Pages

04 May 2017

Minimalac i nezaposlenost

U domaćoj javnosti plamti debata o uticaju minimalne plate na nezaposlenost. Slična debata se prethodnih godina vodila u drugim zemljama, uključujući ne samo popularne medije već i akademske časopise. Zbog obilja oprečnih mišljenja i studija i zagovornici i protivnici politike minimalne plate mogu se pozvati na neki strani akademski autoritet, pa ovde hoću da u glavnim crtama predstavim stanje debate.

1. Ekonomska teorija nedvosmisleno pokazuje da veća zakonska minimalna plata mora povećati nezaposlenost. To se uči u udžbenicima ekonomije, ali ne morate imati taj pristup i crtati grafik ponude i tražnje da biste videli efekat minimalne plate. Jednostavno, ako se bilo kakvom proizvodu propisom odredi minimalna cena i silom podigne iznad tržišne, ostaće neprodati viškovi tog proizvoda. Manje ljudi će to kupovati. Isto važi i na tržištu rada. Kada bi se minimalna plata povećala na 1000 evra mesečno i to striktno sprovodilo, nema nikakve dileme da bi došlo do masovnih otpuštanja, gašenja radnih mesta i gašenja celih firmi. Ako se pak poveća ne baš toliko nego na neki niži i realističniji nivo, efekat će biti manje drastičan, možda teško vidljiv i merljiv, ali i dalje kvalitativno isti: doći će do nestanka radnih mesta. Negiranje ove osnovne ekonomske zakonitosti nije ništa bolje od negiranja evolucije.

2. Stopa nezaposlenosti u zemlji ne zavisi samo od minimalne plate. Postoji mnogo drugih činilaca. Druge vrste regulisanosti tržišta rada (stope doprinosa, obavezni odmori, druge beneficije) imaju potpuno isti efekat. Sve se one mogu prevesti u višu cenu koju je poslodavac obavezan da plaća za nečiji rad. Postoji i mnogo drugih različitosti od zemlje do zemlje koje svakojako utiču na stanje tržišta rada. Argumenti tipa "razvijena zemlja X ima minimalnu platu, prema tome, minimalna plata je dobra politika", zato su, po običaju, bezvredni. Ja na primer mislim da konkretno u Srbiji i regionu minimalna plata i nije glavni uzrok visoke nezaposlenosti. Ali to ne znači da negiram osnovnu ekonomsku zakonitost da veštačko povećanje cene rada mora smanjiti traženu količinu rada i tako delovati u pravcu uzrokovanja nezaposlenosti.

3. Minimalna plata može biti irelevantna. Ako je niža od najnižih tržišnih plata, onda ona ne igra nikakvu ulogu. U SAD postoji federalna minimalna plata od $7.25 po satu, ali u mnogim državama je to irelevantno jer poslodavci, da bi privukli bilo koga, svejedno moraju platiti po $8, $9 ili više od toga. Nisu poslodavci tamo velikodušniji, već ih tržišna konkurencija primorava da to rade.

4. Čak i kada je minimalna plata relevantna, odnosno iznad tržišne, u bogatim zemljama je njom po pravilu obuhvaćen relativno mali broj ljudi; par procenata radne snage. Ne očekujte da vidite masovnu nezaposlenost zato što je negde povećana minimalna plata. Efekat je ipak važan, jer umanjuje šanse za zaposlenost upravo tim graničnim, najniže plaćenim delovima radne snage. Posledice su više socijalne nego ekonomske.

5. Postoje empirijske studije koje pokazuju da veća minimalna plata ne uzrokuje nezaposlenost i malo bolje obavešteni polemičari se verovatno na njih pozivaju kada tvrde da teorijska zakonitost tržišta rada ne funkcioniše u praksi. Prva takva studija iz 1990-ih (Card & Krueger 1993) tvrdila je da povećanje minimalne plate nije povećalo nezaposlenost u fast-food restoranima. Card i Krueger su analizirali zaposlenost u fast-food restoranima u dve države koje se graniče (PA i NJ), od kojih je samo NJ povećao minimalnu platu; i dobili da među njima nije došlo do bitne razlike u zaposlenosti i čak da je ona u NJ još i porasla. Nakon ovoga usledile su mnoge druge studije, na stotine njih, i dobijani su različiti rezultati; neke pokazuju rast nezaposlenosti, druge ne.

6. Ovakvi prirodni eksperimenti, poput ovoga što su uradili Card & Krueger (jer su poredili države slične po svemu gde je promena minimalca bila jedina razlika između njih), kad su mogući, empirijski su pouzdaniji od opštih regresija. Ali čak ni prirodni eksperimenti ne mogu obuhvatiti sve. Fast-food lanci su jedna grupa biznisa i zaključci se ne mogu preneti na celu privredu (to bi bila zabluda kompozicije). Onda, treba videti šta stoji iza brojki koje se dobiju. Studiju Carda i Kruegera osporili su drugi ekonomisti jer je dobijena na osnovu ispitivanja menadžera, dok uvid u platne spiskove donosi suprotan rezultat, konzistentan sa teorijom. Onda su Card & Krueger u odgovoru tvrdili da su platni spiskovi nepouzdani. Da ne gnjavim dalje, suština je da se iza naizgled jasnih brojki kriju opasni detalji. To, ukupno uzevši, objašnjava oprečne rezultate empirijskih studija kod ovog i mnogih drugih ekonomskih pitanja.

7. Na minimalnu platu ne reaguje samo nivo zaposlenosti. Ako poslodavac mora platiti veću platu nego što inače može ili misli da treba, onda će bar gledati da što više izvuče od radnika. Ako je plata viša od tržišne, viša od one koju na drugom mestu može da dobije, radnik neće otići; a poslodavac će, znajući to, probati sa dužim radnim vremenom, lošijim uslovima i lošijim tretmanom radnika. U Srbiji ima slučajeva jako lošeg tretmana radnika; i ako je ovo što pišem tačno, onda očekujte da radnici imaju gori tretman u krajevima gde su tržišne plate niže, tj. gde je minimalac relativno viši u odnosu na njih. Slučaj Jura, gde je poslodavac radnicima uskratio pauze i terao ih da nose pelene, sa razlogom se dogodio u Leskovcu a ne u Beogradu.

8. Nemojte učitavati loše namere ljudima koji hoće da ukažu na perspektivu poslodavca ili na ekonomske zakonitosti. Niko ne voli da plate budu niske. Ali naš argument je da one mogu porasti jedino prirodnim tržišnim putem, kroz ulaganja, otvaranje firmi i konkurenciju za radnom snagom. Kao u Švajcarskoj, koja nema zakonsku minimalnu platu. Ako probate silom, zakonski, onda samo nanosite još više štete onima kojima želite da pomognete. Politika minimalne plate najviše šteti upravo najugroženijim ljudima, nezaposlenima i radnicima na rubu gubitka posla.

Šta će se dogoditi ako uvedete zakon da se za flašu vina mora platiti više od 10 evra? Time manje kvalitetna vina potiskujete sa tržišta, a onim kvalitetnijim pomažete. Isto je i sa radnom snagom. Veća minimalna plata znači odstranjivanje manje produktivnih radnika sa tržišta. To je najugroženija grupa ljudi i politika za koju mislite da je humana ima naopake efekte. Nekada su političari to znali i politika minimalne plate ima rasističke i eugenističke korene -- ne morate verovati ali kad je prvi put predlagana, ideja je bila da se zaštite produktivniji ljudi i belci, kako gde; a ostali potisnu sa tržišta i polako nestanu. Politika minimalne plate dobra je za one koji su malo iznad tog minimuma plate i produktivnosti; užasna je za one koji su ispod.

25 April 2017

Francuski izbori i sudbina populizma

Upravo održani prvi krug izbora u Francuskoj, za promenu, nije doneo nikakva velika iznenađenja. U skladu sa predviđanjima, Emanual Macron je dobio najviše glasova (oko 24%) i on i Marine Le Pen (sa oko 22%) idu u drugi krug, gde je po svim sondažama Macron prohibitivni favorit za pobedu: njegova prednost u direktnom sučeljavanju je u proseku oko 26 procentnih poena (63/37).

Iako su mnogi novinari i ostali posmatrači podizali (i još podižu) veliku gužvu oko mogućnosti da Le Pen postane predsednik Francuske, to je od samog početka bilo zapravo malo verovatno. Postojala su četiri ozbiljna kandidata u prvom krugu: Macron, Le Pen, Fillon i Melenchon. Sondaže javnog mnenja su od početka pokazivale da Le Pen nema nikakve šanse ni protiv jednog od preostale trojice u drugom krugu. Jedina stvarna opasnost izbora je bila da  Melenchon prođe u drugi krug, što bi značilo da će Francuska po prvi put u svojoj istoriji da dobije komunistu za predsednika. Pošto se to nije desilo, ovi izbori najverovatnije neće doneti nikakvu katastrofu.

Ko su, ukratko, na ideološkoj ravni kandidati u Francuskoj, šta se dobilo a šta izgubilo ovakvim rezultatom? Emmanuela Macrona je najbolje opisati kao centrističkog liberala tipa Clinton ili Bler, 2.0. Zagovornik EU i NATOa, kako ekonomske tako i kulturne globalizacije, on isto tako podržava bliske odnose sa Amerikom i skepticizam prema Putinu i njegovim imperijalnim ambicijama u Istočnoj Evropi (antipatija je obostrana, jer ruske obaveštajne službe neprekidno targetiraju Macrona pokušajima hakovanja i medijskom propagandom). U ekonomskoj politici, Macron je, rekao bih, čak i bolji od Blera i Clintona jer se, za razliku od njih, zalaže za smanjenje poreza i državne potrošnje, otpuštanje 120 000 radnika državne uprave, produženje radne nedelje itd. Mnogo je odlučniji od njih u zalaganju za deregulaciju i prihvatanju istine da je sa velikom državom završeno. Njegova glavna poruka je bila da želi da napravi od Pariza svetski finansijski centar, i da preotme tu ulogu od Londona. Macron je socijalno liberalan, zalaže se za povećanu imigraciju, gej brakove i slično. Retka i neuobičajena kombinacija socijalnog i ekonomskog liberalizma.

Drugi normalan, pro-tržišni kandidat bio je Francois Fillon. Ako je Macron Blair 2.0, Fillon je "apgrejdovana", poboljšana verzija De Gola. "Poboljšana" stoga što je Fillon raskrstio sa ekonomskim etatizmom starih degolista, uključujući i Širaka i Sarkozija: njegov politički uzor je Margeret Thatcher a izborni program mu je bio nešto apsolutno najradikalnije u tržišnom smeru što je Francuska ikad videla do sada: obećanje otpuštanja pola miliona zaposlenih u javnom sektoru (!), radikalno kresanje državne potrošnje i poreza, uključujući eliminaciju budžetskog deficita, produženje radne nedelje, povećanje praga za penzionisanje na 65 godina, radikalno smanjenje moći sindikata itd. Ipak, Fillon nije tačerista u spoljnoj politici: iako podržava NATO i EU, on je tipični izadanak degolističke škole sa njenim idejama o francuskoj posebnoj spoljnoj politici, u otklonu od američke. On gleda mnogo pozitivnije na saradnju sa Putinom nego Macron i vrlo je oštar kritičar islamskog radikalizma kao i velike imigracije iz islamskih zemalja. Napisao je vrlo dobru knjigu o ideologiji Muslimanske braće kao modernog totalitarnog pokreta.

Odmah posle objavljivanja rezultata, Fillon je kao dobar patriota pozvao svoje pristalice da glasaju za Macrona, a protiv "ekstremističkog kandidata" Le Penove, obećavši da on neće sedeti skršetnih ruku dok takava osoba ima šansu da postane predsednik Francuske. Idealan drugi krug je bio Fillon vs Macron, ali pošto su birači izabrali drukčije, Macron je jedina preostala opcija za liberale.

Druga dva kandidata su bili anti-sistemski, totalitarni političari. Le Penova je neznatno umivenija verzija svog oca: sve isto, minus antisemitizam. Ekonomski: kontrola, protekcionizam, ukidanje evra i vraćanje franka da bi se kroz masivnu devalvaciju valute domaća privreda učinila "konkurentnijom", povećanje države blagostanja, ali samo za "nas Francuze", porezi na firme koje zapošljavaju strance itd. U spoljnoj politici - napušanje NATO i EU  i bratstvo i jedinstvo sa Putinom. Lepenova je zapravo Putinov otvoreni petokolonaš: već nekoliko puta je dobijala zajmove od ruskih banaka povezanih s Kremljem koje njenu stranku finansijski održavaju u životu, a osim finansijske ima i neskrivenu podršku ruske propagande, uključujući RT i Sputnik, ali i fake news i trolove na internetu, kao i targetiranje protivnika hakovanjem (prevashodno Macrona). Tokom kampanje je putovala na noge šefu u Kremlj da traži dodatnu pomoć i obećava "kooperativnost" u ukidanju sankcija i radu na Putinovim interesima oko NATOa i EU. Interesantno je da gospođa Le Pen ima entuzijastičnu podršku i drugog člana sada već posvađanog i kompromitovanog "antiglobalističkog" dvojca Putin-Trump: američki predsednik ju je javno podržao dan uoči izbora kao osobu koja je "najbolja za Francusku, s obzirom šta se tamo dešava".

