju višak rezervi, ali pošto na njih ne dobijaju kamatu one, kad imaju višak, gledaju da ga nekome plasiraju. Kome? Onima koji imaju pravo na kamatu na rezerve. Banke koje imaju pravo na kamatu na rezerve tako pozajmljuju od ovih koje nemaju, ne zato što im rezerve trebaju nego da bi zaradile na razlici između dve kamate -- ffr i kamate na rezerve. Stopa federalnih fondova je tako postala stopa po kojoj banke koje imaju rezerve ali ne i pravo na kamatu plasiraju rezerve bankama koje imaju pravo na kamatu i koji rezerve pozajmljuju da bi zaradili na toj arbitraži.

Ima još. Kamata na rezerve time postaje gornja granica ključne ffr kamate koja se formira na ovom novom, krnjem tržištu federalnih fondova. Da bi ustanovio donju granicu Fed sada nudi reverzne repo operacije (u velikom, praktično neograničenom iznosu) po stopi od 0.25%. To znači da kao banka (veći broj banaka u ovom slučaju, veći od onih koje imaju pravo na kamatu na rezerve) možete da plasirate novac Fedu po stopi od 0.25%. Ako je tako, onda nikada nikome nećete dati novac ispod 0.25 jer je Fed najsigurniji klijent.

Ako pamtite vreme pre krize, Fed je objavljivao jednu stopu ffr. Sad objavljuje koridor i nova stopa koju je objavio danas je koridor između 0.25 (stopa na reverzne repo) do 0.5% (kamata na rezerve). Prethodni je bio 0 (jer je reverzni repo bio jako limitiran) do 0.25% (koliko je do juče bila kamata na rezerve.)

Koridor nije ništa novo u monetarnoj politici, ali ovakav koridor jeste. ECB recimo ima standarni koridor koji na donjoj granici ima stopu po kojoj banke mogu pozamljivati ECB-u (stopa na rezerve banaka kod ECB), a na gornjoj stopu po kojoj mogu pozajmljivati od ECB-a. Ali ovde kod Feda stopa na rezerve je ustvari gornja granica koridora. To ima smisla samo u ovom specifičnom kontekstu: 1) gde ima mnogo viška rezervi da niko nema stvarnu klasičnu potrebu da pozajmljuje rezerve, 2) ffr se formira na krnjem tržištu koje je sada segmentirano na banke sa i bez pristupa kamati na rezerve.  Prava, klasična, gornja granica koridora kod Feda (koja bi bila paralelna onoj kod ECB-a, diskontna stopa) i dalje postoji ali je uglavnom irelevantna (iznosi 1% sada).

