Pages

17 December 2014

Još nešto o Rusiji

Mnoge stvari u ruskoj ekonomiji su široko poznate i stanu u nekoliko ključnih reči: nafta, gas, oligarsi, korupcija. Jedan političko-ekonomski problem na koji se retko ukazuje pažnja je inkorporacija elita. Patrimonijalizam ide van usko finansijskih tokova; država kontroliše intelektualne elite uključivanjem istih u sistem. Sav novac ide odozgo, iz naftno-gasne slavine, u sektore od akademije do kulture i medija. Samo ponekad je kontrola direktna, najviše u slučaju medija. U drugim oblastima državna ruka ne davi nego hrani i elite joj se same priklanjaju.

Pre par godina je Medvedev, u nezapaženoj vesti, objavio listu svojih spoljnih savetnika. Ono što je meni zapalo za oko je da je samo na toj jednoj listi bilo sigurno 30-40 imena. Među njima su bili i mnogi pošteni akademski ljudi za koje znam da su imali vrlo malo ili bukvalno nikakvog dodira sa Medvedevim. Ali kad vas premijer proglasi savetnikom, ako vam uz taj status kaplje neki novac praktično ni za šta, i još ako znate da cena odbijanja saradnje može da bude visoka, nije pametno mnogo se buniti. Sada dodajte "savetnike" svih drugih funkcionera, konsultante preduzeća poput Gasproma, i imate sliku. Stvari delom tako funkcionišu i u Srbiji i u drugim zemljama (konsultanti Telekoma ne prestaju da se bune protiv privatizacije), ali u Rusiji je sa tolikim parama koje dolaze odozgo to mnogo izraženije.

Problem je samo što za tu vrsti patrimonijalizma treba para, a Rusija sada polako ostaje bez njih. Putin je imao sreće kao malo koji političar u 21. veku. Čim je došao na vlast cene nafte su skočile i ostale na visokom nivou sve do sadašnjeg pada. Sa ovom vrstom ekonomske krize, padom cene nafte i posledičnim padom budžetskih prihoda i rublje, karakterističnom za Rusiju u skorijoj prošlosti, on se još nikad nije suočio. Da je Jeljcin ranih 90-ih, kad je Rusija tokom nekih godinu i po stvarno pokušavala da izvede reforme, imao tako povoljnu cenu nafte neke istorija bi danas izgledala drugačije.

Nafta i rublja

Deo ruskog problema su zapadne sankcije, drugi problem su sopstvene kontrasankcije, ali glavni problem je prepolovljivanje cena nafte u poslednjih nekoliko meseci. Rublja se strmoglavila zajedno sa cenom nafte. Centralna banka je sinoć podigla ključnu kamatu sa 10.5% na celih 17%, što bi trebalo da podstakne ostanak u rubljama umesto njihove prodaje.

Za razliku od Srbije Rusija nije indeksirana u stranoj valuti; kurs dolara i evra se gledaju ali se plate i druge vrednosti mere u rubljama. Depresijacija rublje zato ima efekta, negativnog na unutrašnji standard ali pozitivnog što se tiče spoljnog prilagođavanja. Ima mišljenja da je za zemlje poput Rusije najbolji oblika kursa upravo fiksiranje za cenu nafte i gasa. Pad rublje zajedno sa cenom nafte u tom smislu nije problem nego prednost plivajućeg kursa.

Međutim, jučerašnji pad valute od 11% u jednom danu je nešto više od fluktuiranja kursa i zajedno sa ostalim vestima, posebno pominjanjem zloglasnih kapitalnih kontrola, već miriše na paniku. Centralna banka može doneke da brani kurs prodajom deviza ali Rusija -- čudno za zemlju koja tolike godine profitira od visoke cene nafte -- i nema preterano velike zalihe toga. Država godinama troši kao pijani mornar, zimska olimpijada u Sočiju je po potrošnji pobila rekorde svih prethodnih olimpijada, a pre par godina je samo na renoviranje Boljšoi teatra otišlo skoro milijardu dolara. Sada zajedno sa ne tako likvidnim sredstvima iz suverenih fondova ima oko $400 milijardi rezervi, što je manje od jednog godišnjeg budžeta. A likvidnih deviznih rezervi, kad se oduzmu fondovi, upola manje. Zaključak je, Rusija ni nema drugog izbora nego da dozvoli ovakav pad rublje.

O državnom bankrotu je prerano govoriti jer javni dug nije veliki. Ali pad vrednosti rublje uz dalje niske cene nafte znače veliko unutrašnje prilagođavanje. A to u Rusiji ume da ima političke posledice. 

15 December 2014

Postskriptum

Šta nosi budućnost ne znamo, ali u svom osnovnom obliku svetska ekonomska kriza je završena. Finansijski sektor se oporavio i najveće zemlje su izašle iz recesije. U knjizi "Svetska ekonomska kriza" detaljno opisujem kako različite škole mišljenja gledaju na ekonomiju uopšte i kakva krizna rešenja iz toga slede. Kratko i grubo, kejnzijanci misle da fiskalna politika dominira i preferiraju fiskalna rešenja; monetaristi vide monetarnu politiku kao glavni pokretač ekonomije u dobru i u zlu.

Na kraju 2014. mislim da se teško može sporiti sledeće. Fiskalni stimulus je oproban, ponajviše u Americi i završio se gubljenjem novca i vremena. I dalje ima investiranih kejnzijanaca koji će odluku stimulusa braniti, ali nesporno je da se posle prve ture politika stimulusa izgubila iz javne debate i u Americi i bilo gde u svetu. Posle već negde 2011. niko više nije dalje razmatrao nastavak politike stimulusa. 