Četvrti kandidat, Melanchon je komunista starog kova: iako je počeo karijeru u Miteranovoj stranci, deklariše se kao "istorijski materijalista" (omiljena marksistička samodeskripcija), zalaže se za masovnu redistribuciju, konfiskovanje profita kad god je moguće, zapošljavanje 200 000 novih birokrata, nacionalno "ekonomsko planiranje" i sve ostale divote socijalizma, sa ljudskim licem, razume se. Kao i svi komunisti veruje da je NATO najveće zlo iz kog Francuska treba da iziđe i predlaže drastično menjanje EU ugovora da bi se Unija napravila socijalističkom.

Ovo vam govori da situacija ove godine nije drastično gora, ako uopšte, nego poslednjih deceniju i po. Komunisti i fašisti su tamo vrlo popularni već dugo vremena, i prolazak jednog od njih u drugi krug uopšte nije bez presedana (Mari Le Pen 2002). Branimir Štulić je rekao u jednoj pesmi da "ljudi vole katastrofe, to ih zbližava". Jedna od vrlo popularnih najnovijih katastrofa u koju svi "zdravomisleći" ljudi ili veruju ili bar preventivno šire paniku oko nje, je svetska pobeda fašizma, ili blaže ksenofobičnog nacionalizma, koja samo što nije. A počinje sa Evropom. U tom kontekstu, vrlo izgledan izbor Emanuela Macrona za predsednika Francuske je odličan podsetnik da se svetsko-istorijske katastrofe ne dešavaju baš svaki dan, a i ako se dese, vrlo je mala verovatnoća da će zapadni novinari i komentatori biti ta grupa koja će da ih predvidi, posebno ne unapred :). Još i pre francuskih izbora, mračna predviđanja nacionalističkog talasa u Evropi su se pokazala groteskno prenaduvanim: fašistički kandidat u Austriji je poražen, suprotno ispitivanjima javnog mnenja, a popularni fašistički političar u Holandiji je prošao mnogo lošije nego što se očekivalo na parlamentarnim izborima. Sada fašistički kandidat u Francuskoj prolazi u drugi krug, ali sa minimalnim šansama za pobedu, otprilike kao njen tata pre 15 godina.

No, iako prenaduvena, ima nešto u teoriji da je došlo do značajne promene u političkom životu zapadnih zemalja - i ključna reč ovde je "populizam" ili "antiestablišment politika". Poslednjih godina svedočimo velikom uspehu raznih ljudi u politici koji su novajlije na javnoj sceni, koji kritikuju tradicionalni politički establišment i pozicioniraju se kao autsajderi i remetioci ušančene političke korupcije. Ali, problem sa tim je što ova populistička ideologija nije homogen fenomen, što ima više različitih formi koje mogu često biti u direktnom sukobu. Naprimer, Le Pen je bez sumnje populistički kandidat, ali je isto tako i Macron. On se nikad nije kandidovao ni za kakvu političku funkciju i njegova  atraktivnost za birače se velikim delom sastoji upravo u tome što je autsajder. I on i Le Penova jednako napadaju establišment i predstavljaju se kao autentični populistički glasovi malog čoveka koji hoće da prodrmaju okoštali i korumpirani establišment. Samo što Macron misli da to znači blerovski socijalni liberalizam, a Le Penova da to znači - putinistički autoritarizam i nacional-socijalizam. Ko je od njih dvoje "autentični populista"? U Americi je stvar bila još drastičnija: tamo ste imali tri vrste populizma u preliminarnim stranačkim izborima za predsednika prošle godine: Berni Sanders sa njegovom kripto-komunističkom ideologijom pljačke bogataša, Trump sa svojim autokratskim putinizmom u pokušaju i Ted Cruz, možda najjasniji anti-establišment kandidat, sa klasičnim Goldwater-Reagan konzervativizmom-libertarijanizmom. Ko među njima je bio autentični populista i zašto? Podsetiću vas da je Trump pobedio samo zahvaljujući tome što republikanski establišment nije hteo da stane iza Cruza i prihvatio je nevoljno Trumpa kao "manje zlo", tj kandidata koji će biti manja pretnja po politički status kvo.

Ili uzmite Nemačku. Tamo imate jednu fašističku stranku AfD koju mudri analitičari opisuju kao oličenje anti-establišment politike, ali čija popularnost dramatično pada poslednjih nekoliko meseci. Razlog: brzi uspon novog, levičarskog populiste Schultza na čelu socijaldemokratske partije. Koji je jednako kao i oni percipiran kao "autsajder" i "novo lice", iako je proveo godine u Evropskom parlamentu. No, taj populista je u ideološkom smislu najkonvencionalniji i politički najkorektniji nemački levičar koji se da zamisliti: država blagostanja i naglasak na "socijalnoj pravdi", plus imigracija i tolerancija stranaca, plus odbacivanje protekcionizma, plus naglašena pro-EU i pro-NATO politika. Tako Macron "populista" kritikuje francuske socijaliste zbog odsustva tržišnih reformi a la Blair i Clinton, dok Schultz "populista" kritikuje svog prethodnika na čelu SPD, Šredera, što je preterao sa tim reformama!

Stoga mislim da ne postoji nikakvo tvrdo ideološko jezgro populističke politike koje bi moglo da obuhvati sve ove disparatne političke opcije i pokrete. U celom zapadnom svetu, "populizam" je samo oblanda koju uzimaju najrazličitije političke opcije, od komunista i fašista, do svega između. Teorija o nekom povlašćenom odnosu između populizma na jednoj i "nacionalističke" ili "fašističke desnice na drugoj, je čist mit. I sledstvena, popularna teorija o skoroj fašističkoj apokalipsi je jednako mit.

15 March 2017

1917. uživo

Projekat 1917. daje vam mogućnost da dan za danom pratite godinu Oktobarske revolucije. Sve je urađeno na osnovu istinitih istorijskih izvora i sve izjave aktera su stvarne. Projekat je u formi društvenih mreža -- istorijske ličnosti, Lenjin, Trocki, Nikolaj II, Aleksandra, ali i Kerenski, Prokofjev, Berđajev i mnogi, mnogi drugi "tvituju" u realnom vremenu pomerenom vek kasnije.

Pojedinačne aktere možete pratiti i na Twitteru. Projekat je obiman i ima stvarno mnogo učesnika, ali možete birati šta pratite. Sada je 15. mart i najzanimljiviji događaji upravo počinju. Nikolaj je abdicirao, Lenjin je još uvek u Cirihu i još malo će na voz... Čekamo letnji period velikih političkih sloboda ali i velikog haosa, a onda i neočekivani puč jedne male i dobro organizovane grupe ekstremista.

10 March 2017

Promocija

Promocija knjige Šta je kapitalizam? je danas (petak, 10. mart) u knjižari Delfi-SKC u 18h. Uz predstavnike izdavača Heliksa, cenjeni gosti su Ljubomir Madžar, Miroslav Prokopijević i Vladimir Vučković.

Dođite!

06 March 2017

Treba li oporezivati robote?

Roboti sve više menjaju ljude. Ne samo na proizvodnoj traci (to se već dogodilo), niti samo u poljoprivredili ili transportu (to se uveliko događa), već, nekako, i u oblastima od advokature do hirurgije. Da, hirurgije. Bil Gejts je povodom ubrzane robotizacije nedavno izjavio da robote koji zamenjuju ljude treba oporezivati radi preraspodele dohotka ka zamenjenim radnicima.

Na prvi pogled, Gejtsova tvrdnja nije mnogo promišljena. Roboti su mašine, a mašine su kapital. To što se može napraviti robot koji ima ruke, noge i govori, ne menja suštinu da je robot samo mašina, kapital. Oporezivanje robota je oporezivanje kapitala.

Na drugi pogled, istina je da se radna snaga sistematski više oporezuje od kapitala. I to, ironično, na zahtev te iste radne snage posredno, putem glasačkih kutija i socijaldemokratskih ideologija.

Evo kako se roboti mogu dovesti u jednaki položaj sa radnom snagom. Umesto da se roboti oporezuju, kao što to ogoljeno kaže Gejts, treba ih zaštititi. Treba oporezivati njihov implicitni dohotak, i to po progresivnoj stopi tako da se za produktivnije robote plaća nadproporcionalno više. Na to treba dodati i doprinose za zdravstveno, socijalno i penziono osiguranje. Treba im se zakonski odrediti minimalna cena ispod koje ih firma ne može kupiti i minimalna cena održavanja, iznad tržišne. Neka se robotima zakonski dodeli i obavezan godišnji odmor. U pojedinim zemljama EU, kao što je slučaj sa radnom snagom, roboti bi morali biti i u mogućnosti da vas sudski gone u slučaju da ih zamenite bez dobrog obrazloženja. Kada se svim ovakvim merama roboti dobro zaštite, onda će biti mnogo manje atraktivni vlasnicima firmi.

Šta je poenta? Da, roboti stvarno sve više zamenjuju ljude i to se danas dešava po tako brzoj stopi da ne možemo svaku zabrinutost za budućnost ljudskog rada otpisati kao neo-ludizam. Socijalni, psihološki i politički troškovi tranzicije u robotizovanu mogućnost mogu biti visoki.

Ali sada je još očiglednije koliko politike zaštite tržišta radne snage odmažu samim radnicima. Roboti će sve više menjati ljude na poslu. Ali ljudi su sopstvenim politikama na tržištu radne snage taj proces samo ubrzali, dajući robotima nefer prednost.

06 February 2017

Knjiga u prodaji

Sada se, pored knjižara, može naći i na sajtu izdavača, sa popustom.

04 February 2017

Šta je kapitalizam?

Knjiga je odštampana i naći će se u prodaji već tokom ove nedelje u Srbiji, a uskoro i Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori.

Iako nosi naslov "Šta je kapitalizam?" knjiga nije uvod u tržišnu ekonomiju već diskusija o prirodi kapitalizma -- šta kapitalizam konceptualno predstavlja, kako je istorijski nastao, na kakvim idejnim i političkim osnovama, kakve su njegove istorijske alternative i kako funkcioniše danas. Sve ovo je stalo na oko 200 strana. To znači da nije mnogo prostora posvećeno osnovama ekonomije ili politike već je akcenat na nekim zapostavljenim aspektima.

Ivan Janković u predgovoru kaže ovako:

"Knjiga Slaviše Tasića koja je pred nama podiže debatu na potpuno drugi nivo. Usudio bih se reći da ona nudi neke značajne inovacije u ovom žanru. Svakako najvažnija među njima je proširivanje analize sa standardnih tema liberalne ekonomije na probleme geneze i uslova same slobode pojedinca. Reč je o produbljivanju paradigme, kako bi rekli filozofi, dodavanjem istorijske dimenzije ekonomskoj analizi liberalizma i liberalnih ustanova. Njegova teza je jasna ali suprotna konvencionalnoj mudrosti među mnogim klasičnim liberalima: ključni institucionalni preduslov slobode nije mala i efikasna moderna država nego politička „anarhija“, ekstremna decentralizacija političkog poretka bez suverene vlasti na širokoj teritoriji. Tasić s pravom upire prstom u evropsku srednjovekovnu „anarhiju“, u tadašnji politički sistem bez sistema, skupinu lokalnih i teritorijalnih jedinica najrazličitijih vrsta, kao na pravi izvor zapadnih sloboda i objašnjenje zašto i kako je Zapad napredovao i stvorio modernu civilizaciju, dok su druge velike civilizacije, poput kineske, indijske ili islamske nazadovale i na kraju odumrle kao alternativa Zapadu.
...
Pošto je ovako postavio okvir za argument u korist slobode, Tasić nas dalje vodi kroz celokupni inventar ekonomske argumentacije za slobodno tržište koji je pisan jasno, bez suvišne retorike i ekspertskih mistifikacija, i sa stalnim referencama na moderne probleme, debate i kontroverze (kao i svim dobrim proizvodima ovog žanra liberalnog eseja). Stil je standardni, ne toliko nalik Fridmanu, Hazlitu i drugim majstorima klasicističke stilske svedenosti, već više Tomasu Soulu: svaka važnija teorijska poenta je propraćena istorijskim primerima i, vrlo često, modernom statistikom."