14 December 2015

Telekom - prodavci šećerne vune

Od žene - pidžama, od sina - parfem, od sestre i zeta - ajfon 6S... 
A od države - Telekom.
Lepšeg poklona za Novu godinu nije moglo biti. Svaki Srbin radovaće se ”k'o dete”. Telekom - naš ponos i dika, ”suvo zlato srpske države - ostao je u ”čistim” srpski rukama. Nije važno što su te ruke ”u pekmezu”, odnosno ogrezle u korupciji. 
Dokle li ćemo se radovati?
(Obično) dobro obavešteni izvori kažu do izbora. Naravno, vanrednih parlamentarnih.
A ka' će ih biti?
Jedni kažu da će ih biti u aprilu, drugi tipuju ”siguricu” u oktobru. 
Dotle će i Telekom biti u ”čistim srpskim rukama zamočenim ”u pekmez”. Jer ”obično” dobro obavešteni izvori u krugovima trgovaca, odnosno investicionih bankara koji su učestvovali u kupoprodajnom pogađanju sa srpskom Vladom, tvrde da je dogovorena pogodba po kojoj će Telekom prvo biti malo instrumentalizovan u predizborne svrhe (tipa ”sačuvali smo srpsko zlato”), a da će posle izbora biti prodat. 
A po kojoj ceni?
Nije poznato da li i ta ”kvaka” ulazi u kuporodajnu pogodbu ili će cena biti određivana ”na licu mesta” i u datom trenutku. Mnogi su spremni da tipuju na znatno nižu cenu. Zašto? Zato što je (već definisani, odnosno poznati) kupac izrazio želju da malo pročešlja poslovne, finansijske i investicione knjige i uradi novi, svoj due dilligence jer ne veruje analizi koju je za ovaj propali tender napravio prodavac (Vlada Srbije i Telekom).
Osnovano se, naime, sumnja da je prodavac pokušao da proda i ”mačku u džaku”, recimo opremu i instalacije kojih u stvarnosti i na terenu nema. Ta sumnja ne znači da investicioni fond koji je ”skoro” pobedio na propalom tenderu neće ponuditi u sledećem krugu prodaje posle vanrednih parlamentarnih izbora cenu koju je, recimo sada ponudio. Ali će napraviti za sebe ozbiljnu zaštitu. Otvoriće escrow account. To je račun u banci s kojeg ni jedna od ugovornih strana ne podiže novac dok se ne ispune neki specifični uslovi ugovora i služi za osiguranje da će u praksi i posle izvesnog vremena biti istinito sve što su ugovorne strane tvrdile pri ugovaranju. Takav račun postoji u skoro svim transakcijama u kojima su pojedini uslovi ugovora ograničeni na neki trenutak u budu’nosti. To konkretno znači da će kupac isplatiti prodavcu punu cenu i celokupnu sumu tek kad se sopstvenim očima uveri da je prodavac (Telekom), na primer, zaista postavio 30, 130 ili 330 kilometara optičkih kablova kao što je zapisao u svojim poslovnim knjigama pre prodaje. Tako ćemo posle vanrednih parlamentarnih izbora saznati da li su amateri prodavali ”porodičnu srebrninu”.Jeste da će to biti kasno, ali bolje ikad nego nikad. Inače smo se u toj neuspeloj prodaji Telekoma nagledali amaterizma, neznanja, nesposobnosti, populizma i provincijalne pretencioznosti.
Evo samo jednog primera. Pokušavajući da neukom narodu objasni razloge odustajanja od prodaje Telekoma, srpski premijer rekao je da bi on to ”glat” prodao da je taj čuveni američki investicioni fond dao još 100-200 miliona evra pride pored prvobitno ponuđene cene. O kakvoj se natčovečanskoj borbi radi za (ne samo materijalne) interese srpskog naroda, premijer je ilustrovao jednom računicom. On je ukazao da je prosečna prodajna vrednost ranije prodatih regionalnih telekomunikacionih operatera bila oko 4,5 puta EBITDA, da je Telekom Austrija kada je pre nekoliko godina želeo da kupi udeo u srpskom Telekomu nudio 4,8 puta EBITDA, a da je sada ponuđeno šest puta EBITDA. Kad se tako kaže, za prost svet ta računica zaista zvuči grandiozno. Alal vera, rekao bi svaki prosečan rodoljub. Ali, ne treba ići daleko, dovoljno je ostati u Srbiji da bi se pokazalo kako je ta računica jedna velika vašarska šećerna vuna. Dovoljno je, recimo, pogledati neke od velikih privatnih kuporodajnih dilova poslednjih godina u Srbiji. Evo, uzmimo na primer, ”omiljenog” premijerovog tajkuna, vlasnika Delta holdinga koji je u poslednjih nekoliko godina prodao tri velika dela svoje poslovne imperije - Banku (Intesi), Osiguranje (Đeneraliju) i Maksi trgovinu (Delezu) a mediji javljaju da se sprema da proda i šoping molove Delta siti u Beogradu i Podgorici. Prema dostupnim podacima za prve tri akvizicije (za šoping molove je još nepoznato) multiplikator na EBITDA bio je između 11 i 12. Dakle i što bi rekao srpski premijer - 12 puta EBIDTA. Istina, kod prodaje finansijskih institucija (banaka) pravi se malo drugačije računica (nije EBITDA nego kapital, odnosno premija) ali ako bi se napravila paralela to bi isto tako izgledalo i ne menja suštinu.
Navođenje ovog primera ne znači da bi prodaju Telekoma nužno trebalo poveriti Delta holdingu koji se, zar ne, osvedočio kao uspešan prodavac, duplo bolji od Vlade Srbije (EBIDTA puta 6 prema puta 12). Primer je naveden iz mnogo banalnijeg razloga - da bi se pokazalo kako državni činovnici amaterski pokušavaju da prodaju ”porodičnu srebrninu” a kako to stručno radi privatni preduzetnik zainteresovan da maksimizira profit od prodaje kompanija.