Sa monetarnim stimulusom je drugačije. Šta god da mislite o kvantitativnoj ekspanziji (QE), činjenica je da je Fed posle prve ture okrenuo još dve, da su usledili Japan i UK i da se na kraju i ECB, najkonzervativnija centralna banka na svetu, spremila da to uradi. Nije ni čudo, jer se monetarna politika pokazala ključnom u diktiranju makro kretanja. U SAD ni uporne brljotine administracije od finansijskog sektora do zdravstva nisu uspele da zaustave povoljne trendove, a u Evrozoni je upravo restriktivna monetarna politika usporila rast jednih a druge opet gurnula na ivicu bankrota. Sada i ECB to shvata i sa tim, moj zaključak je da se ekonomska politika u praksi udaljila od kejnzijanstva i približila monetarizmu. 

Nije bitno da li je ovo veštački oporavak i da li je monetarna ekspanzija dobar recept. Debata se i nije vodila oko toga, nego oko pitanja šta je od dve vrste makroekonomske politike uticajnije. Treba, međutim, ponoviti i da predviđanja hiperinflacije od strane grupe austrijanaca nisu došla ni blizu ostvarenja. Inflacija nije ni jednom izašla iz uobičajenih okvira i pokazalo se da su tržišta, koja sve vreme nikako nisu predviđala inflaciju, bila u pravu. I ne samo da inflacije po standardnim merilima nema već su i cene zlata, nafte i druge robe pale ili i dalje padaju. 

Kejnzijanizam ne radi; monetarna politika je dominantna i monetaristi su najpouzdaniji makro prognozeri; a austrijancima bi dobro došlo da malo manje slušaju gurue i proroke a više se oslone na sopstvenu analizu i, ironično, kao u slučaju predviđanja inflacije, na sud tržišta. 

11 December 2014

Mladost & ludost

Žuta štampa je konačno smanjila porciju naslađivanja  tragedijom koja se desila kod Carske ohote. Čula su se različita gledišta, a rešenje nam je ponudio dr Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova. Elem, da se ne bi dešavalo da nam mladost gine, najsigurnije je da joj se zabrani da vozi u noćnim satima. Ja mogu samo reći  da je ovaj predlog loš, a u privatnom razgovoru bih ga nazvao i nešto slikovitije i oštrije.
Troje mladih ljudi nije poginulo zato što su mladi, niti zato što je bio mrak, niti zato što je put neosvetljen i završava se na keju na Adi Huji, nego zato što je vozač seo da vozi mrtav pijan. Dakle, uzrok pogibije je vožnja u alkoholisanom stanju, jedan od dva vodeća uzroka saobraćajnih nesreća s smrtnim ishodom. Njegovi saputnici su poginuli zato što su prenebregli elementarnu stvar da kada sednete da se vozite sa nekim ko je mrtav pijan, odrekli ste se svog života i krenuli da igrate ruski rulet. To se zove elementarna lična odgovornost i uračunljivost. I tu nema dodataka. Nije kriva mladost, kriva je neodgovornost. Nisu krivi putari što nisu postavili zaštitu na svakom mestu gde bi pijani vozač mogao da završi svoj i tuđe živote. Nije kriva noć. Nisu krive konjske snage, izuzetno korisna stvar kada je koristite na pravi način. Ako je neko kriv, to je sudstvo koje nije uspelo da sankcioniše bahaćenje jednog vozača koje je trajalo dve godine i  oni koji su mu omogućili da se tako ponaša.
Rešenje je da se vožnja u alkoholisanom stanju drastično kažnjava, kao klasičan vid izazivanja opšte opasnosti. Da kada vozite sa, na primer, jednim promilom alkohola u krvi ili određenim ekvivalentom opojnih droga, budete proglašeni za počinioca krivičnog dela, a da automobil koji vozite bude sredstvo kojim vršite krivično delo. I da to važi jednako za sve, bez obzira koliko godina imate, da li vozite danju ili noću, imate juga ili BMW. I to je kraj.
Loše je još mnogo toga. Najumiveniji tabloid u Srbiji piše kako ministar može da uvede gore pomenutu stvar. Hvala bogu ne može, postoji parlament i procedura izmene zakona, jedna lepa tekovina zvana podela vlasti. Umesto da se razmisli šta je rešenje i šta su uzroci problema nude se instant rešenja koja se zasnivaju na selektivnoj represiji, idiotskim zabranama i koja idu niz dlaku soju ljudi koji bi najviše voleo da se svaki dan igra katrana i perja.

I daleko od toga da je ovo najveći problem koji  imamo kada je reč o sigurnosti života i imovine. 

25 November 2014

Put nade

Eh, kakve su sve impozantne karijerne reference možda propuštene, a vreme traćeno u kojekakvim regionalnim časopisima.

http://www.iflscience.com/technology/journal-accepts-paper-reading-get-me-your-fucking-mailing-list

Možda je struktura rada odveć koncizna, ali je svakako dosledna. Manje je definitivno više, a sve je potkrpeljeno odličnom vizeulizacijom. Pristupje potpuno originalan. Jedino što je problem da li je ovo plagijarizam ili pokušaj da se nekome smesti samoplagiranje.

18 November 2014

Teorija odlučivanja

Željka i ja imamo veoma ambiciozni papir o teoriji odlučivanja -- predlažemo potpuno novu teoriju. Samu teoriju razvila je Željka, a ja sam malo pomogao sa ekonomskom stranom priče. Ukratko, u mejsntrim ekonomiji prihvaćen je jednostavni neoklasični model, za koji mislimo da je nerealističan, sterilan i pogrešan u predviđanjima. Psiholozi Tverski i Kaneman su to odavno uvideli i predložili drugačiji model, prospekt teoriju, koja je onda postala osnova danas veoma popularne bihevioralne ekonomije. Naš papir kaže da ni to ništa ne valja i predlaže potpuno novu (akcija-oklevanje) teoriju izbora koja drastično odstupa od prve dve. Teorija je manje precizna, ne daje egzaktna predviđanja, ali je zato realističnnija, robusnija i univerzalnija.