Evo jednog slučajnog uzorka iz glavnog teksta, strana 155:

"Preregulisana i prezaštićena tržišta rada mnogih zapadnoevropskih zemalja su uzrok njihove hronično visoke nezaposlenosti. Francuski zakon o radu dugačak je kao tri Biblije ali njegova suština svodi se na to da ograničava dobrovoljno dogovaranje o uslovima zaposlenja između poslodavaca i zaposlenih i onemogućava firme da otpuste suvišne radnike. To možda zvuči benigno, ali kada regulativa otežava poslodavcu da otpusti radnika, onda se firme mnogo teže odlučuju na zapošljavanje. Jedan francuski poslodavac uporedio je zapošljavanje radnika sa sklapanjem braka – dugoročni ugovor iz kojeg je veoma komplikovano izaći, uz obaveznu ulogu advokata i sudova. Za otpuštanje radnika potreban je dobar razlog koji se može dokazati na sudu. Nedavno je francuski radni sud vratio na posao finansijskog trgovca koji je neovlašćenim trgovanjem oštetio svog poslodavca Société Géneralé za 5 milijardi evra – jer je, prema radnom zakonodavstvu i proceni suda, trgovac ipak bio neopravdano otpušten. Banci je čak naloženo da radniku koji joj je napravio ogroman gubitak isplati pola miliona evra zaostalih plata i bonusa.

Zbog ovakvih politika su stope nezaposlenosti u Francuskoj ili Italiji redovno dvocifrene, dok u Španiji one prelaze 20%. U zemljama s liberalnijim radnim zakonodavstvom, bilo da se radi o SAD, Švajcarskoj, Češkoj ili Rusiji, nezaposlenost je niža i u normalnim vremenima iznosi u proseku blizu 5%. Stope nezaposlenosti ne zavise od nivoa razvijenosti zemlje, već dominantno od radnog zakonodavstva i stepena regulisanosti tržišta rada. I u tome, na snazi je paradoks plemenitih namera: što je tržište rada zaštićenije to veći broj ljudi ne može naći zaposlenje, a zaštita najjače pogađa radnike sa slabijim kvalifikacijama. U samim evropskim zemljama situacija je u decenijama pre rasta regulative bila mnogo bolja. Danas zvuči neverovatno da je Francuska stopa nezaposlenosti sve do početka 70-ih bila na nivou 2-3%, a slično je važilo i za druge evropske zemlje sada opterećene hroničnom nezaposlenošću."

Ima i lokalnih primera:

"Kada srpska država gazi vlasnička prava i ignoriše sopstvene zakonske procedure da bi ubrzala investicione projekte kao što je 2016. godine bio projekat „Beograd na vodi“, to bez obzira na moguću povoljnu estetsku dimenziju, priliv investicija ili učešće privatnog kapitala, nedvosmisleno predstavlja udaljavanje od ideala kapitalizma. Politike mimikrije modernog kapitalizma lako mogu biti njegova negacija."

Evo možda mojih omiljenih rečenica u knjizi, iz dela o alternativama kapitalizmu:

"Pravougaona arhitektura Novog Beograda je izraz racionalističkog prosvetiteljstva, po svojoj prirodi bliža socijalizmu u kojem i jeste nastala. Beogradski Stari grad je spontani, evolutivni fenomen, pojava pre nego projekat, bliži skromnijem i povučenijem prosvetiteljstvu i u duhu bliži kapitalizmu."

Cenu knjige ne znam, još uvek je nema na sajtu izdavača, ali ako posećujete knjižare narednih dana, potražite! 

21 January 2017

Kraj mandata od milijardu godina

Jedna vest iz prečesto zapostavljane Afrike i par povoda za razmišljanje. Svetski mediji javljaju kako su trupe susednog Senegala, uz podršku zemalja ECOWAS-a (ekonomska zajednica Zapadne Afrike) i Saveta bezbednosti UN, umarširale u Gambiju i ispostavile ultimatum diktatoru Jahiji Džamehu koji odbija da prizna rezultate nedavnih izbora na kojima je potpuno neočekivano pobedio opozicioni kandidat. Obzirom na ogromnu nesrazmeru oružanih efektiva, najnovije vesti govore da je Džameh pokazao spremnost da se pomiri sa neminovnim i da napusti vlast i zemlju.

Džameh je inače tipičan afrički Vodja, došao na vlast silom pre 23 godine i silom sa vlasti odlazi, ali nažalost deli mnoge osobine sa kolegama iz celog sveta, uključujući i naše prostore. Izmedju ostalog, zabeležen je kao istaknuti promoter pseudonauke i negator virusne prirode AIDS-a. Čak je uspostavio nešto što je nazvano pompeznim imenom Predsednički program alternativne medicine, gde prodaje biljne čajeve ne samo za lečenje side, već i astme, kardiovaskularnih bolesti i dijabetesa. Nepotrebno je naglašavati koliko je ova vrsta antinauke štetna i koliko odnosi ljudskih života.

Zanimljivo je da se radi o diktatoru sa najvećim eksplicitnim ambicijama medju kolegama, jer teško da bi i milošević, Husein ili Gadafi imali smelosti da kažu ono što je Džameh izjavio za BBC 2011. godine: “Ako Allah tako želi, spreman sam da vladam i milijardu godina!Zaista mu treba odati priznanje za ovakvu iskrenost – samo je iskazao ono što misle sve psihopate na (apsolutnoj) vlasti, od Dionizija Starijeg do najnovijih srpskih vodja, ali se zaista samo retki usuđuju da to naglas kažu. 

Džamehov ambiciozni kosmološki mandat se, međutim, ovih sati izgleda završava. Uzgred, pitanje koje se postavlja pred komentatorske i analitičarske licemere kako na levici, tako i na (ekstremnoj) desnici, jeste kako to da izostaju ogorčene osude “ugrožavanja suvereniteta Gambije”, “agresije na jednu suverenu zemlju”, protesti zbog “strane vojne intervencije” i slična blebletanja kojih smo se naslušali kad je trebalo, recimo, braniti diktatora Gadafija ili druge masovne zločince iz zemalja trećeg sveta? Neobjektivnosti i selekcioni efekti su dobro poznata tema u nauci, ali retko se gde sreću u ogoljenijem vidu nego u srpskom spoljnopolitičkom mejnstrimu.

05 January 2017

Ko je racionalan?

Ovde je novi Journal of Private Enteprise, a u njemu moj rad o donosiocima odluka u tri grane vlasti.

Na jednoj strani su parlament i vlada, na drugoj strani sudstvo. U anglosaksonskom svetu, Americi naročito, sudije imaju veću ulogu u donošenju političkih odluka. To danas važi manje nego što je važilo nekada, jer su od 19. veka do današnjeg dana zakonodavstvo i izvršna vlast neprestano dobijali na važnosti, a sudstvo postepeno gubilo.

Zakonodavna i izvršna vlast doživele su uspon između ostalog i zato što su njihove odluke osmišljene, deliberativne i svesno usmerene na željene posledice, te se smatraju promišljenim i racionalnim. Sudske odluke, sa druge strane, primenjuju neka opšta pravila na pojedinačne slučajeve, nisu instrumentalne i donose se bez posebnih društvenih ciljeva u vidu.

U ovom papiru pokušavam da kažem da su sudske odluke ustvari racionalnije u širem smislu. Opšta pravila mogu biti pametnija od promišljenih politika. Racionalizam 20. veka precenio je našu sposobnost svesnog promišljanja, a potcenio važnost opštih načela u domenu politike, ekonomije i društva. Tako nešto tvrdili su još i Hayek, Bruno Leoni i drugi, a moj papir njihovom argumentu dodaje novije, drugačije i šire shvatanje racionalnosti, koje je u skorije vreme ponovo dobija podršku u kognitivnim istraživanjima. Ponovo, sve ovo više važi za anglosaksonski svet i običajno pravo, gde sudske odluke u većoj meri imaju zakonodavnu sadržinu. 

28 December 2016

Tri crtice iz Pariza

Pošto sam boravio par dana u glavnom gradu Francuske, evo tri kratka lična utiska.

1. Bastilja je pala. Definitivno, nema je uopšte, ništa ne ostade. Otišao sam lično na adresu, gledao, tražio - ništa! Neko bi trebalo da tu ekskluzivnu vest, da je feudalizam propao i da mu nema povratka, javi Javnom servisu (anti)evropske Srbije i velikom delu srpskog biračkog tela koji i dalje duhom pogubljen negde u carstvu Nemanjića.

2. Satima se čeka u redovima za umetnost. Izložba Renea Magrita u Centru Pompidu je odista spektakularna, ali u izvesnom smislu još je spektakularnija činjenica da se ljudi odvažuju na tu avanturu da čekaju po 3-4 sata u ogromnim redovima (delimično napolju, po nimalo prijatnom vremenu) radi “dekadentne buržoaske” moderne umetnosti, kao što su socrealistički drugovi voleli da defeciraju. I pored relativno jeftinih ulaznica, nema šanse da takvi događaji ne zabeleže veliki profit.

3. Gospodin Fransoa Fijon deluje kao vrlo pristojan čovek. Ne samo što mu je politički uzor Margaret Tačer (a pominje, što je još indikativnije, i pozitivan uticaj ser Kifa Džozefa), već je kao i ona u prethodnoj karijeri dužio resor obrazovanja i nauke i to čak dva puta u dve različite vlade. Nekako se u tom ozbiljnom svetu taj resor smatra jednom od najuglednijih pozicija u državi, što pojedincima u Srbiji koji se i dalje kunu u “ministarstva sile” očigledno nije javljeno. Gospodinu Fijonu sve najlepše i nadam se da će, come April, zaustaviti najezdu fašističke gamadi i odvratne <cenzurisano> Lepen.

26 December 2016

Menadžment u sektoru odbrane

Nekoliko zadnjih nedelja je bilo reči o štrajku sindikata vojske i policije. Ne ulazeći u tumačenje ovih događaja, kao ilustracija načina upravljanja u ovom sektoru mogla bi da posluži nedavna vest iz SAD, gde se saznalo da Pentagon ipak neće detaljnije da se pozabavi izveštajem konsultanata iz McKinsey&Co, koji su izračunali da reorganizacijom može da dođe do ušteda u visini od oko 125 milijardi dolara tokom 5 godina, što je skoro četvrtina budžeta (koji iznosi 580 milijardi). Izveštaj koji su oni sastavili je urađen u januaru prošle godine, i može se delom pogledati ovde, a naručen je sa ciljem smanjenja birokratskih troškova.
 
Razlog za odbijanje takve studije je, prema pisanju medija, više nego zanimljiv: ona je otkrila da su neefikasnosti mnogo veće nego što se očekivalo, pa bi bilo jako štetno da se za njih sazna. Drugim rečima, ako bi Kongres uzeo izveštaj u razmatranje, tj. njegove nalaze kao relevantne, mogao bi da smanji budžet za odbranu!
 

20 December 2016

Sve nam je ukrao

Jednom davno, još tokom 1990ih, Vojislav Koštunica se žalio u nekom intervjuu kako su srpski komunisti preuzeli sve programske ideje od njih, "autentičnih"nacionalista. Novinar s kojim je razgovarao, naslovio je intervju frazom koja će postati u narednim godinama u kuloarima nas, odnarođenih NATO špijuna i mundijalista, omiljena krilatica za srpadanje sa "nacošima" i njihovim nevoljama i duševnim patnjama: "Sve su nam ukrali". Jadni Koštunica i Čavoški, Sloba im opljačkao "intelektualni kapital". Ideje Jugoslavije kao "tamnice Srba", avnojevskih granica kao komunističke anti-srpske zavere, Tito ustaša, "pobednici u ratu gubitnici u miru" - kakav je to način da jedan običan komunistički aparatčik bez pedigrea u krugovima oko Dobrice Ćosića, Francuske 7 i Simine 9a, koji nas je, štaviše, do pre koju godinu proganjao zbog ovakvih ideja, sada preuzme svu tu dubinsku mudrost i izgradi svoju karijeru na njoj?

Ovaj proces prestrojavanja bivših komunista ka etno-nacionalizmu, čiji je balkanski paragon bio Milošević, mogao se još tada, tokom 1990ih, videti u celoj istočnoj Evropi, premda je bio mnogo manje dramatičan nego danas. Poljski filozof i vodeći disident Adam Mihnjik napisao je još tada stvar koju sam ja oduvek smatrao najboljim mogućim opisom istočnoevropskog nacionalizma i ksenofobije: "nacionalizam je poslednji stadijum komunizma". Posmatrajući poljske ekvivalente Koštunice i Čavoškog, on je zaključio da nacionalistička halabuka predstavlja samo poslednju malignu transformaciju komunističkog kolektivizma, poslednju farsičnu iteraciju Hajekove spoznaje da je "fašizam stadijum u koji društvo stigne kad se pokaže da je socijalizam bio iluzija". Iz tog razloga mi se oduvek činila površnom i kontraproduktivnom borba mnogih ljudi iz "građanske opcije" u Srbiji, protiv Miloševića i njegovog režima kao "nacionalističkih". Prosto, bila je reč o starom komunističkom režimu koji je u novim uslovima samo morao da promeni svoju legitimacijsku osnovu. Kao što je Staljin učinio u jesen 1941 kada je Hitler stigao na 100 km od Moskve...