11 December 2015

Javno servisiranje

Kako je Srbija izuzetna zemlja gde se svakih 5-10 godina postavljaju ista pitanja, što samo po sebi govori o pogrešnosti kolektivnih izbora, budući da svet u međuvremenu ne tapka u mestu, tako smo dočekali da opet imamo nekakvu javnu diskusiju (uslovno rečeno, budući da se diskusija progoni jer one najbolje među njima uvek za temu imaju politike velikog vođe) o pretplati za RTS (u ostatku teksta se mislim na televiziju, budući da je radio i sam režim zaboravio, pa je trenutno oaza slobode).

Moj stav je poznat, a to je da u slobodnim društvima ljudi plaćaju za one robe i usluge koje koriste, a da se za ono za šta nema dobrog tržišnog rešenja plaćaju različiti porezi, takse, naknade... Tu i tamo, ustvari u većem delu Evrope, u to ulaze i mnogobrojne stvari koje nisu ni na koji način nužno državne usluge, već pre podmićivanje birača i finansijera političkih partija, a iznad svega servisiranje potreba birokratije koja je samoj sebi ponajviše svrha.

Gde je tu javni servis, zvani RTS? Ovlašan pogled na tržište nam govori da imamo desetine TV stanica, stotine radio stanica, dnevne i sedmične novine i mnogobrojne internet portale koji su dostupni građanima Srbije. Dakle, ne postoji oskudica izvora informacija. Činjenica da u Srbiji postoji oskudica različitih stavova i da od značajnih medija osim N1, RTV i radio Beograda manje-više svi guslaju politiku veličanja fiktivnih uspeha vlade se javlja kao drugi argument. Naime, javno servisirani RTS će omogućiti dostupnost različitih informacija, ili narodski da se čuje još neko osim vlasti. Avaj, iskustvo nam govori da RTS nikada nije bio nešto posebno nenaklonjen navijanju za vlast. Opozicija je tu uvek bila kao dekor. Ne bih iz svog primera izvodio neke zaključke, ali od kada sam javno deklarisan kao neko ko podržava jednu jasnu opozicionu opciju, RTS me je za dve godine zvao dva puta da ispričam ponešto na teme koje su negde u rangu uzgoja tekunica u Rasinskom okrugu. Slični procesi javnog servisiranja vlade se mogu primetiti kod još nekih ljudi. Dakle, nemam nekog razloga da verujem u to da će nekim čudom kada dobiju para koliko im treba moral novinara i urednika odjedanput postati gvozden, a objektivnost aksiom. To nikako ne znači da RTS nema normalniji informativni program od Pinka, B92, Studia B ili Kopernikusa (jer osim B92 koji neguje kukavičko novinarstvo koje se pretvara da je nezavisno, ostale tri uglavnom imaju dezinformativni program). Ipak javni servis nije servis gledalaca sa zapadne tribine koji navijaju za SNS tako što lagano tapšu i zapevaju neku kasičnu navijačku kada se lomi rezultat, dok ostale TV stanice stoje na tribinama juga ili severa, kako vam već drago, i uz zurle, baklje i prostakluk navijaju za jednu opciju. Dakle, mrka kapa ako se informišemo na RTS za džaba, a posebno ako nas to košta 5 evra mesečno.

Drugi argument je produkcija kulturnog i obrazovnog programa. Avaj, kulture i obrazovanja ima na komercijalnim stanicima i internetu u količinama koje su nezamislive, kako na srpskom, tako i na engleskom jeziku. Ne zna se čega sve nema, koliko je to dobro upakovano, interaktivno i potpuno besplatno. RTS sa idejama o kulturi i obrazovanju iz 1980-ih je beznadežno zaostao koncept, baš kao što je i cela naša zemlja anestezirana i ostavljena u prošlosti. Ako neko veruje da će deo društva koji obožava programe za priglupe, primitivne i neostvarene, postati konzument kulture i obrazovanja ne zna o čemu govori, najblaže rečeno. Posebno u Srbiji gde je vrhunac mode biti prostak, pogrešno izgovarati skoro svaku trosložnu reč koja ne spada u uobičajnih 1000-2000 reči, obmanjivati, veličati glupost, prostituciju, kriminal i uopšte negovati sve vrednosti Farme, Parova ili vanrednih dezinformativnih programa.