Akcija-oklevanje teorija tretira odlučivanje kao subjektivno i situaciono, što je veoma kompatibilno sa tradicijom austrijske ekonomske misli shvaćene u najširem smislu (dakle, uključujući i Buchanana, Knighta, McCloskey i druge srodne duše). Kao što rekoh, papir je ambiciozan i kao takav ima velike šanse da bude ignorisan, ali zato i mogućnost da na kraju postane vrlo uticajan.

Sadašnju verziju rada možete naći ovde

15 November 2014

Ctrl+P = +∆RSD/EUR

Primetili ste da je ovih dana kurs evra značajno ojačao i pored intervencija NBS na međubankarskom tržištu. Juče sam zbog toga što evro skače otišao da pokupim keš sa bankomata pa do menjačnice. Imao sam šta da vidim. Set novih, novcatih novčanica, još su mirisale na farbu, crvenih Vajferta. Kuriozitet je da su novčanice bile poređanje po rednom serijskom broju AD 0626411, AD 0626412, AD 0626413 i tako dalje. Zanimljivo je i to da su, barem kako piše na novčanici, printane za vreme guvernera Šoškića 2011 godine.

Da li su te novčanice sada printane po ranije rezervisanim serijskim brojevima, pa su stajale u sefu NBS ili sefu moje banke ne znam. Naravno uvek postoji ona zastrašujuća mogućnost da se neko u NBS i Vladi setio starog recepta oporezivanja građana kroz printanje para, a da se kroz manipulisanje serijskim brojevima to prikrije. Ne verujem da je to slučaj al ko zna.

Nakon kratke razmene na twitteru došao sam do info da nisam jedini koji je uhvatio nove novčanice koje su poređane po serijskim brojevima. Da ne bude da baronišem vidite sliku:



















Ovo može da bude alarmantni signal a može da bude i slučajnost. U svakom slučaju, treba pogledati i šta se dešava sa monetarnim bilansom zemlje. Da, postoji kriza i počinje nova recesija u EU i raste neizvesnost. Visok nam je dug, plaćamo kredite i to su sve kapitalni odlivi a investicija nema pa se istorijski visok suficit istopio. Ostao nam je samo, nešto manji nego ranije, ali i dalje značajan, deficit tekućeg računa. Sve u svemu, uz štampanje para i plitko tržište, visoku evroizaciju, sjajni poligon za slabljenje domaće valute.

A NBS je svakako bila aktivna poslednjih 6 meseci. Do sada je od početka godine intervenisala na međubankarskom tržištu mnogo puta i preko milijardu era prodatih ako me matematika dobro služi. Takođe došlo je i do štampanja para i to je neupitno. Dinarski primarni novac je u periodu mart-septembar porastao 10,9%, a keš novac u opticaiju 11,2% prema podacima NBS. Jeste to manje nego što je taj rast umeo biti prethodnih godina, ali sa rekordno niskom inflaciom, i domaćom u dinarima i stranom u evrima, sa padom ekonomske aktivnosti, tempo rasta novčane mase je brži relativno prema nominalnom BDP nego što je to bio slučaj u nekim prethodnim periodima. Ovo je verovatno prvo i osnovno objašnjenje trenda pada vrednosti dinara u 2014 godini (izvor, kamatica.com).

















Ovaj trend se odlično poklapa sa trendom porasta novčane mase, (rastom keš novca u opticaju i smanjenju dinarskih rezervi banaka kod NBS). Dakle, ako vam je novčanik nešto tanji ovih dana zbog jačanja evra, ako vam novčanice u rukama ne šuškaju već su glatke i mirišu na sveži print, javite se G. Jorgovanki Tabaković. Nadam se da joj se neće ukočiti prsti od kuckanja Ctrl+P. Ako NBS krene ozbiljnije u štampanje para, kukala nam majka.

11 November 2014

Dan (kratkotrajnog) mira

Danas se obeležava stogodišnjica I svetskog rata, na dan kada je potpisano primirje u Kompijenju. Pošto ništa nije toliko živo kao istorija, ovo jeste bitan dan za Evropu, pa i za nas. Veliki rat je bio prva svetska klanica - do tada su ratovi bili ograničeni na jedno ili dva bojišta i trajali su par meseci tokom godine kada su vrmenske prilike dopuštale ratovanje, vojske su bile relativno malobrojne i sastojale su se uglavnom od profesionalaca i dobrovoljaca. Razvoj putne infrastrukture koji je dopustio brzo kretanje velikom broju ljudi kao i nastanak i razvoj nacionalne države kao primarnog oblika organizacije poltičkih zajednica u Evropi (u tom trenutku su samo Austrou - Ugarska monarhija i Rusko carstvo bile zemlje izuzeci, mada je i kod njih bilo jakih pokreta za stvaranjem nacionalne države, kako kod manjina tako i u većinskim narodima) koji je uveo obavezno služenje vojnog roka i mobilizaciju celokupnog društva za ratne potrebe, doveli su do ratnog sukoba koji je bio do tada neviđenih razmera, po broju žrtava i korišćenju sile. Osim toga, Veliki rat je bio na razmeđi viteških turnira srednjeg veka i masovne klanice Drugog svetskog rata: prema zarobljenicima se uglavnom čovečno postupalo, poginulim neprijateljskim zarobljenicima se dizao spomenik dok je istovremeno masovno korišćena artiljerija i po prvi put, bojni otrovi. Ono o čemu se malo vodi računa je to da ratni sukobi nisu svuda isti.