U međuvremenu, ironija istorije nam je priredila još jedno blisko sučeljavanje nacionalizma i socijalizma na Zapadu, samo što se to sučeljavanje i "uzajamno artikulisanje" tamo, izgleda, odvija u suprotnom smeru od istočnoevropskog: svedočimo, naime, upečatljivom usponu takozvnaih "ektremno desnih" stranaka i pokreta, koji izgleda da "kradu" ideologiju od levičara, a ne obrnuto: od gospođe Le Pen u Francuskoj, Nigela Faragea u Britaniji, AfD u Nemačkoj, Hofera u Austriji, onog klovna-pevača (ili šta li je već) u Italiji pa sve do novog američkog predsednika, Donalda Trumpa, nova internacionala post-modernog etno-fašizma se formira, koja kombinuje anti-imigrantski i ksenofobični impuls sa ekonomskim etatizmom starih levičara. Umesto socijalne države blagostanja iz prošlosti, nazočimo sada vaspostavljanju "nacionalne" zaštitničke države blagostanja, u korist "starosedelaca", a protiv imigranta i manjinaca.

Prošlog meseca u britanskom Guardianu sam pročitao članak koji je se bavio ovom neobičnom transformacijom. Članak je bio nešto najbliže mom starom, kultnom Koštuničinom "Sve su nam ukrali" intervjuu iz 1990-ih, samo sa obrunutim ulogama: engleski levičari se ovde žale upravo na to da su ekstremni nacionalisti "ukrali" (doslovce) socijalni program stare levice, i rebrendirali ga kao nacionalistički, te preotimaju time glasače od starih socijal-demokratskih stranaka. Podnaslov članka je bio: "Širom kontinenta, desničarski populisti su preuzeli kontrolu političkog dijaloga. Kako su uspeli to da urade? Tako štu su ukrali jezik, teme i glasače stare levice".

Donald Trump je možda najdramatičnija ilustracija sveprisutnosti ovog trenda, upravo zato što dolazi iz zemlje za koju su mnogi (uključujući i mene) verovali da je znatno imunija na ove trendove fašizacije nego Evropa. Time je njegov "blend" postideološkog "populizma" i ksenofobije sa oslanjanjem na jaku državu zanimljiviji za proučavanje.

Trump je klasični predstavnik nove ksenofobične "desnice" i kao takav vodeći i do sada najuticajniji promoter fatalne evropeizacije američke politike. Bilo je i ranije u američkoj politici populističkih demagoga evropskog tipa koji su kombinovali etnički nacionalizam sa zaklinjanjem u jaku državu blagostanja (primeri Ross Perrota i Pata Buchanana) ali ni jedan od njih nije došao ni blizu mesta predsednika. Trump oličava sve karakteristične crte evropskog populizma: ksenofobija, retorika protiv imigranata, pizma na slobodnu trgovinu i zagovaranje protekcionizma i poništavanja međunarodnih ugovora o slobodnoj trgovini (u Trumpovom slučaju NAFTAe i TPPa), i agresivno obnavljanje kompromitovane kejnzijanske "industrijske politike" koju su čak i levičari napustili; a na drugoj strani, tu su obećanja darežljive države blagostanja "za nas domaće", protivljenje bilo kakvim reformama državnog penzionog i zdravstvenog sistema (Trumpova stalna obećanja da on neće dozvoliti smanjenje penzionih beneficija, kao i da će obezbediti da država plati da svako ima zdravstveno osiguranje). Još jedna karakteristika ovog novog populizma, vrlo naglašena kod Trumpa, je poza "pragmatizma" i kritika "ideologa" - vrlo poznata fašistička ideološka žvaka, još od Musolinija: fašista nije dosadni ideolog koji se raspravlja u parlamentarnim brbljaonicama sa buržoaskim ideolozima nego praktičan čovek jake volje koji preuzima stvar u svoje ruke i "rešava probleme" (vozovi uvek "idu na vreme" u fašističkoj utopiji).

U Trumpoovom slučaju ova fašistička "pragmatička" ideologema je upotpunjena, i amplifikovana činjenicom da je on potpuni ignoramus, čovek koji bukvalno nema pojma ni o čemu: on misli da sudije u Americi "potpisuju zakone" ("sign bills"), ne zna šta je nuklearna trijada, zaklinje se da će da štiti član 12 Ustava (Ustav ima 7 članova)  itd. Naizgled paradokaslno, ovaj intelektualni primitivizam je deo Trumpove atraktivnosti za jedan deo birača, na sličan način na koji je cirkuzantski nastup Bogoljub Karića, sa njegovim nekoherentnim mumlanjem, namerno naglašenim "južnim akcentom", salatama i sličnom ikonografijom bio popularan kod jednog dela srpskih birača. Trump koji je je "otvoren" i koji "kaže kako jeste" je u neku ruku američki Bogoljub Karić,

Ali ima kod Trumpa još jedan mračniji element za koji takođe imamo presedan u Srbiji: njegova gotovo opscena vulgarnost, kao i odsustvo bazičnih ljudskih i džentlmenskih manira (podsmevanje hendikepiranim osobama, sirovi seksizam, rasistički ispadi, podržavanje nasilja na mitinzima, besprizorni cinizam i otvoreno laganje "bez blama") čine ga vrlo sličnim Vojislavu Šešelju, samo bez Šešeljevih retoričkih veština i "intelektualne" ambicije: svojim skučenim vokabularom i konceptualnim aparatom (neke analize su pokazale da Trump ne koristi mnogo više od 500 reči), odustvom sposobnosti da sastavi jednu koherentnu rečenicu na engleskom jeziku, kao i svojim muljatorskim talentom i vulgarnim odsustvom stila (pogledajte njegova zlatna kupatila dostojna balkanskih "bizmismena"), Trump zaista najviše liči na Bogoljuba Karića, uz dodatak Šešeljeve kriminogene i siledžijske malignosti.

No ova, kako bi Putin rekao, "živopisna" crta Trumpove ličnosti nije najvažnija. Fascinirani Trumpovom upečatljivom spoljašnjom stranom, kritičari gube iz vida glavnu stvar, a to je njegov autoritarni politički instinkt. Trump u svemu vidi zaveru neprijatelja Amerike koju oni sprovode slobodnom trgovinom i "otimanjem naših radnih mesta" čemu se ima stati na kraju "čvrstom rukom" kući. Fascinacija čvrstom rukom, snagom i moći, i autoritarnom politikom je konstanta koju kod njega možete pratiti od 1980ih naovamo. Još 1988 on je zakupio celu stranu u New York Timesu da bi se žalio na "slabo liderstvo" Ronalda Reagana koji dozvoljava da Japanci otimaju naša radna mesta i uništavaju američku automobilsku industriju. Već decenijama, kao pokvarena ploča, on ponavlja istu tu priču, samo se predsednici i spoljni neprijatelji menjaju, ali zavera poganih stranaca i saučestvovanje američkih vlasti ostaju konstanti. Zamislite psihologiju čoveka kome je Ronald Reagan bio "slab lider".

Evo još detalja. U jednom intervjuu iz 1980ih Trump je kritikovao Gorbačova što previše povlađuje tim svojim robovima, umesto da zavede "čvrstu ruku" i prekine anarhiju koja vlada u zemlji. Dakle, sve što je Trump video u SSSR u drugoj polovini 1980ih bio je haos i odsustvo reda i discipline - ne podrivanje komunizma i šansu za oslobađanje ruskog i ostalih istočnoevropskih naroda od komunističke diktature. Razmislite o tome. U jednom drugom intervju iz ranih 1990ih, na pitanje šta misli o protestima na Tjenanmenu koje su kineski komunisti ugušili masovno izgazivši demonstrante tenkovima, Trump je rekao da su crveni drugovi "umalo upropastili stvar" (" almost screwed everything up") ali da su se onda prizvali pameti i zaveli red. Imate tako američkog predsednika koji u Tjenanmen protestima kineskih studenata za slobodu i demokratiju vidi samo "nerede" (riots), i podržava akciju kriminalne, diktatorske vlasti da tenkovima uguši te "nerede". Treba li ikoga da čudi Trumpovo divljenje za Vladimira Putina, koga on naziva "velikim liderom"? Putin je sve ono što bi Trump želeo da bude, ali što, kako zbog svoje lične nekompetencije tako i zbog i ograničenja koja takvoj ambiciji postavlja američki ustavni sistem, nikada (nadati se!) neće biti u stanju da sprovede: da kontroliše "čvrstom rukom" celu ekonomiju, konfiskuje i otima privatnu imovinu političkih neposlušnika, zatvara (ili likvidira) novinare koji ga "kleveću" itd. Na pitanje jednog novinara kako može da podržava Putina kada ovaj ubija političke protivnike, recimo Litvninenka i Njemcova, on je odovorio da i Obama "ubija dosta naokolo". Suočeni smo tako sa američkim predsednikom koji ne vidi moralnu razliku između ubijanja terorista dronovima u ratu i trovanja političkih protivnika radioaktivnim polonijumom.

Ovo sam sve napisao iz prostog razloga što postoji jedna pobožna nada, jedno očekivanje kod ljudi na američkoj desnici koji nemaju nikakvih iluzija o Trumpu, ali veruju da će on makar svojim agresivnim, autokratskim stilom "prodrmati Vašington" i razmontirati etabliranu administrativnu državu. U prilog ovakvoj nadi idu neka od imenovanja koja je Trump napravio u svom kabinetu: bivši guverner Teskasa Rick Perry postavljen je za sekretara za energiju. čovek kji se zalaže za ukidanje ovog ministarstva (!), zagovara slobodno tržište i čak je napisao knjigu o federalizmu sa tipične teksaške i južnjačke tačke gledišta. Sekretari za obrazovanje i zdravstvo su isto tako odlični i obećavaju da će sprovesti proram vaučera u školstvu, kao i ukinuti Obamacare i zameniti ga više pro-tržišnom alternativom. Direktor EPA je političar iz Oklahome koji je proveo poslednjih pet godina tužeći EPA (!) i glavni cilj mu je eliminisanje Obaminih klimatskih inicijativa i smanjenje moći EPA. Sekretar za rad je milijarder koji je proveo karijeru tukući se sa sindikatima i jedini program mu je kako da im stane na rep. Koliko god bio svestan opasnosti koju po američku demokratiju ali i po konzervatvno-libertarijansku političku ideju u Americi predstavlja Trump i njegov pokret, ne mogu da ne budem makar malo zadovoljan kad vidim totalnu paniku među američkim levičarima da će Trump da napravi "reakcionarnu kontrarevoluciju", da poništi sve što su oni napravili od NjuDila, Velikog društva do Obamacarea, i vaspostavi 19-vekovnu verziju divljeg laissez-faire.

Upravo zato mislim da ne postoji veća greška od potpirivanja ovakvih iluzija od strane ljudi na desnici. Trump je autoritarac, populistički demagog evropskog stila zaljubljen u moć i državu, a ne američki konzervativni borac poput estalbišmenta poput Reagana ili Goldwatera. On ne veruje u američki ustavni poredak, slobodno tržište ni dobre tradicije slobode - on veruje samo u sebe i svoju neograničenu moć. Ako nas istorijski iskustvo u ovom domenu išta uči onda je to da populistički demagozi tog tipa nikada nisu slobodno-tržišni reformatori.

Tačno je da su kadrovi važni, ali je još važnije kakav je predsednik i kakva je njegova agenda. Bilo kakva, i najmanje radikalna, akcija smanjenja državne moću u Vašingtonu će biti nepopularna, i zahtevati od predsednika i njegovog tima da plate veliki politički trošak za bilo šta što preduzmu, a što remeti postojeću raspodelu resursa i šećerlema. Predsednik mora da se izloži riziku da izgubi sledeće izbore, a u najmanju ruku midterm izbore 2018 godine u Kongresu (kao što je Obama svesno preuzeo rizik 2009 sa Obamacareom i neslavno izgubio 2010 i bio okrivljen za taj poraz). Da li vam Trump liči na čoveka koji bi bio u stanju da založi svoj politički kapital za bilo šta što će ga makar kratkoročno učiniti vrlo nepopularnim kod birača? On bio morao da veruje u nešto da bi tako šta uradio. Ali, Trump je "pragmatista" koji ne veruje ni u šta (što njegove pristalice ponosno ističu kao "vrlinu"), i koji ima instinkt da je država uvek rešenje svakog problema. Koji motiv on može da ima da podržava stvari koje će ga sigurno učiniti nepopularnim?