Sve u svemu, RTS mora da se restrukturira.  Drugi program, to jest kulturu, obrazovanje i sve ino što nisu informacije mogu da nude na tržištu, pa ko hoće da plati neka gleda, baš kao i Diskaveri, Histori, HBO ili bilo koji drugi kanal. Ko neće da gleda, ne mora. Prvi program koji bi služio informisanju treba opet restrukturirati, drastično smanjiti troškove jer za prenos skupštine, političke emisije i druge stvari koje imaju veze sa državnom upravom i politikom vam ne trebaju armije ljudi od kojih se neki ubijaju od posla, a neki ništa ne rade. To što ostane treba finansirati probno iz budžeta 12 meseci, a test napraviti tako što će se građanima prepustiti da odluče da li žele da daju 100 dinara mesečno po porodici, a ne po aparatima, vikendicama, automobilima i tako dalje za program koji proporcionalno zastupa sva politička viđenja pitanja koja postoje u Srbiji.

05 December 2015

Zuckerbergov poklon

Mark Zuckerberg je obećao da će pokloniti 99% svojih akcija Facebooka, što je u ovom trenutku više od 40 milijardi USD. Prva vrsta reakcija je došla od strane konspirativne levice kojoj i većinsko javno mnjenje u Srbiji pripada: nemoguće je da se kapitalista odrekne tolikog novca, to je sigurno uradio da bi izbegao porez.

Neverovatno je da to treba posebno objašnjavati, ali ne može se obogatiti poklanjanjem novca. Bogatstvo se nikako ne može uvećati poklanjanjem. Ako država nešto radi dobro, to je prikupljanje poreza, ne može se to tek tako izbeći. Nekome je već palo na pamet.

Mnogo je interesantnije protivljenje protržišnih ljudi ovakvom poklonu. Tržišni argument protiv ovakve donacije je da je, ako želite da pomognete i doprinesete dobru u svetu, poklanjanje novca inferiorno u odnosu na profitnu poslovnu aktivnost. Poslovni ljudi (na slobodnom tržištu, ne na nameštenom) doprinose čovečanstvu usmeravanjem resursa u ono što je stvarno potrebno. Test da li je svetu nešto potrebno je profit. Pozitivan profit je znak da su resursi upotrebljeni dobro: da ljudi kupovinom odobravaju vaš proizvod i da su ukupne koristi od tog proizvoda manji od troška njegove proizvodnje. To je suština čuvene nevidljive ruke Adama Smitha. Profit je možda sebičan kao motiv, ali je nezamenjiv kao signal kolektivne opravdanosti ulaganja. Nevidljiva ruka slobodnog tržišta odnosi se na ovu čudnu i malo shvaćenu povezanost individualnog interesa sa nenameravanom kolektivnom dobrobiti.

Suština primedbe protržišnih ljudi je, prema tome, da bi Zuckerberg više doprineo svetu ako bi nastavio da investira sa profitnim motivom nego što će doprineti proizvoljnim podelom novca bez profit testa. To je ekonomski pismen argument, ali moj problem sa njim je što je i blago autističan.

Adam Smith jeste u "Bogatstvu naroda" (1776) slavio profitni motiv i nevidljivu ruku koja njegovo blagotvorno dejstvo prenosi na kolektiv. Ali u svojoj ranijoj knjizi, Teoriji moralnih osećeanja iz 1759, Smith ima drugačije viđenje čoveka i njegovih motiva, uključujući i odobravajući pogled na nesebičnost, dobročinstvo i empatiju. Razlika između tretmana čoveka i njegovih motiva u dve knjige je toliko izražena da su je nemački ekonomisti kasnije nazvali "Das Adam Smith problem".

Smith je prvi objasnio nevidljivu ruku i ulogu profitnog motiva, ali viđenje tržišta kao pre svega efikasnog alokativnog mehanizma ustoličilo se nešto kasnije, sa pojavom doktrine utilitarianizma i njenim uticajem na formiranje moderne ekonomske nauke krajem 19. veka. U ovom, do današnjeg dana dominantnom gledanju na tržište kroz njegovu alokativnu efikasnost, Zuckerbergov, kao i prethodni Buffetov i Gatesov i na kraju krajeva svi drugi pokloni, su rasipanje resursa.

Ako se stave drugačije naočare i na sve to osmotri manje racionalistički a više politčko-ekonomski, vrednosno ili možda samo zdravorazumski -- onako kako bi gledao Adam Smith iz 1759. -- onda se na poklon gleda mnogo blagonaklonije. Kao poklanjanje ikada može biti loše? Kako se dobročinstvo o sopstvenom trošku može osporavati?