Rat je na Zapadnom frontu, kolonijama, na Istočnom frontu, Bliskom istoku ili Balkanu potpuno drugačijeg karaktera. Na Zapadnom frontu se vodi moderan rat: rovovski, sa velikom upotrebom artiljerije i novih tehnoloških izuma - aviona i tenkova, sanitet je visokom nivou te vojnici čak dobijaju i odsustva sa fronta sa vremena na vreme. U ostalim krajevima se vodi 19-ovekovni rat: više ljudi umire od bolesti (tifusa i kolere) nego od direktnih ratnih dejstava, na odsustvo se sa fronta ide uglavnom na lečenje posle ranjavanja, sanitet je na jako niskom nivou - nema lekova i nema lekara. Istovremeno se vrše veliki zločini protiv civilnog stanovništva - Austrijanci u Mačvi, Bugari u Istočnoj Srbiji i Makedoniji, Turci nad Jermenima i ostalim hrišćanima u Maloj Aziji (uz šuckore u Bosni, ovo je jedan od retkih primera zločina nad sopstvenim građanima).

Druga stvar koja se previđa je da su zemlje ratovale iz različitih razloga, i da je posledično i politika sećanja prema tom ratu drugačija.

Skoro sve zemlje ratuju zbog svojih manje - više predatorskih interesa: Britaniji štiti kolonije od Nemačke, Francuska da povrati Alzas i Lorenu za koje samtra da su njene a ne nemačke, Italija želi da vlada Jadranom, Rumunija delove Ugarske naseljene Rumunima, Rusija da održi status velike sile koji je poljuljan u ratu sa Japanom i neuspelom radničkom revolucijom, Nemačka da se konačno afirmiše kao svetska sila i proširi svoje kolonije, Turska da povrati barem neke od izgublneih teritorija na Bliskom istoku, Austro - Ugarska ovo možda vidi kao rat u kome može da se oslobodi od centripetalnih snaga koje žele da je reformišu po nacionalnom ključu ili čak razbiju... samo Srbija, Belgija i Crna Gora vode odrambeni rat, zato što ih je neko napao.

Ono što se u Srbiji često zaboravlja je to da je Prvi svetski rat samo za te 3 zemlje onaj gde se ne dovodi u pitanje ko su ''dobri i loši momci''. Zbog toga je javno mnjenje, ili barem istoričari i političari, okrenuti tome da se stalno ističe to da je ''Srbija uvek bila na strani saveznika'', ''na pravoj strani'' itd. Nije, jer za razliku od Drugog svetskog rata gde su se sukobljavale liberalne demokratije i fašizam (uz uključivanje Sovjetkog Saveza od 1941. koji je najviše doprineo porazu Nemačke u Evropi), u Prvom svetskom ratu su se međusobno sukobljavale zemlje istih ili veoma sličnih društvenih uređenja i ideologija.
  
Najbolja stvar koja se može reći za svaki rat je to što se završio. Ne ponovio se.     

07 November 2014

Šešelj

Od Magna Carte do 11 godina pritvora. Za nekoga ko se dobrovoljno predao i ko je optužen za organizaciju i huškanje, ne i neposredan zločin. Na to se svela zapadna civilizacija.

Na žalost, sposobnost apstraknog mišljenja je retka zverka. Nije svima lako pojmiti da je za ove svrhe apsolutno nebitno ne samo kakav je čovek Šešelj nego i šta je radio i za šta je optužen. Za decenijski pritvor bez presude, bar u poslednjih nekoliko vekova na zapadnoj hemisferi, nema opravdanja. 

Šešelja nije niko na zapadu ciljao, on je politički uglavnom zaboravljen. On je samo upao u neki kafkijanski proces između tužilaštva i sudija, u instituciji koja ne crpe domaći demokratski legitimitet niotkuda, za koju niko osim samih birokrata koji za nju rade nije stvarno zainteresovan. 

Ovo je posebno važno za mnoge liberalno orijentisane ljude koji imaju bezrezervnu veru u zapadne političare. Habeas Corpus i bilo koje građanske slobode nisu nastale dobrom voljom zapadnih lidera. Umesto toga, izrodile su se iz unutrašnjih sukoba. Države su bile primorane da na garancije sloboda pristanu. Do današnjeg dana sloboda pojedinca se na Zapadu i drugde nekako održava ne dobrom voljom i visokom svešću političara, već isključivo pritiskom javnog mnjenja, civilnog društva i glasača. Svako malo neko tamo pokušava da hapsi i otima, ali se civilno društvo relativno uspešno opire.

U internacionalnim stvarima nema tako jakog civilnog društva. Imate svesne ljude i heroje poput Glena Greenwalda, ali je pritisak osetno manji, glasači su manje zainteresovani za daleke zemlje i bez ličnog iskustva jako im je teško da zaista shvate šta se na drugim mestima dešava. Kako, na primer, izgleda decenijski pritvor ili kako izgleda kada naoružani dronovi lete iznad vašeg sela. U takvim stvarima političarima i državnim službenicima prolaze stvari koje u domaćoj politici ne bi prošle. Zato liberali treba da povremeno preispitaju sebe i vide šta tačno podržavaju. Zapadne političare ili zapadne vrednosti? Haški tribunal ili Habeas Corpus? Nekad su te stvari u konfliktu. 

05 November 2014

Slonovski cunami

Izvrsne vesti ove noći. Definitivno je završeno sa jednim od najvećih skretanja SAD ka evropskim praksama u vođenju države započeto izborima 2008. godine. Nakon osam godina republikanci imaju većinu u oba doma Kongresa i lep zamajac pred predsedničke izbore 2016. godine. Rezultati za Senat još uvek nisu do kraja poznati jer se Virdžinija potpuno neočekivano broji do kraja, iako su ankete pokazivale da je "verovatno demokratska". Aljaska još uvek nije rešena, dok će se u Luizijani ići u drugi krug (drugi krug za apsolutnu većinu postoji u Luizijani i Džordžiji) gde je pobeda republikanaca zagarantovana. Sve u svemu, republikanci neće imati manje od 53 mesta u Senatu, a moguće je da bude i celih 55, što je iznad svih predviđanja. Posebno je potrebno podvući dobijanje apsolutne većine u Džordžiji, pobedu republikanskog kandidata u Kanzasu nad nezavisnim kandidatom koga su podržale demokrate, kao i pobedu u Severnoj Karolini koja je po anketama bila "verovatno demokratska". Države koje su bile ključne za pobedu Obame 2012. godine, kao što su Kolorado i Ajova nisu više plave. Mejn je takođe crven, ali to ne znači nužno da će takav biti i u trci za predsednika 2016. godine.