Ništa od ovoga nije teorija nego realnost. Pogledajte samo Trumpova predizborna obećanja i retoriku, i pogledajte njegovo ponašanje od kad je izabran i sve je jasno. Njegove glavne teme u kampanji su bile izgradnja fizičkog zida prema Meksiku da sreči tamošnje "silovatelje i ubice" da preplave Ameriku, i uspostava protekcionističkog ekonomskog zida prema spoljnjem svetu da spreči strane ekonomske agresore i silovatelje (prevashodno Kineze) da otimaju američka "radna mesta". Prvog dana u ofisu obećao je da će poništiti TPP, ugovor o slobodnoj trgovini sa zemljama pacifičkog regiona. Zatim, jedno od glavnih obećanja je projekat "ulaganja u infrastrukturu" težak trilion dolara (1 000 milijardi), koji je klasična demokratska šema kreiranja "prosperiteta" otvaranjem fiktivnih radnih mesta o trošku poreskog obveznika. Trumpov doglavnik Steve Banon se hvali kako će to da bude novi New Deal koji će da raskrsti sa konzervativnom ortodoksijom kontrole budžeta i potrošnje. Po novim izveštajima medija, Trump je već u dosluhu sa demokratima u Senatu, i njihovim novim vođom Chuckom Schumerom, koji još nisu videli program državne potrošnje koji im se nije svideo, i koji će skoro sigurno glasati za ovu Trumpovu sumanutu inicijativu. Od bilo kakvih reformi programa socijalnog osiguranja nema ništa; štaviše Trump je vodio kampanju na očuvanju Social security i Medicare ovakvim kakvi jesu i čak predlagao (pod uticajem svoje socijalističke ćerke Ivanke) novu redsitribuciju za childcare. I tako dalje i tako dalje.

Mislim da je potpuno jasno da oni se koji veruju da će Trump voditi konzervativnu ekonomsku politiku zanose vrlo smešnim iluzijama. Trump će uraditi samo ono što njemu lično donosi popularnost, i ništa više. U ovom trenutku još nije rekao šta će uraditi po pitanju Obaminih incijativa u domenu "klimatskih promena" ali ne sumnjajte da ako ga neko ubedi da će izgledati kao faca i da će ga svi voleti i aplaudirati mu ako pokaže "liderstvo u toj oblasti", da će svi ovi desničari koje se sada kao muve okupljaju oko njegove administracije u sekundi biti pušteni niz vodu bez trunke oklevanja. Njegova pomenuta ćerka je veliki fanatik Al Goreove "vizije" i planira da svoju povlašćenu poziciju koristi da gura ovu inicijativu. Da li kukavni klimatski skeptici koji sada aplaudiraju Trumpu zausta veruju da će on, apsolutni cinik i ignoramus, biti odan njihovim "idejama" više nego svojoj popularnosti i nagovorima svoje ćerke?

Trump nema nikakve ideje, ali ima istinkte autoritarca. Stoga je on mnogo bliži demokratima nego konzervativcima, jer su demokrati stranka autoritarizma i državnog inžinjeringa. Nije slučajno da je glasač Bernie Sandersa ekonomski vrlo blizak glasaču Donalda Trumpa, skoro u svakom detalju, od protekcionizma, preko države blagostanja, do subvencija. Trump je verovatno jedna od najboljih ilustracija procesa koji novinari Guardiana žale pod imenom "krađe" levičarskih ideja od strane ekstremne desnice. Za godinu ili dve, možda i pre, videćete među američkim levičarima verovatno kombinaciju pohvala Trumpu što je odstupio od "konzervativne ortodoksije" i prihvatio etatizam, i očajnih žalbi ala Guardian ili Koštunica: "Sve nam je ukrao".oliti

17 December 2016

Trump, Putin, Tillerson, familija Bush

Mislio sam da seriju komentara o Americi nastavim opštijom analizom Trumpove ideologije i njenih sličnosti i razlika sa evropskim fašistima i kvazifašistima, ali najnoviji razvoj događaja je prosto toliko zabavan i skoro nadrealan, da moram da se pozabavim Trumpovom nominacijom Rexa Tillersona sa državnog sekretara i najnovijim zapletom oko Putinovog hakovanja izbora u Americi.

Prvo Putin i Trump. Više niko (osim Trumpa) ne sumnja da su ruske obaveštajne službe hakovale DNC i Johna Podestu ovog leta i prosledile negativne informacije odatle svojoj filijali Wikileaks, koji su onda strateški, u najvažnijim tačkama kampanje "leakovali" ove informacija da pomognu Trumpu i naštete Hillary. Prvi put je provaljeno da je reč o ruskim obaveštajnim službama u junu ove godine, mnogo pre nego što je pitanje ruskog mešanja uopšte isplivalo kao politička tema: firma koja se bavi kompjuterskom bezbednošću DNCja uhvatila je na delu dve nezavisne hakerske grupe, od ranije poznate, od kojih jedna radi za FSB (bivši KGB) a druga za rusku vojnu obaveštajnu službu, GRU. U to vreme, vođeni prevaziđenim konceptima geopolitike, većina američkih posmatrača su verovali da su Rusi napravili ovaj hack da bi ukrali dosije o Trumpu koji su demokrati u svojim opozicionim istraživanjima kompilirali: mnoge države, uključujući i američku, često se bave ovakvom vrstom špijunaže, i cilj je uvek da se bolje upozna "iznutra" sa mogućim kandidatima i pripremi za eventualnost da on pobedi. Međutim, vrlo brzo je postalo jasno da je Putinova svrha mnogo ambicioznija: da on želi da aktivno pomogne Trumpu da pobedi kroz pružanje medijima "prljavih" insajderskih informacija o demokratima dobijenih hakovanjem.  U svim ključnim momentima kampanje, Wikileaks je pouzdano i poslušno obavljao posao za Putina i Trumpa, "cureći" razne po Clintonovu štetne informacije, od prezira prema Bernie Sandersu demokratskih insajdera do govora Clintovove na Wall Streetu gde ona hvali slobodnu trgovinu i otvorene granice (užas, užas).

7 oktobra ove godine 17 američkih obaveštajnih agencija je izašlo sa javnim saopštenjem u kome nedvosmileno optužuju "vrh" ruske vlade sa ovu operaciju hakovanja i tvrde kako je njen cilj bio da se unese pometnja i delegitimizuju američki izbori. Pre nekoliko dana, u medije je procurelo da je CIA na tajnom brifingu članova Kongresa objavila da sada ima nepobitne dokaze ne samo da je Putin lično koordinirao ovu akciju, nego i da je ona izvedena sa specifičnim ciljem pomaganja Trumpu da pobedi na izborima. Danas je potvrđeno da se FBI slaže sa ovim nalazom CIAe.

Naravno, ne treba biti veliki genije, niti raspolagati sofistikovanim obaveštajnim resursima CIAe ili FBI, da bi se izveo ovaj očigledan zaključak. Trump je vrlo, vrlo koristan Putinu, i može se upotrebiti kao oruđe podrivanja američkog uticaja u svetu, a posebno u Istočnoj Evropi i pomaganja Putinovim imperijalsitičkim ambicijama obnove Sovjetskog Saveza. Trump, ingoramus i narcisista koji se divi diktatorima i želi da ga oni vole i prihvataju, idealna je meta manipulacije i ekspolatacije. Više puta u kampanji je izjavljivao kako je NATO prevaziđen, kako on kao predsednik neće da brani istočnoevropske članice NATOa od ruske agresije, kako će da razmotri priznavanje Putinove aneksije Krima i ukidanje sankcija Rusiji, podržavao je Putina u Siriji, i njegovog klijenta Asada, hvalio samog Putina kao "velikog lidera" više puta, čak i u debatama na televiziji sa Hillary. Trump je pravio neviđene vratolomne promene mišljenja po bilo kom pitanju osim jednog: njegovog divljenja prema Putinu, obećanja da će da sarađuje sa njim. Ovo je dovedeno do totalnog paroksizma tokom republikancke konvencije ovog leta kada je pisana stranačka platforma, formalni dokument koji nikog ne obavezuje, i ima samo simboličko značenje. Trump i njegova kampanja su bili totalno nezainteresovani za bilo šta što tamo piše osim jedne jedine stvari stvari: odredbe po kojoj će se republikanska stranka zalagati da se Ukrajini pošalje pomoć u ubojitom naoružanju ("lethal  weapons"). Trumpovi ljudi su pribegli komplikovanim i dugotrajnim manevrima da bi izbrisali ovu odrebu i zamenili je bezličnim  izrazom "adekvatna pomoć". To je već tada delovalo vrlo, vrlo sumnjivo

Osim toga, od početka kampanje, Trump se okružio gomilom ljudi bliskih ruskom diktatoru, od šefa kampanje Pola Manaforta koji je godinama bio najbliži saradnik i "konsiljore" Putinovog marionetskog kleptokrate Janukoviča u Ukrajini, preko Cartera Pagea savetnika za energetsku politiku, i akcionara u Gazpromu, do generala Michaela Flynna koji je zbog svojih pro-putinovskih stavova bio nagrađen gostovanjima na RT i plaćenim putovanjem u Moskvu gde je na proslavi godišnjice RT sedeo pored samog Putina. Taj Flynn je sada Trumpov savetnik za nacionalnu bezbednost (!), a njegov zamenik je lik koji se proslavio izjavom da Putin "treba da dobije Nobelovu nagradu za mir".

I na kraju, šlag na tortu: Trump predlaže za državnog sekretara Rexa Tillersona, CEOa naftne kompanije ExxonMobil. Ko je Rex Tillerson? Ako pomislite da je još jedan iz plejade Putinovih bliskih drugara nećete pogrešiti. U Rusiji od 1990ih, on je postao CEO Exxona 2006 i od tada je enormno proširio obim opracija tamo, kuliminirajući u strateškom dilu sa ruskim državnim monopolom Rosneft 2011, vrednim do 500 milijardi dolara, za koji je od Putina dobio orden prijateljstva, najviše odlikovanje koje ruska vlada dodeljuje strancima. Tillersona opisuju kao Amerikanca sa najbližim vezmaa s Putinom, uključujući i višedecenijsko blisko prijateljstvo sa Igorom Sećinom, jednim od najvažnijih Putinovih satrapa i direktorom Rosnefta. Ovaj dil je obuhvatio zajedničko bušenje nafte na Arktiku (za šta Exxon ima jedini tehnologiju) kao i u Meksičkom zalivu. Na nesreću celog društva, dil se na kraju izjalovio kad je Obamina administracija uvela sankcije Putinu 2014 zbog aneksije Krima i agresije u Ukrajini. Svaka dalja saradnja je stopirana i Exxon je izgubio milijarde. Da bi ovo sprečio, Tillerson je 2014, posle aneksije Krima žestoko lobirao Obaminu administraciju protiv sankcija, ali bez uspeha. I sad taj isti Tillerson dolazi na mesto državnog sekretara, i bingo, već najavljuje da planira da ukine te odvratne sankcije Rusiji, jer one "nisu efikasne". Tillerson ima 200 miliona dolara u deonicama u Exxonu i oko 70 miliona penzione štednje. Kakve bi efekte po njegovu finansijsku poziciju ukidanje sankcija dovelo ne treba mnogo spekulisati.

Putin svakako nije naredio ovu sabotažu da bi se igrao ili samo "podrivao legitimitet izbora", nego i direknto pomogao svom preferiranom kandidatu da pobedi. Trump je  na najnovije potvrde od strane američkih obaveštajaca da je njegov omiljeni lider hakovao demokrate da bi pomogao njemu, Trumpu, odgovario tvrdnjom da CIA laže, i da ne samo da Vladimir nije uradio to da bi pomogao njemu, nego da nije ni odgovoran za hakovanje. I kao drugi korak, predlažio, kao ilustraciju gluposti optužbi da je on u konspiraciji sa Putinom, za državnog sekretara lika koji je dobio "orden prijateljstva" od kremaljskog diktatora, koji ima direkan finansijski interes da ukine sankcije Rusiji, i koji obećava da će to i učiniti.

Ali, grešite ako mislite da je ovo kraj tragikomedije. Ima još jedan dodatni, skoro crnohumorni zaplet. Odakle, naime, Trumpu ideja da odabere Tillersona? Putinovi agenti? A, ne. Izgleda da Trump nije poznavao od ranije Tillersona i da ga je izabrao na preporuku, zapravo insistiranje, Condoleeze Rice i Roberta Gatesa, bivših najbližih saradnika George W Busha i dugogodišnjih pulena porodice Bush. Takođe, važnu ulogu u ubeđivanju Trumpa igrali su Dick Cheney i bivši državni sekretar Busha starijeg, James Baker. Konačno, danas se horu oduševljenih Bušista pridružio i Veliki Satana lično, George W. Bush, lobirajući za Tillersona kod nekih republikanskih senatora (koji treba da ga potvrde, a od kojih su nekolicina vrlo nervozni). Dakle, Putinov drugar koji obećava ukidanje sankcija i mir, ljubav i razumevanje sa kremaljskim diktatorom je proguran na tu poziciju od strane mrskih "neokonova" koji, ako je verovati "Trumpkinima", (odomaćen izraz za Trumpove pristalice, igra reči od "pumpkin", što će reći ne baš najbistrija osoba) žele "treći svetski rat" sa Rusijom.