Ja mislim da je viđenje tržišta kao striktno alokativnog mehanizma pogrešno, neinformativno i na kraju krajeva štetno za tržišni liberalizam. Znatno drugačiji pogled na tržište dolazi ne iz prosvetiteljstva i utilitarizma kao njegovog produkta nego iz kritike prosvetiteljstva koja uključuje škotske prosvetitelje i ide sve do nemačkih romantičara. Prosvetiteljski pogled je usko racionalistički, sklon dizajnu i nesvestan sopstvenih ograničenja. Njemu pripadaju francuski racionalisti od Dekarta do ideologa revolucije, preko engleskih utilitarijanaca, do kasnije čikaških ekonomista (Stigler više nego Friedman) do karikatura kao što je Ayn Rand. Alternativni pogled ide od Smitha i Humea, preko nemačkih romantičara do austrijskih ekonomista, pre svega Hayeka. (Današnji viđeniji austrijski ekonomisti su odavno izgubili ovu nit i najbolji savremeni predstavnik tradicije je ustvari Deirdre McCloskey). Taj pogeld na svet je skromniji, ne pokušava da objasni sve, ponekad se uzda u zdrav razum više nego u jedinstvenu Teoriju, uzda se u vanekonomske koncepte, vrednosti i vrline.

Donacija 40 milijardi USD se, prema ovom pogledju, ne mora provući kroz alokativnu cost-benefit analizu jer mi relevantne troškove i koristi na individualnom nivou i ne znamo. Možda u analizu odlluke treba da uđe i odnos javnog mnjenja i budućih glasača prema kapitalizmu, a to u profitni test ne ulazi. Sve što znamo je da je odluku bolje ostaviti pojedincu. Ili je možda posredi nešto drugo. Zuckerberg je pametan i preduzimljiv čovek ali je nesporno profitirao i od "efekta mreže" -- u novim internet biznisima kao što su društvene mreže vlada pravilo "pobednik uzima sve", jer kad se uspostavi jedna mreža nema više mnogo mesta za drugu. zbog čega su profiti pobednika nesrazmerno veliki u odnosu na uloženi napor, rizik, inovativnost i preduzimljivost. Možda Zuckerberg ima to u vidu i oseća dužnost da novac podeli?

Na kraju, ovakav pogled je u mnogo čemu bolji od racionalističkog i na samom njegovom terenu. Efekat mreže po sebi spada u alokativnu "neefikasnost" tržišta pa Zuckerberg sasvim spontano i nenamerno to ovim gestom ispravlja. Takođe, koncept javnih dobara za koje tržište navodno nije zainteresovano pa ih mora proizvoditi država je još jedan proizvod racionalističkog pogleda; ali milijarderi koji novac poklanjaju ne rade ništa drugo nego proizvode ono što oni, umesto političara, smatraju javnim dobrima. Donacije tako spontano rešavaju problem javnih dobara. Opet, ne može se ovde efikasnost pouzdano dokazati jer govorimo o znatno skromnijem analitičkom okviru. U formiranju pogleda na donaciju ovaj okvir više računa na zdravorazumsko i vrednosno odobravanje dobročinstva nego na egzaktnu analizu efekata, jer u to ionako slabo veruje.

Moj je stidljivi utisak da se trend polako okreće: da su utilitarianizam, nekritički racionalizam i modernizam kao srodne doktrine dostigli svoj zenit i da polako počinju da opadaju. Ovde govorimo o vekovima, ne o godinama ali prvi znaci su tu: glasači širom Evrope i Amerike polako počinju da sumnjaju u tehnokratski mejnstrim i traže opcije sa više sluha levo i desno.  Libertarijanci su poslednji koji bi trebalo da moderni racionalizam i utilitarijanizam brane. Treba nam manje isfabrikovanih univerzalnih principa i uzvišene teorije, a više zdravorazumskih i vrednosnih argumenta.

Liberali i libertarijanci utilitarističkog tipa broje poklonjenom konju zube. Bolja vrsta odbrane kapitalizma, odbrana na liniji Smith-Hayek-McCloskey je: poklonjenom konju se u zube ne gleda.

30 November 2015

(Svilena) buba u uhu

Šteta što je po povratku iz Kine histerija oko državnog udara zasenila ”nikad u istoriji uspešniju posetu jednog srpskog premijera jednoj stranoj zemlji”.