Predstavnički dom je za sada iznad očekivanja. Za sada republikanci imaju sigurnih 242 mesta, demokrate 174, a 19 duela se još uvek broje. To najverovatnije vodi najvećoj većini republikanaca u Predstavničkom domu u poslednjih nekoliko decenija. Biće interesantno videti i kakav je odnos ukupnih glasova na nacionalnom nivou.

I u trci za guvernere odlične vesti. Za sada će broj crvenih država biti minimum 31 (do sada 29), plavih će biti 15, dok su trke još uvek neizvesne na Aljasci, Koloradu, Konektiketu i Vermontu. Poseban uspeh su pobede na Floridi i Ohaju, koje su veoma bitne za pobedu na izborima za predsednika 2016. godine. Dosta je pobeda u inače plavim državama kao što su Ilinois, Merilend, Mejn, Nju Meksiko, Mičigen i Viskonsin.

Sve u svemu, slon je u modi.

02 November 2014

Efikasnost javnog sektora u Srbiji

Da li postoji potreba za merenjem efikasnosti javnog sektora? Naročito za libertarijance. Ako ste anarhokapitalista, odgovor je očigledan i to negativan. Ako niste, onda odgovor može biti pozitivan. Problem sa merenjem efikasnosti javnog sektora je taj što nemamo benčmark - samo slobodno tržište može da da odgovor na pitanje šta, koliko i kako proizvoditi ali čim se uplete javni sektor, slobodnog tržišta više nema. Stoga se ne može meriti apsolutna efikasnost (osim u nekim posebnim slučajevima) nego samo relativna tj da li je određeni javni sektor efikasan u odnosu na neki drugi. Prethodno pomenuti posebni slučajevi su oni gde postoji privatni sektor koji može da posluži kao mera, iako distorzije na tržištu nastale uplivom javnog sektora tu mogu toliko da poremete situaciju da bilo kakva komparacija bude nemoguća (na primer, u slučaju obrazovanja postoje i privatne škole te možemo da vidimo rezultate tih učenika kao i troškove njihovog obrazovanja i to uporedimo sa rezultatima državnih škola).

Međutim, šta meriti? Da li to raditi samo sa minimalnim ingerencijama države - pravosuđe, vojska, policija, malo administracije? Proširiti bazu tako da uključi one sektore u kojima je država dominantan pružalac usluga usled ''tržišnih neuspeha'': zdravstveno osiguranje, obrazovanje, distribucija dohotka? Ili treba meriti celokupno uplitanje države - omladinsku politiku, kulturu itd?

Efikasnost javnog sektora je posebno bitna u zemljama koje imaju visoke stope poreza zbog visoke javne potrošnje, a nalaze se u fiskalnim problemima (što je govoto cela Evropa). Ako je efikasnost javnog sektora na niskom nivou, samo njenim podizanjem moguće je smanjiti javnu potrošnju te i smanjiti poreze, a da nivo usluga javnog sektora ostane isti (bojazan da bi smanjenje javne potrošnje dovelo do smanjenja kvaliteta usluga koji se pružaju od strane države građanima je glavni argument protiv smanjenja javne potrošnje). 

Ja sam pokušao, sa manje ili više uspeha, da izračunam efikasnost javnog sektora u Srbiji. Ceo članak je dostupan na sajtu Libeka ovde ću samo izbaciti par najzanimljivijih informacija. Uzeo sam u obzir 17 post tranzicijskih zemalja (sve zemlje iz Centralne i Istočne  Evrope koje su ušle u EU, i zemlje Balkana sa Turskom), i njihove rezultate u 7 oblasti: administracija, obrazovanje, zdravstvo, infrastruktura, distribucija, stabilnost i ekonomske performanse. Ovi rezultati su izračunati na osnovu nekoliko parametara (na primer, administracija na osnovu nivoa korupcije, kvaliteta sudstva, visine administracije i prisustva sive ekonomije). U odnosu na prosek, prikazani su rezultati koje javni sektori u ovim zemljama postižu. 

Da bi se izračunala efikasnost, potrebno je porediti inpute i outpute - resurse i rezultate. Gornja tabela je output, a za input može da posluži nivo javne potrošnje. Poređenjem dolazimo do krajnjih rezultata (x osa nivo javne potrošnje a y osa rezultati javnog sektora):


Ne samo da Srbija ima najlošije rezultate javnog sektora, nego i za njih mora da plati znatno višom javnom potrošnjom pa imamo najmanje efikasan javni sektor. Očekivao sam da će Srbija da ima loše rezultate u ovoj kalkulaciji, ali da ima ovako loše, nisam očekivao (naročito kada se uporedimo sa zemljama iz regiona na istom nivou ekonomskog razvoja: Bugarskom, Rumunijom, Albanijom i Bosnom). Kada bi se efikasnost javnog sektora u Srbiji podigla na prosečnu, to bi moglo da dovede do značajnog smanjenja javne potrošnje od skoro 15% BDP-a. Dovoljno da se eliminiše budžetski deficit, i još da se smanje nameti na rad. Da li će do toga da dođe - naravno da ne, političari tačno znaju gde su problemi, ali ne žele da počnu da ih rešavaju jer će da izgube vlast tj moć. Čini mi se da je najveća korist ovoga je to da nemamo više samo opštu viku da je javni sektor u Srbiji izuzetno neefikasan i da je to razlog propadanja, nego sada imamo i egzaktne brojeve i podatke koji podržavaju tu tvrdnju.