Kako je to moguće? Stvar je vrlo prosta. Rice i Gates imaju privatnu konsultantsku firmu i Exxon Mobil je jedan od njihovih klijenata, iliti "poslovnih partnera". James Baker ima isto privatnu pravnu firmu u Teksasu i njegovi vrlo lukrativni klijenti su ne samo ExxonMobil nego i Rosneft i Gazprom. Moguće je da Bush klan, osim finansijskog interesa, slično Putinu, veruje da je Trump pacer i diletant koga je moguće lako manipulisati, i da će preko Tillersona zapravo oni kontrolisati spoljnu politiku Amerike. Štaviše, kad pogledate istorijat Bushove politike prema Putinu (od zagledanja u oči i otkrivanja da je ovaj demokrata, pa nadalje) uopšte nije daleko od pameti da bi Tillerson jednako odgovarao i Trumpu i Bushovima.

Tako je Vladimir Putin izgleda uspeo nešto što niko nije mogao ni da sanja: da ujedini u jedan front korupcije i bezprizorja paleokonzervativce i neokonzervativce, trumpistički bašibozuk i najjaču republikansku dinastiju u Americi. Prvima je dobar bilo ko ko povlađuje trenutno najpopularnijem antiameričkom koljaču, a drugi su prosto korumpirani i beskrupulozni.


06 December 2016

Američki izbori I

Kao što je Saša dao nekoliko uzastopnih komentara pred američke izbore, ja ću pokušati sada u nekoliko komentara da analiziram post-izbornu situaciju - šta se desilo i šta se može očekivati kao posledica izbora. Počeću sa samim izborima, a kasnije, pošto će nova adminsitracija uskoro biti kompletirana - šta se od nje može očekivati, (s obzirom na to ko je sačinjava).

Prvo, sami izbori. Uprkos većini predviđanja, Trump je pobedio. Ovo nisu predvideli ni istraživanja javnog mnenja, ni betting markets. Većina statističkih modela su davali ogromnu prednost Clinton, od 90% do 99% verovatnoće za pobedu. Jedini izuzetak je bio Nate Silver koji je Trumpu davao oko 35% šansi, ali kako se ispostavilo, iz pogrešnih razloga. Trumpove pristalice ovo uzimaju kao krunski dokaz zavere elita i njihove odrođenosti od naroda, nesposobnosti da prepoznaju populističku revoluciju protiv establišmenta, kao što je nisu prepoznale  u slučaju Brexita, itd. Nadasve, rezultat izbora uzimaju kao dokaz dubinske političke promene u Americi.

No, to je u osnovi pogrešno. Pogledajmo rezultate. Na osnovu više od 99% glasova (ostalo još malo listića da se prebroji u Kalifroniji što će učiniti rezultate još nepovoljnijim po Trumpa), Trump je osvojio elektorski koledž sa 308 glasova dok je Clinton osvojila 230. Međutim, kad je reč o ukupnom broju glasova on je izgubio izbore, i to dosta ubedljivo: prednost za Hillary Clinton je nešto preko 2.6 miliona glasova, ili oko 2%! To je nezabeleženo do sada u američkoj istoriji : da kandidat koji izgubi izbore za 2% osvoji većinu elektorskih glasova. Poslednji put kad se kombinacija "nacionalna većina = elektorska manjina" desila, 2000 godine, Al Gor je izubio osvojivši oko 530 000 glasova više od Busha (oko 0.5% razike!).

Sve ovo vam govori da popularna priča o tome da su sondaže javnog mnenja bile pogrešne, da nisu "uhvatile" Trumpove "stidljive glasače", republikansku "tihu većinu" i slične besmislice, naprosto nije tačna. Nacionalna ispitivanja javnog mnenja davala su Clinton u proseku oko 3% glasova prednosti, a ona će završiti sa nešto više od 2% prednosti. To je dosta dobro i precizno predviđanje, mnogo boljie nego 2012, kada su sondaže potcenile Obamin ukupni broj glasova za skoro 3%. Kako je onda bilo moguće da Trump pobedi?

Vrlo jednostavno, raspored glasača je bio povoljan po njega. On je vrlo tesno osvojio pet ključnih država, Floridu, Severnu Karolinu, Pensilvaniju, Mičigen i Viskonsin, poslednje tri sa manje od 100 000 glasova ukupno, dok je Clinton zabeležila bolji rezultat od Obame u državama koje su ili tradicionalno demokratske (Kalifornija, Njujork),  ili pak solidno republikanske te ona nije imala šansu da svoj relativno bolji rezultat tamo ikad pretvori u elektorske glasove ( recimo Teksas, Džordžija, Južna Karolina - svejedno da li ćeš Teksas izgubiti sa 20% ili 12% razlike, imaš 0 elektorskih glasova. U Texasu Trump je pobedio sa 52% glasova prema 43%. Romney je pobedio Obamu 2012 sa 57% prema 41%! u Džordžiji Trump je osvojio 51%, Romney 2012 53%).

Koliko je Trumpov rezultat loš u smislu broja glasova najbolje se može videti ako uporedite njegov ukupni procenat glasova sa gubitnicima na prethodnim izborima: Richard Nixon je osvojio 1960 49.55%, Gerald Ford 1976 - 48.01%, Al Gore 2000 - 48.28%, John Kerry 2004 - 48.26%. Čuveni "luzer" Mitt Romney osvojio je 2012 oko 47.15% glasova. Trump 2016 - 46.1%! Dakle, Trump je osvojio manje od većine gubitnika na prethodnim izborima - najbliži mu je po procentu glasova luzer nad luzerima, Michael Dukakis (sa oko 45.65% glasova), koga je stariji Buš "isprašio" 1988.

Ovo neizbežno upućuje na zakjučak da je fama koju su Trump i njegove pristalice napravili od navodnog "populističkog talasa" protiv establišmenta neopravdana. Kakva je to masovna "populistička" pobuna čiji lider ubedljivo izgubi glasove naroda, a pobedi samo zahvaljujući starinskom sistemu izbora od strane "elektora", koji je, uzgred budi rečeno, svojevremeno bio uveden od strane mudrih Očeva utemeljivača, upravo da bi sprečio bukače i demagoge poput njega da ikad dođu na vlast? A da omrznuta Hillary Clinton, oličenje "odnarođenog" establišmenta dobije 2.6 miliona glasova više od pobedonosnog "populističkog" vođe.

Najjasniji zaključak koji se može izvesti iz svega ovoga potvrđuje ocenu koju je Saša dao u njegovom komentaru pred izbore: imali smo dva najnepopularnija kandidata u modernoj istoriji. Svaki normalni demokratski kandidat bi pobedio Trumpa za bar 10-15% razlike kao što bi i svaki normalan republikanski kandidat pobedio Hilari sa sličnom razlikom. Razlog zašto je Trump pobedio na ovaj bizaran način je jednostavan: njegova podrška u odnosu na Romneya je kolabirala nešto manje nego podrška Clintonovoj u odnosu na Obamu. Drugi faktor je geografska i demografska kompozcija Trumpovih glasača: iako je njegov procenat glasova bio za 1% manji od Romneyjevog, njegovi su geografski bili mnogo srećnije raspoređeni: u "tesnim" državama Srednjeg Zapada. Trump je izgubio deo obrazovanih konzervatvnih glasača iz predgrađa i iz bogatijih država poput Teksasa, dok je dobio jedan deo "white trasha" - manje obrazovanih i siromašnijih glasača koji rade u industrijama i rudnicima na Srednjem Zapadu koji sve više propadaju u ekonomiji 21 veka, što zbog opštih promena ekonomskih uslova, što zbog opresivnih regulativa federalne vlade (ne zbog slobodne trgovine). Demografske analize posle izbora su pokazale da je opšta kompozicija Trumpovog biračkog dela slična Romneyjevoj (uključujući i sličan procenat crnih i Latino glasača, što je mnoge iznenadilo) a da je jedina drastična razlika u tome što je Trump osvojio neuporedivo više glasova belaca bez koledž diplome, preko 67%! Romney je osvojio oko 53% tih glasača. Što vam govori da su konzervativni Tea Party birači (koji su dominantno obrazovani i žive u predgrađima i disproporcionalno u bogatim državama) ostali kući 8 novembra 2016, još i više nego 2012. I Trump je pobedio samo zato što su njegovi white trash demokrati sa Srednjeg Zapada mnogo bolje strateški raspoređeni u elektorskom koledžu nego mnogobrojniji Tea Party konzervativci koje je izgubio.

Ali, republikanci koji misle da je to pobednosna strategija: prilagodiš poruku nisko informisanim glasačima koji vole "nacionalistički" naherenu veliku državu: carine, subvencije i državnu brigu za "nas" - napraviće veliku grešku. Brojevi su neumoljivo protiv toga. Evo ilustracije: četiri ključne države koje su omogućile Trumpu da pobedi uprkos ubedljivom porazu na nacionalnom nivou, Pensilvanija, Ohio, Michian i Wisconsin (sa visoko disproporcionalnim udelom belih neobrazovanih  glasača) imale su 1980 godine kad je Reagan pobedio ukupno 79 elektorskih glasova. Ove godine ta cifra je bila 64. S druge strane, Kalifornija je 1980 imala 47, sada 55 elektorskih glasova. Texas je imao 29, sada ima 38.

Demografska tranzicija od zemlje sa skoro 90% belaca do oko 70% sada (verovatno još manje u budućnosti), je jedan od uzroka ovoga ali ne jedini ni najvažniji: promena profila i strukture belih glasača je isto važna: od ionako manjeg udela belaca sve je manje neobrazovanih belaca koji su plodno tle za Trumpov primitivni nativistički i ksenofobičarski populizam ala Ross Perot ili Pat Buchanan. Zahvaljujući izuzetno bizarnom sticaju okolnosti oni su mu omogućili pobedu u elektorskom koledžu ovaj put, ali bilo ko iz republikanske stranke ko misli da je to način da dugoročno tuče demokrate uhvatio se za suvu granu. Ako želiš da načiniš republikansku stranku više etatističkom nego pre, i ako želiš da se osloniš na bele, a ne manjinske glasače u tom poduhvatu, jedini način je da prilagodiš poruku dramatično rastućem segmentu obrazovanih urbanih i suburbanih glasača sa koledž diplomama. A oni nisu zainteresovani za isterivanje Meksikanaca i Muslimana, izgradnju zidova, maltretiranje firmi koje outsourcuju i carine od 40% da se "sačuvaju naša radna mesta". Oni hoće klimatske promene, afirmativnu akciju, rasnu senzitivnost, veću i drastičniju regulaciju biznisa itd. Ili pak možeš nazad u Cruz-Rubio Tea Party konzervativizam, ali onda ništa od etatizma. Trump je hohštapler i prevarant, ali kao i svi talentovani politički prevaranti on ima vrlo istančan "njuh" za to šta prolazi a šta ne prolazi na dugu stazu. Sve više je znakova da on shvata prethodnu matematiku i da će pokušati da tiho remodeluje svoju politiku od agresivnog i primitivnog nacionalističkog kolektivizma koji sada praktikuje ka malo umivenijoj verziji gde će pokušati da napravi neki most prema američkim levičarima. Da proširi svoju etatističku bazu sa white trasha na određen broj "liberala. Ali, o tome više u sledećem komentaru.

Trumpov politički genije je  u tome što je za trenutak politiku identiteta i afirmativne akcije doveo do njenog krajnjeg logičkog ishodišta, tj apsurda: levičari su decenijama izmišljali razne potlačene manjinske grupe kojima treba zaštita države od spoljnjeg sveta, tj belih opresora. Trump je došao na ideju da postoji jedna zapostavljena grupa, white trash u Apalačima i "Rust beltu" i da je najbolji način da konceptualizuje politiku identiteta za tu grupu - promena neprijatelja od bogataša i Amerike ka strancima i manjinama, i promena politike od afirmativne akcije, klimatskih promena i sličnih pitanja životnog stila ka carinama, ksenofobiji i promociji ekonomskog nacionalizma. Još jednom se potvrdila Hajekova stara ideja u novom obliku  da je "fašizam stadijum u razvoju kolektivizma kada postane jasno da je internacionalistički socijalizam bio iluzija".

26 November 2016

Zašto je Kastro ulagao u obrazovanje?

Odgovor je možda u sledećem isečku iz moje nove knjige "Šta je kapitalizam?", koja u izdanju Heliksa uskoro kreće u štampu:

"Ne treba smetnuti s uma ni da su centralizovani državni sistemi obaveznog obrazovanja nekada, od Prusije do Japana, neskriveno nastajali u cilju stvaranja odanog i poslušnog građanstva. To su svrhe dijametralno suprotne razvoju ličnog integriteta, nezavisnog mišljenja i kreativnosti. Lent Pričet, vodeći istraživač ekonomije obrazovanja s Harvarda, primećuje da su u 20. veku svi svetski diktatori, uključujući i najozloglašenije među njima, sprovodili masovne programe obrazovanja u okviru centralizovanih državnih obrazovnih sistema. Ponekad se u odbranu Titovog komunističkog režima u bivšoj Jugoslaviji kaže da su komunisti, ako ništa drugo, gradili škole i omasovili obrazovanje. Ali jednako su u isto vreme radili svi, od demokratskih država do najgorih diktatora. I dok se to prebrzo predstavlja kao nešto činjeno iz krajnje benevolentnih namera, Pričet postavlja logično pitanje: zašto su čak i notorni zločinci, diktatori koji su otvoreno pljačkali i ubijali sopstveno stanovništvo, u isto vreme bili tako zainteresovani za obrazovanje tog stanovništva? Kako je moguće da je Staljin, sprovodeći genocid u Ukrajini, u isto vreme i na istom mestu gradio škole?