Umesto detaljnijeg objašnjenja i analiza potpisanih memoranduma, poseta srpskog premijera Kini i četvrti, sada već, tradicionalni sastanak kineskog rukovodstva s liderima država centralne i jugoistočne Evrope stavljena je u funkciju odbrane od ”državnog udara” i završila kao propagandistička floskula o ”postignutim sporazumima koji će iduće godine značajno povećati naš bruto domaći proizvod”.

Tako smo, nažalost, ostali bez trezvene analize efekata tog sastanka i te posete.

Za početak, nije loše zaviriti u toprbu i pogledati s čime se konkretno iz posete Kini vratila srpska delegacija? Iz dostupnih informacija, izgleda da se vratila s 4 dokumenta (koji neki nezgrapno nazivaju ”sporazumi”):  Okvirni sporazum o modernizaciji i rekonstrukciji pruge Beograd-Budimpešta, Memorandum o razumevanju o preuzimanju Železare Smederevo, Momorandum o razumevanju u saradnji na projektu izgradnje dve deonice Koridora 11 i Memorandum o razumevanju za razvoj industrijskog parka.

Jedan mađarski kolega konstatovao je da ne vidi ništa novo što je dogovoreno, odlučeno i potpisano na 4. Samitu ”Kina+16” u Suđou u odnosu na prošlogodišnji sastanak u Beogradu.
Ima, ima. I tiče se Srbije - Memorandum o razumevanju između Vlade Srbije i kineske državne kompanije Hebei Iron and Steel o preuzimanju Železare Smederevo.

Taj memorandum premijer Srbije najavio je još letos kvalifikujući HBIS kao „drugu ili čak najmoćniju čeličanu u svetu“ i najavljujući da bi ”već u novembru” mogao da bude postignut dogovor. „Čuli smo da bi oni uložili ogroman novac, samo 120 miliona bi išlo u galvanizaciju i ako bismo to uspeli to bi značilo veću proizvodnju i drastičan rast BDP-a Srbije. Čim smo interesantni Kinezima to znači da imamo budućnost“, istakao je tada Vučić.

Jesu li po, povratki srpske delegacije u Beograd, baš to pravi razlozi za euforiju, proglašavanje Kine ”našim najvažnijim strateškim partnerom” i guranje Srbije na kineski ”put svile”?
Teško.

Ali, bez namere da se umanji značaj 4. samita u Suđou i trodnevne posete srpske delegacije Kini trebalo bi bez propagandne euforije analizirati tu ”istorijsku” posetu i globalne okolnosti vezane za još jedan, najnoviji samit ”Kina+16”.

Iako je postao tradicionalni (prethodni su održani u Varšavi - 2012. godine, u Bukureštu - 2013. i u Beogradu - 2014. godine), sastanak kineskih i zvaničnika država centralne i jugoistočne Evrope u Suđou održan je dva meseca posle jednog drugog važnog sastanka koji Kinu nije ostavio nimalo ravnodušnom.

Naprotiv.

Naime, početkom oktobra u Atlanti potpisan je najveći u istoriji svetski sporazum o slobodnoj trgovini ”Transpacifičko partnerstvo”(TPP). Sporazum je potpisalo 12 zemalja azijsko-pacifičkog regiona - SAD, Kanada, Meksiko, Japan, Australija, Novi Zeland, Čile, Brunej, Malezija, Peru, Singapur i Vijetnam - koje zajedno proizvode 40 odsto svetskog bruto proizvoda. Očekivanja su da TPP-u uskoro pristupe Južna Koreja, Filipini i Indonezija.

Zemlje potpisnice će u međusobnim ekonomski odnosima smanjiti  trgovinske barijere, postaviti zajedničke standarde na tržištu rada, zaštiti životne sredine i intelektualne svojine multinacionalnih kompanija. Sporazum treba da podstakne trgovinu između ovih država jer će biti drastično ukinute hiljade carina u drugih barijera u njihovim  ekonomskim odnosima. Već je izračunato da će transpacifičko partnerstvo omogućiti članicama godišnji ekonomski rast od najmanje jedan odsto i stvoriti  ukupnu godišnju dobit od 380 milijardi dolara.

Iz tog sporazuma izostavljena je - Kina.