29 October 2014

Bihejvioralna ekonomija i hipoteza jezičke relativnosti

Naleteo sam na jedan jako interesantan klip koji ponovo uvodi Sapir Whorf-ovu hipotezu jezičke relativnosti, sada u ekonomiju. Ukratko, ta hipoteza tvrdi da postoji veza između jezika kojim se realnost opisuje i samog opažanja tj da jezički kod utiče na kognitivne procese. Na primer, u japanskom jeziku ne postoji razlika između plave i zelene boje, za razliku od većine indoevropskih. Japanac će istu reč (aoi) koristiti da opiše boju plavog džempera i za opis boje na semaforu. Reč koja označava zelenu boju (midori) postoji, ali se retko koristi i u bukvalnom prevodu bi značila 'boja trave'. (Dajem primere iz japanskog jer njega barem delimično poznajem, dok sa kineskim nisam upoznat, a koji se koristi kao ilustracija u klipu).


Klip prikazuje istraživanje o tome da li govornici različitih jezika imaju različite preferecnije ka štednji. Transferni mehanizam bi bio indirektan: jezički kod tj jezik utiče na shvatanje vremena (u nekim jezicima postoji jasno razdvajanje između sadašnjosti i budućnosti - kao u srpskom na primer, dok u nekim nje nema - kao u japanskom, gde se isto vreme koristi i za sadašnje i za buduće vreme). Ilustracija - 'Uchi he ikimasu' bi sa japanskog moglo da se prevede i kao 'Idem kući' ili 'Ići ću kući'. Chen tvrdi da govornici različitih jezika u istim društvima, sa istim socio-ekonomskim parametrima - dohodak, obrazovanje, bračni status, broj dece.., imaju različite preferencije ka štednji. To ide u prilog hipotezi jezičke relativnosti, iako je ozbiljno osporavana od strane kognitivnih psihologa. 

26 October 2014

Burke i neokonzervativci


Termin "neokonozervativni" je postao vrlo omiljen među intelektualcima, posebno levičarskim, kod kojih se po svom demonskom značanju skoro približio do sad nedodirljivom "fašizmu". No, nisu jedino levičari "navučeni" na taj termin i njegovu posvemašnju eskploataciju. Korisi ga kako ko stigne, sa nejasnim, često i kontradiktornim značenjima, a najčešće samo da bi tim terminom defamirao nekog s kime se ne slaže, bez obzira da li taj ima ili nema ikakve veze sa grupom filozofa i sociologa koji se nekad nazivaju tim imenom. Ja sam sam reicmo bio više puta nazivan "nekonom" samo zato što verujem da Putinu treba uvesti ekonomske sankcije zbog agresije i vojne okupacije delova Ukrajine. Za ljude sa lewrockwell.com Cato institut je "neokon", jer ne veruju da je američka vlada krivac za 11 septembar; za Naomi Klajn Milton Friedman lično je bio predvodnik neokonova, a za Slavišu u prethodnom postu su svi američki konzervativci postali u međuvremenu neokonovi, jer se ne ugledaju na mudru politiku uzdržannosti i neintervencionizma ala Edmund Burke, (sa posebnim osvrtom na Ukrajinu, Hong Kong, Siriju i Irak), nego zagovaraju vojne avanture, izgradnju nacija i promene režima širom sveta.

Opštije pitanje kojim bih želeo da se pozabavim je: kakav je tačno odnos između Berkove vizije spoljne politike i onog što se uobičajeno smatra neokon filozofijom (videćemo da nju nije uvek lako definisati, ili pak razlikovati od tradicionalnog konzervativizma ili čak "hladnoratovskog liberalizma" ljudi poput Trumana i Kenedija)? I s druge strane, da li je, i kada, došlo do dramatične promene nagore o kojoj Slaviša govori, od opreznog berkovskog ka agresivnom neokonzervativizmu?

Postoje razni razlozi zbog kojih je Berk često pogrešno shvaćen: prvo kao konzervativac koji se protivi modernim idejama i tendencijama u načelu, što je valjda najžilavija predrasuda, iako je on zapravo klasični liberal u najboljem smislu te reči. Druga zabluda je da je Berk zagovarao pasivnu spoljnu politiku nemešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja, u strahu od nenameravanih posledica. Ili makar da se iz Berkove filozofije može izvesti takva politika. Ni jedno ni drugo nije slučaj.

Berk je bio veliki pobornik rata protiv revolucionarne Francuske, tvrdeći da se ta zemlja neće sama po sebi, bez spoljne vojne intervencije dozvati pameti, i podržavajući rojalistički ustanak u Vandeji. Smatrao je da se revolucionarni režim u Francuskoj mora uništiti stranom intervencijom u sadajestvu sa domaćim snagama (nešto poput Vilsonove intervencije u Rusiji 1918-1919) jer će inače izvršiti postupnu subverziju ostalih evropskih monarhija! Vršio je pritisak na britanskog ministra vojske da pošelje ekspedicione trupe u Vandeju i da pomogne tamošnjim ustanicima da umarširaju u Pariz i obore vladu, što je ministar odbio. Berk je bio mnogo veći "jakobinac" i "neokon" od britanske vlade.  Sreća njegova da mudri "berkovci" Ron Paul i Vaclav Klaus nisu bili tu da mu odbruse...