Razlog zbog kojeg su i pristojne i kriminalne i demokratske i autoritarne vlade jednako opsesivno gradile obrazovne sisteme nije bio želja za većom produktivnošću stanovništva jer, nasuprot uvreženom mišljenju, ulaganja u obrazovanje i ekonomski rast ne pokazuju pozitivnu korelaciju – to su pokazale brojne studije. Razlog je, zaključuje Pričet, to što je centralizovano obrazovanje oblik indoktrinacije. Indoktrinacija se teže sprovodi direktno. Ali ako se uvije u obrazovanje, onda se uz matematiku, jezik i druge korisne predmete, lakše može progurati i indoktrinacija u svrhe podizanja lojalnosti državi, ideološke saglasnosti ili prezentacije sopstvene verzije istorijskih događaja. Privrženost klasičnih liberala izboru u obrazovanju treba staviti u ovaj kontekst. Ekonomska efikasnost ili rezultati testova su manji deo celog argumenta. Važnija je sloboda izbora jer je ona osnov ličnog integriteta, intelektualne nezavisnosti, kritičkog razmišljanja, različitosti i kreativnosti." 

07 November 2016

Amerika bira 2016 - IV


Ovo je moja prognoza. Tramp će uzeti sve države u kojima je pobedio Romni. Juriš na Belt će biti uspešan jedino u Ohaju i Ajovi (ako je tu uopšte možemo svrstati, ja lično ne). Ono što je dobro za Trampa (i još više republikance) je da je Nju Hempšir vraćen u igru i da ne mora da se nada Pensilvaniji ili Koloradu. Ipak, mali Nju Hempšir je za Trampa velik kao kuća i ako tu izgubi igra je gotovo sigurno gotova. Tramp će Ohajo i Ajovu i pokušaj dobrog rezultata u Pensilvaniji i Mičigenu platiti u Koloradu, a  možda i u Nevadi.

Izbori su u skoro idealnom trenutku za Trampa jer je celo vreme kampanja bila takva da je Klinton bila ili sigurni pobednik ili ne-baš-komotno vodila. Sada je takva situacija.

Ako Hilari dobije Floridu demokrate su pobedile, ako je dobije Tramp onda ima šansu, ali ne i izvesnost da pobedi. Ko će pobediti na Floridi ne znam, ne bi me čudilo da bude u "recounting" margini.

Moguće je da ćemo istovremeno gledati Floridu i Nevadu. Postoji i mala šansa da bude nerešeno, s tim da bi onda Tramp postao predsednik glasanjem u Predstavničkom domu.

Kako bilo, šanse su blago na strani Hilari, a bilo koji drugi republikanac (Kruz, Rubio ili Kasić) bi večeras relaksirano proslavili pobedu. Bilo koji iole harizmatičniji i manje dinastički etablirani demokrata bi razbio Trampa.

03 November 2016

Amerika bira 2016 - III

Umesto da ovo bude poslednji post pred izbore, izgleda da ću imati još jedan za vikend. Preferencije glasača pokazuju promene koje nas uvode u skoro pa potpuno neizvesnu trku za predsednika. Međutim, kao i uvek, kada su godine deljive s 4, izbori za Predstavnički dom, Senat i guvernere padnu u drugi plan.

Kao što sam i ranije tvrdio, Predstavnički dom ostaje republikanski. Sve su šanse da republikanci neće imati 247 mesta koje su dobili 2014. godine, odnosno da će rezultat pre težiti onome iz 2012, kada su imali 234. Intemedijarni izbori uvek naglase protesno glasanje protiv predsednika. Za sada republikanci imaju sa sigurnošću 224 mesta (218 je dovoljno za većinu), demokrate 190, dok je 21 trka otvorena. Republikanci sigurno neće ponoviti 51,2% glasova na izborima za Predstavnički dom, a demokrate će imati više od 45,5%, što su bili rezultati na nivou SAD 2014. godine.

Kada je reč o Senatu, republikanci imaju težak zadatak, budući da je mnogo više mesta koji oni brane, nego što je to slučaj kod demokrata. Trenutni odnos snaga je 54:46 za republikance, a za sada je omer snaga 46:46 sa 8 neizvesnih trka - Nevada, Viskonsin, Misuri, Indijana, Pensilvanija, Severna Karolina, Florida i Nju Hempšir. Najverovatniji rezultat će biti 51:49 za republikance, drugi nešto manje verovatan je 50:50, a treći 52:48. U odnosu na prethodni saziv republikanci sigurno gube Ilinois. Kada je reč o tesnim utrkama, ako bi danas bili održani izbori republikanci mogu izgubiti još i Viskonsin, Pensilvaniju i Indijanu i mogu (ali daleko od toga da mogu reći da su šanse veće od 50%) preuzeti Nevadu. Za demokrate uspeh će biti perfektno podeljen Senat, za republikance makar 51 senator. Utrke koje će verovatno odlučiti pitanje većine su u Nevadi i Misuriju.

Guverneri koji se kod nas malo analiziraju su u potpunom zapećku. Svega 12 guvernera se bira ove godine, a uz to predsednički izbori odnose mnogo pažnje. Trenutno republikanci vode 31 državu, demokrate 18, a Aljasku nezavisni guverner. Za sada je sigurno da će republikanci nastaviti da vode 30 država, demokrate 14. Misuri, Indijana, Severna Karolina, Nju Hempšir i Mejn imaju tesnu trku. Republikanci su vratili Zapadnu Virdžiniju u crveni tabor,  u tesnim trkama u četiri države bolje stoje demokrate, a republikanski kandidat je bolji u Mejnu. Za demokrate uspeh će biti ako republikanci ostanu na 31 guverneru, za republikance je uspeh ako dobiju barem još jednu državu više.


30 October 2016

Amerika bira 2016 - II

Prošle su tri predsedničke i jedna potpredsednička debata, kao i snimci koji Trampa prikazuju u lošem svetlu. U jednom trenutku ankete su pokazivale da je trka rešena, posebno nakon što se i deo Republikanske stranke odrekao Trampa. Međutim, poslednjih dana ankete pokazuju Trampov oporavak, tako da nam, ako se ne desi nešto epohalno poput državnog udara na dan izbora ili uragana koji je svojevremeno oduvao Romnija, sleduje interesantna noć 8-9.11.

Rassmunsen i još neke organizacije pokazuju da u trci četiri kandidata među opredeljenim glasačima Tramp ima prednost na nivou SAD.  Takođe, Tramp ne stoji preterano loše među Afroamerikancima i Latinosima za bilo kog republikanca, posebno onog sa kontroverznim stavovima za američki politički establišment. Trampovi glasači pokazuju fanatizam koji je sličan onome koji su pokazali glasači Obame. Na to treba dodati pokazatelje lepog odziva republikanaca na prevremeno glasanje. S druge strane Klinton vodi na nacionalnom nivou u anketama, ali se prednost smanjuje. Ista je tendencija u swing states (zovimo ih prevrtljivim državama).

Da ne bude da podgrevam previše nade ljudima u Srbiji koji vole Trampa ili mrze Hilari. Još uvek je Hilari u prednosti u većini anketa na nacionalnom nivou i kada je reč o trkama u ključnim zemljama. Međutim, hajde da bacimo pogled šta se do sada dešavalo i kako bi mogla da izgleda trka.

Na nacionalnom nivou Hilari, kada se posmatraju pokretni uprosečeni rezultati različitih anketa je imala vođstvo koje je u njenim pikovima bilo malo iznad 7% (sredina avgusta i sredina oktobra), dok su za nju najgori rezultati zabeleženi sredinom septembra (prednost od 0,7%) i početkom avgusta kada je Tramp na kratko bio u prednosti. Sadašnja tendencija je da prednost Hilari pada (trenutno je 3,4%) i da bi do 8.11. ona mogla biti u domenu statističke greške i kod najvećih uzoraka. Džonson je u značajnom padu sa skoro 10% na 5%, ali njegov pad ne ide posebno na ruku ikome od dva glavna takmaca. Stejn je konstantno na 2-3%. Međutim, postoji i peti kandidat, Mek Malin koji je jak u Juti (koja je postala trka tri takmaca) i koji ima realne šanse za 6 elektorskih glasova, a Juta (u kojoj demokrate obično nemaju kampanju jer nema potrebe usled izvesnosti poraza) je postala otvorena trka.

Ako posmatramo elektorske glasove, koji su jedini merodavni, Tramp ima problem što je tamo gde je njegova pobeda sigurna, njegova prednost veća nego što je to kod Hilari. U sistemu kao što je američki, bolje je tesno pobediti u pet država nego ubedljivo trijumfovati u dve, a izgubiti tri, na primer. Za sada Klinton ima 169 sigurnih glasova u državama gde je njena prednost dvocifrena, nasuprot Trampovih 90. Kada se tome dodaju države gde je prednost 5-10pp Klinton ima 252 elektorska glasa, a Tramp 126. Države gde je trka tesna (toss-up), to jest gde jedan kandidat ima prednost do 5pp daju dodatnih 160 elektorskih glasova. Te države su: Teksas, Florida, Pensilvanija, Ohajo, Severna Karolina, Džordžija, Nevada, Arizona, Ajova i Mejn 2 (Mejn ima dve izborne jedinice). Ako bi izbori bili danas, Tramp bi gotovo sigurno dobio u Teksasu i Džordžiji, ali bi Hilari bila veliki favorit u Pensilvaniji. Ostalih 7 trka su potpuno otvorene.

Postoji nekoliko država koje su bile jako blizu toss-up i tu je najveći neuspeh Trampa za sada. Njemu je iz ruku ispala neizvesna trka u Minesoti, Viskonsinu, Mičigenu, Nju Hempširu, Mejnu, Virdžiniji i Koloradu. Kolorado je posebno bolan jer je Tramp krajem septembra bio u vođstvu u Koloradu, a sada je Kolorado ispao iz toss-up. Sa Koloradom u igri ne bi bilo skoro pa nemoguće misije moranja pobede u Pensilvaniji.

Hilari za pobedu treba još 18 elektorskih glasova, odnosno da pobedi još samo u Pensilvaniji, Floridi, Ohaju ili Teksasu (što je najveći udarac za republikance, povratak Teksasa u toss-up posle nekoliko decenija). Bilo koja od ovih država je dovoljna Hilari, a republikanci baš dugo nisu pobedili u Pensilvaniji. Takođe, ako Hilari pobedi u Severnoj Karolini ili Džordžiji i još bilo kojoj od država koje su toss-up, Bela kuća ostaje demokratska.

Ovi izbori su malo izmiksali plavo-crvenu mapu, prevashodno što Arizona i Severna Karolina vrlo realno mogu izmaći republikancima, a loša vest za republikance je što je Virdžinija definitivno otišla iz njihovog domašaja osim za nekog predsedničkog kandidata koji bi jako ličio na demokratskog. Nju Hempšir je potvrdio da je plav. S druge strane Ajova se vraća u crveni tabor i manja jedinica u Mejnu.

Sve u svemu, ako nova afera curenja ne poremeti kampanju Hilari Klinton ili ako ne presudi mnogo veća motivacija Trampovih glasača, moja inicijalna prognoza od pre mesec i po dana da verovatno pobeđuje Tramp neće biti tačna. Uz jedno veliko zrno opreza koje ide uz atipične izbore. Kako nijedan od kandidata ne budi u meni jake i preterano lepe emocije, relaksirano čekam 8-9.11 koji ću tradicionalno probdeti.

U narednom člansku više o izborima za Senat, Predstavnički dom i guvernere.


05 October 2016

Zašto treba privatizovati Nasu

“Onaj koji se bori protiv čudovišta, treba da pazi da i sam ne postane čudovište.” (Niče) Ovih dana povela se rasprava o ingenioznom projektu Elona Muska o letu sa ljudskom posadom na Mars u 2022. godini (National Review je objavio sjajan tekst o tome.) U senci toga prošao je i otužni “jubilej” – 5 godina od poslednjeg leta spejs šatla, najvećeg i vrlo simboličkog promašaja državne astronautike. Tokom tog perioda dobili smo – na planu letova sa ljudima – jedno veliko ništa, zapravo i manje od ništa, jer je i “papirni” Constellation program otkazan, a od novog heavy lift booster-a koji je preduslov za ozbiljniji svemirski program nema ni traga ni glasa.
  