Odmah po potpisivanju posmatrači su ocenili TPP kao jedan od najvećih spoljnopolitičkih uspeha američkog predsednika Baraka Obame čija se administracija zalagala za taj sporazum kao deo strategije za povećanje uticaja SAD u Aziji i suprotstavljanja sve većem uticaju Kine u tom regionu.
Ne mora da znači, ali je indikativno da su kineski premijer Li Kećijang i predsednik Ši Đinping rešili da samit ”Kina+16” upriliče na domaćem terenu i Amerikancima bar delimično vrate ”milo za drago” zbog TPP-a i tako demonstriraju svoju spremnost da im ”uđu u bubrege” u (uslovno rečeno) njihovoj sferi uticaja u centralnoj i jugoistočnoj Evropi.

Ako se izuzme taj (nimalo nevažan) globalni aspekt, samit u Suđou suštinski se mnogo ne razlikuje od prethodna tri u Varšavi, Bukureštu i Beogradu.

U Varšavi je, na primer, tadašnji kineski premijer Ven Điabao najavio 10 milijardi dolara vrednu specijalnu kreditnu liniju za centralnu i istočnu Evropu. Na samitu u Suđou Kina ta kreditna linija prerasla je u specijalni fond za ulaganje u ovaj deo Evrope.

Zatim je u Bukureštu 2013. godine razmatran program Vlade Kine za ulaganje 10 milijardi evra i konkretno dogovoren zajednički projekat modernizacije pruge Budimpešta - Beograd.
Onda je na samitu u Beogradu (decembar 2014.) kineski premijer Li Kećijang izjavio da je opet postignut dogovor o modernizaciji železnice između Beograda i Budimpešte i obećao da će se nastojati da bude izgrađena za dve godine.

Premijer Li Kećijang je i sada na samitu u Suđou opet rekao da će izgradnja brze pruge između Beograda i Budimpešte biti završena za dve godine (prenela je kineska nacionalna agencija Sinhua na Twitter nalogu).

Dakle, Kina se nije nešto posebno ”isticala” i konkretno ulagala od prvog samita 2012. u Bukureštu. Zato su svi samiti ”Kina+16” imali isti scenario i ličili na demonstraciju dobre volje ulagača uz neprekidna visoka očekivanja primalaca obećanih 10 milijardi evra investicija. 
Možda i za to postoji objašnjenje.

Da ne bude zabune - za je Kinu tih 10 milijardi evra ”sitnina” koju može da potroši u jednom ”šopingu”.

Ali, bez obzira na tretman tih 10 milijardi, Kina naročito od leta ove godine mora da se ”zabavlja” svojim ”jadom”, ma koliko se trudila da pored moćnog domaćeg privrednog rasta na globalnoj pozornici održi imidž svetske ekonomske investicione velesile. Naime, u julu i avgustu ceo svet bio je šokiran u istoriji nezabeleženim posrtanjem kineske ekonomije koje je izazvalo groznicu tektonskih razmera na svim svetskim finansijskim tržištima, što je i bio povod MMF-u da u “Izveštaju o globalnoj finansijskoj stabilnosti” konstatuje kako bi se u najgorem scenariju stopa bankrota (kineskih) kompanija mogla povećati, “podižući napetost u finansijskom sistemu ali i sa posledicama po rast”.

Kako je izgledala letošnja ekonomska trauma Kine?

U avgustu je juan preživeo najveću devalvaciju u poslednjih 20 godina, zatim je nacionalna valuta za samo mesec dana pojeftinila 2,6 odsto, a odliv kapitala iz Kine dostigao je rekordnih 141,6 milijardu dolara. Zatim su pale šangajska i šenženska berza i na njima su kineski građani izgubili oko 2,58 triliona dolara (četvrtina godišnje proizvodnje Kine). Stradala je uglavnom srednja klasa, pa je Njujork tajms preneo konstataciju jednog Kineza: „Izvađena je utroba srednjoj klasi koja je verovala da će domovina postati jaka”. Devizne rezerve Narodne banke Kine u trećem tromesečju smanjene su 180 milijardi dolara. Tempo pada je najveći u istoriji, pri čemu se obim deviznih rezervi smanjivao peti mesec uzastopce. I industrijski sektor u septembru je posnuo na najniži nivo u poslednjih šest i po godina. Indeks upravljanja nabavkama za fabrički sektor sedam meseci zaredom beležio je usporavanje i u septembru je pao na 47 poena, što je najgori rezultat od marta 2009. godine. Goldman Saks procenio je da će privreda Kine u ovoj godini ostvariti rast od oko 6,0 odsto, što je ispod zvaničnih podataka o rastu BDP-a od 7,0 odsto u prvom i drugom ovogodišnjem kvartalu. Na sve to nadovezao se MMF sumornom procenom o posebnom riziku koji će nastati ako državne kompanije (koje su podigle ogromne količine novca izdavanjem obveznica) ne budu mogle da servisiraju dugove i prebace ih na vlade. ”To bi moglo da podigne rizik obaranja kreditnog rejtinga države na neinvesticijski ili status smeća, kao što se dogodilo Brazilu”, upozorio je MMF.

