Javni dug u svetu

Slika je sa jako lepog interaktivnog sajta Economista sa podacima o zaduženosti zemalja.

Najbogatije zemlje su istovremeno i najviše u crvenom, ali to ne znači da uzročnost vodi od većeg duga ka većem bogatstvu. Japan, SAD i EU su najzaduženije zato što najlakše mogu da se zaduže. Vlade se danas po tom pitanju ne razlikuju mnogo, izgleda da svako pokušava da pozajmi sve što može, sve dok im neko to daje po pristojnim kamatama. Pravo ograničenje je od strane poverioca, Japanu se toleriše dug od 200% GDP-a, kod Srbije je i 40% kritično.

Nobel za ekonomiju

Da ponovim, radi se samo o nagradi švedske centralne banke, koja je nagradu pokrenula 1968., nazvala je nagradom "u memoriju Alfreda Nobela" i dodeljuje je u sličnom iznosu i u isto vreme kao što se dodeljuju originalne nagrade iz Nobelove zaostavštine. Sam Nobel je u jednom pismu napisao da ekonomiju "mrzi iz dna duše". Mada u godini kad mi dobitnik odgovara ja sve to nekako zaboravim da pomenem.

Ove godine dobitnici su Peter Diamond, Dale Mortensen i Christopher Pissarides, za radove na polju nezaposlenosti. Izbor je dosta neočekivan, nisu bili na listama kandidata koje su cirkulisale po blogovima ili kladionicama. Na žalost, ne mogu da kažem ništa iz prve ruke o njima, nisam čitao njihove radove, ali koliko sada vidim listajući blogove njihovi ključni radovi su teorijska modeliranja tržišta rada. To je vrsta ekonomije koja me najmanje privlači i krajnje iskreno uopšte ne razumem kakav je doprinos ovakvog modeliranja nauci. Tu se ne radi o otkrivanju novih teorijskih fenomena, ni o novim empirijskim saznanjima, nego o formalizaciji i etiketiranju inače sasvim jednostavnih, ponekad očiglednih stvari. Jedna od njih je recimo ideja da je tržište rada složenije od tržišta uniformnih proizvoda kao što su zlato ili nafta. Uniformna tržišta se lako nađu u ravnoteži, ponuda i tražnja se uvek sretnu i jedino je pitanje na kojoj ceni. Kod radne snage stvar je složenija jer ima različitih profila zanimanja, ekonomija je dinamična i zahtevi su promenljivi, tržišta radne snage su zbog raznih stvari nefleksibilna, tako da je u takvoj situaciji moguće imati manjak jedne vrste radne snage, a ipak veliku nezaposlenost u ekonomiji uopšte. Očigledno da u pitanju nije revolucionarna ideja, ali deo igre savremene akademske ekonomije je to prikazati u vidu formalnog matematičkog modela. Ako nešto bitno ne propuštam, to je suština radova ovih dobitnika -- evo jednog od najvažnijih radova jednog od dobitnika pa prosudite i sami.

Evo i jednog politički nekorektnog ali veoma dobrog komentara.