Bez dinara u sefovima

Iako sam bankar, da mogu, ja bih zabranio korišćenje sefova za držanje novca, kaže marketinški direktor Komercijalne banke. Naravno to želi iz najdobronamernijih razloga, jer smatra da bi građani svoj novac trebalo da oplođuju zarađujući kamate ili profit od investiranja. Potencijalno nepoverenje građana u banke ga ne zanima. Meni je logično da neko ne želi da drži novac na računu ako mu je država uzela stotine hiljada maraka devedesetih godina. Takođe takva zabrana bi u vreme deflacije išla na štetu građana.

Sada saznajem da je u bankarskim sefovima zabranjeno držati dinare. Ne razumem šta je cilj ove zabrane? Verovatno još jedna arhaična odredba koja u praksi nema apsolutno nikakvog smisla, poput zabrane iznošenja lokalne valute (kwanzi) iz Angole. Pošto zabrana očigledno nema smisla trebalo bi je ukinuti.

Ratel da omogući liberalizaciju

Biznis:
Privatne kompanije u Srbiji, koje se bave pružanjem usluga VoIP-a, mahom podržavaju inicijativu Ratela i resornog ministarstva da propisima regulišu tržište, jer bi na taj način bili omogućeni liberalizacija i organizovani razvoj tržišta, koje se još uvek razvija stihijski.

I novinar Biznisa je u zabludi. Regulacija, po autoru teksta, izgleda omogućava liberalizaciju a stihijski razvoj tržišta je iz nekog razloga nepoželjniji od organizovanog razvoja. Evo ga stari post na tu temu.

Ekonomisti i ideolozi

Sudbina tržišnih ekonomista je da stalno budu označavani kao ideolozi. Ako ste levičar, ili samo loš ekonomista, možete izjaviti da državna konrola cena nije štetna ili da su državna preduzeća jednako efikasna kao privatna – i ako vam neko nešto i prigovori, sigurno vam vam neće prigovoriti ideologiju. Ali ako izgovorite empirijski sasvim dobro potvrđenu opservaciju da je privatni sektor efikasniji od državnog, onda ste u opasnosti da budete nazvani pukim ideologom i optuženi za dogmatizam.

Ja se od optužbi za ideologiju ne bih branio, jer mislim da je ideologija u ekonomiji neizbežna. Ovo nije opšte prihvaćeno mišljenje među ekonomistima -- naprotiv, ekonomisti širom teorijskog spektra, od neoklasičara do austrijanaca, tvrde da je ekonomija čisto neutralna nauka, oslobođena normativnih stavova i ideja. Možda i jeste moguće tako izbeći ideologiju ako radite irelevantna istraživanja, kao recimo Steven Levitt – lepo, zanimljivo, ali irelevantno i bez blage veze sa temom ekonomije. Ali ako zađete u suštinska pitanja, a pitanje svih pitanja je koja je opravdana uloga države u ekonomiji, ideologiju ne možete izbeći.

Recimo svako protivljenje državnoj intervenciji bazirano je na dve pretpostavke: prvoj da političari i birokrate pre svega gledaju svoj sopstveni, a ne nekakv opšti interes; i drugoj da čak i kad bi htela da uradi sve najbolje, vlada nema sposobnosti ni znanja da to uradi. Centralizovana državna intervencija je ograničena ne samo motivaciono, nego i saznajno.

Sa druge strane, svako ko predlaže državnu intervenciju implicitno pretpostavlja potpuno suprotno -- da postoji nekakav zajednički, opšti interes koji se može definisati, da vlada zna šta je to što je najbolje za sve nas, da su političari i birokrate dobročinitelji koji zaista hoće da urade sve najbolje za zemlju, i na kraju, da oni poseduju prave informacije i znanje kako da to urade. Pogledajte kako je dvojici visokih državnih birokrata u Americi predato u ruke 700 milijardi dolara. Šta stoji iza te ideje, ako ne pretpostavka da ova dvojica i njihovi ljudi imaju ne samo najbolje namere, nego i superiorno znanje o tome šta treba uraditi – iako se vrhunski ekonomisti po medijima i blogovima ubiše pokušavajući da otkriju šta su stvarno uzroci krize i raspravljajući koja su moguća rešenja.

Sada ako razmišljate sa pretpostavkom da će tržišni akteri, pojedinci i firme, spontanom interakcijom, na osnovi svojih informacija i ličnih motiva sami sebi uspeti da nađu rešenje, onda vas proglase za ideologa. Ali ako pak implicitno prihvatite da je država deus ex machina koji će rešiti problem iako vas njeni dosadašnji rezultati stalno demantuju, onda ste neutralni ekonomista.

Ideologija se dakle, u većini pitanja, ne može izbeći. Ona je uvek u početnim pretpostavkama koje često i nesvesno podrazumevamo. I kad mislite da je nemate, da ste umereni ili u sredini, uvek razmišljate sa nekim skupom početnih pretpostavki od kojih vam zavisi krajnji zaključak.