Da li treba podsećati da su kineske kompanije na koje Srbija računa i s kojima je potpisala razne memorandume sve u državnom vlasništvu - Hebei Iron and Steel (HBIS - železara Smederevo), China Road and Bridge Corporation (CRBS - autoput i industrijski park), China Railway International i China Communications Construction Company (pruga Beograd- Budimpešta).
Svetski analitičari posle letošnje traume prognoziraju da će se kineska Vlada odlučiti za kratkoročne agresivne mere za podsticanje rasta i da će se Komunistička partija koncentrisati na stvaranje novih radnih mesta, rast plata, održiviji ekonomski rast i jačanje socijalne kohezije.

Slom berzi u Pekingu i Šangaju i posrtanje kineske privrede itekako su zatresli globalnu ekonomiju. Zato ne čude sve brojniji zahtevi međunarodnih institucija, finansijskih tržišta, konsultanata i investitora upućeni rukovodstvu u Pekingu da ubuduće pri osmišljavanju ekonomskih mera vodi računa o uticaju tih mera na globalna tržišta i prihvate odgovornost prema globalnoj ekonomiji. Zato MMF, na primer, upozorava da se “kineske vlasti suočavaju sa neviđenim političkim izazovom u prelasku na finansijski sistem utemeljen na tržišnim principima”.

Taj politički izazov teško se rimuje s Memorandumom o preuzimanju Železare Smederevo i dolasku državne kompanije HBIS (treći po veličini kineski proizvođač čelika) u Srbiju.

Zašto?

Na globalnom tržištu čelika već duže vreme postoji višak od 600 miliona tona ovog metala (OECD), a kineski čelik čini više od polovine tih tržišnih viškova. Po relevatnim prognozama tražnja za čelikom neće se oporaviti narednih 10 godina. Kina proizvodi 800 miliona tona čelika godišnje, što je polovina svetske proizvodnje ali ima i ogromne zalihe čelika. Zato je bila primorana da smanjuje proizvodnju koja je na kraju septembra pala 2,1 odsto na godišnjem nivou. Kina inače godišnje izvozi skoro 100 miliona tona čelika a kineske kompanije (prema podacima Metal Bulletin) izvoze čelik po cenama 10 odsto ispod realnih. Udžbenička, je l' te, definicija dampinga. Ekstra konkurentne cene nisu se, međutim, vratile kineskoj industriji čelika u obliku većeg profita zato što su cene na veliko ove godine pale za trećinu pa tako kineski proizvođači čelika prave gubitke - zaključno s avgustom zabeležili su gubitak od 2,8 milijardi dolara, u odnosu na profit od 2,3 milijarde dolara u istom periodu lane.

Nedavno je Sju Leđeng, predsednik državne kompanije Baosteel, najavio da bi Kina kao najveći svetski proizvođač mogla zbog krize globalnog tržišta da u skorije vreme smanji proizvodnju čelika 20 odsto: ”Ukoliko uzmemo primere iz Evrope, SAD i Japana vidimo da su njihovi sektori čelika prošli kroz bolno restrukturiranje u prošlosti, uz pad proizvodnje od oko 20 odsto. Kina će se takođe naći u takvoj poziciji, bez obzira na to koliko će vremena proteći do tada”.
Šta će onda da traže Kinezi u Smederevu?

Kao odgovor, hajde da pokušamo da dešifrujemo šta je hteo pre neki dan u razgovoru sa srpskim kolegom da kaže premijer Li Kećijang: ”Kina podržava svoje kompanije u sprovođenju produktivne saradnje sa Srbijom u oblastima kao što je čelična industrija u nadi da će obezbediti više visokokvalitetnog i jeftinog materjala za izgradnju infrastrukture u Srbiji”.
Čelik iz Smedereva za srpsku infrastrukturu?
Pa Železara iz Smedereva jedan je od najvećih srpskih izvoznika jer nema kome da prodaje čelik na domaćem tržištu.