Da je NASA postala dinosaurus sa velikim telom i malom glavom toliko je očigledno da to gotovo nije potrebno obrazlagati. Gubitak dva šatla (Čelindžer 1986. i Kolumbija 2003.) predstavljao je gigantsku katastrofu za koncept razvijan više od četvrt veka (!), koji je odneo preko 210 milijardi dolara iz 2011. Cena pojedinačnog leta šatla bila je najmanje 20 puta (!!!) veća od one koja je u originalnim studijama bila predviđena. Kao što je neko marljivo izračunao u diskusijama na Internetu nakon nesreće Kolumbije, da je šatl bezbedan kao i avionski saobraćaj – što je bilo originalno obećanje Nasinih eksperata – samo na londonskom aerodromu Hitrou dešavale bi se po dve avionske nesreće dnevno. Međunarodna svemirska stanica se već uveliko posmatra kao projekt tipa »rupa bez dna«. O letovima na Mesec kojih nema već 40 godina ne vredi trošiti reči, odavno (u vreme Vernera fon Brauna!) planirana – Nasina, o Elonu Musku malo kasnije – misija na Mars se sad “ambiciozno” smešta u maglovitih 20-30 narednih godina. Čak ni jednostavne planetarne misije bez ljudske posade ne idu kako se očekuje: kvar na Galileu je redukovao količinu podataka koju je ova sonda sakupila na majušni delić planiranog, o totalnim havarijama misija Mars Polar Lander ili Mars Observer da i ne govorimo. Što je najvažnije, nedavno deklasifikovani dokumenti pokazuju kako je NASA sasekla gomilu radikalnih, neortodoksnih, hrabrih projekata na kojima su veliki umovi poput Frimena Dajsona radili u samo praskozorje kosmičke ere (Orion, Rover, NERVA, itd.) i svesno se okrenula neefikasnom i opasnom hemijskom pogonu kao jedinom načinu da se ostvari politički traženo ljudsko prisustvo u svemiru. Gotovo pola veka nakon lansiranja prvih satelita, dok se čitave druge oblasti nauke i tehnologije uopšte ne mogu prepoznati (uporedite tadašnje i današnje računare, tadašnje i današnje medicinske aparate ili tadašnje i današnje hi-fi uređaje), i dalje se koriste rakete na hemijsko gorivo, i ne postoji nijedan jedini ozbiljan projekat kome je cilj da se to promeni. O sprezi Nase i vojno-bezbednosnog kompleksa koja stalno izaziva moralne nedoumice da i ne govorimo.  

Neko bi u odgovor mogao početi da nabraja uspehe agencije. Niko ne spori da je uspeha bilo, premda je pitanje motivacije i svrsishodnosti nekih od njih  veoma sporno. Ali, sve treba staviti u odgovarajuću perspektivu i kontekst. Najuspešnije misije NASA su one – za koje niko nije čuo! Odnosno, niko van uskog kruga astrofizičara i planetologa koji se njihovim rezultatima bave. Misije kao što su IRAS ili COBE nemerljivo su doprinele našem razumevanju svemira, otvorile nove horizonte, pobile stare teorije i podstakle izgradnju novih na način koji je prethodno bio nedostupan. Isto se odnosi na neke (nipošto ne sve!) međuplanetarne misije, poput Vikinga iz 1970-tih ili Vojadžera iz 1980-tih. Svi ti uspesi NASA zajedno tokom poslednjih 40-tak godina nisu koštali kao jedan jedini – zbog nebrige ili nekompetentnosti – izgubljeni šatl, čak i kada bismo stavili na stranu nemerljivi gubitak ljudskih života. Kao što reče eponimni začetnik ove vrste “uspeha”, epirski kralj Pir nakon pobede nad Rimljanima kod Askuluma u Apuliji 279. godine pre n.e.: “Još jedna ovakva pobeda i potpuno smo propali.”

Odmah da razjasnim: sve što je rečeno za NASA se sa još većom snagom odnosi na sestrinske organizacije kao što su evropska ESA, te Roskosmos i kineska kosmička agencija. Spisak njihovih promašaja je još duži. Dugačkom nizu sovjetskih kosmonauta čija je smrt odmah ili tek nakon pada Berlinskog zida priznata, treba dodati česta neuspela lansiranja, koja su se nastavila i nakon destaljinizacije i navodnog uvođenja demokratije. O neuspesima sjajno zamišljenih misija poput Fobosa je takođe puno diskutovano. Pompezno najavljivan evropski Bigl 2 se nije oglasio (uprkos idiotskim saopštenjima po kojima se »uspešno spustio« – štogod to u orvelovskom novogovoru značilo), a o tragediji poput prizemljenja kineske rakete iz serije Dugi marš (totalitarno ime govori samo za sebe) na jedno selo pre petnaestak godina i stotinama žrtava pri tom nastale eksplozije bolje je ćutati. Dakle, ovde se NASA koristi kao primer za ma koju bahatu i svemoćnu kosmičku agenciju iza koje stoji državni aparat sa svim dobro poznatim mehanizmima prinude.

NASA je proizvod Hladnog rata, stvorena da bi se dao pre svega vojni, a zatim i političko-medijski odgovor sovjetskim nastojanjima da se pokaže superiornost proleterske nauke i tehnike. Strateški značaj svemira se sistematski preuveličavao, pa i danas imamo prilike da u zaostalim džepovima hladnoratovskog razmišljanja, kakva je i Srbija, čujemo budalaštine da nas Zle Sile Novog SveCkog Poretka vrebaju iz svemira! U to vreme, to je moglo imati izvesnog racionalnog opravdanja: pred let čoveka u svemir su se tada postavljale brojne teškoće koje su odista bile naučne i tehnološke prirode. Problem kosmičkih letova sa ljudskom posadom već odavno nije naučni ili tehnološki problem, on je isključivo politički, kulturni i civilizacijski problem. Berlinski zid je pao. A NASA uprkos zdravoj logici, opstaje, i upinje se svim silama da održi u životu propalu ideju da boljševički pogled na svemirske letove treba da procveta baš u 21. veku.

I tu upravo nailazimo na ključ još jednog malignog aspekta Nase i sestrinskih agencija: one se svim silama trude da prikriju i umanje ekonomski i privredni značaj kosmičkih resursa. Stalno se naglašava istraživački i medijski aspekt astronautike, dok se sistematski zanemaruje tema eksploatacije vanzemaljskih resursa. U svim pričama i planovima o budućnosti letova sa ljudskom posadom uvek se govori o povratku na Mesec i letu na Mars. Obe stvari su prevashodno PR, a ne nešto što bi moglo doneti ekonomske koristi – sve to kao da svemir nije pun resursa u poređenju sa kojima su prirodna blaga Aljaske ili Sibira tek kap u moru. Zašto se ne govori o letovima do NEO, objekata u Lagranžovim tačkama Zemlje ili čak do asteroida u glavnom asteroidnom pojasu koji su tek malo dalji od Marsa, a u ekonomskom pogledu daleko više obećavaju? Zašto se tu i tamo polu-artikulisano priča o potrebi stalnog ljudskog prisustva u orbiti oko Zemlje (kao da je prisustvo neka vrednost po sebi, a ne tek posledica važnijih aktivnosti), a veoma retko o potrebi premeštanja industrije u orbitu? Veoma jednostavno rasuđivanje ukazuje na privredni značaj asteroida: kad se nađete na Mesecu ili Marsu, vi ste, kao i na Zemlji, na dnu gravitacione potencijalne jame. Cena iznošenja kilograma resursa i prebacivanja na neko drugo mesto uglavnom je određena upravo dubinom gravitacione potencijalne jame – a ona praktično ne postoji za asteroide! Drugi ključni moment je geofizički: dok su na Zemlji i drugim planetama teški metali iglavnom retki zbog toga što su potonuli u središnje oblasti planete, takve diferencijacije na asteroidima nema. Lako je izvesti zaključak da bi prosečan asteroid, veliki tek par kilometara sadržao više retkih elemenata nego što je zemaljska proizvodnja za čitave decenije.

Alternativa je jasna: privatni/korporativni sektor. SpaceShipOne i njegov genijalni konstruktor Bert Ruten, Elon Musk i SpaceX, ser Ričard Brenson i Virgin Galactic pokazuju na najbolji mogući način put koji treba slediti. Privatna inicijativa u osvajanju svemira rešila bi veoma brzo većinu problema kroz drastično opadanje cene prebacivanja kilograma korisnog tereta u orbitu i na druge lokacije u Zemljinoj blizini zbog slobodne konkurencije, oslobađanje od ekonomskog, društvenog, pa i psihološkog balasta saradnje sa vojnim i bezbednosnim strukturama, angažovanje daleko većih ljudskih kreativnih potencijala nego što čak i NASA može učiniti i ponajviše, uklanjanje birokratskih i pravnih prepreka originalnim i smelim idejama. Ako astronomima nimalo ne smeta što je, npr. najveći pojedinačni teleskop na svetu (10-metarski Keck) privatna inicijativa, nije jasno zašto bi to bilo kome smetalo u astronautičkom sektoru, osim šačici NASA-mandarina.

Sve je ovo deja vu kad se uporedi sa dobom evropskih istraživanja i osvajanja drugih kontinenata naše planete. Kolonizacija vanevropskih resursa imala je dva osnovna modela. Prvi, državni, utemeljile su Španija i Portugalija. Istorija španskih istraživanja i osvajanja Latinske Amerike to potvrđuje: za najjednostavnije, baš kao i za najteže zadatke i misije, bilo je potrebno tražiti dozvolu iz Eskorijala ili Lisabona. Većina konkvistadora provodila je više vremena po sudovima i dvorskim čekaonicama nego u Novom Svetu. Otkriće bi učinio ne onaj ko bi imao dobru volju, znanje ili hrabrost, već uglavnom onaj koji je imao dobrih veza na dvoru (ili u crkvi). Posledice jesu pre svega razvitak ideološkog i verskog fanatizma koji je doprineo uništenju domorodačkih kultura i opštoj brutalnosti španskih i portugalskih kolonija, a zatim i ogromna neefikasnost kolonijalne uprave. Uporedimo li to sa velikim brojem engleskih, francuskih ili holandskih kolonija videćemo daleko veću ulogu privatne inicijative i osnivanja korporacija, često sa mešovitim vlasništvom. Npr. britanski parlament je aktivno i svesno podsticao stanovništvo da učestvuje u kolonijalnim poduhvatima putem ulaganja u ovakva preduzeća. Upravo zahvaljujući takvom pristupu, karakterističnom za individualizam i preduzetništvo, danas govorimo o, recimo, šatlu ili internetu, a ne analognim terminima na španskom ili portugalskom. Ironija je da se danas praktično sve kosmičke sile, grčevito i dalje drže španskog, a ne britanskog modela kada je o svemiru reč.

Sve ovo ne bi bilo toliko značajno, da nam na Zemlji nisu potrebni resursi. Otac sociobiologije Edvard O. Vilson je još pre desetak godina precizno izračunao da, kada bi svi stanovnici Zemlje trošili istu količinu prirodnih resursa kao oni u par najrazvijenijih zemalja sveta, nama bi već danas bile potrebne skoro tri planete poput Zemlje! Pored povećane efikasnosti korišćenja, a naročito recikliranja resursa, ništa nije prirodnije nego tragati za njima u svemiru. Kako ćemo izbeći katastrofe koje nam prete, kako prirodne (sudari sa asteroidima/kometama, eksplozije bliskih supernovih, supervulkanizam, pandemije), tako i antropogene (nuklearna zima, globalno zagrevanje, zloupotreba biotehnologije/nanotehnologije), ako ne ovladavanjem svemirskim resursima i širenjem čovečanstva na druge planete i lokacije u svemiru, tako da nas nijedna lokalna katastrofa ne može istrebiti? Istraživanje i eksploatacija kosmosa nisu luksuz: oni su sine qua non dugoročnog opstanka vrste. Samo oni koji veruju u načelo posle mene potop” mogu biti ravnodušni prema tragičnom stanju astronautike danas. Umesto pozamašne godišnje stavke u državnom budžetu namenjene očuvanju dinosaura, države sveta trebalo bi da pre svega omoguće privatno vlasništvo nad kosmičkim resursima, pravno i fiskalno podrže privatna kosmička preduzeća i konzorcijume koje bi u tu svrhu osnovale korporacije. Očekivati da će državni dinosauri biti u stanju da efikasno upravljaju bogatstvima kosmosa slično je očekivanju da bi dr Strejndžlav uspostavio društvo pravde i prosperiteta, samo kad bi mu dozvolili da ostvari sve svoje čudesne ideje.

I tako se vraćamo na Elona Muska, čiju viziju razvoja tržišne privrede u svemiru valja proučiti – i snažno podržati. Pre svega tako što bi se probila etatistička medijska blokada o ovoj temi, odnosno što bi ljudi liberalnog usmerenja valjalo da prestanu da ćute. NASA i sestrinske agencije postale su prepreka ozbiljnoj eksploataciji i kolonizaciji kosmosa – a samim tim i novom talasu istraživanja! – i treba ih što pre transformisati u servis kosmički-orijentisanog preduzetništva, pa i privatizovati. U svemir ne treba da idu države, nacije, vojske i vojni savezi, već slobodni građani i njihovim slobodnim udruživanjem nastale privatne kompanije. Države treba da tom velikom i plemenitom cilju pomognu; odnosno bar da prestanu da odmažu.