Što je posebno zamiljivo, Berk nije verovao da posledica strane vojne intervencije u Francuskoj  treba da bude restauracija monarhije: naprotiv, on je verovao da se stvari ne mogu vratiti na početnu poziciju posle sveg tog revolucionarnog galimatijasa i anarhije. Ni sam nije bio siguran kakav režim treba formirati ali je znao da je doslovna restaruracija nemoguća, ili nepoželjna čak i da je moguća. Govorio je da u Francuskoj nije na delu izgradnja francuske imperije koja će da osvaja druge nacije , nego jedna sekta koja ima globalne ambicije preuzima Francusku kao bazu da odatle krene u osvjavanje sveta. I zato se ona mora uništiti. Meni to već opasno liči na konstruktivnizam i "nation-building" američkih neokonzervativaca.

Berk je bio toliko snažan zagovornik "ideološke" vojne intervencije u Francuskoj da se zapravo danas često smatra prvim ideologog hladnog rata. Smatralo se da je on prvi ponudio definiciju totalitarizma i nužnosti aktivnog otpora istom. I ne samo to - on je oduvek služio intervencionistima kao uzor i pokriće za vojne intervencije protiv diktatora koji sami nemaju globalne i totalitarne ambicije. Margaret Thatcher je zagovarala recimo bombardovanje bosanskih Srba 1990ih pozivajući se na Berkovu navodnu izjavu da je "jedini način da zlo trijumfuje to da dobri ljudi ne učine ništa". Jel i Maggie čitala previše Pol Volfovica? Koliko je poznato Berk nikada nije ovo izgovorio u ovom obliku, ali je svejedno njegova pozicija protiv Francuske bila dovoljno "krstaška" i agresivna da je ovaj "citat" delovao kao uverljiv izraz njegovih ideja. Ja sam čuo bar deset pobornika američke intervencije u Iraku kako citiraju ili "citiraju" istu "Berkovu" rečenicu. 


Jedino što odavde nedvosmisleno možemo zaključiti jeste da su hladnoratovski jastrebovi i radikali poput Goldwatera, Reagana ili Thatcherove bili berkovci do srži. Pogledajte Berkov spis Misli o poslovima u Francuskoj (link ovde) i videćete da to zvuči kao hladnoratovska propaganda u Americi, kao Barry Goldwater cca 1964 ili Reagan cca 1981. Ide redom od Holandije, Nemačke, Švajcarske, Danske, Engleske i nabraja i analizira kakvu sve subverziju jakobinci vrše u tim zemljama i da nema druge nego da se njima nasilno stane u kraj na ovaj ili onaj način. Ideja aktivnog otpora i podrivanja totalitarnih ili revolucionarnih režima ili čak preventivne vojne akcije protiv njih, to su sve anglo-saksonski jastrebovi Hladnog rata naučili upravo od starog Berka. Šta je u američkoj spoljnoj politici "berkovsko" nisu miševi i kapitulanti poput raznih "realista" i zagovornika "detanta" i koegzistencije, nego antikomunistički radikali, od "stare desnice" John T. Flynna i generala Wedemeyera i MacArthura, Joe McCarthyja, do Joe Kennedyja, Barry Goldwatera, Ronalda Reagana...

Kako se u sve ovo uklapaju famozni "neokonovi"? To je teško reći jer nije do kraja jasno šta bi bila njihova ideologija. štaviše sam pojam se koristi na način koji više muti vodu nego što unosi jasnoće. Termin "neokonzervativizam" se tradicionalno koristio za levičarske intelektualce koji su se razočarali u socijalizam i postali u određenom smislu konzervativni, ali nikad do kraja nisu prihvatili slobodno tržište, dok u spoljnoj politici nastavljaju da zagovaraju "robusnu" spoljnu politiku zasnovanu na antikomunizmu (do 1990e). Kako se ta spoljna politika tačno razlikuje od Barry Goldwaterove? Ili Kenedijeve? Ili Reaganove? I zašto bi recimo današnji konzervativac koji ni po kom kriterijumu ne spada u "neokonove" a  slaže sa njima da Putinu treba lupiti mnogo jače sankcije (poput recimo Ted Cruza) bio "neokon" a ne sledbenik Reagana ili Goldwatera? I u kom tačno smislu je on u "ćorsokaku"?

Ali, stvar zbog koje treba biti skeptičan prema celoj ovoj fascinaciji neokonovima je sledeća: tri ključna kreatora američke spoljne politike 2000ih, George Bush, Dick Cheney i Donal Rumsfeld nisu neokonzervativci: Čejni je tradicionalni konzervativac, kongresmen i ministar vojske pod Ronaldom Reganom. George W. Bush je seljak iz Teksasa i tamošnji guverner koji je izabran za vrlo paleokonzervativnom platformom neintervencionističke spoljne politike, i promenio ju je tek posle 11 septembra, pod pritiskom događaja. Donald Rumsfeld je tradicionalni konzervativac koga je Milton Friedman svojevremeno hvalio kao jedinog senatora sa ozbiljnim razumevanjem ekonomije slobodnog tržišta. Niko do njih nikad nije bio levičar niti imao ikakve veze sa neokonovima niti su njihovi najuticajniji saradnici imali ikakve veze sa njima. Prosto, oni ne deluju baš kao ekipa koja bi lako prihvatila da bude pion neke tajne kabale trockista i učenika Leo Strausa i Vudro Vilsona.

No, ako je verovati sada Slaviši ti "neokonovi" su toliko moćni da su, pored Busha, Rumsfelda i Cheneyja,  uspeli da isperu mozak i praktično celom konzervativnom pokretu u Americi. Svi su sad ponavljaju njihove mantre, pretpostavljam sa časnim izuzetkom Ron Paula. Štaviše, izgleda da su uzeli pod svoje i samog Richarda Epsteina, koji kritikuje Rand Paula zbog protivljenja američkoj vojnoj intervenciji u Siriji, pod tipičnim "neokon" naslovom Fatalni pacifizam Rand Paula. A u skorašnjem intervjuu čak zagovara slanje američkih trupa u Estoniju i poredi direktno Putina sa Staljinom te hvali Davida Petreusa zbog njegovog "surgea" i "uspeha" u oslobađanju Iraka od terorizma. Jel i on pion Pola Volfovica? Skrivena moć "neokonova" mora da je još veća nego masona i Jevreja iz standardnih teorija zavere, kad uspevaju i samog Richarda Espteina da namagarče svojom propagandom - tipa koga nije lako namagarčiti. Naravno, to nije nemoguće načelno. Samo što se ja ne bih kladio u to. Meni mnogo verovantije izgleda da je ta priča o neokonzervativizmu kao nekom virusu u startu pogrešna, da je američki konzervativizam (i klasični liberalizam!) oduvek bio "neokon" tipa, uvek u znaku verovanja u misiju Amerike da unapredi stvar slobode u svetu. 

Ako mislite da je Epstein samo jedna anomalija (priznaćete, dosta rečita), idemo dalje, da nađemo druge neobične "neokonove". Sećate se čuvene rečenice Barry Goldwatera iz govora 1964: "ekstremizam u odbrani slobode nije porok, kao što ni umerenost u ostvarivanju pravde nije vrlina". Libertarijanci vole da citiraju ovo misleći valjda da Goldwater ovde govori o legalizaciji marihuane ili smanjenju poreza. No pogledajte kontekst:

Today, as then, but more urgently and more broadly than then, the task of preserving and enlarging freedom at home and of safeguarding it from the forces of tyranny abroad is great enough to challenge all our resources and to require all our strength.Anyone who joins us, in all sincerity, we welcome.  Those, those who do not care for our cause, we don't expect to enter our ranks in any case.  And let our Republicanism so focused and so dedicated not be made fuzzy and futile by unthinking and stupid labels. I would remind you that extremism in the defense of liberty is no vice! And let me remind you also that moderation in the pursuit of justice is no virtue! 

Akcenat je na spoljnoj politici i zaustavljanju napretka "ropstva". 80% prethodnog govora je napad na demokrate zbog izdaje stvari slobode i popuštanja komunizmu. Izgleda da je Barry Goldwater bio prvi "neokon".

Ili šta reći tek za holivudskog glumca koji se proslavio ovim svojim govorom u znak podrške Goldwateru. Karakterističan izvod:

We cannot buy our security, our freedom from the threat of the bomb by committing an immorality so great as saying to a billion human beings now enslaved behind the Iron Curtain, "Give up your dreams of freedom because to save our own skins, we're willing to make a deal with your slave masters." Alexander Hamilton said, "A nation which can prefer disgrace to danger is prepared for a master, and deserves one." Now let's set the record straight. There's no argument over the choice between peace and war, but there's only one guaranteed way you can have peace—and you can have it in the next second—surrender.

Admittedly, there's a risk in any course we follow other than this, but every lesson of history tells us that the greater risk lies in appeasement, and this is the specter our well-meaning liberal friends refuse to face—that their policy of accommodation is appeasement, and it gives no choice between peace and war, only between fight or surrender. If we continue to accommodate, continue to back and retreat, eventually we have to face the final demand—the ultimatum. And what then—when Nikita Khrushchev has told his people he knows what our answer will be? He has told them that we're retreating under the pressure of the Cold War, and someday when the time comes to deliver the final ultimatum, our surrender will be voluntary, because by that time we will have been weakened from within spiritually, morally, and economically. He believes this because from our side he's heard voices pleading for "peace at any price" or "better Red than dead," or as one commentator put it, he'd rather "live on his knees than die on his feet." And therein lies the road to war, because those voices don't speak for the rest of us. 

Ne postoji ni jedan element politike današnjih američkih konzervativaca prema Vladimiru Putinu, prema kineskim komunistima ili prema likovima poput Asada koji se ne može direktno izvesti iz "tradicionalnog konzervativizma". Da li bi suština "pravog", "ne-neokon" konzervativizma bila  u tome da se bude protiv slobodnih izbora u Hong Kongu i podržava i ojačava komuniste u Pekingu? Ili da se podržava Putinovu okupaciju Ukrajine uprkos tome što je ruski režim gvozdena diktatura a Amerika garant teritorijalnog integriteta Ukrajine po budimpeštanskom ugovoru iz 1994? Ako je podrška protivnicima Asada u Siriji sa ciljem njegovog obaranja anti-berkovska i neokonzervativna, jel i Ajzenhauer bio neokon kad je orkestrirao obaranje Mosadeha u Iranu 1953? I jel Nikson bio neokon kad je orkestrirao obaranje Aljendea u Čileu 1972? I jel Reagan bio neokon kad je izvršio invaziju i promenu režima u Granadi 1983? I konzervativci (oni "dobri", ne-neokon) koji su sve to podržavali i čak organizovali, kakav je bio njihov problem?

Poruka: treba biti vrlo oprezan sa svakom konstrukcijom koja kritično zavisi od termina "neokonzervativizam" kao ključne "ekpanatorne" kategorije. Zato što ta kategorija nije dizajnirana da išta objasni, nego da mistifikuje i zamuti vodu. To je mantra koja je izmišljena da služi političkoj i ideološkoj svrsi: od strane levičara da da neko pogano, zastrašujuće ime (skoro pa kao "neoliberalizam") onima koje oni mrze, od strane nekih desničara kao retoričko oruđe nalaženja fiktivnog žrtvenog jarca da bi se oni kurtalisali odgovornosti za trenutno nepopularnu politiku koju su podržavali (poput Fukujame), kod nekih libertarijanaca ili "libertarijanaca" iz Amerike kao pokriće za njihovu direktnu i otvorenu podršku diktatorima i teroristima širom sveta. Jedino čemu ta kategorija nikad nije služila jeste da ima neko jasno značenje koje se onda može koristiti u analizi drugih stvari koje su manje jasne.Stoga se sa američkim mainstream konzervativizmom ništa nije "desilo" poslednjih godina: On je tamo gde je i bio 60 ili 70 godina.